index

СВ: Већ 25 година се бавите хаику поезијом, и као аутор чији су радови објављивани и награђивани од самог почетка и као јадан од најактивнијих бораца на ширењу знања о хаикуу и нa његовом развоју на нашим (некада југословенским, а сада и српским) просторима. Шта нам можете рећи о свом пионирском раду, који се везује још за далеку 1980. годину када је један од Ваших учитеља, Александар Нејгебауер, организовао и водио хаику и зен семинаре у Вршцу?

СС: Успомена на моје зен и хаику почетке је успомена на лепоту. То време је испуњено, у првом реду, драгим и часним особама за цео мој век. А све што је везано за њих, запамћено је оним делом ума задуженим за одабрано. Отуд ми је и почетак хаикуа и хаику лепота, лепота прошарана с нешто узвишености. (Мала напомена: кад год кажем «хаику» – читајте «хаику и зен», а када кажем «зен» – немојте сваки пут учитавати и реч «хаику»)

Ти људи били су дивни, први хаиђини и зеновци, а међусобни односи – односи уважавања и предусретљивости, алтруизма. Хармонија помињања и бележења хаику међусобног односа преносила се и на окружење, тако да је тај период и леп, и попреко и по дужини.

Девидé и Нејгебауер, моји дивни пријатељи, високо образовани и хаман неограничене предусретљивости према љубитељима хаикуа и интересентима... Александар Нејгебауер је одржао у Вршцу хаику и зен семинар (а не семинаре). Девидé је држао хаику и зен трибине више пута за Југословенске песничке/хаику маратоне у КОВ-у.

Кажете „… и као један од најактивнијих бораца…(за хаику )…“ Не «као један од…», већ као један једини борац на ширењу знања и љубави према хаикуу и зену и ширење самог хаикуа. И један једини сам ја у КОВ-у и у Вршцу писао и жестоко популарисао хаику и зен. Уверен да ће свет постати бољи. Саша је живео и предавао у Новом Саду, а центар хаикуа је био у Вршцу. У Војводини нико, сем Нејгебауера и мене, није писао хаику. Нису знали ни изговорити ту реч. У КОВ-у су мене звали „ХАЈКУ“, «друг Хајку». КОВ није имао (нити сад има) ишта са хаикуом, али ми је уступао (и уступа) просторије, допуштао да говорим њиховој публици и њиховим гостима (најчешће писцима), да гостујем с њима ван Вршца. А КОВ је и мој! Њен сам члан преко 27 година. (КОВ ствара писце и одржава књижевне вечери, издаје и промовише књиге. То ми је био идеалан терен за ширење хаикуа. Сви су желели гостовати у КОВ-у и због евентуалног штампања књиге)

СВ: Да ли сте и пре ових семинара били упознати са хаику поезијом и, ако јесте, како се то десило?

СС: Пре хаику семинара, пре Нејгебауера и Девидéа, нисам ни чуо за хаику и зен.

СВ: Те далеке (1980) године прикључили сте се «хаику часу», заправо школи која је основана при Књижевној општини Вршац (КОВ) и којој је темеље поставио Ваш горе поменути учитељ. Познато је да сте дали велики допринос да се глас о хаикуу прошири, тада највише у Војводини и јужној Србији. Можете ли нам испричати нешто о тим почецима?

СС: «Те далеке 1980…“ нисам се прикључио „Хаику часу“, заправо школи која је основана при КОВ-у и којој је, како кажете, «темеље ударио Ваш горе поменути учитељ». Те 1980. године основао сам „ Хаику час“, заправо школу при КОВ-у, а после семинара који је одржао 8. фебруара 1980. Александар Нејгебауер. Семинар који ме је приучио и подстакао да и сам почнем популарисати и ширити хаику -- прво скромније – „Хаику час“, а потом озбиљније -- „Хаику школа“. То се одвијало двоколосечно: гостима, публици и домаћинима КОВ-а -- усмено -- а интересентима и циљаним јединкама ван КОВ-а – писмено (поштом и преко медија). Ја сам свакодневно током 7–8 година примао и отпремао писма (руке су ме болеле). Често сам слао дописе, повремено сам био интервјуисан у КОВ-у и ван њега, па и за Радио Београд. Негде 1988. сам се заморио. Али је хаику кренуо. Формирао сам нове хаику центре у Руском Крстуру, Оџацима (са одјеком у Београду), Кули (са одјеком у Сремским Карловцима,) Пожеги (са одјеком у Ужицу и Богатићу код Београда).

