index

Poštovana publiko. Dragi prijatelji. Večeras ćemo zajedno da prođemo jednim putem na kome nas čeka pregršt malih tajni. Odmah da kažemo, reč je o putu haiku poezije Desanke Maksimović. To nisu Velike tajne, poput one - TRAŽIM POMILOVANJE, ili one - NEMAM VIŠE VREMENA. Svaka čast tim velikim tajnama sa kojima je nesumnjivo zadužila srpski rod. Doduše, zadužila nas je i sa ovim „malim tajnama“, ali se o tome još uvek ćuti. A i kada se govori – nema ko da čuje. U mnogobrojnim knjigama i studijama o stvaralaštvu Desanke Maksimović, o haiku stihovima najčešće ništa. Kao da njen haiku rukopis uopšte ne postoji. OZON ZAVIČAJA, knjiga u kojoj se našlo nekoliko stotina Desankinih haikua, ne može da se kupi. Nema je u knjižarama. Valjda zato što je haiku po poreklu japanski. