index

Uvod

Dok se bližimo stogodišnjici prvih pokušaja pisanja haikua na engleskom jeziku, možda je vreme da razmislimo dokle smo stigli i kuda nas put može dalje odvesti. Bilo kojim pravcem se dalje uputili sa haikuom, on će se zasnivati na predstavi koju imamo o njemu i na tome kako se ona uklapa u promene u savremenom životu i poeziji. Nesporno je da bi trebalo da imamo neku predstavu o tome šta je haiku. Zatim sledi pitanje kakva bi ona trebalo da bude. S tim u vezi bih razmotrio neke predstave koje imamo o haikuu sa nadom da ću uspeti da produbim naše shvatanje toga kakav bi haiku iz njih mogao proizići.

I među pesnicima i u javnosti je veliki broj onih koji smatraju da je za haiku bitno samo da sadrži 17 slogova i da je sve što ima 17 slogova i oblik trostiha, a što su zapamtili još u osnovnoj školi, automatski haiku. Da ovakvo shvatanje nije ograničeno samo na praznoglavce, dokaz je članak objavljen 12. oktobra 1997. godine u New York Timesu pod naslovom "Haiku Populi", u kome su kao haikui predstavljeni pokušaji pisanja sa 17 slogova koji bi se mogli smatrati onim najgorim što se pojavilo pod imenom haiku. Članak započinje ovom pesmom:

Silni se umetnici
zbili oko ove slike ostrva
Ups, evo još jednog

Stvarno, ups!

Šta je haiku?

Ako želimo da smisleno govorimo o haikuu, tada se moramo zapitati o čemu pričamo kada kažemo "haiku". Na raspolaganju nam je nekoliko stavova. Prvi i najšire prihvaćen je da je haiku bilo šta što sadrži 17 slogova. Ono što se prikazuje u tih 17 slogova obično je mudrovanje ili nekakav intelektualni stav. To je dovelo do stvaranja nečeg što se može nazvati "korporativni haiku", haikui za Jevreje i slično. Pretraživanje interneta nam brzo otkriva da se veoma različite stvari nazivaju "haiku" i da one, izgleda, imaju malo toga zajedničkog sa njim, izuzev sažetosti. Ovo nas može navesti na zaključak da je sažetost određujuća karakteristika haikua, i ja verujem da i jeste. Osim ove osobine, ovi konstrukti izgleda da nemaju mnogo toga zajedničkog sa japanskim haikuom iz koga, tobože, potiču. Mada neću dokazivati da ovi pokušaji, u najširem smislu reči, "nisu haikui", oni nemaju nikakve vrednosti za one koji se aktivno bave razvojem haikua kao umetničkog oblika. Koji umetnički oblik ćemo imati? I kako ćemo do njega doći?

Pretpostavljam da je najobuhvatnija definicija haikua da je "haiku bilo šta što pisac i čitalac ili posmatrač smatraju da je haiku". Uključio sam ovde i "posmatrača" jer su neke stvari koje nazivamo haikuom vizuelne ili infraverbalne. Mada je ova definicija možda najobuhvatnija i najslobodnija, sigurno je da ne može biti od velike koristi za istraživanje estetske osnove haikua na engleskom jeziku. Problem je u tome što ako je "bilo šta haiku", onda za njega važi i bilo koja estetika.

Sada se postavlja pitanje: "Da li postoji više od jedne estetike?" Izgleda da nema druge nego da se složimo. Šta time dobijamo?

Mislim da dobijamo slobodu da biramo estetiku. Ona za koju sam se ja opredelio ovoga jutra tiče se istorije haikua duge preko 300 godina i pokušaja da se dođe do poetike zasnovane na najuzornijim pesmama koje su napisane tokom tog vremena. Međutim, ma kako zadovoljavajuća, i intelektualno i emotivno, bila ta estetika, jedini način da se ona proveri je videti da li iz nje proizilaze pesme od značaja.

Ako pogledate najbolje primere klasičnih i savremenih haikua, verujem da ćete otkriti zajedničku nit koja ih spaja. Može se reći da je to posvećenost istini uz istovremeno odsustvo samosvesti. Northrop Frye je napisao da je "zadatak pesnika da iznedri pesmu u što manje oštećenom obliku, a ako je pesma živa, ona jedva čeka da ga se otarasi i zapomaže ne bi li se oslobodila njegovih privatnih sećanja i asocijacija, njegove želje za samoisticanjem i svih ostalih pupčanih vrpci i cevčica za pothranjivanje njegovog ega". (citat iz The Avant-Garde Tradition in Literature, urednik. Richard Kostelanetz, Prometheus Books, 1982, str. 19)

To je ona vrsta haikua koju ja lično cenim. Kada ga čitam, kažem sebi: "Voleo bih da sam ja to napisao!" Sada se postavlja pitanje: kako se pristupa pisanju ove vrste haikua?

Haiku um

Postoji li, kao što se može čuti, stanje uma pogodno za pisanje haikua? Postoje li neke vrste opažaja koje su specifične za haiku? Da li se u haikuu «ja» (I) piše velikim slovom? Ili malim? Ili, možda, spiritualnim "trećim okom"?