СВ: Један сте од оснивача прве хаику библиотеке, «Мацуо Башо», у Оџацима 1986. године. На чију иницијативу је она основана, каква су Ваша сећања на Ваше ангажовање и ангажовање других у тој библиотеци и како данас гледате на тај подухват?

СС: Издавачку хаику библиотеку „Мацуо Башо“ је формирао Куљанин Боро Латиновић са још неким песницима. Прво ју је лоцирао при Удружењу књижевниx и ликовних стваралаца Оџаци, па у свом домицилу - Кули, да би је онда мало шетао до Сремских Карловаца и Пожеге и на крају вратио у Кулу.

Ја сам консултован и помагао, а терен сам припремио утолико што сам претходно од Боре, који је долазио у КОВ, Воје Миленкивића, војног референта у СО Оџаци, и сина му Небојше створио хаику песнике. Иначе, не би библиотеци било дато тако високо име као што је Мацуо Башо.

Али је Боро био упоран. Миленковићи су у Оџацима формирали другу библиотеку под истим именом, која је била привременог карактера, а разликовала се од Борине по томе што је издавала књиге стандардног формата (Борина је издавала књиге мини формата – 50 таквих и 85 стандардног формата). А похваљена је та Борина библиотека од књижевног критичара Живана Живковића у часопису Мостови (110, Пљевља), као и у хаику часопису Паун, који се појавио 1988. у Пожеги (уредник Милијан Деспотовић).

Издавачка хаику библиотека се показала врло корисном за хаику покрет у Југославији. Једина књижевна критика хаику стваралаштва Живана Живковића у горе поменутом часопису бави се највише библиотеком «Мацуо Башо» и њеним релативно позамашним издањима. Он је та издања груписао и појединачно анализирао, задржавајући се понајвише на Владимиру Девидéу из Загреба. Девидé је, иначе, за агилност у хаикуу посебно похвалио Бора Латиновића и Милијана Деспотовића, као примере пожртвовања.

Данас мислим да је добро, корисно и стимулативно за хаику занос имати библиотеку, а лоше што је превише отворена. Ја, на пример, своју хаику збирку, припремљену и уврштавану у програм КОВ-а и Боров програм већ 10–15 година, још дограђујем под именом ТАКВОСТ.

СВ: У истом граду (Оџацима) се, почев од 1987. године, одражавају и национална и међународна хаику такмичења, која су једина, на нивоу установе, и «преживела» код нас. Колики је Ваш лични допринос трајању тих такмичења и какво је Ваше мишљење о том конкурсу, посебно са тачке гледиште селектора (2005. године)?

СС: Кажете да се у Оџацима од 1987. одржавају национална и међународна хаику такмичења. Не! Од 1982. у Вршцу се одржава 12-точасовни Југословенски песнички/хаику маратон, што је значајније од хаику конкурса, а од 1985. је маратону придодат национални и међународни вршачки хаику конкурс, и то на нивоу установе. Мој допринос је: нема Седлара у КОВ-у – нема хаикуа ни хаику конкурса у КОВ-у. У КОВ-у и у Вршцу само ја сам бринуо и бринем о хаикуу, а неколицина Вршчана се опробала у њему. Но, још двојица га пишу: Петар Жарков и Анастас Настевски.

Конкурси подстичу свако стваралаштво па тако и Оџачки хаику конкурс/фестивал (Воје Миленковића).

Тај (оџачки) конкурс, коме сам и ја био селектор, је показао да бар једна трећина учесника нема благе везе са хаикуом, али је ипак стимулативан. И показао је да су Оџачани љубоморни на бајаги примат у организовању хаику конкурса/фестивала. То закључујем по мом селекторском извештају за 2005. годину. У њему, поред осталог, стоји: …“после Вршца, Оџаци први организују хаику конкурс…“ У њиховом зборнику је, међутим, изостављено оно моје „после Вршца“! иако је Вршац организовао конкурс још далеке 1985. (када је Нела Дан победила). Мислим да су и селектор и Оџачани дужни да пишу истину, посебно када је реч о истинољубивом хаикуу, иначе штете хаику покрету. То се, уосталом, не да сакрити: поред локалне штампе Оџака и Вршца, то је забележио и часопис ПУТЕВИ (6, Бања Лука, 1985, стр.129), насловом «Са Југословенског песничког маратона; Славко Седлар: Проглашена хаику песма године». И објавио сам тад у Путевима још 12 хаику песника са по једним хаикуом (а свој хаику нисам уврстио).

