index

SV: Vaša prva zbirka haiku pesama, haiku za noć bez mesečine, odmah je osvojila drugu nagradu za najbolju knjigu 2004. godine koju dodeljuje Haiku društvo Amerike. Pre toga su dugi niz godina Vaši radovi objavljivani širom sveta, bili ste dobro poznati i međunarodno priznati, osvojili ste impozantne nagrade i priznanja na velikom broju takmičenja, a "svojim stvaralaštvom ste izbili na čelo najpoznatijih haiku pesnika koji pišu na engleskom jeziku", kao što je to rekao Ty Hadman, sa čime će se mnogi složili. Čini se kao da se čekalo da svoje radove saberete u zbirku da biste odmah bili nagrađeni... Kako se zbog toga osećate i da li ste očekivali jednu takvu nagradu?

a: Ne, to uopšte nisam očekivala, ali plasiranje na takmičenju za najbolju knjigu Haiku društva Amerike za mene je bila velika čast, posebno zato što je «noć bez mesečine» rađena ručno, što sam je sama formatizovala i odštampala na kućnom računaru, a još je i bila prva knjiga koju sam objavila. Moj muž (Petar) i ja smo ubrzo osnovali malo izdavačko preduzeće, the natal*light press. Međutim, tu knjigu nikada ne bih privela kraju bez pomoći mog dragog prijatelja Ernesta Berry-ja iz Novog Zelanda. Sa njim sam istovremeno radila na knjizi «haiku wine», koja je bila sestrinska knjiga moje i prodavala se samo u kompletu sa njom. Te dve knjige sam poslala na konkurs za Knjigu godine i zamolila da se razmatraju "u kompletu". Michael Dylan Welch, koji je prikupljao radove, izabrao je ove dve knjige bez mog znanja, ali je plasirao samo «noć bez mesečine”. Čim sam to doznala, pokušala sam da povučem svoj “zgoditak”. Haiku društvo Amerike (HDA) mi nije to odobrilo. Zbog toga se još uvek osećam nelagodno (budući da sam principijelna osoba) i smatram da nije bilo u redu što se o knjigama nije sudilo onako kako sam to zahtevala, jer ih nikada i ne bih poslala da konkurišu jedna drugoj. Bilo kako bilo, ipak se osećam počastvovanom što su moj naporan rad i moje haiku pesme cenjeni.

SV: Hrišćanka ste romske krvi, srpsko-američkog porekla. Mi ovde u Srbiji “polažemo pravo na Vas" kao na našu haiku pesnikinju, a u Americi se na Vas "polaže pravo” kao na njihovu. Čast nam je što imamo pesnikinju srpskog porekla koja živi u tako dalekoj zemlji, ali čije pesme u velikoj meri odražavaju srpski duh. Gde Vi zapravo pripadate i šta mislite o ovim “pravima”?

a: Da budem iskrena, pripadam i ovde i tamo. Rođena sam u Americi a Francis Scott Key, autor najpoznatije pesme pisane za muziku u Americi (the Star Spangled Banner), mi je daleki rođak... Bez obzira na to, moja pesnička duša i stara srca (oprosti ako sam ovo pogrešno napisala jer mi je rečnik srpskog skroman) će uvek pripadati Srbiji i jačaće uz pomoć mog muža Petra i srpske dijaspore širom Amerike. Stari kraj me je veoma srdačno prihvatio, čak su i moje epske pesme sa više oduševljenja prihvaćene tamo nego ovde. Mislim da srpski deo moje ličnosti piše haikue a američki tanke. Volela bih da se i moji srpski prijatelji više bave tankom.

SV: Uticaj Vaših srpskih korena može se osetiti u mnogim Vašim haiku pesmama. Kako je to moguće kada niste nikada živeli u Srbiji, pa niste imali prilike da osetite pravi život u njoj? Kakve su Vaše veze sa srpskim korenima? Jeste li ikada imali prilike da posetite Vaše rođake ovde u Srbiji i da se družite sa Srbima u Americi?

a: Moja poezija nastavlja da živi u našem porodičnom rodoslovlju i "odatle" potiče moje iskustvo i ono za šta sam vezana. Moj muž je Srbin čiji su dedovi došli u Ameriku početkom 20-og veka. Naše pravoslavne crkve u ovoj zemlji «drže stvar pod kontrolom», posebno nakon što su se zacelile rane posle raspada crkve. Nikada nismo obišli Stari Kraj, ali održavamo tesnu saradnju sa srpskim crkvama ovde u SAD-u. U dve od njih sam bila instruktor plesnih grupa: u Sv. Đorđu u Klivlendu, kada je naša ćerka bila beba, a zatim u crkvi Sv. Save na Floridi kada je ona stasala. Mene, međutim, najviše zanima srpski "folklor" i način na koji se on prepliće sa savremenim gledištima pravoslavlja/srpstva.