R.H. Blyth, koji poistovećuje haiku sa zenom, kaže da stanje uma neophodno za pisanje i procenjivanje haikua sadrži 13 elemenata. To su nesebičnost, usamljenost, zahvalno prihvatanje, odsustvo reči, neintelekualisanje, protivurečnost, humor, sloboda, nemoralisanje, jednostavnost, materijalnost, ljubav i odvažnost. Ima i gorih načina da se sugeriše način pristupa haikuu.

Novo doba razmatranja haiku estetike započinje izvrsnom knjigom Haruo Širanea, Traces of Dreams (Stanford University Press, 1998). U njoj se Bašo ne prikazuje kao patrijarh zena, već kao književnik koji sudeluje u burnom životu svojih savremenika. Ne može se reći da se danas haiku piše bez pozivanja na problematiku ove knjige i na članak profesora Širana "Beyond the Haiku Moment", koji je objavljen u Modern Haiku br. 1, sveska XXXI ( online verzija ).

Širane razmatra nekoliko aspekata haikaija koji se pisao u XVII veku a koje on smatra važnim za razvoj haikua na engleskom jeziku. Oni se odnose na izbegavanje stvarnosti uz pomoć haikua, korišćenje imaginacije i mašte u haikuu, metaforu i ulogu kigoa, korišćenje metafore i tehnika kojima se postiže kompleksnost i dubina haikua. Smatram da nam je profesor Širane učinio veliku uslugu podstičući rasprave po ovim pitanjima, te bih želeo da se dotaknem svakog od njih.

Jedan od principa haiku zajednice Severne Amerike koji prof. Širane stavlja pod sumnju je neophodnost direktnog doživljaja u haikuu. S tim u vezi on piše: "Zašto onda haiku pesnici Severne Amerike neprestano naglašavaju direktan lični doživljaj? . . . valjalo bi imati na umu da su haikai pisani pre Bašoa bili skoro potpuno imaginarni i izmišljeni. . . Bašo je bio jedan od onih koji su kritikovali . . . 'besmislene' haikaije. Smatrao je da haikai treba da prikaže svet onakvim kakav je.'" Zatim, očito brkajući besmisleno i izmišljeno, Širane kaže: "Međutim, prikazivati svet kakav jeste, nije značilo lišiti se fikcije. Fikcija može biti veoma realistična, pa čak i istinitija od samog života."

Da, možda je tako, ali uzimajući u obzir ekstremni individualizam zapadne kulture, predosećam opasnost u podsticanju ljudi da, napuštajući imaginativno, krenu ka imaginarnom i fantastičnom. Bojim se da će nas ovo prosto vratiti onoj vrsti trivijalnih haikaija koji su postojali pre Bašoa. Kao što je pisao Wallace Stevens: "Bar kada je u pitanju poezija, imaginacija ne sme da bude odvojena od realnosti".

Naravno, ne zagovaram prost novinarski izveštaj o događajima kao alternativu upotrebe imaginacije. Masaoka Šiki, veliki modernizator japanskog haikua, je preporučivao početnicima šasei ili "skicu iz života", a izgleda da se baš pristalice korišćenja imaginarnih elemenata protive sterilnosti mnogih od ovih skica.

Međutim, prema rečima Makoto Uede iz knjige Modern Japanese Poets (Stanford University Press, 1983), Šiki je preporučivao druge načine pisanja haikua za naprednije pesnike. On je, zapravo, podržavao korišćenje mašte u haikuu, ali je savetovao pesnicima da to čine tek kada razviju dovoljno dobru percepciju sveta i doživljaja istine. Tek tada bi se mogli nadati da su u stanju da čitaocu saopšte svoju ličnu viziju putem destilacije mašte. Razvojni put pesnika— od "skice iz života" za početnike do "selektivnog realizma" za one naprednije sve do makota ili "poetske istine" za majstora—koje je Šiki preporučivao pre sto godina i danas ima isti značaj kao i tada.

Kako rešiti ovu dilemu? Srećom, tu su Vilijam Higinson i sam profesor Širane kojima dugujemo zahvalnost što su produbili naše razumevanje haikua kao samo jednog dela veće poetske tradicije koja se zove haikai. Haikai obuhvata čitavu tradiciju ulančanog stiha iz koga se razvio haiku: maštoviti ulančani stih kao celina, uvodna strofa iz koje se razvio haiku kao nezavisan oblik i unutrašnji stihovi iz kojih su nastali senrju i drugi pesnički izrazi. Ako posmatramo sve što se prezentuje kao "haiku" kao ono što se razvilo iz ove šire tradicije haikaija, onda je mnogo lakše rešiti pitanja koja nameću razlike između različitih vrsta «haikua» koje danas srećemo.

