index

Osnovna poetska tehnika koja se koristi u haikuu je postavljanje dve ili tri slike jedne do druge, a da se one ne tumače. Bar jedna od ovih slika, ili njen deo, potiče iz sveta prirode. Druga slika je nekad u bliskoj vezi sa prvom, a nekad se između njih uspostavlja dvosmislenije značenje. Jukstapozicijom se dočarava značenje pesme putem onoga što se naziva “unutrašnje poređenje”. Između slika se otvara prostor u kome se mogu smestiti i bujati čitaočeva osećanja i shvatanja. Odnos između ovih slika je pitanje izvesne delikatnosti. On ne može biti previše očigledan jer bi pesma bila banalna, a ako su slike previše udaljene, tada mogu izgledati nametnute i proizvoljne. U narednom haikuu Pamele Miller Ness čitaočevom oku se otkrivaju dve slike —opskurno sunce i tišina— i ono će potražiti odnos između njih:

oblaci zaklonili sunce
milja za miljom
u tišini

Pameline slike i njihov međusobni odnos su prilično jasni, te njihovo tumačenje ne bi trebalo da predstavlja problem. Ovaj haiku Yu Chang-a je malo izazovniji:

zvezdana noć
zagrizam dinju
punu semenja

Još su dalje postavljene slike u ovom haikuu Charlesa Trumbull-a:

nabrekle joj dojke
ispod vlažne svile –
letnji mesec

Svaki od ova tri haikua putem unutrašnjeg poređenja dve slike dočarava scenu na mnogo bogatiji način nego što to mogu da sugerišu samo reči (ili slike).

Slike postavljene jedna uz drugu mogu uspešno da deluju jedna na drugu na mnogo načina. U misaonijem haikuu druga slika pojačava atmosferu ili muzikalnost prve, rezultirajući potčinjenom pesmom, kao, na primer:

opadaju cvetovi šljive
baštovan nežno pevuši
očevim glasom

Haiku Sandre Fuhringer aktivira čitavu kaskadu slika i osećanja, posebno ako se zna da u haikuu cvetovi šljive označavaju sam početak proleća.

Ako druga slika dođe u vezu sa prvom na neočekivan način, tada nas pesma može povesti iznenađujuće novim pravcem. Ponekad je ono što je neočekivano odnos između slika, kao u ovom haikuu Roberta Gillilanda:

jesenji vetar –
smeđa kesa još uvek
oblika flaše

Pored neočekivanog oblika smeđe kese, pesnik koristi uobičajenu sezonsku reč “jesenji vetar”, koja predstavlja početak kraja godišnjeg prirodnog ciklusa, na nov način koji čini da se naježimo.

Higinson ovaj odnos između dve slike naziva “srcem haikua”. Drugi su poredili prostor između slika sa pukotinom na svećici automobila: ako je ona preuska, dolazi do propuštanja naboja. Ako je preširoka, nema varničenja. Kada je odgovarajuća, može doći do naelektrisanja. Evo dva haikua, oba na temu snega, koji ovo ilustruju:

tek pali sneg
otvaram novi paket
papira za kucanje

leptiri na monitoru
snežne pahulje
kroz prozor

U prvom, koji je napisao Nick Avis, odnos između tek palog snega i novog paketa papira je jasan, pa ipak je veza između dve slike sveža i sugestivna. Haiku Jerry Kilbride-a ukazuje na začuđujuću razliku između leptirova na monitoru i snežnh pahulja koje uokviruju prozorsko okno. Estetika tradicionalnog japanskog haikua poznaje nekoliko vrsta odnosa između slika, uključiv eho, kontrast i ekspanziju. Pesme Avisa i Kilbride-a su dobri primeri eha, gde druga slika pojačava raspoloženje dočarano prvom. U ličnoj prepisci pesnikinja Peggy Lyles piše o haikuu Kilbride-a:

Kretanje se dovodi u vezu i sa leptirima i sa snežnim pahuljama. Ovde to sa leptirima nije slučaj. Snežne pahulje se prirodno kreću, ali nisu tako živahne kao nekada leptiri. I jedni i drugi su slika prolaznosti. Leptiri su “sačuvana priroda”, pa su tako preobraćeni u umetnost, kao u Kitsovoj “Grecianskoj urni”. Pa ipak, sve vreme zadržavamo i ponovo doživljavamo jasne slike trenutka i pesme.

Druga slika može da se izabere zbog kontrasta koji se njom postiže, a frikcija između dve slike može biti srž poetskog interesa, kao u haikuu Ruth Yarrow:

divlje guske!
noga mi je
u lapavici

Snažna jukstapozicija slika u ovom haikuu prosto nas tera da trgnemo glavom. Mark Brooks čini nešto slično u narednom haikuu, mada su njegove slike postavljene nešto dalje jedna od druge i zahtevaju veće učešće čitaoca.

prolećna kiša
kradljivac bicikli ostavlja
tragove u blatu

Osećaj ekspanzije koji se dobija kada se haikuu pridoda druga slika pojačava prvu, često menjajući fokus od posebnog ka univerzalnom ili od pojedinačnog ka opštem i čini da se proširi značenje pesme, kao u ovom haikuu Robert Spiess-a:

spušta se veče...
mačak na udici
pliva gore-dole

Dobrim haikuom se postiže ono što Spiess naziva “tiho stapanje posve različitih elemenata”. Jedna jedina slika je kao sočivo—pomaže da jasnije zapazimo pojedinosti. Dve slike su kao mikroskop ili teleskop—otvaraju nam nove svetove, jednom kada naučimo da ih vešto koristimo.

Iz Haiku: A Poet's Guide, Modern Haiku Press, 2003.

Više informacija na vebsajtu http://www.modernhaiku.org/mhbooks/gurgaHPG2003.htm l

Preneto uz dozvolu autora.

Prevod: Saša Važić

Jukstapozicija