index

Ichi go ichi e, jedno vreme, jedan skup. Sada je jedino vreme koje postoji. Neće više biti čajne ceremonije poput ove. Doći će drugi gosti, ukus čaja će biti drugačiji, svetlost što se iskosa probija kroz shoji će biti svetlija ili bleđa, chabana će uvenuti i smeniće je novi cvet. I japanska poezija nam pruža ovakvo shvatanje trenutka, i u našem doživljaju prirode i u procesu stvaranja.

Murata Šuko (1422-1502), opat u Daitoku u Kjotu, napušta svečane čajne ceremonije japanskog vladara Tojotomi Hidejošija i uvodi novu estetiku, soan-cha, odnosno čaj slamnate kolibe. Soan-cha se fokusira na odnos između domaćina i gosta, stavljajući naglasak na dušu i um domaćina pre nego na njegovu tehniku.

Čaj je ništa do ovo:
Prvo zagreješ vodu,
Onda napraviš čaj.
Onda ga ispiješ kako valja.
To je sve što treba da znaš.

Sen no Rikju (1522-1591)

Ovaj estetski princip je naglašavao i Macuo Bašo, koji je tragao za suptilnim, prefinjenim i duhovnim u svakodnevnom životu. Pesma poteče sama od sebe kada se poistovetimo sa objektom, kada se dovoljno duboko zagledamo u prirodu i otkrijemo njen skriveni sjaj. U haikuu priroda je naš domaćin a mi njeni gosti. Usklađujući se sa našom okolinom, mi otvaramo dušu i um onome što jeste. Četiri principa koja čine osnovu puta čaja—sklad, poštovanje, čistota i mir—oličavaju i duh japanske poezije.

SKLAD (WA)

Dugo gledam ka obali
Ni cvetova trešnje
Ni tamnocrvenog lišća
Tek trošna koliba na rubu mora
U suton jesenji

Fudživara Teika (1162-1241)

Takeno Joo (1502-1555) je otišao i korak dalje od Muratovog soan-chaa uključujući u njega i duhovni ideal wabija. On definiše wabi kao poštenje, obazrivost i uzdržanost, i u emotivnom i materijalnom smislu. Pre puta čaja, Joo je proučavao vezani stih, pa nije čudno što se za ilustraciju wabija poslužio wakom Fudživare Teikaja. Cvetovi trešnje i tamnocrveno lišće aludiraju na ekstravagantne čajne ceremonije koje su priređivali bogataši u salonima optočenim zlatom. I Bašo je upozoravao da se ne treba razmetati: Haiku je kao prst što pokazuje na Mesec. Ako je ukrašen draguljima, više ne vidimo ono što pokazuje.

Sen no Rikju (1522-1591) je težio da putem čaja uspostavi jedinstvo ljudi i prirode. Misao domaćina treba da bude kao gostova. Misao gosta treba da bude kao domaćinova. Bašo o ovom jedinstvu govori ovako: Nauči od bora o boru a od bambusa o bambusu. Wa je oličenje tihe jednostavnosti, osećanja sjedinjenosti sa prirodom i ljudima. Poput svog učitelja Jooa, i Rikju je kroz pesme izražavao svoj pogled na wabi.

Onome što čeka
Samo da trešnja procveta
Pokazao bih
Proleće na seoskoj gori
Mlado lišće u snegu.

Fudživara Teika (1162-1241)

Fudživarina waka se obraća onima koji vode raskošan život u prestonici da bi im ukazao na lepotu uzdržanosti i izražavanja u nagoveštajima. Patetika mlade trave u snegu pobuđuje osećanje sabija, duhovne dubine usamljenosti i mira. U Putu čaja Rand Kastil kaže da se duh wabija priprema za gosta za koga se zna da će doći. Sabi duh se priprema bez ikakve pomisli na gosta. Sabi duh je neophodan kada se piše poezija—inspiracija nam dolazi kada nam je duh otvoren, kada nemamo ni ciljeva ni očekivanja.

Možda je najbolja ilustracija wa u čajnoj ceremoniji i poeziji poređenje chajia (formalna čajna ceremonija) sa rengom (skupovi na kojima se pišu vezani stihovi). Oba su podvrgnuta striktnim pravilima i postupcima. Kada se uspostave jasna pravila ponašanja domaćina i gostiju putem stalnog ponavljanja, svaki čin dobija svoju katu (oblik). Pridržavanjem ovih kata dolazi se do skladanog odnosa između domaćina i gosta, gosta i gosta, raspoloženja i godišnjeg doba.

