index

Analiziraću bukvalno ono što pesnik, Jerry Kilbride, navodi u ovoj pesmi. Imamo maglu – realnost. Imamo mimičara – još jednu. I imamo reč na koju se oslanja čitava pesma, dvosmislenu stožernu reč (kakekotoba) “diže”. Zbog rasporeda reči u ovoj pesmi i njene gramatičke pravilnosti, reč “diže” se odnosi i na “mimičara” i na “maglu”. To je ono što je Bašo nazvao yojo – dodatno značenje. Ovo je primer kako sa vrlo malo reči dobar pesnik može da ukaže na mnogo šire značenje od onog koje se otkriva pri prvom čitanju. To je ono što čini da se pesma proširi u umu, da se u njemu zadrži duže, a ne da bude samo konačni iskaz utiska i humora koji su karakterističniji za senrju.

Ako se svaka slika posmatra za sebe, onda imamo:

1. mimičar: lice mu je obično maskirano belom bojom – jedna realnost skrivena drugom.

2. diže: nešto što se diže ili nešto što neko diže. Ako se ova dva stiha posmatraju zajedno, onda dobijamo to da mimičar u tišini izvodi čin dizanja. On mora da dočara iluziju naprezanja ili opterećenja. Glavna veština mimičara je hodanje nasuprot vetru ili po vodi, pesku ili zategnutom konopcu. On sve to može da izvede ako mi to možemo da zamislimo.

3. magla: vidljiva realnost čija je priroda i jedinstvena osobina bestežinsko stanje, neopipljivost: ne može se uhvatiti.

Sada počinje pesma. Ona se može čitati na nekoliko načina, od kojih svaki ima svoju vrednost i strukturu koja je usložnjava.

A. Mimičar je na sebe preuzeo sizifovski posao – da diže (ili da pokuša da diže) nešto što nema težine i što je neopipljivo, ali što se može videti i što je stvarno – maglu. U tome je duhovitost, šarm, smešna naivnost umetnosti pantomime. Mi verujemo, mi zaista vidimo lakrdije mimičara. Pokušava li on da obuhvati ovaj lebdeći sivi veo? Je li svestan da neće uspeti dok se magla spušta i leže li onda na zemlju da bi je potiskivao nogama i rukama? Predstava se nastavlja. . . Pa ipak, postepeno se javlja, zajedno sa smehom, i svesnost o uzaludnosti njegovih napora. Sada izbija na površinu tragikomičan aspekt umetnosti pantomime. Ma koliko se trudio, mimičar će biti opkoljen velom sivila – jedna realnost zaklonjena drugom. Nestaće. Ne mogu se prenebregnuti utisci borbe čoveka da nadvlada sve ono što je čudno, sve ono što je neizbežno. Pesma dobija na univerzalnosti i značenju koje daleko prevazilazi divnu početnu komičnost. Haiku zasnovan na realnosti, koji opisuje jedan trenutak baš kakav jeste (sono mama) upravo poseduje ovaj vid potencijala za razvoj koji ga razlikuje od senrjua. Površinski posmatrano, ova pesma bi mogla da bude komična i svakako bi se mogla uvrstiti u senrju. Ali ako to učinimo, onda ćemo izgubiti iz vida njena druga značenja koja su jednako važna. Da nastavim:

B. Pretpostavimo sada da umesto mimičara koji podiže maglu imamo mimičara koji izvodi predstavu (prvi red). Uzimamo stožernu reč “diže” koju smo posmatrali kao glagol i napravimo drugi scenario. Sada je ona pridev koji primenjujemo na maglu: “magla koja se diže.”

Maglovit dan, a predstava na gradskoj ulici mora da se nastavi. Mimičar privlači pažnju prolaznika. Magla, koja je bila prisutna na početku, se digla tokom zabave i razvedrava se. Da li se samo vreme promenilo ili je mimičar promenio vremenske uslove? Ovde se možemo poigravati i pomišlju da ovaj veličanstveni zabavljač zaista poseduje fenomenalnu sposobnost da promeni unutrašnjost duše, od rđave do dobre. Ali se haiku mora najpre tumačiti onako kako ga vidimo na prvi pogled. U svojoj prvobitnoj ravni, ova pesma opisuje maglu i mimičara – i čarobno, dvosmisleno tajanstveno “dizanje”, koje čitalac, na svoje čuđenje, pronalazi i kod jednog i kod drugog predmeta pesme!

1Dobitnik treće nagrade na konkursu koje je Haiku društvo Amerike organizovalo 1988. godine u znak sećanja na Harold G. Hendersona. Sudije: Alan Pizzarelli i Anita Virgil.

Predhodno objavljeno u Modern Haiku, leto 1989, XX izdanje, br. 2.

Preneto u dozvolu autora.

Prevod: Saša Važić