index

Kad uvidiš prazninu, imaj samilosti.

— Milarepa

Kad nemaš ništa do samo dve pare u džepu, jednu daj za veknu hleba, a drugu za krin.

—Kineska poslovica

Biti prosvećen znači biti jedno sa svim što postoji.

—Dōgen

U uvodu za knjigu Haiku Moment, An Anthology of Contemporary North American Haiku, koji sam pisao još pre osam godina, izneo sam mišljenje da bi američki haiku trebalo da razvije nove načine percepcije i ukazao na opasnost da se u bliskoj budućnosti haiku neće razlikovati od senrjua.1 Po meni, obe ove stvari su se desile, prva u korist haikua a druga na njegov štetu. Ono što nisam mogao da predvidim je uticaj interneta koji je izmenio prirodu haikua, ali po cenu nečega što je za njega od suštinskog značaja.

Kineska poslovica veli da nam je u životu potrebna lepota. Ne smemo da smetnemo s uma da je jedna od najvažnijih osobina haikua kao poezije istraživanje lepote prirode. Čak i ako se, pod pritiskom postmoderne, ovakva lepota našem senzibilitetu čini veštačkom, prečica do cinizma i humora (drugim rečima, senrjua) ne može biti zamena za takvu senzibilnost. Kako smo i mi konačni, kao i sve drugo na svetu, moramo biti samilosni prema drugim, i ljudskim i neljudskim, entitetima. Ta samilost će preporoditi našu istinsku senzibilnost, učiniti da budemo jedno sa svim što postoji, kao što kaže Dōgen, i dovesti nas u vezu sa lepotom prirode.

Kada je u pitanju haiku, Bašo je govorio o “fuga no makoto”-u (poetska iskrenost, poštenje i istina). Na skupu Haiku društva Severne Amerike u Bostonu, 2001. godine, Vincent Tripi je definisao haiku kao "srce povezano sa trenutkom". Jedno od značenja makota je “iskreno srce”. To je srce koje je čisto i otvoreno. Analogno onome što je mistik Rumi smatrao "ljubavlju u srcu koje nas spaja sa beskonačnošću", makoto u haikuu (otvorenost čistog srca) je ono što nas spaja sa beskonačnošću doživljenog. A, kao što znamo, takav doživljaj je pun lepote, patosa, iznenađenja i radosti. Makoto u haikuu dovodi do implicitnog shvatanja lepote i do uvida u prirodu stvari posredstvom osećajnosti, koja je ponekad čista poput detinje. Evo četiri savremena haikua u kojima je zastupljen makoto:

paradajz zri
na uveloj lozi
Zadušnice

—Karen Klein 2

Prvi novembar—
klonula glava strašila
sve do stopala

—Linda Jeannette Ward 3

podnevna žega—
deca ljušte katran
sa starog zida

—Emily Romano 4

Ne!
veverica pobeže
sa mojim prvim
zrelim paradajzom

—Marian Olson 5

Na Zadušnice ljudi se mole za duše onih koji prolaze kroz čistilište. Obratite pažnju kako se osećanje samilosti Karen Klein prenosi na paradajz koji se, poput duša na čistilištu, usavršava. Linda Jeannette Ward doživljava jesen otvorena srca koje uočava vezu, ne bez doze humora, između godišnjeg doba i “jadne” glave strašila, poput lišća što pada na zemlju. Emily Romano primećuje, sa jakom sinestetičkom imaginacijom i bez neverice, intrigantan svet dečje igre. A Marian Olson, identifikacajom sa vevericom kao u crtanom filmu, otkriva svoje saosećanje prema tim nestašcima. Bilo da govore o dušama u čistilištu, strašilu u jesen, deci koja se igraju na letnjem suncu ili veverici sa baštenskim paradajzom, ovi haiku pesnici su sebi dozvolili da slede svoja osećanja u pravcu inspirativnog razumevanja svoga i našeg sveta.

