index

Zadovoljstvo mi je što sam opet ovde, na srednjem Zapadu, u kolevci američkih konferencija o haikuu. Posebno mi je drago što se to dešava u godini kada se začinje međunarodni haiku, na proslavi koja je za to posebno pripremljena. Kasnije tokom ove godine, neki od nas ili svi mi naći ćemo se i na Festivalu Svetskog haikua 2000. u Londonu, a onda i na inauguralnoj konferenciji Svetske haiku asocijacije u Tolminu, u Sloveniji. Nikada do sada nije postojalo tako veliko interesovanje širom sveta, ne samo za pisanje haikua, već i za traganje za onima koji ga pišu na mnogim drugim jezicima i u drugim kulturnim okvirima i koji razmenjuju svoja iskustva o njemu, rušeći granice koje su raznorazne sile, koje nemaju nikakve veze sa poezijom, postavile na naš put. Divim se činjenici da poezija može da prevaziđe te prepreke na način na koji druga sredstva nisu uspela, a još sam ponosniji što se haiku pokazao kao vodič na tom putu.

Divna je zamisao slaviti haiku mnogih naroda i kultura, koje ga sada pišu pretačući svoju istoriju u njegovu formu. Ta istorija kod mnogih nema dugu tradiciju, budući da je haiku kod nas na Zapad stigao tek nedavno. Ipak, govoriti o tome kako smo mi upoznali haiku, i kao pojedinci i kao nacija u celini, znači odati priznanje i ovom poetskom izrazu i nama samima.

Posebna mi je čast što mogu da vam govorim o istoriji dolaska haikua na područje istočne Evrope, koje mi zovemo Balkan, u oblast koja je danas posebno aktivna u pisanju haikua. Balkan ima legitimno pravo na najdužu tradiciju pisanja haikua van Azije, kao što ćemo videti. Ali pre nego što pređem na tu temu, želeo bih da vam iznesem nekoliko opštih stavova o haikuu, a posebno o načinu na koji se on prenosi. Opšte je poznato, a i dokazano, da je poeziju teško prenositi iz jedne kulture u drugu. To se odnosi čak i na prozu, koja je po svom određenju informativna i relativno direktna, a što će odmah potvrditi bilo koji od naših ovde prisutnih diplomata ili prevodilaca. Carstvo poezije je prostor izvan informacija koje proza može da prenese, zapravo, ona je nešto neopipljivo, nešto što se može izraziti samo putem asocijativnih i uzvišenih efekata. Ova bit, ova supstanca u međuprostoru, otpada s reči kao što je malter otpadao sa cigli Vavilonske kule. To je najbolje poređenje za sve nas koji želimo da nađemo zajedničku osnovu na kojoj ćemo se susretati i razmenjivati iskustva o realnosti. Setićete se da ovaj mit govori o tome kako je Bog kaznio ljude koji su hteli da se drsko približe nebesima preko građevine koje su sami podigli. Franc Kafka je jednom, u vezi sa ovim mitom, napisao da kada bi bilo moguće podići kulu, a da se na nju ne penjemo, onda bi njena izgradnja bila dozvoljena. Da bi kaznio ljude zbog neposlušnosti, Bog je učinio da ljudi govore različitim jezicima tako da nisu mogli da se sporazumeju i dovrše izgradnju kule. I tako su osnovane radničke zadruge, ali to je već druga priča.

Evo nas, dakle, bez kule a i bez lakog načina sporazumevanja. Postoje tri škole koje se bave ovim problemom. Po jednoj je sve prevodivo; samo je pitanje nalaženja korena reči i samih reči koje bi svi razumeli. To je vera u moć samog jezika. U njega je verovao Džems Džojs radeći na svom poslednjem nedovršenom delu "Buđenje Finegana". Dakako, on ustinu nije verovao u neki stvarni jezik, već u veštački koji je sam stvorio za pisanje ovog dela. Nadao se da će ujediniti sve jezike i sve ljude.

Ima i onih koji smatraju da prevođenje uopšte nije moguće. Takve bih nazvao pripadnicima škole Luis Armstronga, koji je jednom, kada ga je neko pitao šta je to džez, rekao:"Ako ja treba da ti to kažem, nikad nećeš ni znati". Ako ovako razmišljamo, onda je jezik zatvorena knjiga, a ja o kulturi moje zemlje mogu da vam govorim samo rečima koje imaju ono značenje koje im ona određuje. Ali, ako to već ne znate, onda nikada nećete ni saznati.

A zatim, postoji svet prevodilaštva, stvarni svet gde se o ovim tananim filozofskim gledištima može raspravljati na seminarima poput ovog, ali na kojima se moraju usaglasiti pitanja kao što je, recimo, zajednička granica ili pravo na korišćenje zajedničkog izvora vode. To su pitanja koja svuda izazivaju živo interesovanje - teško ćemo se složiti šta treba da se uradi sa našom rekom Kolorado, mada ovde svi govorimo engleski jezik. Zamislite onda kakve su tek teškoće kad pokušavamo da rešimo to pitanje na jeziku kojim možemo da shvatimo prozu, ali i samo da naslućujemo suštinu reči čije značenje nije bukvalno. Ovde se radi o svakodnevnom diplomatskom svetu i prevodilaštvu, a kada je tema o kojoj govorimo u pitanju, o međunarodnoj poeziji.

