index

SV: Vlasnik ste i urednik časopisa Simply Haiku koji broji više od 5000 posetilaca iz celog sveta. Smatrate li, poput mnogih, da je to veliki uspeh i kako je do njega došlo?

RW: Nikada nam nije bio cilj da postignemo uspeh ili da slavimo ime našeg časopisa. Želja nam je bila da zadovoljimo potrebu. U svetskoj haiku zajednici ima dosta nesporazuma kada je u pitanju japanska kratka poezija. Uzmimo, na primer, senrju. On je dugo trpan u isti koš sa haikuom u haiku antologijama a to je još uvek slučaj i sa časopisima i vebsajtovima, a obično se ne posmatra kao poseban žanr, mada je tačno da je prilično sličan haikuu. To je nešto što Simply Haiku teži da promeni uz pomoć nove senrju rubrike koju uređuje Alan Pizzarelli.

Velike su zabune i kada je u pitanju tanka. Neki smatraju da su tanka i waka dva različita žanra. Oni to nisu. Oni su jedno te isto, pišu se po istom obrascu, koriste svakodnevni govorni jezik, bilo da se on odnosi na sadašnjost ili na prošlost. To je kao da imamo dve različite škole mišljenja: jednu koja potiče iz Japana i drugu koja potiče iz zajednice engleskog govornog područja, na koju veliki uticaj vrše američki pesnici koji su, posle samo šest decenija od početka bavljenja ovom poetskom vrstom, još uvek gotovo novorođenčad u poređenju sa Japancima. Naš časopis nudi čitaocima najbolji, najsavremeniji naučni pristup na planeti, i to bez izuzetka. Da pomenem Makoto Uedu, Sam Hamilla, Peipei Qiua, Steven D. Cartera, Akita Arimu, Edwin Cranstona, Harold Wrighta i mnoge druge.

Više smo od običnog izloga poezije. Skladište smo relevantnih informacija koje su se do sada mogle naći samo u skupocenim knjigama, ezoteričnim publikacijama i časopisima sa ograničenim brojem čitalaca. Naše čitalaštvo je onakvo kakvo jeste zato što ne objavljujemo radove samo onih koji plaćaju pretplatu, odnosno članarinu, a ne ograničavamo se ni samo na jednu geografsku oblast. A što je najvažnije, ukazujemo duboko poštovanje prema pesničkim oblicima koje predstavljamo i prema japanskom nasleđu koje nam ih je ostavilo. Nismo ponovo izmislili točak. To neka rade drugi ako im je to toga.

Da bi se uvele stvarne inovacija, neophodno je dobro poznavati žanrove kojima se bavite. Inače bi se podsticala osrednjost. Od drugih časopisa se razlikujemo i po tome što objavljujemo po nekoliko pesama jednog pesnika a ne samo jednu ili dve. Na taj način omogućavamo uvid u način razmišljanja i umetnički put svakog pojedinog pesnika. (Objavljivanje samo jednog uzornog haikua je isto tako u redu, ali ne omogućava čitaocu da stekle osećaj za pravac kojim se određeni pesnik kreće) I najzad, smatramo da treba dati prostora i potvrđenim i neiskusnim pesnicima. (Bitno je da se oni pesnici čije radove ne objavljujemo ne osete manje vrednim. Iz ličnog iskustva znam da takav pristup može biti pogrešan)

SV: Simply Haiku je veoma dobro dizajniran, informativan, interesantan, pruža duboki uvid u teme kojima se bavi i obrađuje različita pitanja vezana za haiku i njemu srodne forme. Na prvi pogled je jasno da je on delo umetničkih ruku i umova. Osim Vas, ko je još došao na ideju da pokrene ovaj vebsajt, ko je još angažovan na njegovoj izradi i koliko je teško održavati njegov kvalitet?

RW: Simply Haiku je prvobitno bio zamisao Robert Mestre-a. On me je zamolio da budem suvlasnik i jedan od osnivača ovoga vebsajta. Kasnije je morao da se povuče zbog lošeg zdravstvenog stanja. Simply Haiku je dobro dizajniran i produkt timskog rada. Smatram da izabrani urednici treba samostalno da obavljaju svoj posao i imam puno poverenje u njihov rad. Mada ja, kao glavni urednik, imam poslednju reč, više mi se dopada timski rad, čvrsta saradnja sa Johnye Strickland-om i Carol Raisfeld, pomoćnim urednicima i drugim članovima redakcije. Svi oni su vrhunski stručnjaci u oblastima kojima se bave.

