index

SV. Bili ste jedan od direktora Svetske haiku asocijacije (SHA). Kakva je bila Vaša vizija te asocijacije? Kakva ste iskustva stekli u radu u SHA? Koji je razlog što ste je napustili? Kako je posmatrate sada, nakon što se u njoj desile mnoge promene sa kojima ste, verujem, upoznati?

DL. Smatrao sam da ona jeste i da može da bude stvarno demokratska, stvarno međunarodna organizacija koja promoviše haiku poeziju i istovremeno omogućava ostvarivanje kontakata između pesnika. Tokom godina u kojima sam bio njen član, imao sam sreće da sklopim prijateljstva sa haiku pesnicima iz raznih zemalja, neka od kojih su urodila zanimljivim saradnjama. Povukao sam se sa mesta direktora (i člana) ubrzo nakon skupa u Sofiji (u julu 2005). I moj kolega direktor, Alain Kervern, je učinio isto, i u isto vreme. Želeli smo da ostanemo, ali su se, nažalost, naši pogledi i filozofija u velikoj meri razlikovali od pogleda i filozofije sadašnjeg rukovodstva.

SV. Kojoj vrsti poezije, i zapadnoj i istočnoj, ste Vi lično naklonjeni? Ko su Vam omiljeni pesnici i zašto?

DL. Što se tiče zapadnjačke poezije, dopadaju mi se Dante, Čoster, Viljem Blejk, Volt Vitman, Pablo Neruda i Džek Keruak (ovde ne mislim samo na njegove haiku pesme, poput onih sa njegove slavne ploče “Bluz i haiku”, već i na njegove veoma riskantne pesme u prozi). Ova imena su mi prosto pala na pamet, ali kad bolje razmislim, uviđam da to ima neke veze. Dante i Čoster su pisali pesme koje su predstavljale izazov za društvo u kome su živeli i sa namerom da menjaju svet. Blejkov misticizam i društvena osvešćenost, Vitmanovo ekstatično “opevanje” Amerike, Nerudino elementarno slavljenje ljubavi i običnog čoveka i Keruakov smeo poduhvat u kome su njegov život i umetnost postali nerazdvojivi. . . svi ovi pisci su shvatili transformišuću snagu poezije i njen značaj. A svi oni su učili iz tradicije, ali su imali smelosti i da je nadiđu. Što se istočnjačke poezije tiče, volim, naravno, Isu—čije pesme prevodim poslednjih dvadeset godina O Lao-ceu razmišljam kao o pesniku, mada mi je jedan kineski naučnik rekao da on to nije. I da zaokružim ovu listu istočnjačkih pesnika sa Rumijem iz stare Persije. Evo i objašnjenja: Isa je realističan, smeo, komičan, produhovljen, human, Lao-ce se usuđuje da preispituje najdragocenije predrasude a Rumi je ekstatični prorok čije nas delo uvodi u nove vidove osvešćivanja. To su moji omiljeni svetski pesnici jer bi bez njih svet bio mnogo gori. Da nije njih, ne bi bilo ni moje poezije, ni poezije mnogih drugih.

SV. Kakav je, po Vama, odnos između haiku poezije i drugih poetskih vrsta?

DL. Ona se može dovesti u vezu sa svim vrstama poezije na bar dva načina, a ona se tiču njegove muzikalnosti i sposobnosti da sugeriše ili pobudi više nego što se može izraziti logičnom, linearnom prozom. Ni jedan drugi poetski žanr ne može ono što može haiku zbog čega je on ne samo značajan već i neophodan.

SV. Kada i kako ste se Vi upoznali sa haiku poezijom?

DL. Sa haikuom sam se upoznao, kao i većina američke dece, u osnovnoj školi kada smo učili o umetnosti jezika. Naglasak je bio na brojanju slogova, što je baš bilo loše. Tek mnogo godina kasnije, u mojim dvadesetim, naišao sam na prevode Bašoovih i Isinih haikua i shvatio da ima mnogo toga važnijeg od brojanja slogova.

SV. Šta je za Vas haiku poezija i zašto ste odabrali ovu drevnu poetsku formu da preko nje izrazite svoj unutrašnji život?