Imao sam nedavno razloga da o ovoj temi mnogo razmišljam, jer su moje novine upravo počele da objavljuju seriju o međunarodnom haikuu pod nazivom "tuce jezika". Svake godine pišemo o određenoj temi, a ove, inauguralne, o dečjem haikuu u svetu. Pošto smo oformili grupu prevodilaca, koji poznaju sve jezike koji se danas najčešće koriste u haikuu, odabrali smo pesme na ovim izvornim jezicima: kineskom, danskom, engleskom, francuskom, nemačkom, italijanskom, japanskom, rumunskom, ruskom, srpskom, španskom i švedskom. Onda smo sve te originale pesama preveli na sve druge jezike i na esperanto, koji je, po našem mišljenju, najbliži onome o čemu je govorio Džems Džojs. Tako je nastala knjiga od oko 150 pesama u po 13 verzija. Sem toga, svake godine ćemo birati humanitarnu ustanovu kojoj će biti namenjen sav novac dobijen od prodaje ovih knjiga. Ove godine je to UNICEF.

Mnogo sam naučio posmatrajući realizaciju ovog ovaj projekta od početka pa do postavke knjige. Najvažnija je bliska saradnja između prevodilaca. U većini slučajeva, prevodilac, recimo sa nemačkog jezika, ne koristi samo originalnu pesmu, već i njene mnogobrojne prevode. Onda napravi probni prevod koji stavlja na uvid drugim prevodiocima. Vremenom se svaki prevod dorađuje, ne samo zbog traganja za najboljim izrazom ili dramatičnijim prelomom, već i zbog mnoštva ideja prevodilaca u grupi. Ovaj pristup me je veoma ohrabrio: imao sam osećaj da je ovo pravi međunarodni kooperativni duh i da se kroz rad istomišljenika, harmonija duha i uma ogleda u radu svih njih. Ako je moguće u carstvu poezije prevesti i najteže prevodivu stvar, šta onda ne bi bilo moguće u carstvu običnih stvari, kao što su mir i bratstvo? U ovoj razmeni iskustava vidim koristan model i poruku celome svetu, ako je bude samo razmotrio i na nju obratio pažnju.

Drugo opšte pitanje o kome bih danas govorio, pre no što pređemo na istoriju balkanskog haikua, je način na koji se ideja jedne kulture može preneti drugoj. Verujem da postoji šablon za prenošenje pozajmljene ideje. Hteo bih da shvatim način na koji on funkcioniše kod nas i da na osnovu toga sagledam kako se on primenjuje u drugim kulturnim okvirima, uključiv Balkan gde je haiku zaživeo. Slučaj haikua je skoro idealan za posmatranje, budući da je Japan bio zatvoren za uticaje sa Zapada, i obrnuto, sve do 1868. godine.

Naravno da u kulturi zemlje domaćina mora da postoji nešto što bi bilo od bitnog značaja za zemlju pozajmljivača. Kada zemlja koja pozajmljuje postane svesna te vrednosti, još uvek ostaje pitanje kako da to vredno prepozna, razume i prenese dalje. Ovde se ponekad radi o promišljenim odlukama, ali kada je u pitanju nešto što je za kulturu od marginalnog značaja (što je sigurno bio slučaj sa haikuom na Zapadu), onda zasluga pripada pojedincima ili grupi, koja prepoznaje ovu vrednost i pronalazi način da je prenese.

Ja pripadam školi "značajnih pojedinaca". Mada je svakako tačno da kulturne i političke prilike kada se radi o bilo čemu treba da budu sređene da bi došlo do međukulturne razmene, do nje neće doći ako taj vredan dar nema ko da primi. Ili, da parafraziram Lao Cea: "Doći će ako ih ti stvoriš". Mislim da je u ovom slučaju prevodilac uzeo sebi malo pesničke slobode.

Od te sudbonosne 1868. godine, Istok i Zapad su jedan drugog posmatrali sa čitavim nizom emocija, od laskanja do gađenja, a najčešće bez pravog međusobnog razumevanja. Ovo je dovelo do zabrinutosti obe strane, a samo zbog velikih razlika u jezicima i kulturama. Stoga ne čudi što su tolike godine prošle, a da iz Japana nije stigla nikakva razumljiva informacija nakon što je komodor Peri uplovio u tokijsku luku.

Tako je bilo sve dok pisci renomea Lafcadio Hearn-a nisu počeli da izveštavaju direktno iz Japana. Hearn je bio predvodnik, ne samo sposoban da stupi u novu i nepoznatu kulturu, već i da se s njom sretne sa razumevanjem i mudrošću. On se preselio u Japan, oženio Japankom i tamo živeo od 1894. do smrti, 1912. godine. Posebno su ga zanimali narodni običaji Japana a beležio je i priče o duhovima i legende, koje su ovde kod nas smatrane egzotičnim. Pisao je i o “noh” pozorištu, a što je za nas najvažnije, učinio je prvi ozbiljan pokušaj sučeljavanja sa haikuom. Naravno da su rezultati njegovog rada bili mešoviti, no ako se uzmu u obzir okolnosti u kojima je radio, i to samostalno, moramo mu odati dužno priznanje.

Da bi se krenulo, potreban je jedan takav pionirski duh poput Hernovog. Zatim su nam potrebni dobri primeri originalnih ideja da bismo na osnovu njih mogli da procenimo ove vrednosti i da ih primenimo na naše prilike. Kada je haiku u pitanju, to znači kvalitetan prevod najznačajnijih ili reprezentativnih dela. S obzirom na vreme kada su nastali, Hernovi prevodi mogu dobro poslužiti. Razmotrimo ovaj prevod Nashovog originala:

Oh, this firefly!-seen by daylight, the nape of its neck is red.

O, ovaj svitac! - na dnevnom svetlu, potiljak vrata mu je crven.