Ne povlađujući modernom i privlačnom načinu izražavanja koje se sreće kod priličnog broja savremnih haikua, mnogi haiku pesnici su proširili spektar svojih čula i percepcija da bi stvorili impresivne haikue. Evo još četiri savremena haikua u kojima dolazi do izražaja senzibilnost:

ali
kroz sumaglicu
cvet kajsije

—Stephen Addiss 6

sipi jutarnja kiša
papirna ptica se
lagano razvija

—Sue Mill 7

duboko u sudoperi
velike vene blitve
kraj leta

—Burnell Lippy 8

pusto polje—
s udarima vrućine
miris divljeg luka

—Gloria H. Procsal 9

Određenim dobro izabranim rečima, opisanim događajem, upečatljivom slikom ili dobrim poređenjem, ovi pesnici su proširili granice senzibilnosti u haikuu. Obratite pažnju na težinu reči “ali” u Addissovom haikuu. Ono što je izostavljeno je da je on ta mentalna i materijalna “magla” koja se gubi sa laganom pojavom lepote u cvetovima kajsije. Sue Mill vešto dočarava osećaj mira u samoodmotavanju papirne ptice. Burnell Lippy nam ukazuje na korene duboke jeseni i zime putem upečatljive slike izraženih vena na lišću blitve u dubokoj sudoperi. Dobro uočena veza između talasa vrućine i mirisa divljeg luka u haikuu Gloria H. Procsal je dragulj senzibilnosti, kao što su to i ostali.

Izgleda da tanka osećanje direktnog izražavanja ljubavi ili neke druge emocije sve više krči put u savremeni haiku, često sve do zamagljivanja prave prirode haikua, koji sve više ističe preterano lične emocije. Ali evo četiri primera savremenih haiku pesama koje jedva da imaju nešto zajedničko sa ovim pitanjem po obuhvatu haiku senzibilnosti izražene kroz odnos sa prirodom:

noćno kupanje
kosa joj se izdužuje
sa prvim zamahom

—John W. Wisdom 10

prolećni mesec—
bebino srce lupa
u moje

—Kathy Lippard Cobb 11

pun letnji mesec—
pesak sa dine nam greje
bosa stopala

—Patricia Neubauer 12

umalo ne povikah—
cvet šljive
na mom dlanu

—Peter M. Jansen 13

Čudesno erotičan haiku John W. Wisdoma na divan način dovodi u vezu mesečinu sa čežnjom za ženom. Sličan odnos između prolećnog meseca i otkucaja bebinog srca čini sliku osećanja majčinstva Kathy Lippard Cobb jednako privlačnom po nežnosti koja je njom izražena. Haiku Patricia-e Neubauer oživljava iskustvo ljubavnog doživljaja na poslednjoj letnjoj vrućini na plaži obasjanoj mesečinom. A haiku o cvetu šljive Peter M. Jansen ukazuje na njegovu snažnu emotivnu reakciju na lepotu prirode.

Valjalo bi zapaziti da svih ovih dvanaest haikua poseduju osećaj za dubinu i celovitost koji su svojstveni haikuu, za razliku od renge kojoj te osobine nisu svojstvene. Pre svega, ovakva dubina i celovitost su, bez greške, prepoznatljivi u haikuu kao poetskoj vrsti.

Ovo nas dovodi do pitanja elektonskog haikua. Naime, počeo sam da primećujem nešto što bih nazvao “novinarskim” haikuima koji se sve više pojavljuju u najvažnijim američkim haiku časopisima. Zapravo, kritike društva su počeli da se objavljuju kao haikui a ne kao senrjui. Vodile su se polemike oko toga da li slike koje se prikazuju na TVu mogu biti validan predmet haikua. Sve u svemu, ovakvi “haikui” izgleda da su naseli na ideju "realizacije-putem-osećanja-povezanog-sa-prirodom", o čemu je gore bilo reči.

O novinarskom haikuu se već razmišljalo, verovatno od strane nekog drugog, do vremena kada se dati autor pridružio ideji o njihovoj vezi sa datim predmetom. Ovakav “novinarski haiku” je nesumnjivo primer anti-senzibilnosti i anti-haikua.

