index

Pretpostavljam da vam sam naslov ovoga članka govori o onome o čemu bih želeo da vam iznesem svoje mišljenje. Naravno da se ono zasniva na mojim ličnim iskustvima i praksi, ali verujem da će se sa njim uglavnom složiti većina urednika haiku i drugih publikacija.

Krenuo bih od nekih pretpostavki. Recimo da vam je poznata bar jedna strana odnosa između pisca i urednika. Recimo da znate zašto pišete, čemu se nadate, šta očekujete i šta vas podstiče da pišete. Ako sve to ne znate, onda je besmisleno da vam govorim o tome šta bi trebalo da očekujete od izdavačke delatnosti, pa bi možda bilo bolje da odete na seminar na temu: napredovanje u karijeri. . .

Ali, pretpostavimo da vas nešto podstiče na pisanje, pa ćemo se onda zadržati na tome—pisanje može biti samo sebi cilj. Nema potrebe da igde idete i ikome pokazujete svoje verbalne izlive. Možete prosto da pišete i da onda bacite u vatru to što ste napisali, kao što je to činio Ezra Paund (izjavio je da je tokom jedne godine svakog dana napisao po sonet, koji bi onda spalio). Ovo podseća na mit, ali pesnik nije imao ništa protiv njega. Tako da se to verovatno nije odnosilo baš na celu godinu a sasvim je moguće i da je sačuvao najbolje stihove, slike i efekte koje je kasnije upotrebio u drugim pesmama. Ipak, nagon je postojao).

Ako ne spalimo, možda ćemo to što smo napisali ćušnuti u fioku. Ali čak i ovako sklonjeno, to što je napisano počinje da poprima oblik nečeg drugog, kao što je, recimo, nada. Možda će kad me ne bude više neko pronaći moje delo, možda će me posmrtno slaviti, ko zna? A sada polako zalazimo u oblast onoga što nema veze sa pisanjem—njegovu isplativost.. Ona se javlja u različitim vidovima: carstvo novčića, slava, poštovanje itd.

Naslađivanje i tek slabašnom mišlju da će me se neko setiti kada umrem je nagrada, mada najtužnije vrste. Tako je prva razlika na koju želim da ukažem ona koja postoji između pojma (a možda se radi samo o pojmu) čistog pisanja i pisanja za slavu. Ima li ovde nekih "čistih" pisaca? Možda će vas iznenaditi, ali ja mislim da ima. Samo što trenutno nisu ovde. Čist pisac se ne opterećuje time šta će urednik misliti o njegovom delu jer osim sebe nema koga da zadovolji. S druge strane, mi "nečisti" pisci sarađujemo sa urednicima iz mnogo razloga, a o tome bih govorio ovde.

U vezi s tim bih vam predstavio nekoliko radnih postulata. Ne mogu baš da kažem da oni važe za sve urednike, ali je za većinu sigurno tako: Prvo: svako može da piše šta hoće i da to naziva kako hoće. Hoćete da napišete 300 stranica proze i da je nazovete haikuom? Samo napred, niko vam ne brani. Urednika manje zanima kako nazivate to što pišete ili kakvog je ono kvaliteta od toga da li će vaše delo izazvati direktnu reakciju čitaoca.

Drugo: Što je umetnik bolji, to će biti i njegov izbor. Urednik je taj koji ga procenjuje, ali ga manje zanima to da li je pesnik taj izbor napravio s predumišljajem ili slučajno—ako je pesma dobra, onda je dobra.

Treće: Činjenica je da pisci žele da njihov konačan proizvod bude najkvalitetniji moguć. Isto je i sa urednicima. U tom delu među njima obično nema neslaganja. Pitanje je samo da li je proizvod postigao taj cilj.

Od ova tri koncepta zavisi odnos između pisca i urednika, pa bi to valjalo imati na umu.

Složili smo se da znate zašto pišete. A zašto želite da objavljujete?

Objavljujemo da bismo obavestili sadašnje prijatelje i buduće obožavaoce šta smo radili sve vreme zatrpani u potkrovlju dok je mesecima lila kiša. Objavljujemo u nadi da će naše delo uspaliti maštu javnosti, da ćemo dobiti priznanje za svoj genije i da će nas zasuti spontana i snažna erupcija laskanja i novca. Objavljujemo da bi naši unuci znali da nismo bili samo umorne, skrhane duše kako su na nas gledali u našim poznim godinama. Objavljujemo da bismo se nadmetali sa drugima, uključiv i lične neprijatelje, koji čine to isto. Objavljujemo da bismo videli kako izgledamo «crno na belo», u stvarnosti, u masi drugih. Objavljujemo da bismo ispričali priču, najčešće onu u kojoj smo mi glavni junaci. Objavljujemo da bismo gurnuli u zapećak druge i sebi prokrčili put. Objavljujemo jer nam tako nalaže glas u našoj glavi. Objavljujemo jer nam drugi glasovi govore da nismo sposobni za tako nešto. Objavljujemo iz još hiljadu razloga. Najzad, objavljujemo zato što smo homo literarius i ne umemo drugačije. Po Genezi čovek je doživeo moralni pad zato što je kušao voćku sa drveta znanja dobra i zla. Slažem se da je to bilo neizbežno, bila u pitanju voćka ili ne. Jezik, ona osnovna karakteristika koja nas spaja i razdvaja, je već bio realnost, a pad u nemilost je bio samo pitanje vremena.

Ako je očigledno da objavljujemo iz različitih razloga, onda je isto tako očigledno da objavljivanje i pisanje nisu jedno te isto. Pisanje je manje-više usamljenički čin koji se ponavlja. Objavljivanje je manje-više društveni čin koji se ponavlja. Pisanje ne doprinosi poboljšanju umeća objavljivanja a ovo drugo ne doprinosi poboljšanju veštine pisanja (ukoliko se složimo da su u prednosti oni koji žive od pisanja, u kom slučaju je dalje pisanje moguće). Kod većine nas nagon za izražavanjem se ne zadovoljava pukim iskazivanjem misli i osećanja, već mu je potrebna i publika. Nije dovoljno da samo prepoznamo priliku i da je artikulišemo; i drugi moraju saznati za to. Ovo izgleda toliko očigledno da se dešava skoro neprimetno.

Tu nastaje dilema: evo nas kako se jasno izražavamo na genijalan način, sigurni u kvalitet onoga što stvaramo—što me podseća na ne baš laskav, ali verovatno dobronameran uvod Alena Ginzberga u prvu knjigu pesama Gregorija Korsa:"Ali o čemu on govori?" pita se Ginzberg usred zahuktalog proznog delića, a u našem umu, ako ne i u tekstu, dolazi do kratkog zastoja. Onda nastavlja:"Ali, koga se to tiče? Što je rečeno, rečeno je!" Svi oduševljeno odobravaju, a ja se pitam da li Korso shvata koliko su slabe njegove misli i osećanja kada se tako lako mogu odbaciti. Bilo kako bilo, sigurni smo u sebe, kao što je to Ginzberg, i znamo da smo mi odgovor sa velikim «o», te se bacamo na pisanje svom žestinom, a čim se vatra stiša, pakujemo naše delo u kovertu (sa neizbežnim IRC-om) i šaljemo ga najbržom poštom samo da bismo upali u kandže urednika.

Jadničci za žaljenje. Ponizni od žarke želje da uče, ubledeli od težnje da se svakodnevno reklamiraju, prstiju umrljanih mastilom i nikotinom, zuba požutelih od kafe, u otrcanoj odeći, rastrojeni, pokorni pred ekonomskim ćefovima i modnim trendovima. U ovom najnepravednijem od svih svetova, moje remek-delo mora nekako proći kroz ruke ovog džina ljudoždera pre no što ispravi krivu Drinu. Ova pretpostavka je užasno loša.

A opet, nema nam druge nego da se svaki čas predajemo ovim kvrgavim prstima, da molimo, da se POKORAVAMO. Nešto je svakako pogrešno kod ovakvog ustrojstva snaga. Bez sumnje je tako ako ste u stanju da shvatite da je poezija odista bojno polje i da će se na njemu prolivati krv.

Probudite se na trenutak iz ovog dikensovskog sanjarenja: upitajte se da li možete da se smilujete na ovakvo stvorenje. Ako možete, to će sigurno biti stoga što ste u sebi prepoznali urednika.

Svi smo mi zapravo urednici. Svima nama se nešto dopada a nešto ne. Ponekad ne znamo zašto, ali češće znamo. Ono što svima nama kao urednicima nedostaje jeste sredstvo, mesto gde možemo javno da iznesemo svoj stav o tome šta je dobro a šta ne. Kada bi to bilo izvodljivo, onda bi naše mišljenje poprimilo neki oblik i proizvelo neki osećaj, a drugi bi to znali na osnovu tog oblika i tog osećaja, baš kao što mi sada znamo da se Frogpond razlikuje od Acorna, Raw Nervza ili Haiku Headlines-a.

Da biste dokazali da imate smisla za urednički posao, potrebno je da se oprobate u zadatku koji je pred vama: da razmotrite jedan niz pesama. Sve one su prevodi slavne Bašoove pesme furuike ya uzete iz knjige «Hiljadu žaba» Hiroaki Satoa. Izabrao sam jer im je sadržaj skoro isti, ali se o njegovoj valjanosti ovde neće raspravljati. Svima nam je poznata ova pesma, a ono o čemu se u njoj verovatno radi je sledeće: imamo ribnjak i imamo žabu a interakcija između njih dovodi do trenutka razrešenja. Molio bih vas da je ne prosuđujete na osnovu prevoda, već kao pesmu uzetu samu za sebe. Zamislite da ste urednik i da vam je ova pesma poslata za objavljivanje. Izvanredan haiku. Kako ćete se odlučiti za odgovarajući prevod?

Pošto se vaša odluka neće zasnivati na sadržaju, onda moraju postojati neki drugi kriterijumi na osnovu kojih ćete doneti svoj sud. Odlučio sam se za tri takva kriterijuma: prvi, kvalitet koji nazivam "haikalnost", drugi, stil i treći, senzibilnost. Zatim ćemo, zabave radi, pokušati da utvrdimo koji bi časopis prihvatio neku od ovih pesama a shodno svojim ciljevima i senzibilnosti prema haiku poeziji.

Razmotrimo sada sledeće pesme na osnovu njihove "haikalnosti ” pod čim podrazumevam to koliko one odgovaraju vašem mišljenju o tome kako haiku treba da izgleda. Radi se o prilično komplikovanom pitanju. Potrebno je da se zapitate šta vi podrazumevate pod dobrim haikuom i u kojoj meri to ove pesme jesu. Posmatrajte ih kao da su originalne pesme i delo pisca, a ne prevodioca.

      
1. Stari ribnjak—uskočiše žabe—zvuk vode.
Lafcadio Hearn

       
 2. Tišina 
U tihi stari ribnjak 
S pljuskom uskoči žaba! 
Da joj prekine mir. 
William J. Porter

      
3. Stari ribnjak, da! 
Žaba uskače jedna. 
Šum vode! 
G. S. Fraser

      
4. Stari ribnjak; 
Uskače žaba.— 
Zvuk vode. 
R. H. Blyth

      
5. Stari ribnjak: 
skok žabe zvuk vode. 
Harold G. Henderson

Koju od ovih pesama biste prihvatili za objavljivanje?

Prva se čini dovoljno dobrom. Ona nas postavlja u kontekst, dok nam druga ukazuje na prvobitnu sliku, a treća sugeriše razrešenje. Međutim, nekoliko stvari mi bode oči (izvinite zbog izraza): najpre, crte nisu uobičajene u monostihu, uglavnom zato jer upadaju u oči, pa nam odvraćaju pažnju od same pesme. Kakva je korist pesniku od ovakvog postupka? Mislim da nije nikakva, pa bih ga stavio pod znak pitanja. Drugo, upotreba prošlog vremena (u ovom slučaju aorist, prim. prev)—uskočiše—nije u skladu sa uobičajenom praksom po kojoj se haiku piše u sadašnjem vremenu. Pesnik, dakle, može da odstupi od te prakse, ali kakva mu je korist od toga? Ako je nema, onda korišćenje prošlog vremena samo dovodi do zabune, pa se njegova upotreba mora preispitati. Treće, jezik je pomalo okrnjen, ono što bismo mogli nazvati tarzanovskim engleskim, posebno u trećem stihu, a mogla bi se razmotriti i upotreba nekog prirodnijeg idioma. Najzad upotreba množine imenice, i kada se to ne može izbeći, obično razvodnjava efekat slike umesto da ga koncentriše, što se postiže upotrebom jednine. Dakle, smatram da se najpre sva ova pitanja moraju rešiti da bi ova pesma tek dobila mogućnost da zaživi.