No, u globalu, oni ne razotkrivaju onu suštinu koju su otkrili kasniji najbolji prevodi iste pesme.

Tako je sledeća nužnost - kvalitetan prevod. On je, naravno, dvosmeran. Opet ćemo uzeti haiku kao primer. Pravi Japanac može zadovoljiti tu potrebu, kao i oni koji poznaju jezik zemlje na koji se vrši prevod. U slučaju engleskog jezika, desila su se oba slučaja: nekoliko prevodilaca je dalo svoje verzije najpoznatijih pesama. Najbolje su bile napred pomenutog Hearn-a, zatim Basil Hall Chamberlain-a, Curtis Hidden Page-a, Clara-e Walsh, William N. Porter-a, G. Aston-a (bilo je to doba početaka) i H. Wainright-a, pored ostalih.

Od Japanaca svoj izbor su ponudili Hidesaburo Saito, Minoru Toyoda i Yone Noguchi i nekoliko drugih. No možda je najznačajniji doprinos dao Asataro Miyamori (rođen 1869, godinu dana nakon dolaska Perija), koji je 1932. godine objavio "Antologiju starih i modernih haikua". Ono što ovu antologiju čini najznačajnijom je to što je napisana na dobrom engleskom jeziku i što se prvi put bavila izvesnim estetskim i umetničkim analizama haikua sa tačke gledišta jednog japanskog pesnika, nasuprot gledištu gostujućeg naučnika.

Mnogo je toga u Miyamori-jevom delu što se danas smatra zastarelim. On je, recimo, insistirao na prevođenju haikua u dva retka. Ali je zato ispravio mnoga pogrešna shvatanja o haikuu na engleskom jeziku i neobičnije prevodio od većine drugih. Svoj prevod Bašoove pesme:

Alas! The firefly seen by daylight Avaj! Svitac na dnevnoj svetlosti

Is nothing but a red-necked insect. samo je insekt crvenog vrata.

kvari, na žalost, rekavši da je to "tipičan primer razočaranja". Sumnjam da bi danas iko pomislio da ova pesma ima bilo kakve veze sa razočaranjem. Ipak, obratite pažnju na divnu melodiju engleskog jezika koju je dočarao izrazom "red-necked insect".

Kad pred sobom imamo dobre uzorke dela, potreban nam je i dobar tumač. Mi smo imali sreću da to bude neukrotivi H. Blyth. Njegovo delo je bilo uvod u haiku za hiljade čitalaca, pisaca i entuzijasta. Zadivljujuće je dokle je on dospeo, a izgleda da je pročitao svu literaturu, i zapadnjačku i istočnjačku. Blyth nam je izmenio dimenzije haikua. Naterao nas je da naučimo napamet skrivena značenja haikua, koji je za Japance bio intuitivan. Davao je sopstvene komentare, kako mu se prohtelo, a da to uopšte i nije bilo potrebno. A činio je to sa izvanrednim elanom, što je doprinelo da njegova ma i najmanja izjava bude veličanstvena i dubokoumna. Bio je i krajnje nesamokritičan, u čemu je i sreća i nesreća - bio je veoma kontradiktoran, ali iz tog slobodoumnog ponašanja proizilazilo je veliko bogatstvo i suština, koju ni jedan precizan i logičan um nije mogao da dosegne. Sa njim moramo podnositi i zlo i dobro i moramo biti zahvalni što ga ima u tolikoj meri.

Opasnost kod svakog velikog tumača leži u tome što on ima svog vlastitog "drvenog konja". Kad je u pitanju Blyth, bilo je to njegovo insistiranje da haiku treba da se posmatra kao manifestacija duha zena, onako kako ga tumače japanski geniji. Ova činjenica je 50 godina bacala senku na haiku i, mada smo ovih dana naučili da je uzimamo s rezervom, mnoga prijateljstva su raskinuta u prethodnim slaganjima i neslaganjima sa Blyth-ovim stavom. Bilo kako bilo, nemoguće je zamisliti zapadnjački haiku bez njega i mi smo mu zahvalni što je engleski jezik počastvovao svojim delom.

Blyth-ova verzija Bašoa:

by daylight 
the firefly has 
a neck of red.

pri dnevnoj svetlosti 
svitac ima 
vrat crvene boje

Njegov komentar je:"ovo nije tipičan primer razočaranja". No Blyth nije uspeo da se odupre sladunjavom kolokvijalnom jeziku koji je Miyamori koristio u svojoj verziji, tako da je on kasnije prevodi kao:

by daylight 
the firefly is nothing but 
a red-necked bug.

pri dnevnoj svetlosti 
svitac je samo
buba crvenog vrata.

Imamo, dakle, predvodnika, prevodioca i tumača, a sada nam treba još i učitelj da sve to objedini i da nas nadahne.

I kada je u pitanju Blyth, kao naš učitelj, može se dati jedan argument. On je uticao na sve naredne, uključiv prve originalne, pisce haikua na Zapadu, Gary Snyder-a i Jack Kerouac-a. Snyder je učio haiku delom od Blytha a poznavao je dobro i izvorna dela, ali je, u svakom slučaju, u to vreme njegova suština tražena u zenu, a stil kojim su ovi pisci pisali, mada profiltriran kroz njihove vlastite stilove, uzima za polaznu tačku zenovsku perspektivu, koja je, ipak, bila podržana Blythovim komentarima.

Međutim, jedna druga ličnost se mora smatrati prvim učiteljem haiku pesnika engleskog govornog područja, ona čije knjige i danas rado čitamo i čiji rad na stvaranju haikua ostaje urezan u temelje Američkog haiku društva (HSA). Mislim, naravno, na profesora Harolda Hendersona sa Univerziteta Kolumbija, koji je, zajedno sa Leroy Kantermanom osnovao HSA, 1968. godine. Henderson je smatrao da će haiku prihvatiti oni zapadnjaci koje zanima poetska strana života i imao je pravo ako se pogleda rast i razvoj HSA i drugih haiku organizacija u zemlji i svetu.

Koliko znam, Henderson nije prevodio pesmu Bašoa o svicu. Žao mi je.

Kad jednom imamo dobre uzorke, dobar način da ih razumemo i kada smo posvećeni njihovom proučavanju, neophodno je da pronađemo mesto na kome bismo mogli da srećemo istomišljenike, tako da možemo da razmenjujemo svoja saznanja i da ne budemo usamljeni u svojim nastojanjima. HSA je bio i ostao najznačajniji samostalni entitet koji objedinjuje američko haiku stvaralaštvo. Nadam se da će se u godinama koje slede dokazati isto tako korisnim u jačanju međunarodne zajednice, tako da će haiku pesnici širom sveta imati istu mogućnost da čitaju, pišu i sarađuju, kao što smo imali sreće da to bude u poslednjih 33 godina.

Pored zajednice, potrebna nam je i laboratorija u kojoj možemo da vršimo naše eksperimente i gde mogu da se okupe, razmatraju i upoređuju nova ostvarenja. Časopis (jer on je nabolji za ovakvu književnu laboratoriju) mora biti dovoljno obiman da podrži nove i da istovremeno sačuva stare vrednosti i tako obezbedi pregled celine svega poznatog na ovom polju, a istovremeno i da prepozna izuzetne vrednosti ma gde da se one nađu. Najvažniji haiku časopisi na engleskom su bili i ostali "Modern haiku" i "Frogpond". Bio bih nepravedan ako ne bih izdvojio Roberta Spiess-a koji se nalazi na kormilu prvopomenutog časopisa. Njegovo dugu prisustvo u njemu učinilo je da ova oblast očuva konzistentnost i trajnost, što je svima nama pomoglo da ozbiljno shvatimo naš zadatak i udeo u njemu.

Na kraju, znamo da je uvođenje ideje okončano kada smo u stanju da prepoznamo originalne i kreativne reakcije na nju, na jeziku njegovog novog prebivališta. Kada je preuzmu umetnici, u njoj pronađu životnost i koriste je kao svoje vlastito sredstvo, onda forma postaje deo nove kulture.

Naravno, imamo mnogo slučajeva u kojima je haiku postao suštinski zapadnjački, ali odnekud se mora krenuti. Neko mora da učini da haiku postane zapadnjačka forma i omogući da nam svima bude dostupan. Mnogo je onih kojima bismo mogli pripisati stvaranje prvog dela, počev od Ezre Paunda, čiji se "na stanici metroa” često navodi kao prvi zapadni haiku. Međutim, njegov kontakt sa haikuom je bio površan i nedovoljan da bi se mogao smatrati začetnikom.

Moramo uzeti u obzir i delo Kerouaca i Snydera. Sigurno je da je njihova reakcija na pozajmljenu formu bila originalna. Takođe moramo uzeti u obzir i rana dela Cor van den Heuvel-a. Njegova knjižica "Sun in skull" ("Sunce u lobanji") iz 1961. godine očigledan je primer haiku idioma u svoj njegovoj suštini, ali bez pozivanja na japanski izvorni haiku ili oslanjanje na njega. A bilo je i drugih iz skoro istog perioda, sa skoro istim pretenzijama.

Međutim, najznačajnija potvrda toga da je haiku postao zaista prihvaćen od strane Amerikanaca, je izdavanje Haiku antologije, 1974. godine. Ovo je bilo jedinstveno izdanje za one koji su želeli da saznaju šta haiku može da postane u svojoj novoj domovini. Ali, ono što je čini jedinstvenim je činjenica da je ona izdata zahvaljujući tome što je toliki broj pesnika shvatio novi senzibilitet haikua. Ova knjiga je bila kompilacija ove nove senzibilnosti, potvrda uspešnog prenosa haikua u Ameriku. Stvarni značaj Haiku antologije je taj da je ona ozakonila proučavanje i stvaranje haikua na engleskom jeziku onako kako to nije uspelo ni jednoj drugoj knjizi ili događaju.

Dakle, ovo čini moj uzorak i ovo su zahtevi: predvodnik koji nam ukazuje na mogućnosti novog predmeta, jedan ili više prevodilaca koji nam daju dobre uzorke kao dokaz da je predmet vredan proučavanja, dobar tumač koji nam objašnjava sveobuhvatno značenje predmeta, učitelj koji može da nam pomogne da prihvatimo novi materijal i shvatanje načina na koji se predmet ponaša u vlastitom kulturnom miljeu, zreo osećaj za zajedništvo u kome možemo naći istomišljenike s kojima možemo da razmenjujemo mišljenja, kreativna laboratorija, radionica gde naši radovi mogu biti šire posmatrani, podvrgavani kritici i upoređivani sa poznatim uzorcima i gde se mogu prepoznati izuzetne vrednosti u okviru jedne kulture. Kada imamo sve ove faktore, možemo biti sigurni da je ideja preneta i zaživela u svom novom domu.

Sada bih se vratio na temu mog izlaganja, tako što bih vam postavio nekoliko pitanja:

U kom pravcu bi trebalo da pogledate da biste pronašli prve tragove zapadnjačkog haikua van Azije?

