index

SV: Bili ste jedan od direktora Svetske haiku asocijacije (SHA). Kakva je bila Vaša vizija te asocijacije? Kako je posmatrate sada pošto ste izašli iz nje a u njoj se desile mnogobrojne promene sa kojima ste, verujem, upoznati?

DA: SHA je nastala spontano iz američko-balkanske haiku saradnje na antologiji Knots 1. Ne bih želeo da se zaboravi da su, pored mene i Džima Kejšna, sa balkanske strane u sakupljanju materijala učestvovali svi urednici haiku časopisa sa Balkana, iako su njihove države tada međusobno ratovale, a sa američke strane je u početku pomogao H.F. Noyes, koji je, zapravo, spojio Džima i mene. Džim Kejšn i ja smo tada želeli da organizujemo regionalni skup pesnika na kojem bismo predstavili knjigu. Kasnije se to proširilo na ideju o međunarodnom susretu pesnika na kojem bi se predstavili temelji jednog međunarodnog haiku žanra – antologija Knots je, u stvari, temeljni kamen toga žanra i ideje o skupu. Vizije i očekivanja predstavljene na osnivačkoj skupštini u Tolminu mogu se najbolje sagledati iz saopštenja sa skupa kojim je predstavio Džim Kejšn (videti http://www.iyume.com/kacian/tolmin.html). SHA je jedina svetska organizacija osnovana na Balkanu, i kojoj je Balkan neophodan za trajanje. Kasnije su na plodotvornu američko-balkansku haiku osu delovale nepovoljne „ruže vetrova“. Međutim, naučili smo puno u tom pionirskom poslu i mislim da on nije bio uzaludan jer iskustva i dalje žive, pojavljuju se kroz druge oblike. Izgleda da je kreativni polaritet koji nastaje između severne Amerike i Balkana, kao dve sredine sa najrazvijenijim haikuem izvan Japana, presudan za međunarodni haiku: to je osa na kojoj se i danas stvara međunarodni haiku, jer jedino u te dve regije živi haiku svoj nezavisni književni život - kao novostvoreni oblik autentične haiku književnosti. Važno je primetiti zajedničku crtu Amerike i Balkana: obe sredine su izrazito multikulturne i haiku se javlja kao izraz kulturne otvorenosti. Mislim da i „Haiku stvarnost“ nastaje na toj osnovi. Za razumevanje ideje međunarodnog haikua do koje smo tada došli Džim i ja, zanimljivo je videti tekst Dušana Pajina u vezi antologije Knots: Globalization and Haiku Ecstasy of the Moment and the Depth of Time 2: http://www.tempslibres.org/aozora/en/hart/hart10.html

SV: Vrlo često ste bili selektor na haiku takmičenjima organizovanim u Srbiji i Sloveniji. Mada ste dobar poznavalac, kritičar i teoretičar haikua, dešavalo se da Vam zameraju što ste «slušali glas srca» ili birali pesme koje ne zadovoljavaju kriterijume haikua. Kakva je Vaša reakcija?

DA: U haiku poeziji postoje dve značajne perspektive. Jedna je egzistencijalna, druga kulturna. Te dve perspektive se vrlo često ponašaju kao nepomirljivi antagonisti. Egzistencijalna ističe vitalnost i jednostavnost, dok kulturna ispostavlja kompleksnost i umetnost. Prva gradi pesmu na trenutku, druga na kompleksnoj alhemiji kulturnih stereotipa. Santokina fraza „slušati glas srca“ je očito egzistencijalistička. Verovatno sam bio kritikovan za nepoštovanje kulturnih stereotipa haiku poezije.

SV: Veoma je dobro poznat Vaš doprinos u širenju glasa o haiku stvaralaštvu na našim (jugoslovenskom, srpskim) i balkanskim prostorima (antologija KNOTS, Parče neba-haiku iz skloništa, pokretanje i uređivanje Haiku novina, pokretanje web sajta HASEE ...). Jeste li zadovoljni rezultatima svog rada na tom planu?