Druga pesma je čak i manje nego dobra. Kao prvo, ima naslov. Možda to i nije bio problem u vreme kada je napisana, ali mi danas naslov posmatramo kao još jedan stih, a to je sredstvo koje se obično ne koristi u haikuu. Sem toga, on daje i pomalo staromodan prizvuk pesmi. Ali time se problem ne završava: intonacija pesme, pored nadutog opisa i završne rime, kao da takođe potiče iz nekog drugog vremena. A odista je i tako. Tu je i pitanje suvišnih reči u prvom i drugom stihu (da ne govorimo o naslovu!). Sve u svemu, smatram da je treba odbaciti jer ne poseduje ubedljivu haikalnost.

Treća se čini najbliže onome što danas smatramo odmerenim učinkom. Oslobođena je suvišnog balasta, lako se da predstaviti u umu, a čini se i da njen rasplet prirodno proizilazi iz elemenata od kojih je sačinjena. Istina, sadrži neke posebne kovanice, možda da bi se izazvao osećaj neposrednosti. I u njoj je pomalo korišćen tarzanovski engleski. Dakle, dobra ali ne i sasvim zadovoljavajuća.

Sa četvrtom se istovremeno i približavamo i udaljavamo od cilja. Slike su jasne i govore same za sebe. Nema rime, intonacije, naslova, ali ima nečeg što nam privlači pažnju. To je interpunkcija, a posebno znak uzvika. Bodreće "da" na kraju prvog stiha bi moglo da se objasni oduševljenjem pesnika, ali je znak uzvika, u svakom slučaju, izlišan. Njegovo ponavljanje na kraju pesme kao da je sračunato da skrene pažnju čitaoca na genijalnost pesnika, i to ne samo kada je u pitanju njegov način izražavanja već i sam smisao za opažanje. Haiku obično sugeriše a ne nalaže, ali u ovom slučaju imamo nasrtanje na čitaoca koje nikako nije prikladno.

Poslednja pesma je veoma slična prethodnoj, ali nije toliko napadna. Ni ona nije bez problema kada je u pitanju interpunkcija. Ovde ona nije naglašena, ali je prilično sitničarska: tačno onoliko koliko traje pauza, traje i zapeta posle koje stoji crta? Zbog tačke na kraju strofe, celina ove pesmu se posmatra kao rečenicu, a ona je vrlo čudna. Iako ima mnogo toga da saopšti, ona još uvek nije odgovarajuća.

Kada bi nam bila data sloboda da odlučimo koje ćemo od ovih pesama prihvatiti ili odbaciti, mi bismo to učinili rukovodeći se našim potrebama i ciljevima. Ali šta bi se desilo kada biste kao urednik morali da prihvatite bar jednu od njih? Koju biste odabrali?

Kada bih ja to morao da učinim, odlučio bih se za Hendersonovu verziju. Ni kod jedne od gore citiranih pesama nije postignuta savršena forma, ali mi se čini da je ova verzija najbliža preciznom razumevanju trenutka, na pristupačan i dirljiv način. Bez obzira na sve to, što se haikalnosti tiče, ova pesma još ima da popričeka.

Pred urednika se ovakav zadatak (izbora) postavlja mnogo češće nego što bi se to moglo očekivati. Sasvim je uobičajeno da se prilikom selekcije pesama za objavljivanje ili na takmičenju naiđe na nekoliko pesama na istu temu (posebno ako je ona zadata). Neke teme--senke, ogledala, cvetovi trešnje i mnoge druge--se javljaju veoma često. Deo urednikovog zadatka je da uoči ponekad i veoma sitne razlike između takvih pesama. To mu pomaže i da dođe do saznanja šta je ranije učinjeno po pitanju forme i tematike i da prostim pogledom prosudi ne samo šta pripada žanru, već i šta mu je pripadalo u prošlosti.

Druga osnova za procenjivanje pesama je stil kojim su pisane. Svaka od njih ima svoj sopstveni osećaj za njega, a one koje smo do sada razmatrali se mogu posmatrati i u ovom svetlu, ali pre toga osmotrimo naredne uzete iz iste knjige.