СВ: Године 1988. је у Пожеги покренут први српски хаику часопис «Паун». Његов уредник је до данас остао један од Ваших ученика, Милијан Деспотовић, а Ви сте, заједно са Вашим учитељима, Александром Нејгебауером и Владимиром Девидéом, били члан редакције тог часописа. Каква су Ваша сећања на рад и сарадњу свих вас у ентузијастичком подухвату да хаику све више живи и на нашим просторима?

СС: Да, године 1988. се појавио „Паун“ у Пожеги а у његовој редакцији су били Милијан Деспотовић, Владимир Девидé, Александар Нејгебауер и Славко Седлар.

Милијан је дошао у Вршац са идејом часописа, што ме је обрадовало и што сам подржао. Морам признати да су Милијан и Боро, као практичари, надрасли свог учитеља на срећу хаикуа. Борова издавачка библиотека „Мацуо Башо“ и Милијанов хаику часопис „Паун“ су две ноге нашег југословенског, а потом и српског хаикуа. На једној он не би могао да хода. Видите, будући да сам ја, иначе, оријентисан теоретски, никад не бих покренуо ни библиотеку ни часопис. Каква би то несрећа била за наш хаику! Уз то, ови успеси нису погордили ни Милијана ни Бора. Остали су добри сарадници. Прави хаиђини. То је оно што тек треба хаику да направи од људи. Њихове институције су и прве и једине, и на југословенском и на српском простору. То је понос и то неће моћи да прећути ни историја хаику покрета када се буде писала једнога дана.

СВ: Као што сам рекла, већ на почетку бављења хаику поезијом Ваше песме су објављиване у многим познатим хаику часописима, збиркама и антологијама у земљи, али и у иностранству. Један сте од ретких песника са овог подручја чији се рад нашао у хаику антологији “Four Seasons” коју је (на енглеском и јапанском) 1991. године издало Ko Poetry Association из Јапана a уредила Коко Като. Ради се о истој песми због које сте 1987. године у Јапану добили титулу «хаику краља недеље». О томе најбоље говоре речи др Владимира Девидéа:

«Замољен дадох на енглеском есеј о Yu хаикуу са 20-так хаикуа водећих Yu песника за проф. Казуо Сатоа. Он га преводи на јапански и бира Седларов из свих као најбољи за пример Yu хаикуа и објављује у 10-милионском тиражу “Mainischi shimbun”-a, па у “Sunday Mainichi” – оба Токио, 1987. и прогласи га «Хаику краљем недеље». Онда у међународном часопису Кo, Нагоја/'87, излази на енглеском. Затим у Канади 1998. године у Haiku... светска антологија – на српском и француском...

Докле је музе
Кравин реп гони муве
И са музиље

During milking
the cow's tail chases away flies
from the milkmaid, too.»

Мислим да овоме није потребан коментар. Ипак, шта бисте Ви рекли – каква је Ваша реакција и Ваш лични осећај због оваквог успеха Вашег хаикуа све до земље која је његова колевка?

СС: Ја не истичем на вересију алтруистичку хаику дружељубивост и предусретљивост. Без Владе (Девидéа) мој хаику „кравин реп“ не би видео Јапана, па ни њихове почасти и награде. Без Саше Важић, моја три хаикуа не би међу писмима света истакла ћирилицу, која је засијала невиђеном лепотом у јапанском часопису „ Ко“ (Нагоја/'87, јесен-зима 2005), без моје мама Јелице не бих писао (да поновим: хаику и ћирилицу), без ње која ме роди на свежем шумском ваздуху (баци срп међу жетеоце, отрча из пшенице и роди Седлара за време велике светске кризе капитализма 1932-1933. за коју она није знала, док је Фирер узурпирао власт…) Без непознатог достављача не би изишао мој хаику у Канади 1988. у „Хаику… светска антологија…“

Моја реакција, осећај поводом успешног путешествија песме „кравин реп“, је познати осећај захвалности непознатој музиљи што је изашла са клупицом и крабљачом на пашњак, војни полигон, лепо села поред краве и музла је, тако да кравин реп, лагано машући, дотиче и њена рамена (ту је будизам -- та узајамност муже и реп лепезе -- зен будизам) – то усхићује Јапанце као што је Казуо Сато. Ја сам прошао ту мужу, гледећи је опсервативно једно 20 корака, окренуо се који пут, застао и добро перципирао… Извадио оловку, хартију, скицирао слику и продужио у хаику шетњу.