Kao chaji, i renge su se tradicionalno održavale u tišini japanske tatami sobe. Svakom skupu je prisustvovao ceremonijal-majstor kao domaćin. Poredak gostiju je unapred utvrđen; onaj kome se ukazivalo najveće poštovanje sedi najbliže tokonomi (niša). Glavni gost na rengi otvara skup sastavljanjem hokua (prvi stih), kojim se ukazuje čast domaćinu. Shokyaku, prvi gost na chaji, dobija prvu činiju čaja. Njegova dužnost je da drugima pokaže kako se ulazi u čajnu sobu i kako se ona napušta, kao i da usmerava tok razgovora.

Odvijanje ova dva događaja odgovara izvođenju predstave u noh pozorištu sa njegovim jo (uvod), ha (razrada) i kyu (završetak). Raspoloženje dočarano u prvih šest stihova kasen renge od 36 stihova je slično onome koje vlada na sedeljci—odavanje poštovanja domaćinu, sastavljanje stihova i stvaranje opuštene atmosfere. Chaji započinje i neformalno, posluženjem jela i sakea dok se gosti opuštaju i druže.

Vrhunac chajia je svečana koicha, ceremonija gustog čaja. Gosti se opuštaju posmatrajući kako majstor priprema čaj. Svaki gost ispija svoju činiju čaja, nakon što je najpre iskazao poštovanje prema gostima koji će tek biti posluženi, a zatim pozdravio domaćina. Srednji/razvojni deo renge (ha) prerasta u outré duh dok prisutni stupaju u kontakt i izmeštaju se na neobavezan način. Cilj je da se tok ceremonije održi vedrim i zabavnim. Znak da je chaji završen je posluženje usucha, slabog čaja, i eventualno vruće vode za čišćenje paleta. Renga se postepeno privodi kraju u poslednjih 6-8 stihova. Pretposlednji stih govori o cvetovima trešnje (krunski deo niske), a poslednji se završava laganim tonom, stvarajući atmosferu mira i topline.

Jedan skup, jedno vreme. Učesnici više nisu onakvi kakvi su bili na početku. Za su proveli mnogo prijatnih trenutaka stvarajući rengu. Domaćin i gosti chajia napuštaju čajnu sobu osveženi i opušteni.

POŠTOVANJE (KEI)

Kada se uđe u čajnu sobu, nestaje svaka diskriminacija između sopstva i drugih, prevladava duh plemenitosti i može se dostići mir … Murata Shukô

U chaji i rengi odaju se tri vrste poštovanja: domaćinu i drugim gostima, materijalima i godišnjim dobima. Danima pre chajia, ceremonijal-majstor vrši detaljne pripreme da bi se gosti osećali prijatno. Zimi se vatra potpaljuje pre posluženja hrane da bi se gosti zagrejali. Leti se ognjište postavlja podalje a vatra se pali nakon posluženja gostiju. Domaćin izlazi na stazu, koju je prethodno pomeo i oprao, i ide ususret gostima, koji kroz nijiriguchi ulaze u čajnu sobu na rukama i kolenima. Ovo ‘puzanje pri ulasku' eliminiše svaku diskriminaciju prema položaju ili klasnoj pripadnosti.

Tokom ceremonije gosti odaju poštovanje jedni drugima. Tako se, pre nego što ispije činiju čaja, gost nakloni osobi koja sedi do njega i kaže: Oprostite mi dok pijem prvi. Slično tome, u rengi svaki pesnik ispoštuje stih prethodnog pesnika i razmišlja o njemu pre nego što sastavi vlastiti. Učesnici takođe odaju priznanje pesnicima prošlosti obraćajući im se direktno ili aludirajući na njihove pesme.

