index

Међу првим песницима хаикаиа, један од најславнијих био је монах Соках (1465-1553), који је завршио свој живот као пустињак.

Сви ти који су постали чувени својим хаикаима били су путници, пешаци по пољу и шумама, и провели су живот дивећи се ноћи и месецу, расцветаним трешњама и јесени на брегу, живећи у сиротињи, по колебама, често као монаси и пустињаци и скитнице. Тако је први међу хаијинима испевао хаикаи:

Mесец,
додајте свилени рукав,
па је лепа лепеза.

Затим, по кинеском узору, загледан у зимски снег, спазивши тицу:

Чујем јој глас,
иначе би та чапља
била пахуља снега.

Савременик његов Арамида Моритаке спевао је познати, чувени хаикаи, загледан у лептира:

Гле, опао цвет
враћа се на грану:
ах, то је лептир.

Ипак, тек песници хаикаиа распростреше по свом Јамату свој занос љубавни према пролећу и јесени, цветању и воћки, зими и снегу. Скитачи, са својим кишобраном или сунцобраном, они су путовали по земљи, не сасвим при себи, не сасвим будни. Живећи по гостионама, на друмовима, они су познавали сваког и били питоми и навикли се на самоћу и растанке. Прелазили су брда по месечини, без извесног циља путовања, само да би били ближе небу. Одмарали су се у тишини манастира, а бдили су по врховима планина, загледани у Месец.

Ретко су њихове песмице биле баналне, или ван тог будистичког мешања са природом и њеном пролазношћу. Тако је изузетак један, тј. три хаикаиа песника Шоке, са краја XVI столећа, који су постали врло популарни, јер су у варијацији од исте слике казивали разне карактере тадашња три политичара, три властодршца Јапана. Тај хаикаи, за првог шогуна који се зваше Нобунага, гласи:

Не запева ли,
убијмо је,
кукавицу.

Исти хаикаи за другог шогуна, који се звао Хидејоши:

Не запева ли,
распевајмо је,
кукавицу.

А за трећег, који се зваше Јејасују:

Не запева ли,
причекајмо,
кукавицу.

Најславнији међу свима хаијинима у то доба беше Башо. Живео је од године 1644. до 1694. Радио је у жупи Ига, из породице великаша, самураја, и васпитан је заједно са сином жупана свога краја. Тај његов друг умро му је изненада, а Башо, тада шеснаест година, толико се згрозио од те смрти да одбеже у манастир, у планину. Годинама је ту живео, међу будистичким монасима, учећи се књизи и уметности. Скитница по брдима, он је проводио године у посматрању јесени и пролећа, пупољења и венења. Путујући сам и сиромашан, он је био добар и милостив и према људима и према стварима. Мали, комични хаикаи, он је начинио светим, мистичним, болним уздахом над светом. Учећи код мислилаца у Јелу, он је и сам стекао ученике. Монаси, књижевници, трговци, жене и деца долажаху да га слушају. Живећи, у том граду, у кући свога пријатеља, крај врата са бананама (башо), примио је име тога воћа за свој књижевни псеудоним. Свет се тискао да га чује и види у његовој тишини и сиротињи.

Када му беше 38 година, задубио се у проучавање доктрине будистичке што се зове зен. То проучавање – каже Кошуд – здружило га је са својим професором, али и са слугом тога професора, који није имао ни појма о философији, али се и тако неначитан довинуо највиших висина размишљања, у души. Тада, у огромном пожару године 1683, који је спалио скоро цео град, једва је спасао главу. Из запаљене шупе у којој је дотле становао, спасао се само тако што је главачке скочио у базен са водом, у врту.

То му показа да будизам збиља право учи да је цео живот људски као кућа у пламену, и да је на овом свету све неизвесно. Од тога дана он је лутао по свом Јапану. А ко је хтео да учи код њега, морао је да га следи. Прелазио је планине и живео на дну шума, заустављао се крај вода, рушевина и на пољанама негдашњих битака. Био је задовољан и у најсиромашнијој гостиони. Разбојника и лопова се није бојао, јер беше толико сиромашан да је на олтару свога дома имао свега неколико шљунака у част «Будхе који силази са планине.»

Најпознатији ученик Башоа био је лекар Кикаку. Еномото Кикаку, један од «десет мудраца», живео је од године 1661. до 1707. Скитница и пијаница, после смрти учитеља становао је са још два друга у колеби, у којој су имали свега један јорган. Његов друг беше Мукаи Киоран, један од најскромнијих ученика Башоових, од кога је познати хаикаи:

На брду
ево седим сам
као гост Месеца.

Као и онај други, са путовања:

Коњаник,
пустио коња да пасе,
загледан у Месец.

Као и онај нежни:

Дуга сабља на земљи,
неког ратника, загледаног
у цвеће.

