index

Još u davnim danima svog prvog poznanstva s haikuom fascinirala me je njegova sažeta izražajnost. Bilo je u tome neosporne zasluge Crnjanskog, autora knjižice o staroj japanskoj poeziji. Volim haiku - bilo je moje prvo neposredno saznanje. Osnovna pravila ove tradicionalne japanske tercine nisu izgledala teška: broj slogova (govornih jedinica) 5/7/5, rez (pauza) posle prvog i drugog stiha, direktno oslikavanje bez upotrebe stilskih figura, upotreba jedne reči ili sintagme (tzv. kigo) za oznaku godišnjeg doba, najvećma prisutan pesnikov svet prirode i svakodnevlja u izvesnoj vezi... Pa, činilo se - to je sve. Međutim... moji ispisani stihovi bili su prazni i praćakali su se taman kao ulovljena stara cipela na udici. Bilo je nemoguće ispuniti sve zahteve i reći nešto svoje što diše istinito kao pesma. Da, i čitavo moje poimanje pesništva, tradicija, kultura kao duhovno biće koje gradi, sve to kao da se opiralo i vuklo na drugu stranu. Bio sam izgleda spreman da se opredelim za haiku nove tendencije, bez kigo-a i bez još poneke naizgled nevažne odlike. Kolizija ljubavi prema haikuu i opiranja njegovom čistom i jednostavnom biću nisu mi davali mira. I, eto! Šiki je bio tu kao ponovljena implementacija.

Navodim ovde tri Šikijeva haikua koji pokazuju njegovo majstorstvo u kompaktnosti i prožimanju oslikane skice i pesnikovog osećanja.

Ozelenela vrba. 
Sve što je u mislima 
liči na ljubav.

U ovom prolećnom haikuu ogleda se pesnikova uznemirenost bolešću i ratom u Kini, odakle se upravo vratio s teškom tuberkulozom. Ipak, ozelenela vrba nudi nadu svojom obnovljenom životnom snagom.

Letnja planina.
Podižu se oblaci,
kamen miruje.

Jednostavna skica ovog haikua sadrži kontraste i nosi nabujale poetske naboje. Ovoga časa pade mi na um poznati engleski pesnik Vistan Hju Oden koji svojom opaskom o pravilnom vezanom stihu nagoveštava da nas taj napor da se savlada kolokvijalna banalnost jezika prinuđuje da mislimo drugačije i tako stupamo u potragu za otkrivalačkim tlom pesme. Šiki je imao snagu da asocijativnosti pejzaža da uverljivost svog doživljaja.

U haikuu napisanom posle dvonedeljnog gostovanja u zavičaju kod svog bliskog prijatelja pesnika Sasekija, Šiki jednostavno naglašava individualnost ljudskog vremena:

Meni što idem
i tebi što ostaješ,
dve su jeseni.

I sad prilazimo suštini problema haiku pesme u našem jeziku. Da, haiku se lako piše, ali se vrlo teško stvara. Otpori su duboki, najvećma kulturološki i otud psihološki. Viševekovna tradicija haikai poezije kod Japanaca ocrtala je rečnik godišnjih doba koji pesmu kao kigo širi i produbljuje. Mi smo na tlu koje tek treba da stvori svoj rečnik godišnjih doba. Nadalje, personifikacije i kod najboljih haiđina prosto naviru te sliku udaljavaju od jednostavnosti skice, od stvarnog. Simboličnost oslikanog je ono najviše što nam može biti pri ruci. Šikijevi stihovi dišu dubinom svoje prirodnosti i pridružuju pesnika tom slavlju kao uslov njegovog osećanja. Sve to nas čeka ako želimo da stvorimo haiku.

Eto najbrojnijih razloga zašto je toliko teškoća za nas koji želimo da pišemo haiku poeziju. Međutim, olako se ustalilo mišljenje o srpskom haikuu, o nekakvom maglovitom (i smešnom!) "visokom drugom mestu u svetu", kao da je umetničko stvaranje nekakvo golgetersko takmičenje!? Treba se ostaviti te provizorne i lažne retorike, bar radi onih predanih i vrednih stvaralaca koji se poput vrapca iz poznatog haikua, nakostrešeni i sabrani bore za izvornost svojih stihova:

Vrabac u zimu   
telašce svoje skupi,
bori se, bori.
Maeda Fura

Volim haiku! Neka to bude srećan početak naše neprestane borbe sa sopstvenom malodušnošću i zalog pesničkog stvaranja!

Jun, 2006.