SV: Pomalo je čudno što ste, čini se, bolje informisani o hrišćanskoj/pravoslavnoj veri od mnogih Srba. To se dobro može osetiti i u mnogim Vašim pesmama. Kako to objašnjavate?

a: Opet je u pitanju porodična tradicija i to da sveće u našim crkvama stalno plamte. Pre nego što sam počela da pišem haiku, “davala sam oduška” svom nacionalizmu kroz dugačke epske pesme. Onda, jednoga dana, kada sam postavljala neke svoje pesme na vebsajt, primetila sa da je neko istovremeno postavljao svoje haikue. U to vreme se nisam bavila haiku poezijom, mada je moj muž kasnih 70-ih godina 20. veka radio u jednoj firmi za koju je projektovao tri japanska ribarska broda, pa smo imali priliku da se mnogo družimo sa njihovom posadom. Kasnije sam otkrila da je haiku veoma popularan širom Balkana, tako da sam počela da ga istražujem i pišem, koristeći svoje poznavanje folklora i prirode. Srbi su rođeni da pišu haiku jer je on način našeg života. Zbog rata 1993. godine, ovde je bilo skoro opasno pisati epske pesme, tako da sam to prestala da radim i posvetila se haikuu. Ipak sam još uvek ponosna na te moje srpske epske pesme, od kojih su neke objavljene u Srpskom svetskom časopisu, dopunskom izdanju Američkog Srbobrana i na vebajtu Perunike.

SV: Poznati se pod pseudonimom an'ya. Postoji nekoliko objašnjenja njegovog porekla. Možete li nam reći nešto više o tome?

a: an'ya potiče od veoma starog srpskog imena, Andja. Moj pseudonim dobro zvuči. Značenje mog haigo (haiku) imena mi je objasnio David MacMurry iz Asahi Evening News-a. Evo šta on kaže u predgovoru za moju knjigu: "Ako ne poznajete lično haiđina an'yu, njen haigo (pseudonim) bi mogao da znači samo 'tamni mesec', bez ikakvog prizvuka svetlosti. Međutim, ako bolje pogledate njegovu kaligrafiju, videćete da je haigo an'ya predstavljen orijentalnim znacima 'an' (mir) i 'ya' (noć) koji ukazuju na to da njen pseudonim označava svetlost u noći bez mesečine, što je analogno 'iznenadnom svetlu pod plaštom mirne noći bez mesečine'".

SV: Vaš pesnički život... kada i kako je započeo?

a: Počeo je oko moje 13-te godine. Moja majka je volela da čita i stalno me je podsticala da i ja to činim, a zatim i da pišem pesme. Moja baba (Zora) se udala za Švajcarca, trgovca antikvitetima, koji mi je za rođendan poklonio jednu staru knjigu poezije u kožnom povezu. Rekla bih da mi je moja evropska krv uvek bila od pomoći, čak i kada sam bila veoma mlada. U to vreme bih uzela zelenu jabuku i parče sira i popela se na jedno naše visoko drvo na kome sam sastavljala stihove. Da sam samo tada znala za haiku, ne bih pisala druge pesme! Sa tog drveta mogla sam da posmatram prirodu do mile volje! Kasnije, dok sam odrastala u Kaliforniji, bila sam pod uticajem bit generacije.