DA: Sve što je urađeno predstavljalo je autentičnu potrebu za samorealizacijom kroz haiku i multikulturizam ljudi koji su na tim projektima sarađivali. Ja i svi drugi nismo nikad bili deo neke kulturne politike; trošili smo svoj novac i entuzijazam, nikad nismo imali nikakvog sponzora - ja lično nisam stupio nogom ni u čiju ambasadu da bih tražio pomoć. Štaviše, većina projekata se događala u vreme nacionalističkih sukoba na Balkanu. Znači, moram biti zadovoljan jer nam je uspevalo da živimo i stvaramo tako kako smo želeli. Sem toga, pokazalo se je da haiku, kroz svoju multikulturnu dimenziju, ima svoj poseban razlog za postojanje na ovom prostoru. On je pronašao nas i mi smo pronašli njega. Stvoren je jedan novi životni i umetnički prostor koji je sam sebi sa lakoćom izborio državljanstvo. Na sličan način kao što je to uspelo džezu, recimo.

SV: Kada i kako ste se Vi upoznali sa haiku poezijom?

DA: U Nišu, u knjižari „Svetlost“ pored Nišave, naišao sam na knjige Vladimira Devidéa o haiku u vreme kada sam završavao studij medicine. To je bilo 1985, mislim. Magičan svet haikua iz Devidéovih knjiga me je odmah privukao. Vladimir Devidé je za nas bio ono što je za anglosaksonski haiku R.H. Blythe. Haiku je kod nas postojao i pre Devidéa ali je od njegove čuvene knjige „Japanska haiku poezija i njegov kulturno-povijesni okvir“3 počelo masovno pisanje haikua, što je on podržao organizaciono i kroz brojna predavanja i festivale na koje je dolazio. Imao sam sreću da ga lično upoznam vrlo rano u svojoj haiku karijeri i da se taj odnos pretvorio u dugogodišnje prijateljstvo koje traje i danas.

SV: Šta je za Vas haiku poezija i zašto ste odabrali ovu drevnu poetsku formu da preko nje izrazite svoj unutrašnji život?

DA: Prevodeći moju knjigu „Ptičija staza“4 na bugarski, Dimitar Stefanov je u pogovoru zapisao: „Haiku je za Dimitra Anakieva sudbina“. To je tačno i teško je odgovoriti zašto je to tako. Prepoznao sam se u haikuu i očito je taj „poetski stil“ najbliži mojim potrebama da izrazim sebe. Sa haikuom mi počinje dan i sa haikuom odlazim da spavam više od 20 godina. Mnoge od tih dana sam u celini posvetio haikuu. Zašto je to tako, ne znam tačno, razlozi su verovatno dublji i kompleksni, ali ja to vidim kao prirodnu i jednostavnu potrebu. Nisam morao da se probijam kroz teške kulturne barijere da bih naučio haiku – imao sam ga već u sebi. Mislim da je slično kod mnogih drugih pesnika sa ovih prostora a i drugde.

SV: Možete li se setiti svojih prvih haiku pesama?

DA: Svoj prvi haiku ne mogu da citiram, negde se izgubio po zapisima, ali se dobro sećam trenutka iz kojeg je nastao, sliku imam u sećanju. Verovatno bih mogao ponovo da ga rekreiram kada bi postojala autentična potreba. Već to, da se sećam haiku trenutaka, ili „trenutaka haikua“, posle 20 godina govori dosta o njihovoj vitalnoj moći i intenzivnosti doživljavanja.

SV: Kada ste ih napisali i pod čijim uticajem?

DA: Ni pod čijim uticajem, nastao je spontano, u zoru, na nekom brdu iza Morave pored puta Niš-Prokuplje, gde je moj prijatelj imao vikendicu i gde smo odlazili na umetnička druženja. Probudio sam se i video sliku velikog crvenog sunca kako se pojavljuje na horizontu: iz tog trenutka sam napisao haiku. Možda zbog tog prvog haikua dobro sarađujem sa Red Moon Pressom iz Winchestera, VA.

SV: Kojoj vrsti poezije, i zapadnoj i istočnoj, ste Vi lično naklonjeni? Ko su Vam omiljeni pesnici i zašto?