Naši standardi su visoki. Podjednako su nam važni i akademski sadržaj i estetska vrednost. U oblikovanju svakog izdanja utroši se neverovatno mnogo vremena. Ne držimo se jednosmernih obrazaca. Svako izdanje je izazov i kohezivno umetničko delo. Težimo da se nadograđujemo na prethodna izdanja i da postajemo sve bolji u ispunjavaju potreba naših čitalaca. A isto tako i da damo svoj doprinos u edukovanju javnosti kada je u pitanju izvanredna japanska poetska kratka forma, i stara i savremena, i ona koja je pisana u Japanu i ona koja se piše na drugim jezicima u ostalom delu sveta. Cilj nam je da sadržaj govori sam za sebe i da jasno ukaže na domete koji se žele postići u novoj poeziji.

SV: Pored toga što se bavite haiku poezijom, autor ste i još neobjavljenog krimi romana, Late For Mass. Možete li nam nešto reći o njemu? Je li i on sažet i koncizan poput Vaših haiku pesama?

RW: Roman ima preko 300 strana. Pun je dijaloga i ima kompleksan zaplet. Istraživanje koje je prethodilo pisanju i samo pisanje romana je trajalo šest meseci. Oni koji su ga pročitali kažu da je pun pogodak i stalno me podstiču da ga objavim. Nadam se da ću jednoga dana imati vremena da pronađem izdavača.

SV: Autor ste i elektronske knjige haibuna, Vietnam Ruminations. Doživljaji iz rata u južnom Vijetnamu još Vam ne daju mira. Kako se zbog toga osećate i pomaže li Vam to što beležite svoja razmišljanja da se oslobodili tih dugogodišnjih muka?

RW: Nikada nisam imao nameru da napišem knjigu haibuna o ratu u Vijetnamu i svojim iskustvima iz perioda kada sam bio stacioniran u ratnoj zoni. Napisao sam haiku koji je govorio o sećanju na rat. Toj pesmi sam dodao i nešto proze. Reakcija je bila neverovatna. Ljudi su od mene tražili da nastavim da pišem i ja sam to i učinio. Do sada sam za tu knjigu napisao 187 haibuna. Izgleda da je počela samostalno da živi. Skoro je u celini objavljena u prethodnim izdanjima World Haiku Review-a. Neprestano izbijaju na površinu i nova preživljavanja, kako ja nazivam ove haibune. Rukopis je preveden na japanski i italijanski jezik, a trenutno se prevodi i na rumunski. Pre dve godine Michael Rehling je postavio vebsajt na kome je predstavljena ova moja knjiga (www.vietnamruminations.com). Zahvalan sam mu na podršci i veri u ovaj projekat. To nije knjiga koja zauzima neki stav ili koja podržava rat. U njoj se rat posmatra očima onih koji su ga iskusili, vojnika obe sukobljene strane i preživelih civila. Često dobijam pisma ljudi rođenih posle rata, koji mi govore o tome koliko su ih haibuni ganuli i kako sada rat posmatraju drugim očima. Ovo putovanje mi nije bilo nimalo lako. Morao sam da otkopam kosture koje sam zakopao. A opet, dok pišem ovu knjigu, osećam kao da mi je kamen nekako pao sa srca i lakše mi je.

SV: Haiku zaista ponekad može doneti olakšanje... Donosi li Vama?

RW: Pisanje japanske poetske kratke forme je za mene strast. Ono je važan deo moga života.

SV: Možete li se setiti Vaših prvih haiku pesama?

RW: Ne baš. Prvi haiku sam napisao kao učenik petog razreda. Moj otac, pokojni Robert Dean Wilson, je pisao haiku pesme i podsticao me da i ja to činim, da idem njegovim putem.

SV: Koju poeziju, zapadnjačku i istočnjačku, Vi lično cenite? Ko su Vam omiljeni pesnici? I zašto?