SV: Šta, odnosno, ko su Vam bili prvi uzori?

a: Uvek su mi se dopadale pesme poput «Drumskog razbojnika» Alfreda Noyesa. Emili Dikinson me je uvek inspirisala; mnoge njene pesme nalikuju haikuu i okrenute su prirodi, kao i pesme Kristine Rozeti. Bila sam ganuta komentarom Michael McClintock-a na zadnjim koricama «noći bez mesečine»: "an'ya je Kristina Rozeti savremene haiku poezije—njeno delo odražava sličnu umetničku filozofiju, strast, energiju i radosno stvaranje slika." Moj omiljeni pesnik je Miloš Crnjanski koji je prevodio haikue klasičnih majstora.

SV: Koju poeziju, zapadnjačku i istočnjačku, Vi lično cenite? Ko su Vam omiljeni pesnici? I zašto?

a: Kada sam ja u pitanju, to se neprestano menja; rekla bih da me sada haiku i tanka u najvećoj meri podstiču da postajem sve svesnija prirode i života. U meni je, dakako, još uvek “stara duša” i mislim da mi arhaična priroda istočnjačke poezije više leži od savremene zapadnjačke.

SV: Živeli ste na mnogo mesta, na raznorazne načine... Veoma zanimljivo i ne baš uobičajeno... uvek u kontaktu sa prirodom na samom njenom izvoru. To je tim neobičnije jer živite u civilizovanoj zemlji. Šta nam možete reći o tome zašto ste morali ili želeli da tako često menjate životnu sredinu i kakva ste iskustva stekli u svim tim različitim sredinama?

a: Ponekad smo na to bili primorani zbog posla. Amerika je ogromna zemlja i u njoj je mnogo više «primitivnih» oblasti nego što je većina Amerikanaca ikad imala priliku da poseti. Uvek bismo zastajali da «omirišemo ruže» i živeli van grada. Moj muž je više voleo da se vozi na posao i po 90 km nego da živi u gradu. Budući da se bavi mašinstvom, bio je angažovan na dugoročnim projektima, koji se retko realizuju na istom mestu, bilo da se radi o brodovima ili radu u fabrici. Živeli smo i na brodu i na kopnu. Lično više volim da živim na brodu jer sam odrastala blizu okeana.

SV: Kada i kako ste se upoznali sa haikuom?

a: Kao što sam već rekla, jednoga dana sam postavljala neku svoje pesme na vebsajt a istovremeno je neko drugi postavljao svoje haikue. Pomislila sam u sebi da se haiku lako piše. Ubrzo sam shvatila da nisam bila u pravu. Pamela mi je pomogla da naučim da pišem haikue. Napisala sam nekoliko i postavila ih na sajt, a ona mi je pisala da, mada moji haikui nisu bili baš pravi, smatra da bih, uz nešto poduke, mogla uspešno da ih pišem. Poslala mi je listu kigoa i linkove haiku sajtova i obavestila me o meiling listi Šikija, kojoj sam se priključila. Nisu svi haiđini bili spremni da pomognu, pa sam na neko vreme odustala od pisanja haikua, prvenstveno zbog njihove neučtivosti i nevoljnosti da mi objasne šta nije u redu sa mojim haikuima. Skoro da sam donela odluku da odustanem, ali sam ipak nastavila. Volim da sve dovedem do kraja. Pošto sam dalje sve sama istraživala, shvatila sam suštinu haikua i on je za mene procvetao.

SV: Šta za Vas predstavlja haiku i zašto ste se odlučili da putem ove drevne poetske forme izražavate svoja unutrašnja osećanja?

a: Haiku je svuda oko nas, svakog trenutka i svakoga dana; život je haiku, tako da nikada nemam problema da pronađem haiku trenutak ili, rekla bih, da on pronađe mene. Mislim da mi bavljenje ovim oblikom predstavlja najveće zadovoljstvo zbog toga što sam Devica. One su uredne i detaljisti, pa za mene predstavlja više izazov nego ograničenje da delam u okviru 3 stiha od maksimalno 17 slogova.