Razmislite malo o tome a istovremeno i o ovome:

Gde bi trebalo da idete da biste pronašli najveću svetsku privatnu biblioteku haikua?

Gde biste mogli da pronađete prvu reakciju na haiku van Japana?

Odgovor na ova pitanja nije Klivlend, kao što čujem da neko šapuće tamo preko. Odgovor na sva ova pitanja, a siguran sam da to znate pošto vam je svima poznata tema mog govora, je - Balkan.

Takođe sam siguran da ste pogodili da sam predložio takav oblik kulturne asimilacije koji se može pripisati Balkanu, tako da možemo videti zašto je Balkan bio i ostao rasadnik aktivnosti na planu haikua.

Područje koje smo označili terminom "Balkan" uključuje: Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Bugarsku, Hrvatsku, Kipar, Grčku, Makedoniju, Crnu Goru, Srbiju, Sloveniju, Tursku i Jugoslaviju, kojima dodajemo i Rumuniju, koja se ne nalazi na Balkanskom poluostrvu, ali je učestvovala u stvaranju istorije i kulture Balkana tokom poslednjih nekoliko vekova. Reč "balkan" je turskog porekla i znači "planina", koja na odgovarajući način opisuje veći deo poluostrva u jugoistočnim delu Evrope opasanog Dunavom, Savom i Sočom. Ova oblast je dugo poznata po promenljivim prilikama i političkoj nestabilnosti. Zatim, pošto se ova oblast nalazi između dva kontinenta, pa je stoga centar strateških i trgovačkih interesa, bila je osvajana i držana u pokornosti od strane raznih moćnih vladara tokom većeg dela proteklog milenijuma. Stoga je začuđujuća činjenica da je ona bila kolevka nekoliko naprednih kultura i da je izbegla takozvano "mračno doba" i prešla u humanu i snažnu renesansu kao nosioca jedne od najstarijih i najočuvanijih književnih baština, posebno poezije svih zapadnih zemalja. I danas mnogi žitelji bivše Jugoslavije znaju napamet stotine pa i hiljade stihova svojih epskih pesama, a usmena tradicija iz koje su one nastale prenošena je s kolena na koleno i ostala ponos njihovih porodica.

Poezija je kod ovih ljudi nešto prirodno, tako da nije čudno što oni sada prihvataju poetsku tradiciju, što će im omogućiti da uzmu učešće na međunarodnoj sceni. Iznenađujuće je ipak što je ta poezija nalik haikuu, koji je svetlosnu godinu udaljen od svog izvornog oblika, koji naginje herojskom i veličanstvenom. Sa punim pravom se može postaviti pitanje: zašto u ovoj zemlji, pored toliko vrednih stvari, baš haiku?

Mislim da je prvi razlog taj što ovi ljudi žive sa svojom zemljom. Stoga su potpuno svesni svog prirodnog okruženja. Ne samo da je kod njih izražen ponos prema domovini, već i stalni dijalog sa njom u svim njenim prirodnim manifestacijama. Njihova narodna poezija je puna veličanstvenih dela, ali ona ne zaboravlja da govori i o slavi zemlje u čiju odbranu se ustaje.

U poslednje vreme jača pastoralna tradicija, zapravo ona koja veliča lepotu sela kao teme nekih književnih dela.

Ali ono što je na mene ostavilo još dublji utisak dok sam provodio prilično vremena sa ovim ljudima, i u njihovim domovima i u njihovom okruženju, jeste to što znaju da se raduju samo zato što su u prirodi. To ne znači da ovde nema gradova, ali oni su sivi, ružni, bezoblični kakvi su i drugi širom Evrope. No, ovi ljudi ne smatraju da su postigli veliki uspeh ako se presele u grad, zapravo, oni na to gledaju kao na malo razočaranje, priznanje da pojedinac nije uspeo da se iskaže na porodičnom planu. Naravno, za mlade ljude grad znači bekstvo od porodice, kao i svugde, tako da se i ovde stvari menjaju. Ipak, generacija ljudi koji su se priključili velikom broju haiku pesnika oseća srodstvo sa zemljom iz koje haiku potiče što im nameće haiku kao formu koja veliča takva osećanja.

Stvar je i ponosa biti pesnik na Balkanu. Ako ovde nekome priznate da ste pesnik, on će se s vama saglasiti i preneti vam svoje ubeđenje da se čuda dešavaju uz pomoć novog čudesnog opijata. Međutim, reći na Balkanu da je neko pesnik, znači dobiti svoje mesto u zajednici, a to je divna stvar.

Druga osobina oblasti koja je obdarena haikuom je sklonost ovih ljudi da filozofiraju i diskutuju. Može izgledati kontradiktorno s obzirom na ono što mi obično smatramo da je priroda haikua. Ali kad kažem “filozofija”, mislim na njen najiskrenije i osnovni smisao: zaljubljenost u mudrost, spremnost da se traži “dlaku u jajetu” da bi se ona dosegla.

Proveo sam sate i sate u kafićima i za trpezama na Balkanu, razgovarajući o lepim temama sa mnogim mojim prijateljima. Njima ništa ne znači da pola dana utroše ne bi li jasno definisali razliku između dve reči koja može biti i samo neznatna. Oni su, reklo bi se, veliki zaljubljenici u reči i u razlike među njima.