СВ: Шта је за Вас хаику поезија и зашто сте одабрали ову древну поетску форму да преко ње изразите свој унутрашњи живот?

СС: За мене је хаику прожимајућа – интуитивна -- кореспонденција са природом. Ја сам, можда због трагичног детињства, од дечијих ногу склон епици и лирици. Међутим, имао сам несрећу да одрастем и живим у лажном и принудном „братству и јединству“. У суштини – антисрпству -- које, ипак, није тотално овладало школством, тако да није у ондашњем дечаку, па младићу, убијена сасвим љубав према српству и његовој српски страдалој породици и уништеном српском завичају… Тако су, у оно право време, све моје силне и непрекидне инспирације биле српске или просрпске, па сам их морао гушити или пригушивати све негде до половичног духовног самоубиства, до појаве хаикуа.

Хаику долази 1980. као појас за спасавање интегралности, и то у последњем тренутку. Анационалан, нерелигиозан, неперсонификован… пружио ми је растерећење, уз услов да баталим завичај и завичајце – жртве незаборавних „братских“ злочина. Ето, зато сам одабрао ову древну форму јер сам нешто морао писати а да избегнем решетке.

СВ: Можете ли се сетити својих првих хаику песама?

СС: Прве моје песме... баш прве... за сад не могу наћи (али наћи ћу их). То су оне што сам их по 20-ак слао Саши у Нови Сад на рецензију. Досад сам пронашао нека Сашина писма у којима он оцењује те песме, обележавајући их редним бројем или првим стихом. Добро сте иницирали, за разлику од мог Саше/Александра Нејгебауера, па ћу наставити да их тражим. Пронашао сам 11 песама из 1982. године – друге године мог писања. То је исто почетништво, нешто шире... Ево неких:

Тија кишица.
Како на трави свака
позелени кап.

Држи се беба
за млад брестић –
обоје важно посрћу!

Не падајте,
латице лала, поглед
ми се одмара.

(Хаику 1/13/, 1981)

Срушена кућа.
Сад не звони будилник
за раднички воз.

Опустео град.
Једино јека звона
летује са мном.

Банатско село.
Пред сваком кућом клупа
и срп Месеца.

(Ми, лист Савеза социјалистичке омладине Цетиња, бр. 2, 1984)

Источни ветар;
измиче ми гранчицу
зрелих трешања.

У завичају.
Гледам зреле купине
и парчад куће.

(Дело, месечни часопис за теорију, критику и поезију, књ. 30, год XXX , бр. 7, јул 1984)

Јато врабаца
јури лептира, затим –
сви јуре врапца.

Младица липе;
ваздан стреса кап кише
испод сливника!

(Путеви, часопис за књижевност и културу, Бања Лука, 1984)

СВ: Када сте их написали и под чијим утицајем?

СС: Као што рекох, написах их 1982, а све што је (и ако је) испрва било под утицајем, било је под утицајем два професора и хаиђина на свету: Владимира Девидéа и Александра Нејгебауера, односно њихових превода.

СВ: Којој врсти поезије, и западњачкој и источњачкој, сте Ви лично наклоњени? Ко су Вам омиљени песници и зашто?

СС: Потпун одговор би захтевао много речи. Видите које странице испише књижевни критичар за само једно дело једног аутора. Овом пригодом могу дати само натукницу коју носи само ауторово име. А оно много тога носи, па и код народне јуначке епике, коју необично поштујем. Због лепоте и поруке њене. Мада су и лирске наше народне... да кажем емотивно натопљене, рецимо сестре о брату…

У одговору нећу, попут многих, да истичем дисиденте. Америма је, на пример, довољно да је неко дисидент комунистички. Ако је још и словенски, онда му следи Нобелова… Мада и сам имам дисидентског у себи кад ми душа прокрвари или кад ми булдожере гробове предака… Но ни Дантеов Пакао, Толстоја, Шекспира, Достојевског и такве громаде нећу уводити у игру. Али опет, за разлику од многих „демократа“, не могу одолити Горком. Он ми је на првом месту, као гранит. Нема ту ни трунке идеологије. Но баш питкост и занат. (Стаљин је једанпут упитао Берију: “…докле ће овај Горки да смрди?“ Како се ту Берија извукао чистих руку?! То Бог зна)

Склон сам родољубивој, мада некад и чистој поезији: л'арт пур л'арт. Отуд бих поменуо Андрића, Дучића, Т. Ујевића, Јесењина, Ракића, Шантића, М. Антића, Д. Цесарића, Петефија, Бећковића, а од амајлије -- Горског Вјенца -- се буквално не одвајам, као ни од крсне славе Св. Ђорђа! Ту су и наши романтичари и реалисти.