1. Samotan ribnjak u vekovnoj tišini spava . . . 
Neuznemiren zvukom il pokretom. . . 
dok najednom u njega ne uskoči gipka žaba. 
Curtis Hidden Page

       
2. Eno ribnjaka starog! 
Gle, u njega uskače žaba: 
čuj, muzika vode.
John Thomas Bryan

       
3. Stari ribnjak! 
Žaba se zagnjuri— 
Zvuk vode! 
Asataro Miyamori

       
4. STARI TIHI RIBNJAK. . . 
U RIBNJAK USKAČE ŽABA, 
PLJUS! OPET TIŠINA. 
Peter Beilenson i Harry Behn

Ovde opet imamo uglavnom isti sadržaj, ali se on sasvim drugačije saopštava. Neke razlike zavise od etosa u kome su pesme nastale, ali je ono što nas interesuje opet to koju bismo i da li bismo ijednu od ovih pesama mi kao urednici objavili u narednom izdanju «Haiku Beyond Belief».

Skoro je sigurno da prva od njih nije odgovarajuća: puna je preterivanja, ponavljanja, klišea ("vekovna tišina"? "neuznemirena zvukom il pokretom"?), personifikacija ("ribnjak je samotan"? "ribnjak spava"?) i suvišnih reči (tišina, spava, neuznemiren zvukom il pokretom—previše tišine za trostih). Isto tako, njen osećaj za stvaranje i razrešenje dramatičnosti je preteran: kao da dolazi iz samog Holivuda. Kada je u pitanju stil, jasno je ne samo da pesma potiče iz drugog vremena, već i da se radi o najbanalnijim postupcima tog vremena.

Sledeća je bar manje dozvolila sebi. Ali to nije razlog i da nam služi za uzor. Uvodni stih je, sve u svemu, previše nametljiv. Sumnjam da bi uzdah takvog bezimenog ribnjaka pobudio neka očekivanja ili nas naveo da mu kličemo—zapravo, izgleda da je ribnjak baš i bio poznat prevashodno po svojim suprotnim karakteristikama. Tek kasnije saznajemo da je to poseban ribnjak. Pesnik pokušava da nam to ranije saopšti i iz toga ne proizilazi ništa dobro. Prepotopsko "gle" i "čuj" takođe nagoveštavaju prevaziđenu senzibilnost. Najzad, imamo metaforu muzike, u svakom slučaju tumačenje kojim nam se ona sugeriše. Iskreno, ovde ne nalazim ništa vredno.

Treća je trostih, ali samo njegova površna varijanta, jer se slike i radnja nude po istom redosledu i imaju isti završetak. I ova pesma bi htela da proglasi ribnjak značajnim, mada ne u tolikoj meri kao prethodna.

I ova žaba je energičnija—zagnjurila se, jeste—pa je pažnja više usmerena i naglasak više stavljen na žabu nego na zvuk vode, koji, opet, može izgledati da se javlja više kao rezultat uzroka i poledice nego što je to slučaj kod većine drugih pesama. Ali se bar relativno malo
nameće čitaocu za razliku od drugih.

Poslednja verzija prilično nasrće na čitaoca velikim slovima, a to je nešto što je većina nas navikla da sreće na internetu. Sigurno je da u tome ima nečeg što uopšte nema veze sa haikuom. U ovoj verziji se ne stavlja toliki naglasak na ribnjak kao kod drugih, mada nas poziva da zastanemo kad se on pojavi zbog elipsi na kraju prvog stiha. Primetni su upotreba onomatopeje, ponavljanje reči koje označavaju tišinu i korišćenje 17 slogova (do kojih se sigurno došlo uz pomoć ponavljanja reči). Nije loš pokušaj za svoje vreme, ali ne i bez njegovog obeležja.

Opet morate da odaberete jednu od ovih pesama. Za koju ćete se odlučiti?

Da ja to moram da učinim, mislim da bi to bila treća. Najčistija je i, mada malo preoštra, nije ni malo gora od ostalih. A i dopušta čitaocu da joj se najviše približi, pri tom ga najmanje napadajući i stavljajući naglasak na poslednju sliku bolje nego što to druge čine, i ne tumačeći je. Dakle, tako bih ja glasao.

Kao što vidite, mnogo pažnje se posvećuje proceni svake od podnetih pesama. Naravno, nije uvek teško raščlaniti ih: već na prvi pogled se može zaključiti da mnoge od njih nisu vredne da budu objavljene dok se, s druge strane, vrednost mnogih otkriva već pri prvom čitanju. No, veoma često se mnoge pesme moraju podvrći ovakvom ispitivanju i poređenju da bi se otkrile njihove relativne vrednosti. Često je preporučljivo da se pročita čitav niz pesama, pa da se zatim odlože do novog čitanja. Tako one ostaju u podsvesti urednika i same od sebe se nameću.