DA: Prvu pesmu sam napisao u 6. razredu osnovne škole pod nazivom „Vetar“ - bila je objavljena u književnom podlistku niških „Narodnih novina“. Prvi ozbiljniji susret sa poezijom koji me je potresao i naterao da pišem bile su pesme Žaka Prevera. Bilo je to u gimnaziji - svuda sam nosio njegovu knjigu „Neke stvari i ostalo“, a i danas je imam na radnoj polici. Zatim su mi bili vrlo značajni pesnici Beat generacije, naročito Ginzberg, zatim Bukovski. Pisao sam i počeo da objavljujem u „Književnoj reči“. Posle toga sam pronašao haiku i pročitao sigurno nekoliko stotina pesnika, posebno japanskih, ali i svih drugih. Mnoge pesnike sam sretao na festivalima i čitao njihove pesme, neke i prevodio. U okeanu poezije kroz koji sam tokom života zaplivao haiku ostaje njegovo srce i izvor. A u krugu haiku poezije je puno inspirativnih pesnika.

SV: Preveli ste, priredili i izdali Pesme samoće Santoke Tanede. Zašto ste se opredelili za Santoku?

DA: Santoku i Hosaia osećam kao svoje poetske dvojnike. Možda mi je Hosai kao pesnik bliži od Santoke, ali mi je Santoka prvi došao do ruke. Poistovećenje sa njima dvojicom je potpuno: poetsko, svetonazorsko i životno. Pored toga mi je njihova pesnička strategija hodanja „kozijim stazama“ umesto glavnim putevima bila značajna podrška. Verujem da je njihov poetski krug 5 gajenjem „egzistencijalne perspektive“ haikua nekakva preteča, temeljni kamen, na kojem se može graditi međunarodni haiku zato što se izmiče, kao jegulja, strategiji kulturnih stereotipa u haiku. Spremam se da ponovo izdam knjigu Santokinih pesama, ovaj put u obliku monostihova, a tako isto i Hosaia. Velika inspiracija mi je prevodilački rad Hiroaki Satoa na engleskom jeziku, to je prevođenje koje ne samo da otvara nove autorske perspektive već i omogućava novu strategiju međunarodnog haikua kroz stvaranje autorske struje ili podžanra monostihova. Ta strategija utemeljuje egzistencijalnu perspektivu pisanja na još pouzdaniji i univerzalniji način. O tome sam pisao u tekstu: New Tools: The Dimension of the Line 6.

SV: Koliko je teško prevoditi haiku? Da li ga je lakše pisati?

DA: Postoje tri nivoa prevođenja: ekspertski prevodi, pesnički prevodi (prepevi) i informativni prevodi. Svaki od tih načina prevoda ima svoj razlog postojanja. Ekspertski prevodi, kao oblik naučno-estetskog rada, imaju veliki značaj za prenošenje i razumevanje kulturnog konteksta, što je u slučaju haikua, zbog velikih kulturnih razlika, jako važno. Pesnički prevodi (autorski prevodi) su najčešće bazirani na formi, mogu odstupati od sadržine jer kroz formu ponovo stvaraju istu pesmu u drugom jeziku. Ova vrsta prevoda je najvažnija sa kreativnog aspekta. Informativni prevodi su najčešće doslovni prevodi, „CC-u drugom jeziku“, koji omogućavaju živu i brzu kulturnu razmenu. Mislim da su pisanje haikua i prevođenje haikua dve strane iste (kreativne) medalje.

SV: Ono što nam je svima dostupno su prevodi klasične poezije. Šteta je što većina nas ne zna japanski jezik, tako da smo prinuđeni da se oslanjamo na ono što dobijamo u prevodu kada su pesme velikih haiku majstora u pitanju. Kakvo je Vaše mišljenje o ovom nedostatku? Još uvek se vode debate o značenju nekih pesma koje su napisali Bašo i drugi haiku majstori. Kako ćemo ikada biti sigurni šta su ovi drevni pesnici imali na umu?