СВ: Оно што нам је свима доступно су преводи класичне поезије. Штета је што већина нас не зна јапански језик, тако да смо принуђени да се ослањамо на оно што добијамо у преводу када су песме великих хаику мајстора у питању. Какво је Ваше мишљење о овом недостатку? Још увек се воде дебате о значењу неких песама које су написали Башо и други хаику мајстори. Kaкo ћемо икада бити сигурни шта су ови древни песници имали на уму?

СС: Хаику је, иначе, наговештај, недоречен. Протумачена песма је убијена, мртва. Зато и није лоше што хаику слободно доживљава и тумачи свако за се. Тако је одувек. У томе је и драж живота. Зар многе цуре оног момента када престану бити загонетка, престану бити недокучиве -- не престају бити и неодољиве?

СВ: Какав је, по Вама, однос између хаику поезије и других поетских врста?

СС: Однос поезије западне и хаику је однос између познатог, прочитаног, дакле, потрошеног и нечег тек наслућеног, окушеног и непотрошивог а стално изазовног. Хаику свет је јутро које се вечно рађа, није праскозорје а никад неће постати припека и изазвати опекотине на кожи.

СВ: Kaквo je Ваше виђење хаику света? Да ли се он развија или стагнира у поређењу са његовим јапанским коренима? Сматрате ли да се данас хаику пише успешније него пре више стотина година? Какво је Ваше мишљење о старим јапанским мајсторима? Сматрате ли да је њихова вредност можда прецењена? Шта мислите o савременим хаику песницима уопште и која имена бисте навели као посебно успешне хаику песнике?

СС: У поређењу са својим јапанским коренима, да, хаику се развија у смислу ширења, површински по глобусу, дакле, у квадратури, али не расте према небу, не узвисује се. За ово друго му недостају калуђери (засад), зен мајстори. Хаику се данас пише масовније и површније, али, поуздано, не успешније. Најмање 80% данашњих хаиђина и не зна у чему је хаику успешност. И што је још поразније, они због тога нису ожалошћени.

У ком правцу мишљење? Ако је у правцу хуманости и ревности, јапански хаику мајстори не могу бити прецењени (мислим на четири велика). То су заиста безазлене душе, које будистички воле свако живо биће, а не из страха божијег (они немају бога у нашем смислу).

Ево једног Исиног хаикуа (без истине нема хаикуа) који говори о његовој нарави и доброти, без коментара:

За бољих времена
позвао бих на ручак
још једну муву

Што се имена и успешности тиче, без даљњег, на првом месту видим Симина кроз његову књигу «Хаику: несташна песма». И томе сам се јако обрадовао у нади да у Симину чучи неки нови недостижни Владимир Девидé, кога је сам Бог послао да прошири хаику по Југославији и Европи. После Симина, има једно туце добрих хаику песника, али међу њима и два-три (можда и више) јапајаковића, који би хаику модификовали и гњавили до уништења, прилагођавајући га своме егу у нади да тај/ти/ појединац порасте на гробу класичног хаикуа лично попут Нарциса. А нико тим амбицијама не брани толико нових минијатурних лирских израза и да расту с њима, а наш хаику и нас да оставе на миру.

СВ: Читава дебата се води о томе шта је а шта није хаику. Постоји низ дефиниција хаикуа и још увек прилично неслагања када су у питању његова форма, садржај и стилске фигуре које се могу или не могу користити, а што све доводи до различитог начина писања хаикуа и песничких израза. Посебно су се у Америци водиле многе дискусије и уложило прилично напора да се изнађе дефиниција хаикуа за Запад, тако да је Хаику друштво Америке основало чак и комитет који је требало да сачини коначну дефиницију. Може ли се хаику дефинисати? Aкo може, шта би била Ваша дефиниција?