Još jedan izbor. Ovoga puta ćemo se malo pozabaviti pogađanjem koji bi ih savremeni časopis objavio. Radi se o čistoj spekulaciji, koja, naravno, ne može da se dokaže u praksi, ali nam može pomoći da utvrdimo kako procenjujemo različite časopise prema njihovom stilu.

Evo tih pesama. I ovoga puta ih čitajte kao pesme na engeleskom jeziku a ne kao prevode.

1. U stari ribnjak
Najednom se zagnjuri žaba,
Pa se ču pljusak
Inazo Nitobe

2. Miran ribnjak
U koji uskoči žaba
Zvuk vode.
Edward G. Seidensticker

3. Tih stari ribnjak
Žaba uskače
Pljus!
Edward Bond

4. Stari je ribnjak miran
žaba pravo u njega skače
pljuskajuć vodom
Earl Miner i Hiroko Odagiri

5. Stari ribnjak
Žaba u njega uskoči,
Pljus!
Allen Ginsberg

Gde bi, po vama, ove pesme bile objavljene da su danas ponuđene kao novonapisane?
Moje je mišljenje, a da ponovim da se radi samo o pretpostavci, da bi to bio Haiku Headlines. Napisana je u striktnoj formi 5-7-5 i čini se da više insistira na njoj nego na drugim elementima. Po meni bi to zadovoljilo urednički ukus Haiku Headlines-a. Razgovor sa urednikom ovog časopisa je to potvrdio.

Druga pesma bi mogla da bude objavljena u više časopisa, uključiv i Frogpond. Šale radi poslao sam je Heron's Nest-u, budući da se radi o klasičnoj pesmi, koja sadrži malo reči i koja, moguće je, na najbolji način odslikava tradiciju haikua kakvu smo nasledili. Mogao sam i da je pošaljem Acorn-u jer su slično orijentisani.

U trećoj pesmi je uočljiva orijentacija na zen, prema kome mora da bude orijentisan i časopis koji bi je prihvatio. Smatrao sam da bi to bio bottle rockets.

I četvrta pesma sadrži 5-7-5 slogova, pa bi dobro prošla kod Haiku Headlinesa, ali izražava drugačiji senzibilitet: nema umetničkih kvaliteta i poseduje nešto što bih teško uspeo da odbranim kada bih morao da kažem da naginje malo više japanskoj pesmi, a sve to ukazuje da bi je prihvatio Geppo.

A poslednja? Po meni je odlučujući faktor u ovom slučaju četvrti stih, tj. naslov. Modern Haiku je u svojim ranijim izdanjima pokazao interes za haikue tradicionalno orijentisanih pesnika. Mislim da je ovo veoma zanimljiva vežba, koja može biti informativna u oba pravca, a i ne mogu da zamislim da bi urednik Modern Haiku-a propustio priliku da objavi bilo koji Ginzbergov haiku. Ne manje nego ja . . .

Na osnovu ovih vežbi smo mogli da shvatimo ne samo da smo svi mi urednici sopstvenih dela, već i da možemo da raspoznamo naklonosti drugih urednika. Ovo nam može biti od pomoći kada šaljemo svoje radove a i kada prosuđujemo komentare urednika. Pomaže nam i kada odlučujemo da neke pesme čuvamo da bismo ih poslali na takmičenja. Takođe utiče i na to koje pesme biramo da pošaljemo na takmičenja ako znamo ko će biti selektori na njima, što se sve zasniva na našim uredničkim veštinama. U pitanju nije način pisanja, već dragocena dodatna veština koja nam pomaže da odredimo gde ćemo se predstaviti u haiku svetu. Sada smo došli do pitanja koje vas verovatno zanima ako ste uopšte zainteresovani za ovu temu: kako da moja pesma bude objavljena u Frogpondu?