U suštini, istinitost i snaga haikua bazirana je na tradicionalnoj preciznosti. Nije dovoljno samo malo reči da bi haiku preneo značenje koje želi; te reči moraju da saopšte istinitost trenutka, jer se bez toga nešto značajno gubi. Otkrio sam da je ova ljubav prema preciznosti često prisutna u pesmama ovih pesnika i verujem da su oni na neki način i ponosni što su sposobni da nađu precizne sinonime na svojim jezicima za ono što žele da saopšte. Naravno da je to izazov kod prevođenja, tako da se neke njihove pesme teško mogu prevesti kada nemamo odgovarajuću reč, frazu ili senzibilitet na engleskom jeziku. Ali kad imamo, onda imamo i mogućnost da tačno shvatimo šta pesnik želi da saopšti a divno je komunicirati bez kulturnih ograničenja, jasno i precizno.

Najzad, mislim da postoji kulturni afinitet između Balkanaca i Japanaca. Oni su sličnih senzibiliteta i pogleda na svet, nepokolebljivi u rešavanju opštih i ličnih problema, pa nije čudno da je kultura koja je otkrila takvu formu kao što je haiku našla svoju paralelu sa kulturom koja ju je usvojila.

Ima nesumnjivo i drugih radoga, ali je suština u tome da su balkanski pesnici usvojili haiku kao svoj omiljen način izražavanja. Ova oblast je treći najveći stvaralac haikua, posle Japana i SAD, a ako posmatramo po glavi stanovnika, mogla bi biti i vodeća. Nije mi cilj da komercijalizujem poeziju, već samo da vam kažem koliko ljudi na tim prostorima piše haiku.

Da vidimo kako ste prošli na mom kvizu o Balkanu. Prvo pitanje koje sam vam postavio bilo je: kakva je bila prva reakcija zapadnjaka na haiku? Je li neko pogodio? Radi se o knjizi prevoda sa japanskog na rumunski jezik Bogdana Hasfeu-a, izdatoj 1878, 110 godina nakon otvaranja Japana.

Neću podići nikakvu optužbu zbog ovoga. Niti ću vam se izvinjavati. Knjiga je vrlo retka, a jedini način da do nje dođem bio je preko izdavača Primoža Repara, koji je, nažalost, odvojen od svoje biblioteke zbog nedavnih sukoba u njegovoj zemlji. Ali on me uverava da prevodi u njegovoj zbirci ne mogu da se na odgovarajući način porede sa savremenim verzijama. Ono što je najznačajnije kada su u pitanju ova knjiga i njen izdavač je to što je izdanje priređeno rano, skoro četvrt veka pre nego što je Hern izdao knjigu sličnih prevoda za američko tržište.

Međutim, ja ipak smatram da je balkanski predvodnik bio Bogdan Hasdeu. Njegov uticaj, kao i Hernov, vremenom je izbledeo, kao što smo videli, ali to su bili samo počeci i reakcija na prva shvatanja haikua.

Ako imamo predvodnika, sledi da ćemo imati i prevodioce. I imamo. Mnogo godina je prošlo pre nego što su načinjeni prevodi na sve jezike te oblasti, ali su najraniji dati u srpskom izdanju iz 1927. Miloša Crnjanskog. Zove se "Poezija starog Japana" i proizvod je dobrog poznavanja Japanaca i njihove kulture i idioma, kao i iznenađujuće lepote upotrebljenih narodnih izraza. Neki od primera su:

Pun mesec. . .
Obilazio sam ribnjak  
Svu noć.

The full moon 
I walked around the pond 
All the night

Obratite pažnju da ovde nije učinjen pokušaj da se zadrži slogovna struktura japanskog originala i da je interpunkcija čvršća od izvornog kiređija. Efekat je ipak blizak očekivanom.

Dva novija prevoda:

Harest moon - 
Walking around the pond    
All night long.        
Robert Hass

Pun mesec. 
Šetam oko ribnjaka 
Svu noć.

This bright harvest moon 
Keeps me walking all night long 
Around the pond. 
Sam Hamill

Ovaj sjajan pun mesec 
Tera me da svu noć šetam 
Oko ribnjaka.

S druge stane, kada pesma ima veću težinu ili je bar original dostupniji za interpretaciju prevodioca, imamo:

Na goloj grani, 
Jedna vrana. 
Kraj jeseni.

On the bare branch 
A crow.
The end of autumn.

Uporediti sa:

a crow 
has settled on a bare branch - 
autumn evening. 
Robert Hass

vrana
se spustila na golu granu -
jesenje veče.

On a bare branch, 
a solitary crow - 
autumn evening. 
Sam Hamill

Na goloj grani 
usamljena vrana -
jesenje veče.

Crnjanski uspeva da tačno poređa slike što Hass-u nije uspelo, a nije ni preopširan jer umeta samo “vranu", što Hamill-u nije uspelo. Njegovo dugačko "kraj jesenji” u poslednjem stihu ima istu vrednost, dok su ga ostali preveli sa "jesenje veče". Tako izgleda da je Balkancima na lep način serviran ovaj prvi pokušaj da se približe haikuu. Uporedite ove engleske verzije sa savremenim:

A crow is perched on a bare branch; 
It is autumn eve.
Miyamori

Vrana sletela na golu granu;
Jesenje je veče.

The end of autumn, and some rooks 
Are perched upon a withered branch. 
Chamerlain

Kraj je jeseni i nekoliko vrana 
se spustilo na suvu granu.

The autumn gloaming deepens into night;
Black against the slowly-fading orange light, 
On withered bough a lonely crow is sitting.
Walsh

Jesenji suton prodire u noć; 
Jarka svetlost lagano bledeć bori se s mrakom 
Na suvoj grani sedi vrana.