DA: Na haiku možemo gledati očima holtikulture. Jednu biljku iz lokalnog biotopa presađujemo u druge biotope. U nekim biotopima se može biljka dobro primiti i započeti slobodan i samostalni život i rast – dobija nove autentične osobine. Takve dve sredine za haiku su severna Amerika i Balkan. U drugim sredinama biljka raste slabije ili uopšte ne može rasti zato ju je potrebno gajiti u staklenoj bašti u kojoj se imitiraju klimatski uslovi originalnog biotopa. Mislim da nama nisu potrebne staklene bašte jer haiku književnost živi originalan, masovan i organizovan život ispod vedrog neba i već je preživela mnogo zima. Zasigurno znamo da se biljka dobro primila i da daje plodove. Svakom ko hoće da se udubi u finese haikua preporučujem studij japanske kulture i haikua, ali ne mislim da nam je znanje japanskog jezika i kulture neophodno da bismo haiku pisali. Dokazano je da je to nepotrebno, bar gledano iz egzistencijalne perspektive haiku poezije. Dobri prevodi Bašoa i ostalih haiku klasika postoje na raznim jezicima i dobro je da se pojavljuju novi sa novim interpretacijama. Poezija se čita intimno i individualno, svako je doživljava na osnovu svojeg iskustva. Nije potrebno da imamo isključivo arbitrarne prevode niti arbitrarno tumačenje šta su Bašo & Co. želeli da kaže svetu. Takvi pokušaju su proizvod kulturne politike i nemaju puno zajedničkog sa poezijom.

SV: Kako biste objasnili razliku između haikua na engleskom jeziku, posebno onih koji se pišu u Americi, koji su vrlo kratki i koncizni, i na drugim jezicima (posebno na srpskom) koji u većini slučajeva nisu tako kratki i koncizni?

DA: Vratimo se perspektivi: haiku pisani iz egzistencijalne perspektive su obično manjeg volumena od haikua koji su natovareni kulturnim stereotipima. Mislim da su oba haikua, engleski i srpski, kompleksni i da unutar njih ima raznih grupa i podgrupa – ne mogu se svesti na određeni tip. Međutim, možda je u američkom haiku egzistencijalna perspektiva trenutno izraženija nego kod nas, zbog različite političke i ekonomske stvarnosti. Mi živimo u vrlo nestabilnim uslovima, koji zahtevaju sigurnost, a ta sigurnost se nekad vidi u fiksnoj formi i pripadnosti kulturnim vrednostima. Ako pogledamo srpski haiku iz jugoslovenskog perioda, nalazimo mnogo pesnika poput Nenada Burgića, koji osluškuju tišinu i nisu opterećeni stvarnošću, kulturom ili nacijom. Danas je mnogo teže dopreti do suštine egzistencije jer je „semantički šum“ ogroman. To ne znači da treba da budemo nešto drugo od onog što jesmo jer pesnik mora da živi sa svojim vremenom i prostorom. Ali to su sve individualna pitanja koje svako rešava za sebe. Neki pesnici deluju centrifugalno, drugi centripetalno.

SV: Kakav je, po Vama, odnos između haiku poezije i drugih poetskih vrsta?

DA: Haiku je srce poezije.

SV: Šta mislite o svetskom haiku pokretu? Zašto se, po Vama, haiku toliko raširio svud po svetu više no ijedna poetska forma?

DA: Mislim da „haiku pokret“ više ne postoji, zamenio ga je međunarodni haiku. Haiku pokret je bio modni hit New Agea, a međunarodni haiku su one biljke koje su se primile na „tuđoj zemlji“ i ostvaruju međusobni suživot, izmenjuju međusobno kiseonik i vitalne sastojke. To je spontani i autentični fenomen a ne nekakav program, koncept ili kulturna politika. Jedini „program“ koji međunarodni haiku može imati je prijateljstvo.

SV: Kako je vaše viđenje haiku sveta? Da li se on razvija ili stagnira u poređenju sa njegovim japanskim korenima? Smatrate li da se danas haiku piše uspešnije nego pre više stotina godina? Kakvo je Vaše mišljenje o starim japanskim majstorima? Smatrate li da je njihova vrednost možda precenjena? Šta mislite o savremenim haiku pesnicima uopšte i koja imena biste naveli kao posebno uspešne haiku pesnike?