DL. Za mene haiku predstavlja mogućnost da se otvorim prema ovde i sada, iznutra i izvana, da stanem, gledam, slušam i otkrivam. To je put vraćanja mudrosti deteta: otvorenog, koje ne prosuđuje, koje je uzbuđeno zbog svih čuda života, koje odrasli uzimaju zdravo za gotovo i, nažalost, prestaju da uočavaju.

SV. Možete li se setiti svoje prve haiku pesme?

DL. Da, u mojim dvadesetim godina, inspirisan Bašoom, nosio sam sa sobom blokčić u koji sam crtao haige. Svakoga dana bih napisao haiku i nažvrljao crtež koji je uz njega išao. Jednog se sećam:

reka Misisipi
stara kao vreme
brza, stvarna

SV. Kada ste je napisali i pod čijim uticajem?

DL. Bilo je to ranih 80-ih godina. Kao što sam rekao, u početku me je najviše inspirisao Bašo.

SV. Vaše ime se češće dovodi u vezu sa Kobajaši Isom i Vašim prevodilačkim radom na njegovim haiku pesmama nego sa Vašom ličnom haiku poezijom. Poznato je da ste posvetili mnogo vremena, energije i ljubavi kreiranju vebsajta posvećenog Isi, pisanju knjiga (Issa: Cup-of-Tea Poems; Selected Haiku of Kobayashi Issa, Pure Land Haiku: The Art of Priest Issa, Haiku Guy) i brojnih eseja o Isi. Kako to objašnjavate? (Može izgledati kao da ste vezani za njega uprkos Kurovom poetskom savetu Zubonji... sećate se?) I drugo: zašto ste izabrali baš Isu od, recimo, četiri stuba haiku poezije starog Japana?

DL. Odlučio sam da učim japanski samo da bih mogao da prevodim haiku pesme. Nisam odmah mogao da se opredelim za određenog pesnika. Stoga sam pregledao 4 knjige R. H. Blajtovog Haikua i prepisao pesme koje su mi su na mene ostavile najjači utisak. To sam učinio tako što sam pesme ispisivao na jednoj polovni stranice, a ime pesnika na drugoj. Kada sam sa tim završio, presavio sam stranice tako da sam mogao da vidim samo haikue, a ne i imena autora. Pregledao sam ih i zaokružio deset pesama koje su mi se najviše dopale: one koje su na mene ostavile najjači utisak, i intelektualno i emotivno. Onda sam rasklopio stranice i iznenadio se kada sam video da je čak devet pesama koje sam zaokružio napisao Isa. Tako sam krenuo sa čitanjem i prevođenjem Isinih pesama, ne znajući u to vreme da ih je napisao preko 20.000. Ipak, nisam zažalio. Dopada mi se Isina bestidnost kao pesnika i, kao što sam već pomenuo, njegova humanost. Nije se plašio da od dobrih i loših trenutaka svog ličnog života sačini poeziju; njegov život i poezija su, zapravo, bili jedno te isto. Tako je za njega haiku postao način budističkog oslobođenja, način da se bude deo sveta, da se prihvate njegovi darovi u duhu duboke zahvalnosti i duhovne rezignacije. Zbog toga je sebe nazivao “Isa sveštenik haiku hrama”. Mnogo je toga čemu nas on može podučiti i ja svakoga dana naučim nešto više prevodeći ga.

SV. Može se reći da se najviše divite Isinoj poeziji i ličnosti. Može se takođe činiti da, na neki način, zanemarujete druge haiku majstore starog Japana, posebno toliko voljenog Bašoa, kao i Busona, Šikija i druge.

DL. Divim se svima njima, kako ih nazivate, “stubovima” haiku poezije, ali ja nisam završio rad na Isinom delu. Sa oko 7.500 haikua koje sam do sada preveo za vebsajt, tek sam negde malo iznad jedne trećine što se Isinih pesama tiče. Na sreću, što više prevodim, više učim—često na greškama, koje ispravljam uz pomoć mojih japanskih savetnika, posebno Shinji Ogawe. To znači da sada mogu da čitam i prevodim mnogo brže nego na početku. Prepoznajem mnoge kanji-je za kojima sam nekada morao marljivo da tragam, a, zahvaljujući Shinji-ju, bolje razumem Isine kolokvijalne izraze. Nisam sebi stavio u zadatak da prevedem sve njegove haikue, već da to činim sve dok mi je to zabavno i interesantno. Još uvek je tako. To je Isina zasluga.