On a withered branch 
A crow is sitting 
This autumn eve.
Aston

Na suvoj grani
Sedi vrana
Ove jesenje večeri.

Aston, koji je najmanje poznat od ovih ranih prevodilaca, najbliži je originalu.

Tako je srpska (a pretpostavljam, do izvesne mere, i hrvatska) čitalačka publika imala na raspolaganju dvadesetih godina 20. veka pristojne verzije japanskih izvornih pesama. Sve do tridesetih godina istoga veka Bugari nisu bili u prilici da se sretnu sa haikuom, a onda je Nikola Džerov objavio knjigu "Poezia na Yamato".

Esen 
Mćrtva e veykata vece. 
Ot neya garvanćt graci. 
Esenna vecer!

Autumn 
The branch is already dead,
from it a crow is crowing. 
The autumn evening.

Jesen
Već sasušena grana,
sa koje vrana grakće.
Jesenje veče.

Ova verzija deluje dosadno i nepoetično, a sem toga ima i naslove kojih, nepotrebno je reći, nema u originalu.

Prava hrvatska verzija se nije pojavila pre "Male antologije japanskog haikua" Dubravka Ivančana a slovenačka pre Mart Ogenove "Male antologije japanske lirike", 1974. godine.

Imamo predvodnika i prevodioca, još nam je potreban tumač. Balkanu se tu posrećilo, kao i nama i slično nama. Vladimir Devide se može s punim pravom nazvati balkanskim Blythom. Kako tečno govori niz jezika, uključiv i japanski (doktorirao je u Japanu gde je dugi niz godina radio kao gostujući profesor), Devide se posvetio izučavanju haikua, a posebno Blythovih rukopisa. Bio je takođe zenovski orijentisan - zvuči la vam ovo poznato? - a proučavao je Suzukijeve rukopise, kao i drugih pristalica zena. Prevodi Devidea, kao učenika i propovednika haikua, često su objavljivani, i to na više jezika - vršio je upoređenja sa prevodima na engleskom, nemačkom, francuskom, ruskom i srpskom jeziku sa originalima na japanskom jeziku i bio sposoban da uoči kulturne razlike koje su zahtevale upotrebu drugačijih izreka, zavisno od jezika. Napisao je oko 20 knjiga i mnoštvo članaka o haikuu, a mnogo više o drugim aspektima japanske kulture, kao što su noh-pozorište, umetnost Japana, životi poznatih sledbenika zena i japanska kratka priča. Bio je i veliki naučnik: njegova biblioteka od preko 12.000 knjiga je najveća privatna biblioteka haikua na svetu s čijim sadržajem je bio izuzetno dobro upoznat. Cilj mu je bio da objedini sve zemlje koje stvaraju haiku, bez obzira na razlike u jeziku. Bio je rani pristalica međunarodnog haiku pokreta.

Da bih vam dočarao način njegovog rada, uzeću za primer sledeći prevod i komentar o svicu, koji je ranije pomenut:

By daylight 
the firefly has
neck of red

Na dnevnoj svetlosti
svitac ima
crveni vrat

Bukvalno:

(looking) by daylight 
a neck of red 
The firefly! 


(gledajući) na dnevnoj svetlosti 
crvenog vrata 
Svitac!

Na šta on dodaje:"nema potrebe da budemo razočarani zbog nečega što smo videli noću kada ga opet vidimo na dnevnom svetlu... Radi se o istom pitanju koje postavlja Čuang Cu u svojoj priči o tome kako je sanjao da je postao leptir: da li je on lepir koji sanja da je čovek ili čovek koji sanja da je leptir? - dva aspekta iste stvari. Noću možemo videti svetlost svica, danju boju njegovog vrata - to je prava priroda svitaca - u tome je stvar..."

Opet vidimo da je Miyamonova primedba uzeta u razmatranje....

Davide je približio haiku narodima Balkana na isti način na koji je to učinio Blyth kada su u pitanju narodi sa engleskog govornog područja a, zapravo, preuzeo je mnogo i od samog Blytha. Na vrlo sličan način zen je precenjivan kroz interpretaciju haikua, a i iz istog razloga. A isto tako, jedno od glavnih obeležja približavanja modernijem shvatanju haikua ima veze sa njegovim stvaranjem koje se na zasniva na zenu, već na njegovom širem razumevanju kao poetskog izraza.

Tvrdim da je Devide i učitelj haikua na Balkanu. Bio je vrlo poznat, plodan pisac, neumoran organizator i tokom nekoliko decenija uložio je više vremena od ma kog drugog sa ovog prostora da pomogne drugima da razumeju haiku. Opravdano je smatrati ga ne samo Blyth-om, već i Henderson-om njegovog područja i vremena. Dela drugih prevodilaca, tumača i učitelja bila su pod njegovim direktnim uticajem, a posebno Ražićeva, Antićeva, Vujičićeva i drugih iz "zenovske tradicije".

Davide je zaslužan za nastanak mnogih haiku društava, skoro po jednog kod svakog od balkanskih naroda. Najznačajnije je hrvatsko haiku društvo koje izdaje "Vrapca", udruženje "Constantna poetry" sa svojim "Albatrosom", jugoslovensko haiku udruženje sa svojim "Haiku novinama". Na ovim prostorima i uz pomoć ovih časopisa formiranje zajednice haikua postalo je moguće i realno do te mere da su regionalne organizacije jugoistočne Evrope nedavno preduzele mere sa ciljem da ujedine ovu oblast uz pomoć poezije, a tamo gde su u proteklim godinama druge metode zakazale.