SV: Možete li se setiti svojih prvih haiku pesama? Kada ste ih napisali i pod čijim uticajem?

a: Prvi haiku koji sam ikada napisala objavljen je u Heron's Nestu (Čapljinom gnezdu):

s grane na granu 
sokolica doziva ptiće
da se prepuste letu

Napisala sam ga kada smo živeli u kampu, gde su soko i sokolica napravili gnezdo baš iznad naše kamp kućice. Budući da sam Srpkinja, za mene je ovo predstavljalo neki znak. Svakodnevno smo ih posmatrali kako rastu i uživali gledajući i slušajući kako sokolica ohrabruje ptiće da se, malo po malo, «prepuste letu». Sledeći, a drugi haiku koji sam ikad napisala, opisuje događaj koji se desio u vreme kada smo živeli na istoku, u blizini svih mogućih vodenica u Ohaju gde su mi rođeni muž i ćerka:

tmuran dan— 
dim iz mlina vijuga
nad rekom

Dobio je nagradu urednika Čapljinog gnezda. Ovde možete pročitati šta o njoj kaže Kistofer Herold

http://www.theheronsnets.com/haiku/+1742/thn_013c.html

Inače, on je na mene izvršio veliki uticaj kada sam počela da se bavim haikuom.

U to vreme sam pisala:

junski povetarac 
pukotina u oblaku 
zakrpljena

  i 
   
zalazak sunca
nenadno prostranstvo 
između zvezda

ali su meni lično draga ova dva:

svilenkasta paučina
odjednom postadoh
lutkarka

  i 
   
zvezdana noć
duž čitave litice
kozji praporci

Na samom početku pomagali su mi i balkanski pesnici, posebno Dimitar i Zoran. Njima su se kasnije priključili i drugi.

SV: Po čemu se haiku razlikuje od drugih pesničkih formi?

a: Daleko je iznad drugih i mnogo teži za pisanje. Pošto sam bez problema pisala rimovane stihove, kao i sve drugo (od epskih pesama do soneta i ilustrativnih pesama, od kojih je jedna ispisana u obliku velikog pravoslavnog krsta), mogu da kažem da haiku treba da bude savršeno skladno napisan da bi bio uspešan, da ne pominjem da je konkurencija žestoka, posebno kada su u pitanju pesnici sa Balkana.

SV: Ko su Vam omiljeni haiku majstori, i klasični i savremeni?

a: Od klasičnih uživam u Santoki, Čijo-ni i svim drugim majstorima, Šikiju, Bašou itd. Od savremenih haikua koje pišu žene obožavam Jasminkine, Vaše i haikue Alenke Zorman. Kada su u pitanju muškarci, odličan je Michael McClintock, uživam u Tenzingu (Dennis Dutton) a uvek me inspiriše i J.W. Hackett. I, naravno, obožavam sve haiku pisce sa Balkana, i muške i ženske. Rad na knjizi «Raskršće vetrova» sa Dejanom, Zoranom, Draganom i Svetomirom mi je do danas najdragoceniji iskustvo.

SV: Čini se da haiku pišete veoma lako, da reči pronalaze Vas a ne obrnuto. Je li stvarno tako? Koliko je teško pisati haiku pesme?

a: Da tako kažem, neka viša sila mi ih samo prosleđuje. Ja sam samo oruđe koje ih zapisuje. Dolaze mi često, čak i u snu. Uopšte nije teško pisati haiku, ali to ne znači da su svi dobri. Retki su takvi kada je bilo ko od nas u pitanju. Haiku je stvar unutrašnje prirode koju mi Srbi (i većina drugih Slovena) imamo u sebi jer posmatramo život potpuno drugačije od drugih naroda, rekla bih; naše misli su «jače», naše boje svetlije, naša iskustva življa. Sada može da izgleda kao da iz mene govori ciganska strana moje ličnosti ... ali istina je...

SV: Smatrate li da postoji još nešto što bi trebalo da naučite kada je haiku u pitanju i da bi trebalo da poboljšate način na koji pišete?

a: Još uvek moram sve da učim i nisam ni blizu dobrog (bar ne u ovom životu...). Puki sam početnik kada je ova drevna umetnost u pitanju.

SV: Šta mislite o svetskom haiku pokretu? Zašto se haiku toliko piše širom sveta, više nego ijedan drugi pesnički oblik?

a: To je dobro pitanje. Iskreno verujem da je pisanje haikua postalo skoro «kultna» poezija. Ili je volite ili ne volite. Neki pesnici koji se bave drugim oblicima poezije su mi rekli da haiku uopšte ne smatraju poezijom. Ali za one koji vole ovaj oblik, obično nema ničeg lepšeg – a to se odnosi na ceo svet. Čitav koncept pisanja haikua je, u osnovi, trenutak otkrovenja.

SV: Šta mislite o globalnoj haiku produkciji danas?

a: Sada kada imamo internet, dobro je. Izgleda da u nekim područjima ima mnogo više pisaca nego u drugim, kao, recimo, na Balkanu. Nedavno sam primetila da sve više dobrih haikua dolazi iz Australije, Novog Zelanda i južne Afrike, mada je tamo i inače bilo uvek nekoliko odličnih pisaca.

SV: Kakvo je Vaše mišljenje o svetu haikua? Da li se on razvija ili stagnira u poređenju sa japanskim korenima? Smatrate li da se danas haiku piše uspešnije nego pre više stotina godina? Šta mislite generalno o starim japanskim majstorima. Jesu li oni precenjeni? Šta mislite o savremenim haiku pesnicima uopšte i koja biste imena izdvojili kao posebno uspešna?

a: U današnje vreme svet haikua se razvija mnogo više i mnogo brže nego ikada pre. Smatram da se sada može izjednačiti sa japanskim korenima. Međutim, ne verujem da se haiku piše išta uspešnije nego pre stotinu godina, ali budući da se stalno razvija i da je živi umetnički oblik, mislim da se piše “isto tako” uspešno na svoj sopstveni način. Ono što predstavlja smetnju kada su moderni haiku pisci u pitanju je činjenica da obično niko nije spreman da izdvoji vreme da im pomogne. Naravno, pomoć se može dobiti preko meiling lista ili na druge načine, ali ona nije sveobuhvatna. To je i razlog zbog koga sam prihvatila da obučavam početnike u Svetskom haiku klubu. Druga prepreka je ta što su mnogi haiku pesnici «neljubazni» prema početnicima i na smrt preplašeni da im odaju informacije. Kao što sam rekla, konkurencija je žestoka. Da bi pomogao drugima, moraš biti siguran u sopstvenu vrednost.

Stari japanski majstori su, naravno, najbolji i uvek će to biti. Ovaj oblik «pripada» njima, i uvek će pripadati. Mi smo tek na granici da ga podražavamo. Smatram da su savremeni haiku pesnici, uopšte uzev, ili «preterano plodni», da zapisuju sve što smatraju da je haiku i da to onda puštaju u svet ne razmišljajući o krajnjem ishodu ili da su toliko selektivni da uopšte i ne žive haiku životom. Kada bi se postigla ravnoteža između ove dve vrste pisanja i kada bi se, bez žurbe, svaki haiku doterao i uobličio, onda bi to bila prava stvar. Što se tiče uspešnih haiku pesnika, pomenula bih Ernest Berry-ja, Michael McClintocka, sve balkanske pesnike, da ih ne imenujem, novog haiku pesnika Andrew Riutta, čiji mi se rad veoma dopada i koji će biti predstavljen u sledećem broju mog časopisa «moonset», zatim Kathy Lippard Cobb-a i toliko mnogo njih da je teško pomenuti ih sve.

SV. Još uvek se vode žustre rasprave o tome šta je a šta nije haiku. Postoje mnoge definicije haikua a istovremeno i prilično neslaganja kada su u pitanju njegova forma, sadržaj i poetska sredstva koja se mogu ili ne mogu koristiti, što dovodi do različitih načina pisanja haikua i izražavanja pesnikove misli. Posebno se u Americi mnogo polemisalo oko definicije koja bi važila za Zapad, tako da je Haiku društvo Amerike (HDA) čak sazvalo i drugi odbor koji je trebalo da dođe do nove definicije. Da li je haiku moguće definisati? Ako smatrate da može, kakva bi bila Vaša definicija?

a: Teško je da samo jedna osoba definiše haiku, ali u pokušaju da odgovorim na ovo pitanje, reći ću da smatram da je haiku ono što i haiđin i čitalac od njega načine. U svom časopisu pokušavam da ukažem na različite stilove i načine pisanja haikua. Neke od onih koje sam ja odabrala, drugi ne bi uopšte smatrali valjanim, ali sam ja u njima videla nešto što niko drugi nije i to je ono što ga čini uspešnim. Ako se makar jednoj osobi dopadne ono što ste napisali, onda je vaš haiku dobar. Ne koristim reč «odličan» kada je u pitanju haiku jer malo je takvih i uglavnom su ih pisali stari japanski majstori.