SV. Poznato je da ste do sada napisali tri jedinstvena haiku romana, možda jedina te vrste na svetu. Jedan od njih (Haiku Guy) se opet bavi (uglavnom, ali ne i jedino) Isom, značenjem i pisanjem haikua. Verujem da je privukao veliku pažnju haiku krugova (kao što je privukao moju), posebno stoga što se bavi pitanjima vezanim za haiku na indirektan, da tako kažem, “ležeran” način, a ipak nas uči mnogo toga o haikuu, da ne govorimo o Isi i drugim, skoro jednako važnim, junacima ovog romana. Druga dva su Laughing Buddha i Haiku Wars. Možete li nam reći nešto o ovoj haiku-novelističkoj strani Vaše ličnosti? Šta Vas je navelo da napišete ove romane i na kakav odjek su oni naišli u javnosti i posebno kod haiku pesnika?

DL. Počeo sam da pišem Haiku Guy-a sa idejom da posluži kao priručnik za pisanje haikua prerušen u formu romana. Iznenadilo me je kako su likovi i priča počeli da se pišu sami od sebe. U nekoliko navrata kažem čitaocu da osećam kao da neki nevidljivi Buda upravlja mojim perom; ovo nije nikakvo preterivanje. Izgledalo je da se priča sama piše. To ne znači da ja nisam intervenisao. Pustio sam da moje pero prosto teče na preko 500 stranica rukopisa, a onda nastavio da skraćujem i skraćujem da bi na kraju ostalo samo oko 125 stranica konačne verzije. Laughing Buddha je drugačija priča, ali su u njemu mnogi od istih likova u novim situacijama. Posmatram “haiku roman” kao izdanak haibuna (kombinacija haikua i proze): haibun koji se koristi elementima savremenog proznog dela. Dakle, kao “haiku romanopisca”, sebe smatram pesnikom u tradiciji Bašoa i Ise, koji smeštaju svoju poeziju u prozni kontekst sa nadom da će proza pojačati odjek poezije i obrnuto. Što se tiče Haiku Wars-a, samostalno sam objavio izdanje od 100 primeraka dok sam bio u egzilu zbog uragana Katarine. Oni su prodati, tako da sada tragam za “pravim” izdavačem. Zabavno je pisati haiku romane. Trebalo bi da ih svako piše! Što se tiče reakcije javnosti, čuo sam lepe komentare haiku pesnika ali, za sada, nisu pronašli put i do šire publike.

SV. Čula sam da se smatrate zen-budistom. Je li to istina i, ako jeste, kako se to desilo i - zašto?

DL. Ne smatram sebe zen-budistom. Ne znam ko Vam je to rekao, ali možda neko zna nešto što ja ne znam. Divim se zabavnoj strani zena: preispitivanju pretpostavki, suočavanju sa konceptima realnosti. To mi se dopada kod Lao-cea, koji je izvršio uticaj na zen. Nisam pristalica nekog određenog budističkog “puta”, mada me privlači Šinranov budizam čiste zemlje; to je bila sekta kojoj je Isa pripadao i ostala je i danas najveća budistička sekta u Japanu. Šinran (koji je takođe našao načina da se pojavi u mojim haiku romanima) tvrdi da ne možemo doći do prosvetljenja time što ćemo izbegavati grešna i činiti dobra dela. Jedini odgovor je verovati u “Drugu silu” Amida Bude: pognuti glavu, prihvatiti i dobro i zlo. Isa piše:

prohladno leto
lagano koračam
putem do pakla

Njega ne brine budućnost; zahvalan je prohladnom vazduhu ovde i sada, prihvatajući sebe kao grešno, drugim rečima, ljudsko biće. Ime Druga sila “Amida” ili “Isus” ili bilo koje drugo ne vezujem za versku tradiciju, već verujem u NJEGA. Zapravo, nadam se da Vam neće biti smešno, ali ja više verujem u NJEGA nego u realnost sopstvenog života, koji mi, iskreno rečeno, često liči na san koji neko drugi sanja.