Исто је тако познат ученик Башоа и Хатори Рансетсу, који је живео од године 1654. до 1707. Леп је и сентименталан његов хаикаи:

Увео лист
пада полако
на надгробни камен.

Песник хаикаиа Теишитшу, који је живео од године 1610. до 1673. замуцао je од дивоте кад је угледао расцветале трешње на брду код села Јошина. Тада је спевао овај особити цењени хаикаи:

Гле, гле,
само толико, брег Јошино,
сав у цвећу.

Хаијин Риубон умео је да нађе овако нежан израз свог посматрања:

И кад се смириш,
дршћу ти крила,
лептиру мали.

Тако су ванредни и ова три хаикаиа песника Киквана, који је био под јаким утицајем кинеске лирике. Први, написан после купања, када није знао куд да проспе воду, у страху да не убије и најмањи живот:

Окупах се,
куд ћу воду вривену?
Свуд зује бубице.

Други, написан на путу, као проста и лепа забелешка:

Кровињара у планини.
Покрај зденца,
расцветана шљива.

Трећи, горак и резигниран:

Ето, то је гроб
Канешире јунака,
хват пиринча.

Са тих путовања хаијина су најлепши хаикаи. Тако је и Сора, ученик Башоа, оставио један врло леп са пута на ком је био од изнемоглости пао:

На путу сам...
ако и паднем,
пашћу у цвеће.

Хаијин Изембо, богаташ, који је свој живот проводио као скитница, дотерао је био дотле да је покушао да своју песму изрази свега у три речи, скоро исто:

Дошао пљусак,
дошао сам с пута,
дошло је плаво небо.

Песник, пак, Хокуши, коме је изгорела кућа, стајао је за све време пожара у свом врту, загледан у расцветано дрвеће.

Тако га затекоше и пријатељи који беху дотрчали да му се нађу на муци. Он их је, смејући се, дочекао овим хаикаием:

Кућа ми је горела,
а ја сам гледао цвеће,
како опада.

Тако је, резигнирано и мирно, мислио и хаијин Онитсура, који је живео од године 1661. до 1738. Мада није припадао Башоовом кругу, Башо га је јако ценио. Под дрвећем, када је опадало лишће цветова, написао је овај лепи хаикаи:

Још један цвет,
тако пролази
живот.

У XVIII веку, још једном је песништво хаикаиа имало своје велике песнике. То је последње цветање јапанске лирике пре њене европеизације. Тада живљаше песникиња Кага но Цио (1703-1775), много поштована у јапанској књижевности.

Славан је њен хаикаи, што га је написала једне зоре када је своје ведро, на бунару, нашла сво обавијено ладолежом. У дубокој, јапанској љубави, није хтела да покида цвеће, већ је отишла у комшилук да позајми воду. Још је чувенији њен хаикаи о смрти малог сина. Тај хаикаи гласи:

Да хваташ лептире,
али отрча далеко,
далеко.

Ту песмицу цео Јапан зна.

Најпосле, међу последњим песницима хаикаиа је сликар Бусон из Осаке. Он је живео од 1716. до 1783.

Чувен као сликар, био је чувен и као песник. Путовао је, као и Башо непрестано, живећи међу брдима, процвалим дрвећем, водама и манастирима. Једне ноћи, загледан у месец, расејан, непажњом својом запалио је кућу, тако да су читаве улице уоколо изгореле. Његове песме су као слике.

Просто,
једна анемона у ћупу:
сеоски храм.

Пун успомена,
попех се на рушевине:
расцветане дивље руже.

Мој лопов
поста мој ученик;
јесење путовање.

Негде на друму нападнут, без игде ичег драгоценог при себи, песник је од лопова начинио сапутника и ученика, весео у свом будизму.

Расцветане шљиве
чине се као мртво дрвеће,
у бледој месечини.

Почиње јесен.
Пале светиљку у даљини.
Сумрак.

Жар под пепелом.
Кућа под снегом.
Поноћ.

Све су то хаикаи фине, сликарске осетљивости, која је помало већ прецизна. Тако у овом хаикаиу:

Пада јесења киша.
Један миш шкогрће
по коту.

Кото је познати стари инструмент јапански. Нека врста харфе положене при свирци по поду.

Такве болне префињености је и један други његов хаикаи:

Оне коју чекам,
како се далеко чују кораци,
по опалом лишћу.

Без сапутника,
у потпуној самоћи,
Месец ми је друг.

Његов савременик је био песник Риота, који живљаше од 1719. до 1787. године. Од његових многих хаикаиа леп је нарочито један у коме је изразио жељу да постане јела на врху, само да би више могао да види месечину. Најпосле, у то доба био је познат нарочито песник Исеа, који живљаше од године 1763. до 1827. У својој безграничној доброти, прави будист, кажу да је у својој петој години, када је изгубио мајку, испевао овај хаикаи:

Са мном,
сироти врапци,
ходите да се играте.