DA: Haiku se izvan Japana razvija u tom smislu što utvrđuje svest o svojoj samostalnosti. Otprilike kao što deca prohodaju, rastu i odu od kuće, počnu samostalni život. Ne znam koliko se još može uraditi na širenju haikua jer je proces širenja dosegao svoje granice – haiku je svuda a i kvalitet poezije je u porastu. Teško je upoređivati pesnike iz različitih epoha jer je poezija odraz vremena u kojem živimo. Od balkanskih pesnika koji su deo naše haiku istorije izdvojio bi po kvalitetu Dubravka Ivančana iz Zagreba, Nikolu Nilića iz Novog Sada i Nenada Burgića iz Kraljeva. Čini mi se da danas Ljubomir Dragović permanentno izražava svoju egzistenciju kroz haiku i često na visokom nivou. Ali ima tu i mnogih drugih. Širom sveta se mogu naći posvećeni i dobri pesnici haikua, na primer Džim Kejšan nam je svima dobro poznat. Dobre haikue sporadično nalazimo i kod dece i kod pesnika koji povremeno pišu haiku.

SV: Čitava debata se vodi o tome šta je a šta nije haiku. Postoji niz definicija haikua i još uvek prilično neslaganja kada je u pitanju njegova forma, sadržaj i stilske figure koje mogu ili ne mogu koristiti, a što sve dovodi do različitog načina pisanja haikua i pesničkih izraza. Posebno su se u Americi vodile mnoge diskusije i uloženo prilično truda da se iznađe definicija haikua za Zapad, tako da je Haiku društvo Amerike osnovalo čak i odbor koji je trebalo da sačini konačnu definiciju. Može li se haiku definisati? Ako može, šta bi bila Vaša definicija?

DA: Mislim da su definicije od sekundarnog značaja za poeziju, jer je njihov značaj didaktički i istorijski, dok živoj poeziji one malo koriste. I kod nas, i u Americi, a verovatno i drugde, se pokušava, po uzoru na Japan, voditi kulturna politika u haikuu. To znači, da smo sa hauikom delimično dobili i negativno nasleđe, pored svega pozitivnog. Mnogo je logičnije da svako ima svoje shvatanje forme i da se udružuju u škole, kružoke i umetničke pravce oni koji slično vide haiku. Definicije na nacionalnom nivou teško prihvatam. Čak i za Japan, gde to ima neke logike, a kod nas na Zapadu je u polju žive reči to besmisleno. Važnije je koliko nam je poezija istinita i koliko uspevamo da izrazimo sebe.

SV: Kakvo je Vaše mišljenje o modernizaciji haikua (ključne reči, odstupanje od izvorne forme i suštine...)?

DA: Za mene je modernizacija haikua njegov organski rast kroz vreme i prostor. Sa svim što to donosi. Ideološki pristup haikuu mi nije blizak i mislim da je kratkog daha. Rečnik „key-worda“, koliko je meni poznato, je izašao samo na japanskom jeziku i mislim da je namenjen japanskom čitaocu. Za nas na Zapadu, koji slučajno teoriju poznajemo, je to zanimljiva ideja koja pomaže da se shvate problemi haikua kao simbolične pesme, tj. da se bolje razume kulturna perspektiva japanskog haikua. Ne verujem da ta knjiga može imati veći uticaj na egzistencijalno orijentisani međunarodni haiku. Formalna odstupanja postoje u haiku odavno, i teško je reći da predstavljaju modernizaciju jer haiku ima mnogo formalnih oblika. Postoji klasična forma, ali klasična umetnost nije jedina umetnost. Proglasiti istorijski umetnički model za jedino ispravan je neozbiljno. Što se mene tiče, u poslednje vreme pišem skoro isključivo monostihove i te svoje haikue zovem „jednostišja“. Jedino je pravo pitanje upućeno pesniku samom (od samog sebe): zašto piše haiku i šta očekuje od njega?

SV: Kako biste procenili stanje haikua u Srbiji?