SV. Kako dovodite u vezu Vaš zen-budistički karakter sa životom punih poslovnih obaveza koji verovatno vodite u Nju Orleansu, a posebno na univerzitetu Ksavier?

DL. Ako mogu da se zagnjurim u haos časova, sastanaka, rokova i beskrajnog čitanja i pripremanja zadržavajući svestan duh—obraćajući pažnju na ovde i sada, izvlačeći s vremena na vreme notes iz džepa da u njega nažvrljam haiku—to možda, formalno, nije “zen,” već način na koji nastojim da živim.

SV. Koliko je teško prevoditi haiku pesme? Da li ih je lakše pisati?

DL. Najteže je shvatiti šta pesnik hoće da kaže. Kada mi to postane jasno, ispisujem prevod baš onako kako bih napisao sopstveni haiku: pustim da reči poteku. Teže je i lakše da pišem sopstvene haiku pesme. Teže jer ne posedujem Isin tekst; potrebno je da stanem, gledam, slušam i iznesem sopstveno shvatanje. Lakše jer ne moram da koristim pet rečnika pre zabavne strane puštanja da reči poteku na stranici.

SV. Ono što nam je svima dostupno su prevodi klasične poezije. Šteta je što većina nas ne zna japanski jezik, tako da smo prinuđeni da se oslanjamo na ono što dobijamo u prevodu kada su pesme velikih haiku majstora u pitanju. Kakvo je Vaše mišljenje o ovom nedostatku? Još uvek se vode debate o značenju nekih pesma koje su napisali Bašo i drugi haiku majstori. Kako ćemo ikada biti sigurni šta su ovi drevni pesnici imali na umu?

DL. Na časovima književnosti često sa studentima razgovaram o ovom problemu. Možemo li ikada biti sigurni u značenje ičega što je napisano? I gde nalazimo to značenje: u nameri pisca, u recepciji čitaoca ili u samom delu? Mislim da se svakom haiku pesniku desilo da napiše pesmu koja nosi dublje značenje od onoga koje je imao na umu kada ju je pisao. Dešava se da nam prijatelj ukaže na “duboki simbolizam” o kome nismo ni razmišljali. Da li je pesnik imao “nameru” da podsvesno uključi taj simbolizam u pesmu ili je možda moguće da sam ljudski jezik, sa svim svojim slojevima značenja i iznenađenja, obavlja pola posla? Mada me zanimaju namere Bašoa i drugih majstora, shvatam da je u pitanju igra pogađanja. Ono što je stvarno važno je šta čitalac “dobija”. Recimo, da li je samo jedna žaba uskočila u Bašoov stari ribnjak ili grupa (buć! buć! buć!), kako to Susumu Takiguči zamišlja? Reč kawazu se može odnositi i na jedninu i na množinu, tako da Bašo ostavlja čitaočevoj imaginaciji da reši ovo pitanje. Isto se odnosi i na gavrana na slavnoj goloj grani: jedan ili nekoliko gavranova? Lingvistički posmatrano, nema konačnog odgovora, ali verujem da je to baš dobro. To nas podseća na činjenicu da je čitalac “koautor” svakog haikua. Haiku nije dovršen dok ne pretrpi uticaj čitaoca i njegove imaginacije.

SV. Šta mislite o svetskom haiku pokretu? Zašto se, po Vama, haiku toliko raširio svud po svetu više no ijedna poetska forma?

DL. Nije mi poznato da se haiku piše više nego ijedan drugi pesnički žanr, ali pretpostavljam da odgovor zavisi od toga kako se žanr definiše. Da li je ljubavna poezija žanr? Ako jeste, rekao bih da se u svetu svakoga dana napiše više ljubavnih pesama (uključiv lirske) nego haikua. No, možda nisam u pravu. Poput ljubavnih pesama, haiku popunjava kutak u ljudskom duhu; odgovara osnovnoj potrebi. Ljubavna poezija se bavi uspostavljanjem odnosa sa drugim ljudskim bićem. Haiku se bavi uspostavljanjem odnosa sa univerzumom.