RW: Na mene su izvršili uticaj Augusti Bartra, William Blake, Edwin Markham, moj otac, pokojni Robert D. Wilson, Lawrence Ferlinghetti, Michael McClure, Anita Virgil, Michael McClintock, William Shakespeare, Shotetsu, Mokichi Saito, Matsuo Basho, Kobayashi Issa, Yosa Buson, Chiyo-ni, Yosano Akiko, Saigyo, Tonna, Fumiko Nakajo, car Kogon, Fujiwara Teika, Masaoka Shiki, Jack Hirschman, Terry Busch – i moja nastavnica u 5-om razredu, gospođa Black. Cepidlaka sam kada je u pitanju metar i smatram da je on od suštinskog značaja za stvaranje dobre pesme. Cenim one pesme koje ostavljaju neizbrisiv utisak, koje poseduju intelektualnu dubinu, koje dotiču dušu i iz kojih dopire svež glas, koje su plod sveže imaginacije. Previše je toga što se danas objavljuje pod imenom poezija. Bila ona zapadnjačka ili istočnjačka, ono što joj nedostaje je suština.

Svet poezije, posebno kada je u pitanju japanska kratka forma, je postao anemičan. Šablonsko pisanje, snimci koji se lako zaboravljaju, dražesni komadi... Kao i kod svake umetničke forme, pored ozbiljnog proučavanja, neophodni su rad i praksa. Neophodno nam je da steknemo radnu rutinu na kojoj su Japanci dugo insistirali.

SV: Čini se da Vaši haiku ispisuju sami sebe, tako lako, lepo, neprestano... Kakve Vi imate veze s njima? Da se uozbiljim: Koliko je teško pisati haiku?

RW: Neki naiđu u trenu. Većina se mora sažvakati i korigovati. Stvaranje japanske pesme kratke forme za mene je čin meditacije, unutrašnjeg istraživanja, stapanja sa bilo čim o čemu pišem. Bukvalno zatvorim oči i osluškujem prirodu i svoju podsvest. U suštini, ona vodi unutrašnji dijalog čiji sam ja deo. Pošto sam živeo i studirao u jugoistočnoj Aziji i SADu, način na koji razmišljam je simbioza orijentalnog i zapadnjačkog načina razmišljanja. Animizam, zen budizam, taoizam, šintoizam, američke domorodačke religije, filipinski folklor, judaizam i hrišćanstvo, svi oni vrše uticaj na moju misao i moj pogled na svet.

SV: Svakoga dana pišete haikue. Divne, čudesne haikue... Dobitnik ste pregršti međunarodnih nagrada, haikui su Vam objavljivani širom sveta, uključeni u brojne antologije, čitate ih u medijima, Vaši radovi se mogu naći u udžbeniku za srednje škole Ikuyo Yoshimure. Čudno je da do sada niste izdali knjigu...

RW: Uzimajući u obzir sve čime se trenutno bavim, radije bih pisao poeziju nego što bih je prodavao. Na kraju krajeva, ima vremena i za to. Želeo bih da moj rad bude jednog dana publikovan, ali samo ako to zavređuje.

SV: Može se reći da su senke i snovi glavna tema Vaših haikua. Kako biste to objasnili?

RW: Tanka je nit između svesnog i podsvesnog uma. Snovi i senke su most koji ih spaja.

SV: Rekla bih sa ste pravi haiku majstor. Kako ste to postigli?

RW: Hvala Vam, ali o sebi ne razmišljam kao o majstoru. Ja sam haiđin, učenik, i uvek ću to biti. Onda kada budem pomislio da sam dosegao cilj, prestaću da stasavam kao pesnik i postaću baruština. Ima pesnika koji žive na lovorikama i objavljuju samo u elektronskim časopisima ono što su negde već prethodno objavili ili za šta su dobili nagrade. To me podseća na slavne rok grupe i pevače koji izvode stare hitove na koncertima. Bitnija im je SUGURNOST od izazova i razvoja. Skoro svakoga dana objavim po neki haiku ili tanku. Neki su dobri a neki nisu. No, bez obzira na to, ne plašim se da ih šaljem u časopise. Samo tako se čovek uči i razvija.

SV: Kako sam obaveštena, nedavno ste završili rad na zajedničkoj knjizi poezije sa Anitom Virdžil. Možeti li nam nešto reći o tom projektu?