DA: Posle Japana Srbija verovatno ima najviše haiku pesnika po glavi stanovnika. Ima izuzetne pojedince, dugu tradiciju haikua, dobre prevode, haiku klubove i redovne publikacije. Poznati nacionalni pesnici pišu haiku. Sve je to izuzetno, u Srbiji je haiku kod svoje kuće. Možete u svako doba imati haiku veče na koje će doći trideset ljudi: jednako u Beogradu, Nišu, Novom Sadu ili u provinciji. Međutim, mene u ovom trenutku najviše interesuje koliko je srpski haiku deo međunarodnog haikua. Mislim da se tu može još dosta napraviti. Ne mislim samo na slanje pesama na Itoen i slične konkurse – što je za svaku pohvalu - već na aktivan stav i trud da se bude deo većeg sveta. Onako kako to rade „Haiku stvarnost“ ili „Haiku novine“. Mislim da je to nužno potrebno jer omogućava kulturnu razmenu bez koje nema prave vitalnosti.

SV: Mada je haiku poezija najraširenija poetska forma koja se danas piše u svetu, još uvek je (čak i posle više stotina godina) njeno tržište ograničeno i malo. Reč profesionalnih kritičara se o njoj retko može čuti. Verovatno je tako svuda u svetu... Kako biste Vi to objasnili? Može li išta da promeni položaj haikua?

DA: U haikuu izvan Japana sve zavisi od pojedinaca. Potrebno je da se dogodi književni kritičar sa afinitetom za haiku, kakav je u srpskoj književnosti bio pokojni Živan Živković. Dok je on bio živ, književni časopisi su bili puni recenzija haiku knjiga i razmišljanja o haikuu. Izdao je i impozantnu knjigu književnih kritika posvećenih haikuu 7. Na engleskom jeziku se, recimo, pojavio izuzetno plodotvoran haiku kritičar i prevodilac Richard Gilbert; njegove izuzetno zanimljive tekstove o haikuu možete naći na sajtu: http://research.iyume.com/

SV: Poslednjih nekoliko godina posvetili ste se filmskom stvaralaštvu. Taj «preokret» je za mnoge došlo kao iznenađenje... Otkud to i znači li to da ćete zanemariti bavljenje haikuom?

DA: Bio sam fizički, duševno i materijalno vrlo iscrpljen nakon višegodišnjeg napornog rada u međunarodnom i lokalnom haikuu. Trebala mi je pauza da se odmorim i regenerišem, a istovremeno bilo je potrebno vreme da se iskustva stečena u međunarodnom haikuu slegnu, da se mutna voda razbistri, i da vidim šta i kako treba dalje raditi. Taj period je prošao, i sada mogu ponovo da javno delujem u haikuu. Međutim, film nije toliko daleko od haikua kao što na prvi pogled izgleda – ima mnogo preplitanja – kao i između džeza i haikua. Imam svoju produkcijsku kuću DAF (Dimitar Anakiev Film s.p.) sa kojom sam snimio 6 filmova i vrlo aktivno radim dalje. Možda ću malo manje biti u javnom haiku životu nego pre pauze, ali ću svakako biti aktivno prisutan. Trenutno me veoma okupira forma monostiha; pripremam knjižicu od dvadesetak pesama pod nazivom Balkon (Balcony), koja će uskoro izaći u Red Moon Pressu, VA. Knjigu će ilustrovati moj japanski prijatelj Tzuneo Shibata, dok će autor predgovora biti Richard Gilbert.

SV: Poznato je da ste pre više godina započeli rad na projektu koji ste nazvali Srpski haiku kalendar? Kako ste osmislili taj projekat i šta bi bio njegov cilj?