Poštovanje se proteže i na posuđe koje se koristi. Svaki komad posuđa u chajiu se pažljivo odabira da se stvorila skladna atmosfera. To nisu antikvarni umetnički predmeti, već su pre poput ogledala u kome se odražava domaćinov um. Sa činijom, kutlačom i četkicom za čaj se pažljivo rukuje. Ritam izvođenja svakog pokreta je poseban. Na primer, ceremonijal-majstor podiže kutlaču ili kutiju za čaj nešto brže nego što je spušta, slično kao što razdragano pozdravljamo prijatelja a oklevajući se opraštamo od njega. Nakon što se čaj ispije, prvi gost se raspituje za umetnika koji je napravio činiju iz koje je pio, za četkicu i kutiju za čaj, kao i za značenje pesme ispisane na svitku ili cvetu u niši. Gosti dodaju jedan drugome posude s poštovanjem, pokazujući koliko cene njihovu lepotu.

Kad digoh pogled
Ka delu neba
Gde pevaše kukavica,
Ne ugledah ništa
Do samo mesec u ranu zoru.

(Prevod natpisa na svitku u čajnoj sobi Tojotomi Hidecuga)

Materijal koja se koristi u rengi su reči. Njen uspeh zavisi od veštog nadovezivanja putem aluzije, rezonance, simbolizma, asocijacije, a zatim i od promene mesta jukstaponiranih slika. Veliko zadovoljstvo i uživanje predstavlja i međusobno uvažavanje veština i smisla za humor, kao i poetski odgovor na njih. Kreativna upotreba jezika omogućava raznovrsnost tema i načina izražavanja, što je od suštinskog značaja za duh renge.

Doba godine igra suštinsku ulogu i u chajiu i u ispisivanju wake i haiku stihova. Odista, haiku se definiše kao pesma koja beleži suštinu trenutka koji se budno posmatra, u kome se priroda povezuje sa prirodom čoveka. U delu Traces of Dreams (Tragovi snova) Haruo Širane kaže da u rengi sezonski pejzaž postaje građa od koje se tka niska. Dok se priprema za chaji, domaćin ukazuje na suštinu doba godine izborom pribora za jelo i hrane, cveća, kimona koji nosi, svitka, pa čak i načinom pripreme čaja. Rikjuovo četvrto pravilo: leti sugeriši prohladnost; zimi toplotu odgovara Širanovom stavu: Ako se haikai desi u leto, u hokuu se mora izbeći reč ‘vruće', a zimi se ne može upotrebiti reč ‘hladno'.

ČISTOTA (SEI)

Mada metem i metem
Posvuda putanju vrtnu,
Kroz nevidljivo
Na tankim iglicama bora
Trunčice prašine.

Sen no Rikju

Sei oličava čistoću i urednost, i u fizičkom i u duhovnom smislu. U chanoyu (čajna ceremonija), čistoća počinje od fizičkog okruženja. Vrt je oplevljen, počišćen i zaliven pre dolaska gostiju. Čajna soba i pribor za jelo su besprekorno čisti, ali ih domaćin ipak još jednom briše pred gostima da bi pročistio um. I gosti čine radnje koje ukazuju na važnost čistoće, kao što je propiranje ruku i usta, skidanje obuće, odlaganje mačeva i nakita pre ulaska u čajnu sobu.

Da bi potpuno uživali u chanoyu ili rengi, učesnici moraju da pročiste i svoj um. Ideal furyua, pojam sastavljen od reči ‘vetar' i ‘teći', ukazuju da naša duša treba da protiče kroz život kao što vetar protiče kroz prirodu. Furyu obuhvata nesavršeno i nedovršeno—u chanoyu, delimično otvoren cvet u tokonomi; u haikuu i waki - slike pre nego konkretne reči, ono što Širane definiše kao poetiku lakoće. Sošicu Sen XV, pristalica škole čaja Urasenke, kaže: Haiku je kamenčić bačen u vodu kratkotrajnošću svojih sedamnaest slogova, ali se talasići koje načini protežu beskonačno u duši i umu čitaoca.

Još jedna odlika furyua je da ne poseduje simetriju. Japanski haiku i waka sadrže neparan broj cifara: tri ili pet stihova od po 17 ili 31 sloga. U čajnoj sobi sve izgleda asimetrično—arhitektura, broj tatamija, nepravilan oblik posuđa, pa čak i cveća, koje se ne aranžira kao u ikebani već postavlja u vazu onako kako raste u polju. I vaza je uvek postavljena podalje od centra sobe, u tokonomi.