Haikai kao piramida: zapai, senrju i haiku

Uopšteno govoreći, čitav haikai možemo posmatrati kao piramidu sačinjenu od tri osnovna elementa: zapaija, senrjua i haikua. Svima su nam poznati termini senrju i haiku, ali šta je zapai? U japanskoj poeziji se pod zapaijem podrazumevaju sve vrste pesama od 17 slogova koje nemaju određene formalne i tehničke karakteristike haikua – sekuću reč, sezonsku reč, pravila o upotrebi postpozicionih rečci i specifičnih glagolskih nastavaka. To je u Edo periodu bio popularan oblik zabave, koja se odnosila na razne vrste vezanih igara, uključiv i onu iz koje se razvio senrju. Ako razmotrimo sve ono što nam se danas prikazuje kao "haiku", videćemo da je veliki broj takozvanih haikua, poput zapaija, imaginativan ili imaginaran, protkan humorom koji ima za cilj da zabavi one koji ga čitaju ili pišu. Za razliku od haikua, ove pesme često nisu u vezi sa prirodom. Za razliku od senrjua, ove pesme se ne trude da naprave razliku između imaginativnog i imaginarnog. Isto se odnosi i na takve stvari, kao što su spam haikui, naučno-fantastični haikui i njima slične. Mada bi se moglo reći da takve pesme pripadaju tradiciji haikaija, one nisu haiku pesme, jer je njihova jedina sličnost sa haikuom u tome što su kratke. Ranije sam predložio da se ovakve pesme opisuju terminom kyôku. Kyôku znači "ćaknuti stih", a ove pesme sigurno imaju mnogo toga zajedničkog kada je ćaknutost u pitanju sa većinom imaginativnih haikaija japanske tradicije. Zapravo bi se čak moglo reći da one predstavljaju pravo zaveštanje haikaija koje je Bašo nasledio i iz koga se razvio haiku kao nezavisan umetnički oblik. Ali, kako se ispostavilo, sam kyôku je deo ove veće imaginativne tradicije koja se na japanskom zove zapai. Mada je zapai priznat kao oblik pesničke zabave, nisu mu priznate umetničke vrednosti koje poseduju haiku ili senrju.

Ovako definisan zapai može označavati većinu onoga što se danas piše pod imenom ««haiku». Ako se i ne radi o većini, sigurno je da oni pripadaju onoj vrsti «haikua» koji privlače najviše medijske pažnje. Dakle, zapai se nalazi u osnovi naše piramide i njemu pripada njen najveći deo, i bukvalno i figurativno. Zapai je, kao vrsta pesničke zabave, polazna tačka mnogim pesnicima za ulazak u haikai tradiciju a pisanje zapai pesama omogućava sticanje veština i pobuđuje interesovanje za dalje istraživanje drugih elemenata ove tradicije.

Mada većini Amerikanaca koji izučavaju haiku nije poznata reč zapai, mislim da će nam ona biti od pomoći da shvatimo sledeće: mada mnogo od onoga što se danas pojavljuje pod imenom haiku nisu prave haiku pesme, one su još uvek legitiman deo haikai tradicije. Oni koji se protive uključivanju ovog termina, možda bi se radije opredelila za izraz "pseudo-haiku" da bi izvršili kategorizaciju pesama o kojima ovde govorim.

Senrju i haiku

Na ovu široku osnovu zapaija oslanjaju se senrju i haiku. Kao i zapai, i senrju potiče iz unutrašnjih stihova ulančanog stiha haikaija. Kao i zapai, i on je imaginativan, ali je ono što ga od njega razlikuju to što u njemu ne dominira imaginaran elemenat. I jedan i drugi su posvećeni istini, a kada je u pitanju senrju, istini ljudske situacije. I on je, kao i zapai, zasnovan na osećaju za humor, pomoću koga se čitaocu ili slušaocu saopštava istina. Kombinacija smisla za humor i pronicljivosti mu omogućava da se uzdigne iz oblasti lakog stiha do poezije. Međutim, kako se on ograničava na ljudske situacije i navike, često mu nedostaje potencijal za univerzalno značenje koje mogu dostići oni najbolji haikui stavljajući u odnos ljudsko stanje sa širim pitanjem našeg mesta u kosmosu. To je ono što haiku može da pokuša da dosegne a oni najbolji i da postignu. Putem elemenata sažetosti, jukstapozicije, posmatranja prirode, pronicljivosti i humora, haiku nam ukazuje na nepoznato i nespoznatljivo. To je razlog zbog koga sam haiku stavio na vrh metaforičke piramide. Osnovna razlika koja odvaja haiku i senrju od zapaija je privrženost istinoljubivosti.

Polazeći od ove šeme, nastojaću da se ograničim na ono što podrazumevam pod haikuom kako bih mogao da ovom konceptu estetske vrednosti dam značaj koji mu pripada. Smatram da je nemoguće imati samo jedan pristup estetici koja bi obuhvatila sve elemente haikaija.

