index

Иако је хаику поезија присутна у Србији већ осамдесет година, до дана данашњег она није успела да заузме место које јој с правом припада. Не, рећи ће неки, па постоје клубови и удружења хаику песника, организују се конкурси, у разним центрима излазе посебна и периодична издања, библиографија садржи преко 500 јединица, наши хаиђини, присутни и познати у иностранству, освојили су прегршт награда на најпрестижнијим светским такмичењима, имамо низ песника с великим словом који хаику пишу и доживљавају изнутра, који чак виде свет оним нарочитим хаику погледом. Међутим, без обзира на релевантне чињенице хаику поезија је и даље на маргини књижевних догађања: критика не може или не жели да је види, на прсте једне руке могу се набројати уредници који је објављују раме уз раме с "великом поезијом", ретки су и књижевници који на те "песме без речи" не гледају с висине. А и наш просечни човек, најчешће склон догмама, самоуверен и недовољно упућен, не пропушта прилику да каже: "Хаику? Па то може свако!"

Намеће се питање зашто се толико потцењује хаику и кратка књижевна форма уопште? По којој логици је збирка врхунских хаикуа мање вредна од других књижевних жанрова? Као да заборављамо ону нашу: "Неугледан, али вредан". Питање је комплексно, оно подразумева како синхронијску, тако и дијахронијску раван, па од овог текста не треба очекивати једнозначан одговор. Ово је само покушај да се проблем колико-толико омеђи, да се евентуално отвори дискусија која би омогућила његово свестраније сагледавање и можда помогла хаикуу да заузме достојније место у нашем великом и разноликом књижевном врту.

Хтели ми то да признамо или не, живимо у време моде, модних трендова и брендова, у свету где је све постало роба, тако да савремено тржиште књиге признаје само роман, ко те пита да ли је добар и да ли је уопште роман. Савремени човек све ређе се накани да узме у руке књигу, а кад се већ накани, воли да узме "нешто конкретно". Читајући роман, он се релативно брзо навикава на ауторов начин приповедања, осећа задовољство, јер натенане путује кроз време и простор, упознаје далеке земље, људе и обичаје, јер дуго живи у паралелном свету у коме не мора да размишља о сутрашњем дану, поскупљењу бензина или спремању зимнице. А кратка књижевна форма му не дозвољава да се до те мере опусти, да се препусти забораву и уживању, јер је нелинеарна, не да се читати брзо, пуна је набоја, асоцијација, неочекиваних обрта и, што је најгоре, често се сврши пре но што почне. После сусрета са "збијеним мислима" обичан читалац почиње да слути да је за разгледање миша и слона неопходно исто време, па кад је већ тако, онда бар дај слона! Кратка форма је изузетно компримована, а самим тим и захтевна: ту нема празног хода, а од читаоца се тражи умеће ишчитавања, способност да у стопу прати аутора, а таквих је увек мало, много мање но што нам се чини. Уосталом, коме је још стало до размишљања, успостављања духовне вертикале, рада на себи, до игре, макар била и интелектуална, кад је надохват руке телевизија, интернет, супермаркет?.. Логика нам говори да је роман изнедрио ХIХ век за своје потребе, за своје читаоце и да је кратка фрагментарна форма примеренија менталитету данашњег човека, који све више жури и све мање стиже да живи, али ко те пита за логику?!

Као све што је ново, и хаику наилази на отпор, јер делује механизам у психологији познат као инерција свести. У природи човека је да у сусрету с новим, макар подсвесно, покуша да то ново негира, јер је на свом буњишту сигурнији. Овоме треба додати чињеницу да хаику, у односу на друге књижевне мини жанрове, има низ специфичности које само продубљују проблем. Егзотичног је порекла и нема пандана у европској традицији. Већ приликом првог сусрета с хаикуом јасно је да се ради о поезији, али збуњује одсуство класичних поетских поступака на које су људи навикли.

Ако кренемо узводно, према извору, видећемо да се о хаику поезији не може говорити а да се не спомене будизам, тачније, једна од његових варијанти под називом зен. Оне радозналије, који пожеле да се упознају бар с његовим основама, већ на почетку чека нови шок, јер се испоставља да зен није ни религија ни филозофија и да, заправо, измиче сваком покушају дефинисања. Ако га, пак, морамо дефинисати, онда је он, најкраће речено, једно велико ништа, што је почетак и истовремено крај било какве филозофије. Зен је стање свести које подразумева да је свет око нас недељива целина чији центар није човек (знају ли заљубљени у себе еколози да нису оригинални?). Једна од еманација зена је и хаику - својеврсни ментални запис слике из природе који се преноси обичним речима, водећи рачуна да се не склизне у баналан исказ. Ту аутор треба да се раствори у природи, да се стопи с њом, да нестане, макар толико да не смета читаоцу у доживљају понуђене слике. Дакле, аутор мора да буде потпуно транспарентан, не сме ништа да тумачи, нити да говори о себи.

Пошто хаику поезија почива на принципу "мање је више", важне речи штите се од неважних или, како би рекао лингвиста, неопходно је ослободити текст семантичког баласта, а људи који пишу добро знају колико је то тешко. Ослобођене "сала, стрија и целулита" речи се поново рађају, почињу да дишу, успостављајући нове значењске односе. У добром "густом" хаикуу чак и пауза има функцију, јер изазива ефекат продуженог дејства, па се "чита" и оно што није написано. Тај моменат као да заборављају тенденциозни критичари, чија је основна замерка да хаикуу недостаје дужина. Они заборављају да је ћутање каткад речитије од дугог приповедања, заборављају да поезија може да говори чистим сликама, да зрачи оним необјашњивим што стоји између речи.

Све у свему, испада да хаику могу писати само људи који се не боје да остану насамо са собом, они што умеју да осете трептаје живота и да ћуте, који поседују дар да виде, а не да гледају, људи који чују како расте трава, који се диве величини и савршенству мушице, који у кишној капи слуте васиону. Хаику пишу духовне аскете, малобројни, упорни, стрпљиви за још малобројније, упорније, стрпљивије. Хаиђин открива универзално у појединачном, и обрнуто. Он стално пише и брише, ризикујући да оно што преостане назове песмом.

Нови Сад, мај 2005.