DA: To znači izgrađivati srpsku kulturnu haiku perspektivu pomoću skupljanja kulturnih stereotipa izraženih kroz simbolične reči, kao što su „kigo“ ili „muki-kigo“. Šta znače te reči, zainteresovani čitalac može naći na gore pomenutom sajtu Richarda Gilberta. Skupio sam mnogo materijala i prilično lutao sa konceptom. Međutim, glavne sumnje kod mene nisu konceptualne prirode, već to da li zapadnom haikuu takav rečnik treba. Da li je praktično upotrebljiv ili je samo didaktička igračka? Konačno, da li autor koji veruje u egzistencijalnu perspektivu haikua, treba da izgrađuje „antagonističku“ – kulturnu perspektivu haikua? Pritom, nije mi jasno da li je takva kulturna perspektiva moguća jer predstavlja kopiju i prenošenje japanska kulturne sheme iza koje stoji milenijumski dug razvoj. Sva ta pitanja me i dalje muče, a prate ih i mnoga druga, jer Saijiki (haiku kalendar) u Japanu predstavlja akt državnog centralizovanja kulture, književnu dogmu, koja, na primer, vrednuje samo tokijski i kjoto dijalekt. Pesnici koji pišu u drugim gradovima Japana ih ne zanimaju (koliko ih onda zanimaju pesnici iz Beograda ili Prokuplja?) Pitam se da li treba dovoditi sebe u vezu sa takvim pojavama koje su direktno suprotne načelima međunarodnog haikua. I to o svom trošku? I kakve sve to veze ima sa poezijom? U najboljem slučaju biće to jedna posebna vrsta antologije srpskog haikua – ako autor uspe da savlada sve sumnje prema svom projektu.

1 KNOTS – An Anthology of South Eastern European Haiku Poetry, Dimitar Anakiev & Jim Kacian, editors, Prijatelj, Tolmin, Slovenia, 1999.

2 Tekst profesora Pajina bio je pročitan na konferenciji WHA u Tolminu.

3 Knjiga je izašla u četiri izdanja, prvo 1972, Cankarjeva založba, Ljubljana-Zagreb

4 Dimitar Anakiev, PTIČIJA STAZA, izbor haikua 1985-1995, Prosveta, Niš, 1995

5 Jiyu-ritzu (slobodni stil)

6 Frogpond XXVI:3 (page 61)

7 Živan Živković, »Gost sa istoka«, Prosveta, Niš, 1996

U Tolminu, 5. avgusta, 2006.

* * *

DIMITAR ANAKIEV (rođen 1960. u Beogradu ) je »otac« mnogih haiku publikacija na Balkanu i koosnivač Svetskog haiku udruženja (WHA), pesnik, prevodilac, urednik i filmadžija. Trenutno živi i radi u Tolminu, Slovenija.

Bibliografija:

Poezija:

- Haiku , Dom, Niš, 1991.

- Jesen na selu , Dom, Niš, 1992.

- Crtež na pesku , KPZ Odžaci, 1993.

- Pohvala greha , Dom, Niš, 1993.

- Glavicom uz cvet , Svitak, Požega, 1993.

- Ptičija staza , Prosveta, Niš, 1995.

- Ptiča pateka , Matom, Sofija, 1996.

- Lastovke , Apokalipsa, Ljubljana, 1998.

- Enormous Frog , Prijatelj, Tolmin, 1998.

- Poklon Tolminki , Prijatelj, Tolmin, 2000.

- At the Tombstone , Red Moon Press, Winchester, VA, 2002.

- Med ljudmi , Apokalipsa, Ljubljana, 2006.

Prevodi:

- Santoka, Pesme samoće, autorsko izdanje, Niš, 1993.

- Santoka, Dom, Niš, 1994.

- Dimitar Stefanov, Jesenji žmarci, KPD Odžaci, 1995.

- Banja Nacuiši, Romanje po zemlji, Apokalipsa, Ljubljana, 2001.

Antologije (urednik):

- Knots – An Anthology of Southeastern European Haiku Poetry, Prijatelj, Tolmin 1999.

- Kouscek nebe, antologija antiratnog haikua, Dauphin, Prag, CZ, 1999.

- Ribnik tišine, antologija slovenačkog haikua, Apokalipsa, Ljubljana, 2005.

Publikacije:

-Haiku novine, Niš, 1993 (osnivač i urednik)

-Prijatelj, Tolmin, Slovenija, 1996 (osnivač i urednik)

-Apokalipsa, Ljubljana – jedan od urednika

Nagrade (izbor):

- Evropska nagrada »Medalja Franca Kafke«, Prag, 1999.

- Nagrada muzeja haiku literature, Tokio, 2000.