SV: Ono što nam je svima dostupno su klasični primeri haikua u prevodu. Šteta je što većina nas ne zna japanski tako da moramo da zavisimo od onih koji su radili na prevodima pesama velikih haiku majstora. Šta Vi mislite o ovom nedostatku? Još uvek teku debate o značenju nekih Bašoovih pesama, kao i o pesmama drugih majstora. Kako ćemo ikada biti sigurni šta su ovi drevni pesnici imali na umu?

a: Naravno da nikada nećemo biti sigurni šta su oni imali na umu, ali se odista divim onima koji ulažu vreme, koji su stručni i zainteresovani da ih uopšte prevode. Mislim da se čitanjem prevoda istih haikua različitih prevodilaca možemo najviše približiti značenju koje je pesnik imao na umu. Kombinacija svega toga još uvek je samo «srž» svakog haikua. Biti neshvaćen (kao Srbin) je najgora stvar na svetu, a razvoj haikua se odista ne razlikuje mnogo od razvoja naše poezije, od guslanja pa nadalje. . . "prevod" nikada nije potpuno precizan a teško je biti u glavi nepoznatog pesnika. Istorijsko vreme, kultura, oblast, obrazovanje, to su samo neke od promenljivih kategorija koje nikada ne možemo ponovo da stvorimo kada nastojimo da protumačimo šta je "tačno Bašo 'video'", pa se uz loš prevod, dobija ogromna siva oblast s kojom se treba izboriti. Neke moje haikue su prevodili moji srpski prijatelji i ja verujem da oni shvataju o čemu govorim.

SV: Šta mislite o modernizaciji haikua (ključne reči, odvajanje od izvorne forme i suštine...)?

a: Ako mislite na «kigo», onda je, po meni, to sramota. Naravno, poznato je da se različiti kigoi odnose na različite narode, zavisno od toga gde se oni nalaze. Inače, čvrsto podržavam kogo i reči vezane za prirodu u haikuu. Svakako da ima mnogo dobrih haikua i bez njih, ali smatram da sa njima svaki haiku dobija na vrednosti.

SV: Kako možete objasniti razliku između haikua na engleskom jeziku, posebno onih koji se pišu u Americi, koji su veoma kratki i jezgroviti, i na drugim jezicima (posebno na srpskom u prevodu na engleski) koji u većini slučajeva nisu tako kratki i sažeti?

a: Naravno, to donekle ima veze sa prevodom, ali opet, u pitanju je ravnoteža. Haiku može biti ili previše sažet ili predugačak, što ne zavisi uvek od toga ko ga piše i odakle potiče, iz Amerike ili Srbije Lično sam počela da pišem držeći se tradicionalne 5,7,5,7,7 forme, kao što to inače čine skoro sve novajlije, da bih onda prešla na koncizniji način izražavanja i našla se negde na sredini. Po meni, idealan broj slogova je 4,6,4,6,6, mada to za druge ne mora da bude tako. Moje je mišljenje, naime, da je dovoljno pratiti tok ili ritam slogovne strukture s,l,s,l,l. Ako ritam haikua nije ovakav, on je onda samo kratka pesma, ali to je samo moje lično mišljenje. Isto se odnosi i na tanku.

SV: Direktor ste i urednik rubrike za početnike Svetskog haiku kluba (WHCbeginners). Šta nam možete reći o svojim iskustvima i postignućima u radu sa početnicima? Kakav bi bio Vaš stručan savet haiku pesnicima uopšte a kakav početnicima?

a: Pa, kako mi je bilo potrebno mnogo vremena (molim Vas, oprostite) da odgovorim na pitanja iz ovog intervjua (a Vi ste bila toliko strpljivi), vratiću se na početak mog rada kao direktora/urednika te rubrike i reći da je taj posao možda više “prosvetlio” mene nego učenike. Bitno je posvetiti vreme i potruditi se da objasniš i analiziraš svaki haiku koji ti je poslat, a to je zapravo ono što bismo svi mi trebali da radimo svaki put i sa svakim haikuom koji napišemo. Radi se o uobičajenom postupku: uklanjanju nepotrebnih reči, uključivanju jukstapozicije, razmišljanju o tome šta je to što «ovaj haiku» čini različitim od drugih pisanih na istu temu, ima li on neko šire značenje, poseduje li predmet i glagol (po mogućstvu aktivan), može li se u njemu naći trenutak iznenađenja, teče li lagano i poseduje li kohezivnu misao, da li su članovi pravilno upotrebljeni, da li su odabrane najbolje reči da bi se «iskazao» trenutak a ne da se o njemu «priča», postoji li pauza, da li se stih prelama na pravom mestu itd, itd.