Izvesno vremene nakon što su ovakvi haikui počeli da se pojavljuju, tačnije u poslednje tri-četiri godine, u haiku časopisima se objavljuje nešto što bih nazvao “fokusirani” haiku. To nije haiku koji proizilazi iz minimalističke estetike To je “haiku-koji-ima-veza-sa-haikuom", onako kako je objavljivan do tog vremena, ali manjkav po pitanju izraza, reči i slika. Bilo je to odstupanje od onoga što se nekada smatralo neoprostivim grehom “telegrafskog” izražavanja u haikuu. Zapravo se čini da postoji neki izolovan kvalitet elektronski postavljenih haikua na onim listama, koji stvara neku vrstu izolovanog združavanja, koje (na samočestitajući način) umanjuje kvalitet haikua.

U članku koji je nedavno objavljen u Frogpondu, David Elliott je razmatrao formalna pravila navedena u poslednja dva izdanja haiku antologije Cor van den Heuvela i utvrdio sve veće skraćivanje stihova. 14 Ovo bi samo mogla da bude reakcija na aktuelne tokove izbegavanja dosadnog načina izražavanja u ranijim haikuima. Ne radi se o tome. U istom broju Frogponda objavljen je članak Tom Tica u kome kaže da skraćivanje dužine stiha ili broja reči u haikuu na engleskom oduzima ovoj poetskoj formi na muzikalnosti. 15 Mada se za japanski haiku kaže da je pesma izgovarena “u dahu” a mnoge recitacije onih čiji je to govorni jezik preteruju sa raščlanjavanjem, postoji mnogo zvučnih, aluzivnih, metričkih itd. elemenata vezanih za japaneski haiku koji se ne mogu na odgovarajući način prevesti na druge jezike.

Kada je u pitanju engleski jezik, bar postoji osećaj za ritam. Rani prevodi japanskih pesama na engleski jezik i rani originalni haikui pisani na engleskom jeziku, nastojali su da ove nedostatke nadomeste striktinim pridržavanjem slogovne strukture 5-7-5 i rimom. Sada se odustalo od ovih pokušaja, kao i od raznih pokušaja iznalaženja originalne metrike za haiku na engleskom. Ono što nam je ostalo je dominacija slike, nasleđe imaginista, i izvesna prioritetna esetetika, kao što je to zen. Nastao je izvestan vakuum u ideji haikua kao poezije na engleskom. Uđite u elektoronsku školu haikua na kojoj je zadojena nova generacija haiku pesnika. Skoro sam siguran da su novi parametri elektronske komunikacije koji uključuju kratkoću, odsustvo naglašene osećajnosti, dubokoumnosti, percepcije i slično odgajili “fokusiranu” školu hakua, mada su neki od prvih haiku sajtova možda odista podstakli takvu kratkoću haikua. No, čini se da tako krnjav posao predstavlja opasnost za suštinu haikua. U najmanju ruku, muzika je ono što se gubi a monotona slika ostaje.

Jedan od problema je i pitanje “fabrikovanog” haikua. Ponovio ih da haiku poseduje osećaj za celovitost i dubinu (za razliku od renge). Izmišljene reakcije na fotografije itd, koje su sada u modi, su zabavne, baš kao što je to i renga zabava. Ali na izvesnom novou ovi haikui su anti-makoto i suprostavljeni ideji celovitosti i dubine.

Na julskom sastanku haiku grupe Calgary razvila se diskusija po pitanju ”fabrikovanih” haikua. Branio sam iskustveni princip “organskog” haikua u kome se dva aspekta slika u haikuu spajaju u neposrednost doživljaja za razliku od “neorganskog” haikua u kome se ovi aspekti izvlače iz sasvim različitih izvora, uključiv i imaginaciju. Jedan drugi član grupe, koji je godinama postavljao haikue na intenet haiku sajtove, je branio ovaj drugi stav, ali je priznao da ga zbunjuje neka vrsta “automatskog” postavljanja haikua drugih koji su se nadovezivali pišući o istoj temi o kojoj i on. Izražen je stav da su ovi “vezani” haikui očigledno sastavljani na licu mesta.