Evo nas skoro na cilju: imali smo predvodnika, nekoliko prevodilaca, velikog tumača i učitelja, pojavile su se organizacije i časopisi kao temelj za stvaranje zajednice i razmenjivanje iskustava. Samo nam je još potrebno da pronađemo način za izražavanje forme u vrlo sažetom obliku da bismo osetili da je ona postala potpuno balkanska. A ja mislim da se to već i desilo.

Ostaje nam da damo odgovor na samo još jedno pitanje: ko je dao prvi autentičan, kreativan odgovor na novi kulturni sadržaj? Ta čast pripada Rumunu T. Stamatiad-u, koji je 1936. izdao knjigu haikua pod nazivom "Peisagli sentimentale". Na žalost, nemam prevode njegovih dela, ali se nadam da ću ih uskoro imati i pozivam sve zainteresovane da mi u tome pomognu.

Tokom Drugog svetskog rata, Srbin Miloš Tokin napisao je 102 haikua, koji su objavljeni nakon njegove smrti, 1954. godine. U njima možemo uočiti njegov osećaj za formu koji se nije ponovio ni dve decenije posle njegove smrti. Primeri su:

Zreli kesten 
Padom svojim  
Pojačao tišinu.

A ripe chestnut 
Is falling down 
The stronger silence.

Deset godina nakon izdanja ove knjige, a punih 30 godina od prvih Tokinovih ostvarenja objavljena je knjiga "Leptirova krila" Dubravka Ivančana koja je posvećena ovoj formi:

Remote village. . .
In the middle of the road 
A motionless dog

Napušteno selo 
Nasred puta 
Nepomičan pas.

Otada se stalno pojavljuju kolekcionari haikua na različitim jezicima. Mada se donekle radilo na originalnosti, većina ovih dela su bila uglavnom derivati japanskih uzora i vrednosti, te kao takvi nisu dali pravi asimilovani odgovor na formu. Slično tome, prve antologije, mada značajne ("Grana koja maše" u izdanju Milijana Despotovića, 1991, na primer) bile su zapravo prva pan-balkanska antologija haikua, dok je prva prava antologija evropskog udruženja bila "Lepir na čaju", koje je takođe izdao Despotović, 1992. godine, kada se bivša Jugoslavija već raspala, i još uvek su dokaz da se haiku još nije potpuno našao u balkanskim rukama.

To se desilo, po mom mišljenju, sa izdanjem antologije "Knots", 1999. godine. Ona je, isto kao i Van den Heuvelova "The Haiku Anthology" u Americi, označila početak vremena kada haiku s Balkana neće više biti vrednovan po bliskosti japanskim uzorima, već po autentičnosti i realnosti, vrednosti i idiomu u novoj zemlji koja ga je prihvatila. U okviru pozajmljene forme, samo one pesme koje bi mogle da izraze balkanski senzibilitet i suštinu mogle bi da se nadaju da će se u njemu pojaviti, a kao takav postao je model za budući pravac razvoja haikua u toj oblasti. Ona je obeležila dolazak ere balkanskog haikua, baš kao što je "The Haiku Anthology" obeležila taj prelazak kada su u pitanju pesnici sa engleskog govornog područja.

"Knots" objedinjuje radove 126 pesnika, uključujući i sve danas vodeće balkanske pesnike. Ono što je značajno je to da je ovo izdanje napisano samo na engleskom jeziku, što znači da je mnogo vere položeno na sposobnost da se ovi trenuci prenesu, ne samo kada je njihov maternji jezik u pitanju, već i njihova senzibilnost, na jezik na kome se svi sporazumevamo. Ovakvu odluku bilo je moguće doneti samo zato što se radi o haiku formi, zato što reči ne mogu da ograniče istinu koju haiku prenosi.

U vremenu koje mi je preostalo, želeo bih da sa vama uživam u nekim od tih pesama.

Spring evening - 
The wheel of a troop carrier 
Crushes a lizard 
Dimitar Anakiev

Prolećno veče -
pod točkovima transportera 
umire gušter

My best friend died - 
Some tiny grains of dust 
On our chessboard 
Robert Bebek

Smrt prijatelja - 
zrnca fine prašine 
na šahovskoj ploči

Frosty winter - 
The smooth curve
Of the axe handle 
Valentin Bušić

Zimska studen - 
Uglačana krivina 
na ručici sekire

Where the sky 
Touches the earth 
Thunder 
Marijan Čekolj

Tamo gde nebo 
Dodiruje zemlju 
Grmljavina

End of the party - 
First dry leaves 
Come into the verandah 
Ion Condresku

Kraj zabave - 
Prvo suvo lišće 
sleće na verandu

A small pool of blood - 
Killed in the air-raid: a little girl 
And her huge blond doll 
Vladimir Devide

Lokvica krvi - 
ubijene bombom 
devojčica i lutka

Detonations - 
The X of tape on the pane 
Devides the sky 
Zoran Doderović

Detonacije - 
trake na prozorima u X 
dele nebo

House on the hill - 
Out of a chimney scatters 
The Milky Way 
Dan Doman

Kuća na bregu - 
Iz dimnjaka se rasipa 
Mlečni put

Burnt site -  
On the spared fence  
Morning glories 
Tomislav Maretić

Zgarište - 
Na drvenoj ogradi 
ladoleži

Moonlight 
River devides the forest   
into two nights    
Nikola Nilić

Mesečina 
Reka deli šumu 
na dve noći

On the old log 
A cat rubs itself lazily -
Mild spring sun 
Dragan Ristić

Na starom panju
lenjo se češka mačka - 
blago prolećno sunce




Prevod: Saša Važić