SV: Takođe ste i glavni i odgovorni urednik vebsajta haigaonline, urednik biltena Tanka društva Amerike (TDA), osnivač i predsednik Haiku i tanka društva Oregona... Jesam li nešto izostavila? Kako uspevate da obavljate sve te zadatke a da pritom vodite i domaćinstvo, brinete o Vašoj velikoj porodici, posvećujete se i drugim interesovanjima...?

a: Rad na vebsajtu haigaonline sam predala Lindi, ali još uvek uređujem časopis «Ribbons» TDA-a. Kad je u pitanju Haiku i tanka društvo Oregona, više nisam njegov predsednik već potpredsednik, a predsednik TG-a je sada David Baldwin koji je preuzeo i mesto vebmastera. U međuvremenu sam mu pridodala i moj časopis «moonset», koji sada objavljuje haikue, tanke i haige. A u pravu ste: nekada sam sve to obavljala sama. Skoro da ne izlazim iz kuće jer moram da se brinem o majci, kojoj je sada 87 godina, i o isto toliko staroj svekrvi. Zahvalna sam im što mi omogućavaju da ne moram da radim van kuće tako da imam vremena da se bavim poezijom, uređujem i objavljujem knjige i časopise. Međutim, one zahtevaju sve veću brigu, pa je teško držati sve konce u rukama. I sama starim, ali mi muž pomaže i daje podršku. Malo smo zanemarili i kuhinju, odavno nismo pravili sarmu!

SV: Šta biste rekli o haiku situaciji u Srbiji?

a: Ovo je prilično opšte pitanje, ali bih rekla da je, uopšte uzev, veoma dobra! Kao i svuda u svetu. Nisam u mogućnosti da učestvujem na svim konkursima na kojima bih želela zbog ograničenih finansijskih sredstava, ali smatram da, kada bi srpski haiđini učestvovali na većem broju konkursa, a ne samo na onima za koje se ne plaća učešće, niko ne bi imao šansu da ih nadmaši. Celo haiku tržište bi bilo zatvoreno...

SV: Ko smatrate da je najviše postigao kada je haiku u Srbiji u pitanju? Možete li navesti par imena i njihove najbolje haikue?

a: Još jedno teško pitanje. Ne poznajem sve srpske haiđine, ali skoro da svi čije sam pesme čitala pišu pristojno, dok u Americi samo deo pisaca to čini. U Srbiji je mnogo više onih koji dobro pišu a uočljiva je i sličnost načina na koji pišu. Skoro uvek mogu da pogodim da se radi o piscu sa Balkana kada pročitam neki haiku. Ratni haikui su, naravno, posebno potresni a način na koji Srbi dovode u vezu prirodu sa ratom je zadivljujući, kao što je poznato.

* * *

an'ya je srpsko-američkog porekla i živi u Oregonu (SAD). Ova veoma plodna haiku pesnikinja/haiđin je ranije bila instruktor balkanskog plesa, osvajala trofeje u “Nascar”-u, bila direktor restorana za isporuku slovenskih gotovih jela i vaspitačica u predškolskoj ustanovi. Nekadašnji je direktor/urednik rubrike za početnike Svetskog haiku kluba i glavni i odgovorni urednik vebsajta haigaonline. Trenutno je urednik časopisa «Ribbons» Tanka društva Amerike. Osnivač je i nekadašnji predsednik Haiku i tanka društva Oregona za koje sada radi kao potpredsednik.

Njeni radovi su objavljivani u mnogobrojnim časopisima i uvršteni u niz antologija. Dobitnik je velikog broja nagrada na takmičenjima (njenu širu biografiju možete videti na vebsajtu: www.thenatal-lightpress.com ).

Prevod: Saša Važić