I chanoyu i japanska poezija baziraju se na estetici karumija: lakoća, jednostavnost, pročišćenost, izbegavanje apstrakcija, neusiljeno, prirodno izražavanje, nedorečenost. Čajna ceremonija se odvija u sobi zastrtoj rogozinom. Alatke su od prirodnih materijala, kao što je bambus, cveće u vrčevima a činije za čaj nesavršene. Opšti utisak je prefinjeno siromaštvo a ne razmetljivost.

Samo jedna polica
U kutku zida
Od običnog bambusa.
Sve što nam je potrebno na ovom svetu
Ove su bezvredne proste stvari.

Sen no Rikju

I u haikuu i u waki se teži ovoj jednostavnosti korišćenjem svakodnevnog govora, suptilnih i evokativnih slika i putem suzdržanosti. Osećanja se izražavaju sugestivno i, kao na svitku, ostavlja se prazan prostor za čitaoca da ga ispuni vlastitim doživljajem.

Ova odmerenost je ilustrovana u priči o Rikjuu i njegovom patronu Hidejošiju. U XIV veku je bilo teško uzgajati ladolež, ali je Rikju to pošlo za rukom, pa ga je imao u izobilju. Hidejoši je predložio Rikjuu da priredi čajnu ceremoniju u jutarnjim satima kako bi mogao da ih posmatra. Rikju se složio. Ali kada je Hidejoši sišao niz kameni puteljak u vrt, na vidiku nije bilo ni jednog ladoleža. Ni pokraj staze ni u kamenom bazenu. Ali, kada se sagao da uđe u čajnu sobu, začudio se kada je ugledao jedan jedini ladolež kako visi u vazi u tokonomi.

Posebna odlika japanskog senzibiliteta prema lepoti je da se skraćuje i skraćuje sve do tačke kada nema šta više da se ukloni i na taj način dolazi do velike lepote.

Sošicu Sen XV

Imaš li posudu jednu
I možeš li u njoj spraviti čaj
To biće sasvim dovoljno.
Koliko samo nedostaje onom
Ko mora imati mnogo toga?

Sen no Rikju

MIR (JAKU)

… živeti sa prefinjenom pažnjom prema detaljima…ne zato što će nam oni uvećati biće, već zato što nam dovode živote u sklad sa onim što ga nadmašuje.

Kakuzo Okakura

Jaku je budistički termin koji se često prevodi kao uzvišeno stanje nirvane. Odista, ceremonijal-majstor Sen Sotan, unuk Sen no Rikjua, je rekao da su ukus čaja i zen jedno te isto.

Chanoyu, Put čaja, nudi okvir i ritual za nalaženje mira putem stalnog praktikovanja sklada, poštovanja i čistote u svakodnevnom životu. Tako nam i poezija obogaćuje život dok iskušavamo ritam i suštinu sveta prirode ili drugarstvo kolega pesnika. I chanoyu i poezija nam otvaraju put discipline i prakse kroz kontemplaciju i poštovanje života, mogućnost da, kao što Sošicu Sen XV kaže, prevaziđemo lažnu predstavu o sebi.

Kad začuješ pljusak
Kapi vode što padaju
U kamenu činiju
Znaćeš da spran je
Sav prah uma tvoga.

Sen no Rikju

Citirana dela:

Castile, Rand. The Way of Tea. Njujork i Tokio: Weatherhill, 1979.

Okakura, Kakuzo. The Book of Tea. Tokio i Njujork: Kodansha International, 1989.

Sadler, A.L. Cha-No-Yu, The Japanese Tea Ceremony. Rutland, Vermont i Tokio, Japan: Charles E. Tuttle Company, 1962.

Saltoon, Diana. Tea and Ceremony, Experiencing Tranquility. Scappoose, Oregon: Robert Briggs Associates, 2004.

Shirane, Haruo. Traces of Dreams: Stanford University Press, Stanford, 1998.

Soshitsu Sen XV, Tea Life, Tea Mind. Tokio i Njujork: Weatherhill, 1994.

Soshitsu Sen XV, Chanoyu, The Urasenke Tradition of Tea. Tokio i Njujork: Weatherhill, 1988.

Uz zahvalnost Džonu A. Holu, Viljemu J. Higinsonu i Džun Morijasu.

Objavljeno u Hermitagu, knj. III, br. 1 i 2, 2006.

Preneto uz dozvolu autora.

Prevod: Saša Važić