Pošto sam rekao nešto o stanju uma neophodnom za pisanje haikua, dolazi na red pitanje predmeta na koji se fokusira pesnikov um. Jedna od izvornih i trajnih karakteristika haikua je pozivanje na godišnje doba ili prirodu. Pored sažetosti, ovo upućivanje na prirodu je suštinski element haikua od samog njegovog nastanka. Po svojoj prvobitnoj nameni kao uvodnog stiha u ulančanoj pesmi, haiku u vidu hokku-a nije samo upućivao na godišnje doba, već i na određeno godišnje doba u kome je pesma nastala. Ovim pozivanjem na godišnja doba Japanci su tokom više od hiljadu godina stvorili bogatu poetsku teksturu, a upućivanje na prirodu poziva i pesnike i čitaoce da utkaju ove percepcije godišnjih doba u svoje živote i da sami sebe utkaju u taj raskošan brokat. Istina je da to nije u duhu naše tradicije, ali onda nije ni kada su u pitanju džudo ili kendo ili zen, pa ipak smo ih sve prihvatili. Može se činiti da je tradicija nešto neprirodno i naravno da jeste–sva ljudska kultura je neprirodna–čak i kada se svesno trudimo da izbegnemo tu neprirodnost.

Naglasak na godišnje doba i senzibilnost na ono što se neposredno dešava velikim delom čini haiku onim što on jeste. Ima mišljenja da to ne odgovara našem dobu. Izgleda da se to odnosi na činjenicu da su sezonske slike previše lokalne i da je za ljude koji žive u urbanoj sredini pozivanje na godišnje doba i nelogično i izveštačeno. Ove tvrdnje su donekle tačne, ali, po mom mišljenju, ne predstavljaju realnu prepreku da se pozivanje na godišnja doba primeni u savremenom haikuu. Ma gde živeli, znaci promena godišnjih doba su prisutni, čak i ako prolaze neprimećeni od onih koji su opsednuti dramom svog ličnog života.

Da se urbane teme i osećaj za godišnja doba mogu integrisati i rezultirati poezijom koja odgovara savremenim uslovima, dokaz je ovaj klasični haiku L.A. Davidson-a:

u holu
stambenog hotela
osećaj jeseni

Ova lepa pesma izlazi iz okvira umovanja da bi stvorila pesmu dubokog odjeka, koja ukazuje na godišnje doba čak i u jednom okruženju u kome ono nije jasno uočljivo, ali u kome pesnik ipak oseća njegovo prisustvo.

Elementi haiku tehnike

U svojoj knjizi Haiku in English, Harold Henderson objašnjava ono što on smatra da su četiri opšta pravila pisanja japanskog haikua i predlaže piscima haikua na engleskom da se ozbiljno pozabave svakim od njih i da ih prilagode svom jeziku. To su: forma, pozivanje na prirodu, pozivanje na određeni događaj i prikazivanje tog događaja u sadašnjem, a ne u prošlom vremenu. Uz to, on govori i o upotrebi osnovne haiku tehnike unutrašnjeg poređenja. I druge liste se mogu sačiniti, ali smatram da se ovi elementi još uvek mogu smatrati od suštinskog značaja za stvaranje haikua.

Mada nas u ovom članku u celini uzev ne zanimaju tehnički elementi, važno je imati na umu da postoji jedan tehnički element koji je bitniji od drugih. Unutrašnje poređenje, koje je Henderson smatrao suštinskom tehnikom haikua, proizlazi iz jukstapozicije dve ili više slika. Od kolikog značaja je to za haiku pokazano je u knjizi Kodansha Encyclopedia of Japan, koja uključuje rez koji proizilazi iz odvajanja slika u haikuu kao jedan od njegova tri određujuća elementa. Kada vidimo haiku ili pseudo-haiku koji počinje velikim slovom a završava se tačkom, možemo biti sasvim sigurni da je pisac promašio ovu važnu poentu.

Poetska sredstva

Ako je cilj da haiku na engleskom jeziku bude poetski žanr a ne samo jedna vrsta laganog stiha, tada moramo razmisliti kako da na odgovarajući način postignemo dubinu ekspresivnosti. Ovo nas pitanje vodi u oblast metafore. U svom eseju Modern Haiku, profesor Širane piše: "Ako nam je cilj da haiku uzdignemo na nivo ozbiljne poezije, književnosti koja je visoko cenjena i vredna divljenja, o kojoj se predaje i koja se uči, o kojoj se komentariše, koja može vršiti uticaj na druge pesnike koji ne pišu haiku, tada ona mora posedovati kompleksnost koja joj daje na dubini i omogućava i da se fokusira na specifičan trenutak u vremenu i da se iznad njega uzdigne". Ovo je važno i tačno opažanje. Ako želimo da haiku bude ozbiljan književni oblik, jasno je da moramo učiniti nešto više nego da samo prikazujemo "trenutke". Još nešto je potrebno. Pitanje je šta bi to nešto moglo biti. Kako da postignemo tu dubinu? Ili da odemo i korak dalje, kako da postignemo tu dubinu a da naši stihovi ostanu haiku stihovi?

Aluzija

Širane predlaže nekoliko sredstava koja se mogu upotrebili da bi se povećala dubina haikua. Jedno je iluzija ili fantazija. Drugo je aluzija, pozivanje na kulturu, na književnu ili istorijsku prošlost ili na sadašnjost. Drugim rečima, lično iskustvo i uključivanje književne tradicije uz pomoć aluzije jednako je književni haiku. Ovo svakako predstavlja mogućnost, ali da li i najbolju? Da li i jedinu?

Najpre pitanje aluzije. Nesumnjivo je da aluzija može biti izuzetno efektan način da se pojača emotivna snaga pesme. Ali kada je u pitanju haiku na engleskom, postavlja se pitanje – na šta aludirati? Na pesme engleskog kanona? Na pisanje transcendentalista ili onih posle njih? U jednom primeru koji Širane navodi, aluzija se odnosi na Bašoovu pesmu. Da li bi trebalo da se ugledamo na japanske klasike? Na savremenije japanske haiku pesme? Na rane haikue pisane na engleskom?

Aluzija na pojedine pesme u tradiciji haikua je svakako dobar predlog. Ali ako je u redu pozivati se na tradicionalne pesme, zašto se onda ne pozivati i na još jedan, još važniji, element? Širane sasvim lepo obrazlaže ulogu pozivanja na godišnja doba u japanskom haikuu da bi onda jednostavno odbacio pozivanje na prirodu kao važan element aluzije u haikuu na engleskom jeziku jer se "značenje sezonskih reči prilično razlikuje od oblasti do oblasti Severne Amerike a, uopšte uzev, ne vezuju se za specifične književne ili kulturne asocijacije koje bi čitalac lako prepoznao". Zatim kaže: "Stoga se haiku na engleskom jeziku mora oslanjati na druge dimenzije haikua da bi mogao da živi.". Da li je to baš tako?

Širanovo odbacivanje pozivanja na godišnje doba u skladu je sa tezom njegovog rada, ali izgleda da on ne uzima u obzir ono što je najočitije u haiku tradiciji: kigo ili odredba za godišnje doba. Čudno je što se najočitija mogućnost za aluziju tako olako odbacuje.

Poslušajmo Širanov savet i upotrebimo aluziju u haikuu, ali ne zaboravimo da je pozivanje na prirodu osnovno i najmoćnije sredstvo koje je na raspolaganju haiku pesnicima. Ono daje na dubini ličnoj opservaciji a i u okviru je književne tradicije. Jednom rečju, upotreba kigoa ili pozivanje na prirodu je u tradiciji haikua. Zajedno sa sažetošću i jukstapozicijom, ono pomaže da se haiku definiše. Ako ćemo upotrebiti aluziju, imajmo na umu najmoćniji aluzivni element haikua.

Da li je problem u tome što se značenje sezonskih reči menja od oblasti do oblasti ili su one potencijalni izvor dodatnog obogaćivanja haikua? Da li je problem u tome što sezonske reči nisu vezane za određenu književnost ili kulturu? Zar one ne daju privilegiju da haiku obogati našu tradiciju dok se on razvija?

Upotreba kigoa nam omogućava da uzmemo učešće u više stotina godina dugoj tradiciji haiku poezije. Ona nam pomaže i da utvrdimo da li ova tradicija može da pridoda važan element našem životu ili da li se mi možemo nadovezati na tu tradiciju. Drugim rečima, svaki put kad upotrebimo ove sezonske reči, mi stavljamo na probu našu sposobnost da živimo u haiku tradiciji. Pozivanje na prirodu uzvisuje pesmu, odvajajući je od onog najličnijeg i omogućava nam da postavimo u istu ravan naša lična iskustva sa večito promenljivim ali i neprestano ponavljanim ciklusima sveta prirode. To je haiku tradicija. Čemu insistiranje da haiku bude nešto drugo? Zašto ga ne istraživati i povećavati mu vrednost? Zašto ne dozvoliti da nam iskustva na hiljade pesnika tokom vekova obogate život i možda, uz to, obogate i samu tradiciju?

Poređenje i metafora

Aluzija je važno poetsko sredstvo, ali samo jedno od mnogih kojima haiku pesnik može povećati dubinu i zvučnost svojih pesama. Tradicionalna poetska sredstva, kao što su poređenje i metafora, su efektno korišćena i u japanskom i u severnoameričkom haikuu. Nije teško dokazati da su ih koristili i stari haiku majstori. Preimućstva njihove upotrebe u haikuu ista su kao i u bilo kojoj drugoj vrsti poezije–ona dozvoljavaju pesniku da se služi neočekivanim asocijacijama, omogućavajući mu da tako izrazi svoje lične poglede na neracionalan, nediskurzivan način.

Uzmimo, na primer, efektnu zvučnost sledećeg haikua Ban'ya Natsuishi-ja:

podmorski tunel –
i moje je srce
jesenja oluja

U ovoj pesmi je vešto uhvaćena klaustofobična reakcija pesnikovog srca na zatvorenost u tunelu putem identifikacije sa žestinom jesenje oluje.

S druge strane, opasnost pri upotrebi ovih sredstava može biti u tome da postane cilj za sebe, da služi tome da se pesnik uvežbava poetici i da njegova pesma nema stvarnu dubinu. Na kraju krajeva, ono što daje pesmi na zvučnosti nije prisustvo ili odsustvo poetskih sredstava, već sposobnost da na čitaoca ostavi odgovarajući utisak.