СС: Хаику, као то што јесте, писали су вековима. Тако треба наставити. И усавршавати га у том смеру, тако да буде још јественији у ономе што јесте и још неухватљивији у својој неухватљивости да би га што дуже јурили његови љубитељи и уживали у том хватању. Да се борба што касније сврши. Што би се све морало сабијати у дефиницију, па и по цену да га то води у летаргију? Песничке фигуре су примерене хаикуу таквом какав је сад, и то су оне које не мењају дату таквост. Ти опречни ставови што доводе до различитог писања, они и јесу опречни зато да би озваничили ту различитост и устоличили неког на трону свог краљевства… То је, најчешће, борба за круну а не за племенитост хаику поезије.

О ветровима из Америке уопште, посебно из њихових хаику асоцијација, покојни Сашо није имао Бог зна какво мишљење, па ни Владо. А њих ту треба уважавати. Све се може дефинисати, но то су досад све тесне дефиниције за хаику који је сам живот. Иначе, класичне дефиниције хаикуа нема. И лепо му је непотписаном.

СВ: Какво је Ваше мишљење o модернизацији хаикуа (кључне речи, одступање од изворне форме и суштине...)?

СС: Ја сам за дубље и дубље проницање у хаику такав каквог су нам Башо и његови једномишљеници оставили, у ствари, бошоовски начин живота и мишљења, што данас не упражњавају ни калуђери. Дакле, поштовати изворну форму и суштину. Ако би кључна реч била кључ, кључ би онда био променљив. И башоисти су поставили хаикуу неке норме које он мора испуњавати, али су му душу оставили слободну тек у неким релацијама с природом и природом човека.

СВ: Како бисте проценили стање хаикуa у Србији?

СС: Златно доба хаикуа у Србији, сам врх ударног таласа, чини ми се да је у фази јењавања (не могу бити категоричан јер га тренутно не пратим свеобухватно као раније). Мислим да хаику улази у мирније и сталније воде. Надам се да се ослобађа оног некорисног наплава жељног брзе славе, којем ништа није свето.

СВ: Мада је хаику поезија најраширенија поетска форма која се данас пише у свету, још увек је (чак и после више стотина година) њено тржиште ограничено и мало. Реч професионалних критичара се о њој ретко може чути. Вероватно је тако свуда у свету... Како бисте Ви то објаснили? Може ли ишта да промени положај хаикуа?

СС: Може, јакако да може да се промени неповољни положај хаикуа у свету. Заменимо хришћанство и ислам будизмом, и хаику ће процветати. Ако имамо у виду да ми хаиђини заправо живимо унеколико туђим животом (туђом филозофијом и религијом), онда можемо рећи да се хаику добро примио на туђем хришћанском Западу. Због тога сам често у недоумици колико да замерим онима што објављују лош хаику јаких књижевних имена: Десанкин, Борхесов... Тим именима стимулишу се нови хаиђини, али им се даје лош пример како писати хаику. Дакле, градимо кућу на лажним темељима. Хаику Десанке Максимовић је у просеку лош, а Борхесов очајан. Неком анонимцу тако лоше стихове нико жив не би објавио. Тако повлашћујући угледнике, ми ломимо душу самом хаикуу а придобијамо нова имена и свраћамо пажњу заплашене/неупућене (или лење) књижевне критике (намеран сам се још вратити Десанки и Борхесу).

СВ: Године 1990. сте објавили збирку хаику песама «Трагови птица» а познато је да Ваша збирка «Таквост», коју сте стварали од 1980. до 1988. године, још чека да буде издата. Или – шта Вас је спречило да је до сада издате и обрадујете љубитеље хаикуа и Ваше поезије лично?

СС: Тачно је, моја збирка хаику песама „Таквост“ још стоји. То је позамашна збирка. Још није ни преведена, макар половично, а морам је превести бар донекле (зна се, на енглески). Иначе, она стоји не због немара већ, вероватно, због мањка амбиција. Ја волим и живим хаику, па се науживам пишући га улицама и ливадама. Сада озбиљно, ако не закасним, мислим почети припрему, превођење и др. А увек сам имао могућности. Пре 10–15 година она је била у издавачком плану КОВ-а, 4–5 година узаманице, па у издавачком програму библиотеке «Мацуо Башо» итд. Но…

СВ: Неко време сте се, чини се, повукли из јавног хаику живота или сте радили «из позадине», да бисте се онда изненада појавили, почели опет да објављујете и да се појављујете у широј јавности, а управо сам чула и да сте решили и да се «модернизујете», да сте уписали школу компјутера и одлучили да успоставите ширу и бржу комуникацију са светом. Ово је дошло као пријатно изненађење...

