index

Praksa uzimanja stihova iz starih kineskih poema da bi se koristili kao pesme bila je omiljena u književnim krugovima, a početkom jedanaestog veka Fudživara Kinto je sastavio antologiju ovakvih odlomaka, zajedno sa kratkim waka pesmama, pod naslovom Roeishu, Zbirka jasnih pesama. Ovakva upotreba poezije očigledno izražava isti tip umetničke vizije kakav nalazimo u slikama Ma-juana i Mu-ćia, ista je upotreba praznog prostora oživljenog pomoću nekoliko poteza četkice. U poeziji je prazan prostor okružujuća tišina koju pesma od dva stiha zahteva – tišina uma u kojoj čovek ne «misli o» pesmi, već stvarno doživljava ono što ona pobuđuje – utoliko snažnije jer se tako malo reklo.

U sedamnaestom veku su Japanci ovu poeziju «bez reči» doveli do savršenstva u Haiku poeziji, pesmi od samo sedamnaest slogova koji napuštaju temu skoro istog trenutka kada su počeli njom da se bave. Za ljude koji nisu iz Japana, haikui izgledaju tek kao počeci pesama ili samo njihovi naslovi, a u prevodu je nemoguće preneti dejstvo njihovog zvuka i ritma. Doduše, prevodi mogu preneti sliku – a to je ono najvažnije. Naravno, ima dosta haikua koji su precenjeni, kao one japanske slike na jeftinim lakiranim poslužavnicima za izvoz. Slušalac, ako nije Japanac, mora shvatiti da je dobar haiku kamenčić bačen u jezero slušaočevog uma koji priziva asocijacije iz bogatstva njegovog pamćenja. On poziva slušaoca da učestvuje, umesto da ga ostavi nemog od divljenja dok je pesnik u prvom planu.

Razvoj haikua u najvećoj meri je rad Bašoa (1643-1694), čije je osećanje zena želelo da se izrazi u jednoj vrsti poezije sasvim u duhu wu-hsiha – «ničeg posebnog». «Da biste napisali haiku », rekao je, «pozovite neko dete» – jer njegove pesme imaju istu nadahnutu objektivnost kao i detetovo izražavanje čuđenja i vraćaju nas doživljaju sveta iz detinjstva.

Kumi hi take
Yoki mano miseru
Yukimarage!

Upali vatru!
Pokazaću ti nešto lepo –
Veliku grudvu od snega!

Bašo je pisao svoj haiku u najjednostavnijem obliku japanskog, naravno, izbegavajući književni i «visokoparni» jezik, stvarajući, na taj način, stil koji je običnim ljudima omogućavao da budu pesnici. Njegov savremenik, Bankei, učinio je to isti za zen, jer, kao što jedna od Ikiuovih doka pesama kaže:

Što god je protiv
Razumu i volji običnih ljudi
Smeta Zakonu čoveka
I Zakonu Budinom.

Ovo je u duhu Nan-čuanove izreke da «obični um jeste Tao» - gde «obični» znači «prosto ljudski», a ne «tek prostački». Na osnovu svega ovoga, u sedamnaestom veku došlo je do izuzetne popularizacije atmosfere zena u Japanu, što je išlo od kaluđera i samuraja do seljaka i zanatlija.

Pravo osećanje haikua «odaje» jedna pesma Bašoa, mada govori previše da bi bila pravi haiku:

Kako dostojan divljenja jeste
Onaj koji ne pomisli,
«Život je prolazan»,
Kad ugleda munju!

Jer haiku sagledava stvari u njihovoj «takvoći», bez komentara – to je pogled na svet koji se naziva sono-mama , «baš kako jeste» ili «upravo tako».

Korov u polju pirinča,
Isečen i ostavljen da leži –
Đubrivo!

U zenu čovekov um nije odvojen od onoga što zna i vidi, i ovo je, donekle, izrazio Gočiku:

Duga noć;
Zvuk vode govori
ono što mislim.

I još mnogo direktnije –

Zvezde na jezercetu;
Ponovo je zimski pljusak
Namreškao vodu.