Kod upotrebe poređenja i metafore javljaju se iste one smetnje kao i kod korišćenja drugih sredstava, kao što su aluzija ili veštačka upotreba reči za godišnje doba. One, naime, mogu dovesti do toga da pesnik olako i prečicom dođe do pesme. One dovode do opasnosti stvaranja stereotipa namesto dubokog uvida i upotrebe fantazije namesto imaginacije. Tačno je da čitalac te vešto konstruisane, ali beznačajne, pesme može smatrati "zadivljujućim u tehničkom smislu", ali nakon što se stiša divljenje, pesma se zaboravlja, osim ako te zadivljujuće tehnike nisu korišćene da se njima prenese nešto što zaista ima vrednosti.

Mada se korišćenjem poetskih sredstava može povećati dubina i snaga pojedinog haikua, tačno je i da korišćenje unutrašnjeg poređenja ili metafore pre može biti ograničavajući nego proširujući faktor. Na osnovu vlastitog iskustva mogu da kažem da su pesme najveće dubine one koje uspešno funkcionišu u doslovnom smislu a da su istovremeno potencijalno metaforične. O ovoj suptilnijoj vrsti metafore govorio je Paul O. Williams izlažući svoj stav po pitanju upotrebe metafore u haikuu 1993. godine na Konferenciji o haikuu Severne Amerike (ovaj govor je prvi put objavljen u njegovoj knjizi The Nick of Time: Essays on Haiku Aesthetics /Press Here, 2000/). Williams je iskovao izraz "nerešena metafora" da bi opisao onu vrstu suptilne metaforične sugestije koju smatra najefektivnojom u haikuu. Skoro je neizbežno da se pomoću jukstapozicije u haikuu postigne izvesno implicitno poređenje između elemenata pesme. To što ovi elementi mogu da se tumače metaforično kao i bukvalno, dodaje na dubini i zvučnosti mnogim od onih najboljih haikua.

Simbolizam

Profesor Ethan Lewis sa Univeziteta Ilinois u Springfildu mi je ukazao da je ono što zastupam kada govorim o nerešenoj metafori zapravo simbolizam. I zaista, nedavno donetom deklaracijom u Macujami utvrđeno je da je japanski haiku "u suštini, simbolična poezija." To nije neki tajanstveni, lični simbolizam napaćenog pesnika zavaljenog u hladu mansarde, već potencijalno univerzalni simbolizam pesnika koji sudeluje u zbivanjima savremenog života i kulture.

Dobar primer ovoga je haiku James W. Hackett-a:

Duboko u potoku
ogromna riba nepomična
u pravcu struje

Površno posmatrano, ova pesma prikazuje prostu scenu iz prirode, nešto što su mnogi od nas iskusili. Hackett možda stoji na mostu preko brzog planinskog potoka. Međutim, ako znamo da je on čitavog života sledio principe zena, tada nam se otvara mogućnost da ovu pesmu tumačimo na drugačiji, dublji (bez igre reči!) način. Riba ovde lako može biti zen majstor. U pokretu je, a ipak nepokretna. U bujici je života, ali joj strujni tok, koji odnosi druge, ne može ništa. Okrenuta je uzvodno prema svetu koji se kreće nizvodno. Ovaj dodatni uvid obogaćuje značenje ove pesme tako da ona postaje više od onoga što David Cobb prosto naziva "zabeleška iz prirode".

Može se reći da su najbolji haikui oni koji poseduje najbolje aluzivne kvalitete, sa najboljim osećajem za humor ili koji na najbolji način koriste književna ili poetska sredstva. Ili možda oni u kojima je postignuta najbolja kombinacija aluzije i neposrednosti, one kojima se, veštom upotrebom jezika, dočarava trenutak, koje se mogu jednako dobro tumačiti bukvalno ili višim, metaforičkim novoom. Ako se vratimo korenima "zena" kod Blajta i Bitsa, može se reći da su najbolji oni koji uspevaju da održe ravnotežu između spontanosti i budnosti

Ključne reči

Nedavno su iz Japana stigla dva važna saopštenja. Jedno dolazi sa Prvog simpozijuma o savremenom haikuu koji je održan u Tokiju (juli 1999) a drugo je sačinjeno u Macujami (septembar 1999). Svrha im je da utiču na pravac razvoja međunarodnog haikua. Ono što im je zajedničko je opažanje da se japanski koncept kigoa možda ne može najbolje primeniti na međunarodni haiku. Oba ukazuju na mogućnost zamene japanskog kigoa kulturno prihvatljivom "kjučnom rečju". Japanci ispravno veruju da se haiku mora prilagoditi različitim jezicima i kulturama budući da postaje odista međunarodni umetnički oblik, te da se strog i kulturno uslovljen sistem japanskog kigoa verovatno ne može prilagoditi drugim jezicima i situacijama.