RW: Projekat nosi ime Come Dance With Me. Radi se o zajedničkom pesničkom projektu moje drage prijateljice, Anita Virdžil, i mene. Sadržaj govori sam za sebe. Mislim da danas ne postoji ništa slično tome u japanskoj poeziji kratke forme.

SV: Šta mislite o svetskom haiku pokretu? Zašto se haiku toliko piše širom sveta, više nego bilo koja druga poetska vrsta?

RW: Čini se da je haiku lako pisati. Ili bar tako misle mnogi koji ga pišu a i mnogi učitelji. Andre Segovia je jednom rekao: “Najlakši instrument za sviranje je gitara a najteže ju je dobro svirati”. Isto se odnosi i na haiku. Najlakše ga je pisati a najteže ga je dobro pisati. Američki haiku pokret, sveobuhvatan i uticajan kakav je postao, nije ono što bih sada mogao da nazovem nečim dinamičnim. Ima, međutim, primera odličnih pesama koje se ovih dana pišu u drugim delovima sveta.

SV: Koja imena biste izdvojili kao posebno uspešne haiku pesnike?

RW: Ikuyo Yoshimura, Anita Virgil, Michael McClintock, Andrew Riutta, Kathy Lippard-Cobb, Stanford M. Forrester, Al Pizzarelli, Sasa Vazic, Chibi, da navedem samo nekoliko. Osim što pišu lepo, pišu i na originalan i upečatljiv način.

SV: Vode se velike rasprave o tome šta je a šta nije haiku. Ima dosta neslaganja kada su u pitanju njegova forma, sadržaj i poetska sredstva koja se mogu ili ne mogu koristiti. Posebno se u Americi mnogo polemisalo oko definicije koja bi važila za Zapad, tako da je Haiku društvo Amerike (HDA) čak sazvalo i drugi odbor koji je trebalo da dođe do nove definicije. Da li je haiku moguće definisati? Ako smatrate da može, kakva bi bila Vaša definicija?

RW: HDA i druge organizacije su se bavile tim pitanjem. Njime su se bavili i teoretičari koji pišu članke o tome kako se definiše i kako se piše haiku. Haiku svet sada, kao i tokom vekova, se još uvek nije složio sa tim šta je a šta nije haiku. Rezultat toga je stvaranje novih škola haikua. Odgovor nam mogu dati mnogobrojna izvanredna dela trajne vrednosti japanskih majstora. Da bismo saznali šta je to pravi haiku, nabolje bi bilo da nastavimo da proučavamo njihova dela i da čitamo knjige koje su napisali Makoto Ueda, Donald Keene, Robert Brower i Earl Miner i drugi koji govore i pišu tečnim japanskim jezikom i koji su podrobno izučavali ovaj i srodne mu žanrove.

SV: Ono što nam je svima dostupno su klasični primeri haikua u prevodu. Šteta je što većina nas ne zna japanski tako da moramo da zavisimo od onih koji su radili na prevodima pesama velikih haiku majstora. Šta Vi mislite o ovom nedostatku? Još uvek teku debate o značenju nekih Bašoovih pesama, kao i o pesmama drugih majstora. Kako ćemo ikada biti sigurni šta su ovi drevni pesnici imali na umu?

RW: Ne možemo biti sigurni, ali ako poznajemo njihova obimna dela, onda možemo steći sliku o verovatnom “značenju” koje se može izvesti iz poznavanja njihovog pogleda na život i njihovih teorijskih shvatanja Važno je stalno proučavati! Mnogo je izvanrednih naučnika koji su napisali vredne knjige. Nažalost, njihova dela se retko čitaju van akademskih krugova. Mnogobrojna neslaganja, nažalost, dolaze od pseudo-naučnika koji ne poznaju japanski jezik i čije je razumevanje japanske misli nepotpuno.

* * *

Robert Wilson je pesnik, vlasnik i glavni urednik Simply Haiku-a. Piše za Teacher Librarian Magazine i direkor je lokalne srednje škole. Živi na Filipinima i u Kaliforniji, blizu Nacionalnog parka Jošemite.

Prevod: Saša Važić

INTERVJU SA ROBERTOM WILSONOM