SV. Kakvo je Vaše viđenje haiku sveta? Da li se on razvija ili stagnira u poređenju sa njegovim japanskim korenima? Smatrate li da se danas haiku piše uspešnije nego pre više stotina godina? Kakvo je Vaše mišljenje o starim japanskim majstorima? Smatrate li da je njihova vrednost možda precenjena? Šta mislite o savremenim haiku pesnicima uopšte i koja imena biste naveli kao posebno uspešne haiku pesnike?

DL. Haiku svet, kako ga ja vidim, nalazi se u fazi uzbudljivog razvoja. Neću reći da se haiku sada piše uspešnije, ali se svakako razvija baš kao što se razvija ljudski život i društvo. Svi japanski majstori su vredni našeg proučavanja, ali bi im se trebalo diviti samo donde dokle se njihove haiku pesme direktno obraćaju našem srcu. Nažalost, nekim Bašoovim haikuima i haikuima drugih pesnika potrebno je dodatno kulturološko objašnjenje da bi ih čitaoci shvatili. Tako, nakon što smo pročitali čitavu stranicu objašnjenja, mogli bismo da shvatimo haiku kao kulturni artifakt, ali da li je to stvarno haiku za nas? Ne bih rekao. To je jedan od razloga zbog koga je u naše doba Isa postao popularniji od Bašoa. Mnogo je više Isinih pesama koje se obraćaju našem srcu, direktno, bez potreba za fusnotama i objašnjenjima. Čini mi se da je ova direktnost u komunikaciji od suštinskog značaja za doživljaj haikua. Što se tiče savremenih pesnika, i na njih primenjujem ista merila. Mnogi njihovi haikui na mene ostavljaju isti utisak kao i najbolji stihovi japanske tradicije. Omiljeni pesnici koji danas pišu na engleskom jeziku su mi Fay Aoyagi iz San Franciska i Petar Tchouchov iz Sofije. Pogledajte njihova ostvarenja i shvatićete zašto. Iskušavaju se sa velikim uspehom.

SV. Čitava debata se vodi o tome šta je a šta nije haiku. Postoji niz definicija haikua i još uvek prilično neslaganja kada je u pitanju njegova forma, sadržaj i stilske figure koje se mogu ili ne mogu koristiti, a što sve dovodi do različitog načina pisanja haikua i pesničkih izraza. Posebno su se u Americi vodile mnoge diskusije i uloženo prilično truda da se iznađe definicija haikua za Zapad, tako da je Haiku društvo Amerike osnovalo čak i odbor koji je trebalo da sačini konačnu definiciju. Može li se haiku definisati? Ako može, šta bi bila Vaša definicija?

DL. Ne mislim da ijedna umetnička forma može biti “konačno” definisana. Svaki put kada pesnik piše haiku pesmu, otvara se privremena definicija. Tako se razvija žanr. Onda je, privremeno, ovoga jutra moja definicija: pesma kratka kao uzdah koja otkriva povezanost.

SV. Kakvo je Vaše mišljenje o modernizaciji haikua (ključne reči, odstupanje od izvorne forme i suštine...)?

DL. Dopada mi se modernizacija. Međutim, volim i tradicionalni haiku sa sezonskim rečima. Moramo imati na umu da su čak i japanski pesnici, čak i “stubovi” haiku poezije unapredili ovaj žanr. Isa je učinio ono što Bašo nikada ne bi. Šiki je na bazi Busonove koncepcije otišao još dalje. To ne znači da nema granica onome što se može pisati i nazivati haikuom. Sve zavisi od odnosa pesnika, pesme, čitaoca i tradicije. To što neko naziva neki stih “haikuom”, ne znači da on to jeste. Čitaoci, koji poznaju tradiciju, imaju poslednju reč.

SV. Mada je haiku poezija najraširenija poetska forma koja se danas piše u svetu, još uvek je (čak i posle više stotina godina) njeno tržište ograničeno i malo. Reč profesionalnih kritičara se o njoj retko može čuti. Verovatno je tako svuda u svetu... Kako biste Vi to objasnili? Može li išta da promeni položaj haikua?