Kao što znate, na to pitanje uopšte nije lako odgovoriti. Frogpond prima preko 22.000 pesama godišnje, a objavljuje negde između 500 i 600, odnosno manje od 3 na svakih 100. Mali je to «pogodak» i može biti veoma obeshrabrujuće kada vam se vrate pesme koje ste smatrali svojim najboljim ostvarenjima. Pokušaću da vam objasnim kako da povećate šansu da se vaše pesme nađu u Frogpondu. Podnaslov ove priče bi moga biti "Urednikov Priručnik za bavljenje haikuom u nedefinisanom dobu". Može se činiti čudnim, ali ovo vreme ne karakteriše nedostatak definicija, već njihovo preobilje, što svaku definiciju čini skoro nemogućom. Ni ove definicije nisu isprazne, već zasnovane na praktičnim uzorcima koje svako može da pronađe u časopisima. Zato bih vas odmah na početku podsetio na treći postulat: i urednik i pisac žele isto: da objavljuju ono najbolje. Zato moraju da sarađuju: časopis ne može biti bolji od materijala koji mu se nudi, a preimućstvo da se vaše pesme nađu u takvom časopisu u izvesnoj meri ukazuje na to kome časopisu biste mogli da šaljete svoje radove.

Na trenutak bih se stavio u ulogu urednika. Evo 5 pesama koje je Frogpond dobio u toku jedne nedelje, 2002. godine. Zamolio bih vas da razmotrite koje od ovih pesama biste prihvatili, za koje smatrate da treba da pretrpe prepravke da bi eventualno bile objavljene a koje biste odbili i kako biste to objasnili. Evo primera:

1. Na tavanu mišolovka sa krznom mrtvog miša
Jon Cone

2. lokva na kamenu
plavi vilinski konjic pije     
rashlađenu vodu
Emily Romano


3. Širi vitke grane  
da dotakne sleđene sestre          
što se sve kristališu
Susan Hinkle


4. naginje se
sve bliže 
na dlanu mi bubamara    
Yu Chang 

   
5. ponoć 
crna mačka 
izgubljena 
Carolyne Rohrig

Da li biste ijednu od ovih pesama objavili u Frogpondu? Koje smatrate da bi trebalo prepraviti? Šta biste savetovali da se ispravi? Koje biste smesta odbili? Kako biste to objasnili autoru? Po mom mišljenju, treća pesma bi odmah bila odbijena. Iz nje odzvanja "početnik". Očigledno je da sadrži elemente haikalnosti: drži se tradicionalnog broja slogova raspoređenih u tri stiha; poseže za sadržajem haikua ledenim kristalima, providnim efektima, osećajnošću. Ali je jasno da je to samo primer reportaže: dovoljno lepa slika, ali koja se ne otvara prema čitaocu i koja ne poseduje zvučnost. A oslanja se i na figurativan i poetičan jezik, kao i na tobožnji čin magije. U želji da zadrži slogovnu strukturu, pesnik stvara čudnu sintaksu: šta je to što širi ove vitke grane? Ili se grane šire? Ovo pitanje se nameće zato jer je upotrebljen infinitiv «dotaknuti» bez subjekta, pa nas pesma ostavlja u međuprostoru zapitane šta to treba da zamislimo.

Pomoćni urednik (u vreme kada je ovo pisano), John Stevenson, i ja zauzeli smo opšti stav po pitanju autora ovakvih priloga. Trudimo se da otkrijemo da li se oni drže što većeg broja dostupnih informacija i da li postupaju saglasno njima kad god je to moguće. Takođe nastojimo da im ukažemo na bolje shvatanje ovog žanra, koje nema nikakve veze sa slogovima i kristaliziranim granama. Preporučujemo im da produbljuju svoja znanja čitanjem, obraćanjem veće pažnje na odabir reči i pozivajući ih na dalju saradnju. U ovakvim prilikama retko se bavimo revidiranjem takvih pesama jer su one koncipirane potpuno drugačije od onih za kojima mi tragamo. Takva vrsta pesama u svojoj srži sadrži trenutak otkrovenja, oko kojeg se gradi pesma, odnosno začinje se iznutra ka spolja. Većina pesama početnika se začinje iz forme. Po mom mišljenju, najbolje je da se pesnici izbore sa onim što žele da postignu na nivou zvučnosti pre nego što se upuste u revidiranje bilo kakvih eksternih elemenata pesme koju stvaraju. Kada shvatimo šta nam je cilj, i zašto, daleko je lakše odabrati tehnike pomoću kojih ćemo ga dostići.

Naredna očigledna za odbijanje je prva pesma, "Na tavanu". Ovaj monostih bi mogao da navede čitaoca na pomisao da se radi o uvežbanoj ruci koja iznosi modernistički stav o formi haikua, a zapravo se radi o tome da je ovaj žanr potpuno nov za ovog pesnika i da je saznanje o njemu stekao čitajući, pre svega, popularnu poeziju, kao i Santokine pesme iz Hiro Satove «Trave i pruća».