Jane Reichhold je jednom napravila knjižicu haikua u kojoj ste mogli na svakoj stranici da posegnete za haiku stihovima da biste napisali novi haiku na temu zadatog prvog stiha - “tišina”. Ponekad mislim da su mnogi od ovoh “fabrikovanih” haikua prosto parodije na prevode klasičnih japanskih haikua. Drugi put mislim da je pisac iznašao zgodnu “formulu” za pisanje haikua koje se onda neprestano drži. Smatram da su neke od ovih “neorganskih” tendencija podstaknute prirodom elektronske formulacije koja vas odmah može opskrbiti nformacijom. Ima čak i haikua koji se prave pomoću kompjutera. Kompjuter može za tili čas da proizvede niz fabrikovanih haikua. Da li bi to trebalo da bude uzor i haiku pesnicima? Nedavno istraživanje obavljeno u Americi je pokazalo da korišćenje kompjutera u državnim školama smanjuje nivo znanja iz pravopisa i gramatike. Šta je drugo i moglo da se očekuje od učenika koji se bave ovakvom elektronskom obradom? Bojim se da su kreativni i imaginativni impulsi ovih učenika nekako ugušeni.

Dakle, šta čini haiku? Čini se da imamo dva važna pitanja na raspolaganju. Prvo je fokus haikua. Verovatno bi trebalo da u haikuu postoji implicitna ili “apsolutna” metafora koja dovodi do realizacije. Drugim rečima, trebalo bi da postoji odnos između događaja u sadašanjem trenutku ili određene osobe, mesta ili stvari sa nekim opštijim fokusom kao što je kigo (sezonska reč), reči ili fraze koje sugerišu godišnje doba itd. Kao što se jedan od urednika jedne online haiku liste šaljivo izrazio: “Reci šta želiš i dodaj vremensku prognozu”. Možda bi se moglo reći da je u srži haikua jukstapozicija slika kojom se dolazi do “apsolutne metafore”. No ovo, po definiciji, nije mehanički postupak. Makoto i senzibilnost, a ne pametovanje i mudrovanje, vode ovakvom haikuu. Drugo pitanje se odnosi na tehničke karaketeristike haikua. Način izražavanja, tj. ono što haikuu daje na muzikalnosti, postaje način provere dokle sve može da dovede ono loše u svim mogućim imaginacijama. Zagovornici “fokusiranog” haikua bi mogli da preispitaju odnos haikua i jukstapozicije i načina izražavanja dok se haiku kreće svojim veselim putem. Mogli bi i da preispitaju, ali na ispravan način, značenje iskrenosti u haikuu.

1. Haiku Moment, An Anthology of Contemporary North American Haiku
(Tuttle Publishing, 1993), xxi & xxxii.

2. Frogpond XXIV:2 (2001), 13.

3. Acorn 6 (2001), 43.

4. Modern Haiku XXXII:2 (2001), 12.

5. Hummingbird XI:4 (2001), 48.

6. Frogpond XXIV:2 (2001), 27.

7. Frogpond XXIV:2 (2001), 25.

8. Frogpond XXIV:2 (2001), 10.

9. Frogpond XXIV:2 (2001), 8.

10. Modern Haiku XXXII:2 (2001), 13.

11. The Heron's Nest III:6 (2001), 10.

12. Modern Haiku XXXII:2 (2001), 8.

13. Acorn 6 (2001), 29.

14. “Formal Convention in North American Haiku”, Frogpond XXIV:2 (2001), 59-68.

15. “The Music of Haiku”, Frogpond XXIV:2 (2001), 69.

Prvobitno objavljeno u World Haiku Review, časopisu Svetskog haiku kluba (br. 5, izdanje 1, proleće-leto 2005).

Preneto uz dozvolu autora.

Prevod: Saša Važić