СС: Из хаику живота, на приватном нивоу, никад се нисам повлачио. Писао сам хаику ћутећи и депонујући тростихове, а они су ми помагали да преживим неке кризе. Био сам преморен, имао сам две операције, породичну трагедију и митинге 1988, чувене, што су кренули са Косова (у мојој кући је по 10–ак Косоваца ноћивало, а ујутру и ја са њима кренем у Нови Сад, Панчево… „Кад оружје говори - онда музе ћуте“).

Компјутер са штампачем сам купио и сад се госпођа и ја учимо – мучимо. Школу за компјутере сам платио и напустио. То предају неки младићи. Изрецитују лекцију као за оцену и ништа од тога не остаје упамћено. И даље учимо.

СВ: Познати сте и као вредан поборник очувања ћириличног писма. Председник сте у земљи најстаријег Удружења заштите ћирилице основаног у Вршцу. Шта нам можете рећи о раду тог Удружења и о Вашим личним искуствима на заштити и очувању ћирилице? (Једном сте ми написали да је Удружење основано «у време када су сви сем номинованих Срба устали у одбрану српског писма и укупне баштине – бића - у зло доба кад бој не боје свијетло оружје, већ матерње писмо»...)

СС: Тачно је. Јесам формирао и регистровао у Министарству прво и донедавно једино Удружење „Вршачка ћирилица“ Вршац. Могу Вам рећи да је стагнирало затирање ћирилице и као да је мало устукнуло. Нешто се више пише њом. Са више се страна упозорава. Ту су и родољубиве странке, САНУ, Вукова задужбина, научници, православна омладина, СПЦ, Стјепан Филеки, као не-Србин (у САНУ су за време Тита лакше примали у Академију не-Србе и номиналне Србе него Србе), даље снажно брани ћирилицу Српски отачаствени покрет Образ. Резултанта свих тих патриотских настојања допрла је и мало уронила у уши народа и – што је теже – у уши омладине. Она, као тврдоглава и инаџијска, на оној страни, биће таква и на овој страни. Део младих је схватио. Он ће сад бити ударни одред одбране отаџбинског писма и - без колебања. Ја сам од почетка видео борбу за ћирилицу као борбу са ветрењачама, али ми никад није пало на памет да напусти битку већ да је појачавам -- до краја живота. То је битка за оно због чега се смрзавало, гладовало и гушило у гасним коморама Јасеновца. Имам три појединачна случаја што сам их непосредно превео на ћирилицу, који су ми то рекли и захвалили! На то сам поносан, можда више него на издање збирке хаикуа. Збирку може хаман свако написати, а видати очињи вид отаџбине не може. Свакако је њих повише прешло у отаџбинске воде, само их не знам.

Рекох да ћу се вратити на Десанкин и Борхесов хаику... Живан Живковић дао је књижевно-критички приказ Yu хаикуа у међурепубличком часопису Мостови 110 крајем 1989, у време док сам још био умукао. Први и једини досад, колико ми је познато, искључујући Владимира Девидéа и Нејгебауера. Он је то дао лоше и изабрао ауторе, Десанку Максимовић и нешто бољег Добрицу Ерића у оно време. Он се ослонио на афирмисане писце, уместо на добре хаиђине, што он није знао изабрати. То је у оно време испало добро ради афирмисања тек рођеног хаикуa a новог неафирмисаног: Гледајте! Па и Десанка пише хаику! Али на њу су се и угледали. То је лоше. Добрица је нешто боље писао. Те Живковићеве филозофије да се лоше протежира испред бољег само због друштвеног угледа, положаја...! Ево пар Десанкиних хаикуа:

Вратнице гробља
давно неподмазане
јаучу као човек

Ни персонификација ни поређење не уду у хаикуу.

Сујеверни страх
не да ми да довршим
страшну помисао

Где је ту радња, догађај? Први и трећи стих су мисаоне речи. То не иде у хаикуу, а морао би бити ту догађај!

А ево сад још већег писца и још лошијег хаикуа: Хорхе Луис Борхес, на кога се угледао један почетник:

1) Нешто ми рекоше
вече и планина.
Већ сам заборавио.

2) Је ли сан
оно што заборавих
пред зору?

3) Је ли царевина
она светлост што трне
или свитац?