Oslobađanjem haikua od specifičnih odrednica za godišnja doba u japanskoj kulturi, koncept ključne reči može pomoći da se ubrza internacionalizacija haikua. Međutim, plašim se da bi se koncept ključne reči mogao pogrešno razumeti i da bi ovo potencijalo pogrešno razumevanje moglo da postane smrtna opasnost po svetski haiku. Ako ćemo kigoe nadomestiti ključnim rečima, onda smatram da je važno da one zadrže sezonski karakter ili bar neki važan elemenat neljudske prirode. Tako, na primer, ako ćemo imati nesezonske ključne reči, biće teško da budemo i dalje protiv "spama" kao legitimne ključne reči. Tako "spam haiku" postaje pravi haiku. Naravno da to nije bila namera pesnika koji su dali ova saopštenja, ali je ovo ipak jedno od mogućih tumačenja njihovog predloga. Tako se javlja rizik da se uništi međunarodni, da ne pominjemo japanski, haiku svođenjem predmeta haiku pesme na objekte vezane samo za čoveka, i to one najtrivijalnije vrste. Ako haiku zadrži sezonski element, koncept ključne reči bi mogao da uveća značenje haikua, ali ako se to ne desi, onda postoji rizik da će se umanjiti značaj haikua sve to tačke njegovog nestajanja. Jedna od osobina koja izdvaja haiku kao poseban žanr, a odnosi se na najvažniji deo njegove vrednosti, je da nas on podstiče da se uzdignemo iznad onog najličnijeg, onog orijentisanog samo na čoveka. Ona nas podstiče da sebe i svoje percepcije posmatramo kao deo veće celine. Predlog da bi trebalo da se zadovoljimo samo haikuom koji je striktno orijentisan na čoveka nosi rizik da se haiku trivializuje, a ne da proširi svoje granice.

Svaki živi umetnički oblik bavi se istraživanjem tekuće problematike. Neka pitanja mogu prosto biti od interesa samo za stručnjake, dok druga mogu biti od suštinskog značaja za opstanak samog umetničkog oblika. U Japanu je osnovni problem preterani konzervatizam, preterano oslanjanje na tradiciju i nedostatak individualizma. Na Zapadu je problem skoro suprotan–tradicija koja jedva i da postoji i skoro patološko neumereni individualizam. U Japanu centripetalne sile dovode do rizika da se haiku uruši zbog konzervativnosti. Na Zapadu centrifugalne sile prete da pojam "haikua" učine besmislenim. Istim lekom se ne mogu lečiti različite bolesti i očekivati efikasni rezultati u oba slučaja. Ono suštinsko sa čim se Amerika suočava je nepotpuno ili pogrešno shvatanje pojma haiku. Preterani individualizam dovodi do stava "šta god hoću da nazovem haiku je haiku."

Koncept ključne reči je potencijalno značajan doprinos međunarodnom haikuu. Nesezonski haiku može posedovati snagu. Ali potpuno zamenjivanje sezonskih reči nesezonskim ključnim rečima dovodi do rizika da se haiku vrati na početnu poziciju haikaija iz koga se haiku razvio. Majstor haikua Kaneko Tohta rekao je da bi želeo da haiku bude demokratičniji. Ovo je svakako cilj vredan pažnje. Trebalo bi da pokušamo da damo veću dubinu našem haikuu. Teško je sagledati kako se ijedan od ovih ciljeva može postići time što se haiku lišava pozivanja na godišnja doba. Nesumnjivo je da je japanski haiku zapao u ozbiljne probleme. No, njihovi problemi nisu naši problemi. Mi bi trebalo da brinemo manje o tome što haiku iščezava nego o tome što je mrtvorođen.

Ako uzmemo da je Širane u pravu kada kaže da je jedan od osnovnih ciljeva haikaija, kako se prvobitno manifestovao, bio da se izbegne realnost, koji bi onda bio cilj vratiti haiku u isti imaginativni geto iz koga ga je Bašo spasao? Književni kritičar Gerald Graff ističe da čisto imaginativna književnost "može pre da stimuliše maštu onih koji beže od stvarnosti nego kritičko mišljenje–što je tim pre moguće ako su ovi modeli umetnuti u već nekritičku kulturu širokih narodnih masa koja se, inače, povodi za modom" (objavljeno u Literature Against Itself, University of Chicago Press, 1979, preštampano u Elephant Paperbacks, 1995, str. 99).

Teorija nasuprot prakse

Kao što je mnogima poznato, po profesiji sam zubar, kao što je to bio, ako smem da kažem, i Saitô Sanki, jedan od vodećih haiku pesnika Japana XX veka. Na zidu moje ordinacije nalazi se citat koji glasi: "Pravo razumevanje se postiže praksom". To bih ja nazvao "zubarskom praksom". Teorija ne vredi ništa kada je pred vama osoba otečena lica. Jedino što je važno je sposobnost veštog i saosećajnog obavljanja prakse. Slično tome, teoretsko poznavanje poetike ne znači da ćete napisati dobar haiku. To može da uradi samo pesnik. Zato budimo oprezni i nemojmo se povoditi za savetima onih koji ne pišu haiku pesme. Trebalo bi da budemo zahvalni zbog interesovanja koje za haiku pokazuju izvrsni naučnici, kao što su Makoto Ueda i Haruo Širane. Njihova erudicija može dati veliki doprinos razvoju američkog haikua prenošenjem saznanja o tradiciji haikua koju mi ne posedujemo. Ali, ma od koje teoretske postavke krenuli, hajde da je ispitamo na stvarnim pesmama. Ako predlozi vode boljim haikuima, trebalo bi da vidimo koji su im dometi. Ako nije tako, onda njima ne bi trebalo da se zamaramo. U čemu bi inače bio smisao svega toga?