Prvi niz reči dobro utvrđuje kontekst a drugi jasno prikazuje osnovnu sliku. Očekujemo da će treći niz privesti posao kraju, prikazati suprotstavljenu sliku i osloboditi zvuk. Ali nam se umesto kontrasta nudi nešto već viđeno. Rezultat toga može biti pomalo ironičan, ali se njegovo značenje ne proširuje i mi ostajemo u prvobitnom stanju u kome smo se sreli sa pesmom. Ona jeste izbliza osmotrena, ali ne i duboko. Podseća me na jasnu i snažnu misao Marlene Mountain da su mnogi, a možda i većina haikua "dosadni trenuci osmotreni oštrim okom". Ovim se ne žele poniziti trud pesnika: moguće je da je ovde postoji trenutak koji je vredan da bude zabeležen ali, po mom mišljenju, pesnik to nije to uspeo da realizuje.

Sa petom pesmom počinjemo da se primičemo onome za čim tragamo. Prvi stih jasno postavlja kontekst. Drugi stih jasno i nedvosmisleno ukazuje na osnovnu sliku. Treći stih zatvara pesmu i dopušta joj da se proširi van svojih elemenata. Zašto sam je onda odbacio?

Prevashodno zato što nema karakteristike haikua, već je otrcana šala, slično polarnom medvedu u mećavi. Ovo je slučaj kada je senzibilitet važniji od umeća konstruisanja, a pesnik se ne udaljava dovoljno od monostiha da bi se izbegla očita upoređenja. Drugi razlog je taj što ova pesma nalikuje jednoj koja je nedavno objavljena, a nije dovoljno bolja ni različita.

Druga pesma poseduje veliki potencijal koji, po mom mišljenju, ne uspeva da realizuje. Prvi stih, lokva na kamenu, nas svakako postavlja tamo gde treba, ali je pominjanje vode u trećem stihu suvišno. Pošto je najbolja formulacija pesme "rashlađena voda", onda je očigledno da je potrebno promeniti prvi stih da bi pesma došla do punog izražaja. Slika data u drugom stihu mi pre liči na objašnjenje nego na naslućivanje. Kada ugledamo vilinskog konjica u blizini vode, kako znamo šta on čini? Da li smo ga izbliza posmatrali? Imamo li neko posebno saznanje? Ili se radi o našoj pretpostavci? Ono što možemo da naslutimo je da se vilinski konjic diže i spušta. Možda pije vodu, možda ne pije. U svakom slučaju, to je realnost trenutka, koja je sama po sebi dovoljna. Stoga je ova pesma vraćena pesniku sa ovakvim komentarom i ovakvim predlogom za popravku:

dugo svitanje--
vilinski konjic se spušta
u rashlađenu vodu

Naravno da pesnik može da odbije bilo kakav predlog. Ali ovakvi predlozi nikad nisu isprazni, već rezultat pažljivog razmatranja. Poslednja pesma, naginje se, je odmah i sa oduševljenjem prihvaćena. Smatram da je posebno dobro napisana. Ima nekoliko elemenata koji je čine uzornom. Prvo, uvodni stih dobro postavlja kontekst, ali ne i tako da bismo bili sasvim sigurni šta se dešava. «Naginje se» može da se odnosi na više stvari: prema dlanu, zidu, preko ograde. Drugi stih pomalo sužava fokus: sve bliže—verovatno pesniku, ali još uvek nismo sasvim sigurni. Sa pesmom se javlja tajna i mi smo u nju uvučeni. Treći stih je i objašnjava i začinje. Bubamara je u ruci pesnika, a cilj je da se privuče žena. Ali da li je privlači insekt ili pesnik? Ili i jedan i drugi? A kako ćemo ih ikada razdvojiti jednog od drugog ili od ovog trenutka? Divan, vešto izvučen trenutak. Eto načina na koji smo postigli ono pravo: pogled iz prve ruke na to kako urednik bar jednog časopisa procenjuje pesmu koju ste mu poslali. Postupaju li drugi urednici drugačije? Nesumnjivo. Postupaju li slično? Nesumnjivo. A pošto smo svi mi različiti, te razlike će se zasnivati na detaljima.

Srećno vam bilo pisanje i - uređivanje!

Prevod: Saša Važić