Haiku i waka prenose, možda lakše nego slikarstvo, suptilnu razliku između četiri raspoloženja. Tiha, uzbuđujuća usamljenost sabia očigledna je ovde:

Na sveloj grani
sedi vrana,
u jesenjoj večeri.

Manje je očigledna, ali zato dublja ovde:

Sa večernjim povetarcem,
voda zapljuskuje
čapljine noge.

U tamnoj šumi
bobica je pala:
zvuk vode.

Sabi je, međutim, usamljenost u smislu budističke ravnodušnosti, gledanje na svet stvari kao da se dešavaju «same od sebe» u čudnovatoj spontanosti. Sa ovim ide smisao duboke, neograničene tišine koja se spušta sa dugotrajnim padanjem snega, gutajući sve zvuke u slojevima mekoće.

Pada susnežica;
Neizmerna, beskrajna
Usamljenost.

Wabi, neočekivano prepoznavanje verne «takvoće» veoma običnih stvari, naročito ako je turobnost budućnosti na čas prekinula naše namere, možda je raspoloženje ove pesme:

Kapija od šipražja,
A kao brava –
Ovaj puž.

Detlić stalno
stoji na istom mestu;
Dan skončava.

Zimska pustoš;
Po bačvi za kišnicu
Vrapci šetaju.

Aware nije baš žal, nije nostalgija u smislu žudnje za povratkom drage prošlosti. To je eho onoga što je prošlo a bilo je voljeno, kao odjek koji velika katedrala pruža horu, tako da bi bila siromašnija bez toga.

Niko ne živi na grebenu Fuka;
Drvena streha je propala;
Samo je još ostao
Jesenji vetar.

Aware je trenutak krize između posmatranja i prolaznosti sveta sa tugom i žaljenjem i njegovog sagledavanja kao samog oblika Velike Praznine.

Potok se skriva
U travi
Odlazeće jeseni.

Lišće pada
Poleže se list na list;
Kiša dobuje po kiši.

Pošto yugen označava neku vrstu tajanstvenosti, najzagonetniji je za opisivanje i pesme moraju govoriti u svoje ime.

Tama mora;
Glasovi divljih pataka
Polako blede.

Poljska ševa;
Njen glas ostao je usamljen,
Ne ostavljajući ništa za sobom.

U gustoj magli,
Šta to dovikuju
Između brda i čamca?

Pastrmka skače;
Oblaci se kreću
U koritu potoka.

Ili primer yugena u Zenrin pesmama:

Vetar se stišava, cvetovi i dalje padaju;
Ptice pevaju, tišina na planini je sve dublja.

Pošto je zen vežba obuhvatila stalnu upotrebu ovih kineskih stihova skoro sve do kraja petnaestog veka, ne treba da nas čudi pojava haikua. Uticaj je očigledan u ovom «naopakom yugen » haiku od Moritakea. Zenrin kaže:

Razbijeno ogledalo neće više odražavati lik;
Opali cvet neće se vratiti na granu.

A Moritake:

Opali cvet
Da se vrati na granu?
Bio je to leptir.

Kad dovodimo u vezu zen i poeziju, neizbežno moramo pomenuti ime kaluđera Soto zena, pustinjaka Riokana (1758-1831). Veoma često ljudi misle o svecu kao o čoveku čija iskrenost izaziva neprijateljstvo sveta, ali se Riokan razlikuje zato što je bio svetac koga su svi voleli – možda zato što je bio prirodan, baš kao dete, više nego dobar. Lako je stvoriti utisak da je ljubav prema prirodi kod Japanaca pretežno sentimentalna, zadržavajući se na onim aspektima koji su «lepi» i «ljupki» - leptirovi, trešnjin cvet, mesec ujesen, hrizanteme i stari borovi. Ali je Riokan pevao i o vaškama, buvama, prokišnjavanju i hladnoj kiši.

Kišnih dana
Kaluđer Riokan
Žali samog sebe.

Njegov pogled na «prirodu» sveobuhvatan je:

Zvuk ribanja
Tiganja meša se
Sa kreketanjem gatalinki.