index

Jedna jedina reč “haiku” postala je tako dominantna i rasprostranjena da praktično obuhvata široku lepezu onoga što tradicionalno određuje haiku kao poeziju.

Jedna od najtužnijih i očiglednih posledica korišćenja samo jedne reči “haiku” je ta da se pod nju svrstavaju ne samo dobri, loši i ružni haikui, već često i banalne, amorfne mešavine svega i svačega koje su većinom suprotne estetskoj i naturalističkoj tradiciji haikua.

Mislim da je vreme pokazalo da je više nego neophodno da se izrazi “haiku” i “haiku poezija” podvrgnu ponovnoj proceni i eventualno redefinišu. Značajne razlike u vrednosti, značenju i intenciji se prečesto zanemaruju što dovodi do omalovažavajuće, vulgarne zloupotrebe ovoga žanra.

Davno je trebalo javno priznati da je došlo do razvodnjavanja ovoga žanra i smatram da je potrebno doneti neku odluku u vezi sa tim. Termini “haiku” i “haiku poezija” odnose se na samu definiciju, upotrebu, kvalitet, sadržinu, pa čak i moguću sudbinu haiku poezije na engleskom jeziku. Kada se ovi termini upotrebljavaju, oni često ne znače isto ili se čak i ne odnose na istu stvar, a ponekad su potpuno suprotni.

Da bi se izraz “haiku poezija” (ili “pesma”) pravilno koristio, treba imati u vidu nekoliko karakteristika koje su tradicionalno vezane za haiku kao “poeziju”.

Svakako da je jedno od tradicionalnih merila “haiku poezije” njena posvećenost “obuhvatnijoj prirodi” koja se odnosi na dalekoistočni, a sada i na ekološki, pogled na život na Zemlji.
Druga istaknuta karakteristika “haiku poezije” je ta da odslikava “takvost” prirode ili njenu “jestvenost”, onakvu kakva se ispoljava u večnoj sadašnjosti života.
I slažem se sa Bašoom da bi haiku pesma trebalo da bude “nesebična” (termin koji je u zenu poznat kao muga). To znači da se stvari posmatraju okom Boga (suština: “To si ti”).
Osim toga, smatram da bi pri pisanju haiku poezije trebalo bar odmereno koristiti englesku sintaksu, pri čemu, prilikom upotrebe elipse (izbacivanja reči), treba biti oprezan, te ostaviti utisak jasnosti i prirodnosti.
Svakako je da ono što daje pečat pesmi njen emotivni sadržaj: suptilni nagoveštaj nekog osećanja je ono što odlikuje haiku pesmu (zahvalan sam prof. Haroldu Hendersonu zbog ovog previda).

Kod mnogih takozvanih haikua ne mogu se naći jedna ili nekoliko gore navedenih karakteristika haiku pesme. Najčešće nailazimo na znatne razlike i u formi i u stilu na koji se “haikua” prezentuje, što dovodi do toga da stil postaje amorfan, pa čak i nerazumljiv.

Haiku pesma na engleskom bi bar trebalo da sadrži kvazi-englesku sintaksu da bi se očuvao osećaj prirodnosti. Potpuno odbacivanje sintakse našeg vlastitog izvanrednog jezika je sumnjiv i glupav čin, koji bi i R. H. Blajt i Harold Henderson osudili (pogledajte njihove prevode haikua).

Ovom pesniku ove osnovne razlike između nekih takozvanih haikua i “haiku poezije” ne daju direktne odgovore na pitanje kako i zašto je stvaranje haikua postalo tako različito od 70-tih godina prošlog veka. Nastupanje minimalizma (a sa njim i opskurantizma) izgleda da je glavni razlog anarhije koja je zahvatila estetiku haikua.

A što je najvažnije, čemu vodi ovakvo poništenje haikua kada su duh i budućnost haiku poezije u pitanju – pitanje je koje se obično zanemaruje.

Kako stvari stoje, rekao bih da je osobeni duh haikua ugrožen zbog indiferentnosti i ograničenog shvatanja tradicionalnih vrednosti haiku poezije.

Mada se pod jednom jedinom rečju “haiku” mogu svrstati veoma vredni stihovi, egzoterično vulgarizovanje pojma “haiku” učinilo ga je svaštarskim terminom, koji toliko toga može da uključi da postaje praktično besmislen. Što je još gore, i obmanljiv – jer obuhvata sve od stvarno doživljenih haiku trenutaka, preko mnogih “pa šta onda” stihova, pa sve do nejasnih, zbunjujućih igara reči, kibernetskih izmišljotina, razmetljivih igara reči i glupavih reklamnih smicalica.

Osim toga, “pesnička sloboda” koja je sada evidentna u nekim takozvanim haikuima očigledno je dovela do toga da nevešti (a još više u žanr neupućeni) nazovipisci smeštaju praktično sve pod okrilje “haikua”. Ovo je prilično doprinelo anahiji u shvatanju estetike i njenoj primeni kod nekih haikua a prevladava stav “sve prolazi”.

Nesumljivo je da će opšti termin “haiku” uvek biti s nama. Međutim, haiku nije isto što i “haiku poezija”. Između ova dva pojma može postojati (a često i postoji) bukvalno mnogo razlika; oni nisu i ne bi trebalo da se obavezno posmatraju kao sinonimi.

Zato bih, zbog tradicinalnog duha haikua i mnogih talentovanih haiku pesnika širom sveta, predložio da se naziv “haiku poezija” koristi kada se govori o stihovima koji imaju književnu vrednost, koji su vešto napisani i sadrže naznaku izvesne emocije.

Najzad, smatram da se bilo kakva svađa u vezi sa označavanjem haikua može stišati ako se postavi sledeće pitanje: Može li se čak i zamisliti da se Bašou i drugim velikim haiđinima oduzme venac časti koje dodeljuju reči “pesnik” i “poezija”?

Preuzeto iz časopisa Hermitage, knj. III, br. 1, proleće-leto 2006. i br. 2, jesen-zima 2006. uz dozvolu autora.

Prevod: Saša Važić