DL. Danas me haiku podseća na pastoralnu književnost renesansne Evrope. Zasnovane na klasičnim primerima (baš kao što je haiku potekao od starih japanskih majstora), ove priče o pastirima na poljima nisu smatrane “ozbiljnom” književnošću. A ipak, smeštanjem radnje i dijaloga van gradskog i dvorskog života, pastoralni pesnici su dobili jedinstvenu povoljnu mogućnost da kritikuju korupciju centra kulture. Na sličan način nas haiku odvraća od centara kulture i moći. Mnogi ga odbacuju kao puku “pesmu prirode”; njima se on ne čini tako značajnim kao, recimo, roman o ratu ili političkom skandalu. Kao i pastoralni pesnici, i haiku pesnici rado odstupaju od popularnih tema i načina pisanja. Iz potrebe, oni su suprotstavljeni društvenim normama i tradicijama, jer nisu zainteresovani, poput umetnika, za glavne tokove onoga što tišti modernu, kapitalističku kulturu: novac, status i uspeh, gde se pod “uspehom” podrazumeva to koliko se neko visoko popeo na društvenoj lestvici i koji, na svom dnu, gura sve više ljudskih bića u kaljugu siromaštva i očaja. Trebalo bi da budemo ponosni što haiku nije “popularan” jer to znači da on, kao žanr, stoji van vladajuće kulture, poput onih imaginarnih pastira na travnatim brežuljcima, koji izgovaraju nešto što niko drugi ne može reći ni na koji drugi način: o ponovnom uspostavljanju veza sa Prirodom i među ljudima, o isceljenju od otuđenosti koju indoktrinira popularna kultura.

* * *

David G Lanoue je prevodilac japanskih haikua, profesor engleskog jezika i svetske književnosti, pisac "haiku romana".

Diplomirao je na Univerzitetu Creighton u rodnom gradu Omaha, Nebraska (1976), a magistarsku i doktorsku titulu dobio na Univerzitetu Nebraska-Lincoln (1977, 1981). Od 1981. godine predaje engleski jezik na Xavier University of Louisiana u Nju Orleansu.

Godine 1982. se upoznaje sa haikuom. Učio je japanski jezik i posetio Japan 1987. i 1988. dok je radio na prevodima Isinih pesama, koji su objavljeni 1991. (Issa: Cup-of-Tea Poems, Asian Humanities Press). Japan je posetio još u dva navrata, 2001. i 2003.

Objavljivao je haiku pesme i kritičke osvrte u Modern Haiku, Frogpond, Bottle Rockets, Ginyu (Tokio), Jointure (Pariz), Poesia (Milano), Literaturen Vestnik (Sofija) ... i drugde.

Pored pisanja "haiku romana"— Haiku Guy (2000), Laughing Buddha (2004) i Haiku Wars (2006)— uredio je The Haiku Society of America's Members' Anthology 2003. i 2004. priveo kraju knjigu kritičkih analiza Pure Land Haiku: The Art of Priest Issa, projekt na kome je radio preko 15 godina. Aktivan je član Haiku Society of America, bivši direktor Svetske haiku asocijacije i suosnivač (sa Johnette Downing) New Orleans Haiku Society.

U avgustu 2005. se evakuisao iz Nju Orleansa zbog uragana Katarina. Server na univerzitetu je prestao sa radom, pa tako i njegov vebsajt posvećen Kobajaši Isi. Kako bi Isa bio na raspolaganju onima kojima razumeju engleski jezik, u novembru je na vebsajt smestio čitavu arhivu. Tokom egzila su članovi Haiku društva Nju Orleansa ostali u vezi putem interneta i razmenjivali pesme, od kojih se mnoge mogu naći u knjizi Katrina-ku: Storm Poems (2006), novac od čije prodaje je namenjen umetnosti "novog" Nju Orleansa.

Bibliografija:

Issa: Cup-of-Tea Poems; Selected Haiku of Kobayashi Issa. Asian Humanities Press, 1991.

Haiku Guy. Red Moon Press, 2000.

Laughing Buddha. Red Moon Press, 2004.

Pure Land Haiku: The Art of Priest Issa. Buddhist Books International, 2004.

Prevod: Saša Važić