Ako se smatra da je haiku na engleskom kratka pesma sačinjena od slika, tada bi trebalo slediti taj način razmišljanja da bi se razaznali tokovi savremenog haikua. Jedan pristup sledi Paundovu jednosmernu definiciju Slike: " 'Slika' predstavlja intelektualnu i emocionalnu celinu u jednog vremenskom trenutku." (Poetry, knj. I, br. 6, mart 1913, str. 200) Ovim se slika definiše kao kombinacija intelektualnih i emocionalnih elemenata. Velika većina japanskih haikua i mnoštvo američkih su stvoreni na ovaj način. Ovom "slikom" se dobija ona vrsta haikua koju Širane predlaže–haiku stvoren kombinacijom pažnje usredsređene na neposrednu okolinu i pozivanjem na književnu tradiciju. Ova kategorija, nažalost, uključuje i sve one intelektualne grozote sa Zapada koje su stvorene pod imenom haiku–često nestašne, obično «izmozgane» pesme koje ne obraćaju pažnju na neposrednu okolinu, osim kada je u pitanju čovek, pesme koje predlažem da se svrstaju u kategoriju zapaija a ne haikua.

Pred savremenog sofistu se postavlja ozbiljna dilema. Kako se držati podalje od svih verovanja da bi pridobio poverenje kao kvalifikovani moderni (ili postmoderni), a istovremeno zadržati dovoljno vere da bi mogao da se održiš u životu? Suštinu ove savremene dileme kritičar Gerald Graff izražava na ovaj način: "Držeći se do krajnjih granica logike modernizma, postmoderna književnost na posebno oštar način postavlja kritično pitanje na koje ukazuje sva eksperimentalna umetnost: da li ova umetnost predstavlja kritiku izvrnutih aspekata modernog života ili se samo na njega nadovezuje? (op. cit., 55)

Ako samo malo izmenimo Paundovu definiciju, dobijamo drugu vrstu haikua, onu koja nam može ponuditi rešenje ove dileme. Ako umesto "intelektualan" stavimo "intuitivan", dobijamo da je «slika» ono što predstavlja jedinstvo intuitivnog i emocionalnog u jednom vremenskom trenutku.

Ovako izmenjena definicija slike može biti osnov za definiciju haikua kao "kratke pesme koja koristi slike iz prirode i godišnja doba da izrazi jedinstvo intuitivnog i emocionalnog u jednom vremenskom trenutku". Ova definicija haikua sadrži sve bitne elemente. Haiku je pesma. On je pesma ograničene dužine; na engleskom jeziku ta granica je negde između 15 i 20 slogova. On pre prikazuje slike nego ideje. On je pre intuitivan nego intelektualan. Osnov te intuicije je posmatranje prirode i godišnjih doba. Ta posmatranja su pre specifična nego opšta. To je onaj haiku koji može poslužiti kao duhovni put, koji se proteže od Bašoa i Santôke, posredstvom Blajta, koji je sačuvan u našoj književnosti zahvaljujući James W. Hackett-u i Robertu Spiess-u. Kao što je to Alfred North Whitehead rekao: "Temelji sveta se ne nalaze u kognitivnom iskustvu svesne misli, već u estetskom iskustvu svakodnevnog života". (citat iz The Heart of Buddhist Philosophy Nolan Pliny Jacobsen-a, Southern Illinois University Press, 1988, str. 83.)

Mnogo je ljudi širom sveta koji danas pišu mnoge vrste haikua. Hajde da nastavimo da razmišljamo o pitanjima koje nam oni nameću. Da li su to dobre pesme? Da li su to dobri haikui? Ono o čemu sam ja danas govorio ne bi trebalo smatrati krutim propisima, već pre sugestijama za dalje eksperimentisanje sa haikuom. Verujem, poput Ansela Hollo-a, da bi trebalo "sumnjati u sve i sumnjati u svoju sumnju". Nadam se da će neke od ovih misli biti od koristi i za i vas i za vaš haiku.

[Ovaj referat je podnet na Globalnom haiku festivalu na Milikin Univerzitetu, Decatur, Ilinois, 15. aprila, 2000. Autor bi želeo da se zahvali William J. Higginson-u, Emiko Miyashita-u, Robertu Spiess-u i Michael Dylan Welch-u što su pregledali prvobitan nacrt ovoga eseja. Njihove sugestije su mi bile od neprocenjivog značaja.]

Objavljeno u Modern Haiku, sveska. XXXI, br. 3 (jesen 2000).
Preneto uz dozvolu autora.

Prevod: Saša Važić