Нема радње, конкретног догађаја, па ни хаикуа.

1) Нагађање и заборав – ништа.

2) Запитаност о оном, дакле ничем.

3) Запитаност над светлошћу свица.

Хаику је, иначе, конкретан догађај, а не мисаоност, сентенца, бомбастичан израз: планина, царевина…

Тај Живан Живковић... волео бих ишта о њему знати кад најављује Десанкин и Ерићев хаику, који хвали, каже да су то рефлексије, афористични изрази, медитације (што све стоји код поезије обичне) итд. -- управо оно што није и што не иде у хаикуу. У истом том приказу је речено на почетку и негде у средини (Црњански и Девидé) да рефлексија, афоризми, медитација – нису хаику. Дакле, у једном есеју -- два супротна става.

У том приказу Уеђима Оницура каже да хаику мора бити „средство за изражавање м а к о т а“, односно истине, искрености, поштења (мада сам макото није довољан). Девидé истиче да се у хаику песми мора наћи реч која непосредно или посредно одређује годишње доба и да се одвећ не инсистира на рефлексији („Пјесник не умује ни не мудрује него регистрира свој доживљај: перцепција, сeнзација и емоција морају се зрцалити у пјесми без иницијативе интелекта, без интерференција с анализом, дедукцијом, индукцијом итд.“) пошто ће она сама произаћи из предочене слике, а онда да хаику не сме „подучавати“, да није афоризам и поетска „минијатура“. Даље Девидé опажа да у класичном јапанском облику нема места за еротску тематику, као ни за неке друге теме. Еротика се среће у в а к а поезији – хаику је не допушта, сматра Девидé; међутим, хаику потиче из вака поезије, а и наши лоши песници уводе љубав и бројне, па и историјске, теме. Девидé је, ипак, „пуританац“ суи генерис, с разлогом кад је реч о „порнографском“ хаикуу који на Западу негују поједини песници -- те покушаје, „експерименте“, како каже, сматра јадним.

***

Славко Седлар је рођен 1932. у Језерском код Крупе у Босанској Крајини.

У Другом светском рату обрео се, као и други преживели Српчићи, у домовима Војводине за ратну сирочад, у интернатима Вршца, Ријеке и Београда, где је завршио основну и школу ученика у привреди, радничку гимназију, пола средње техничке школе и Трговачку академију.

У Вишој педагошкој и Вишој спољнотрговачкој школи касније мења статус у ванредног (и вечног) студента. Наиме, морао се запослити (Савезна управа царина СФРЈ) да би издржавао мајку и четири млађе сестре (јер оца, браће, стричева... куће и завичаја више није имао). Његов посед и завичај су, уз благослов ондашње државе, узурпирали а узурпатор и злочинци, ради братства и једниства, амнестирани од оних што су отели власт. Безмало школовао се као Џек Лондон и завршио «Моје универзитете» Максима Горког.

Фебруара 1980, са семинаром Александра Нејгебауера, прихвата хаику са зеном и открива нови свет, свет у коме је требало заборавити до тада усвојена хришћанска знања и начела. (Његови ученици су, такође, посредно, постали апологете класичне јапанске хаику поезије, без икаквих помодних преформирања и реформисања оног израза којег је проверио широки свет са висине векова) Тај семинар ће еволуирати у тзв. «Хаику час» - деминутивно, а фактички у хаику школу при КОВ кроз коју ће многи Југословени проћи (углавном посредно) системску обуку на књижевним и другим вечерима и кроз веома разуђену кореспонденцију, у земљи и ван ње (архивирано је најмање 600-700 опширних, маратонских писама – малих есеја – мала дописна школа).

Захваљујући његовом залагању 1982. године је покренут Југословенски песнички/хаику маратон Вршац, коме је 1985. придодат хаику конкурс, први и неколико година и једини у земљи.

Новосадски хаику клуб «Александар Нејгебауер» (основан 1993) га похваљује и награђује за изузетан допринос југословенском хаикуу и номинује за почасног члана.

Објављивао је по разним књижевним часописима у земљи и вани, као и у међурепубличким публикацијама, на српском и другим језицима.

Примао је похвале, признања, награде, домаће, стране, међународне, а додељивао их је и другим хаиђинима.

И даље негује, подучава и популарише хаику међу хаиђинима и интересентима а хаику дух међу људима у духовној орбити нације и нација; подупире стварање дружељубивог хаику окружења Србије.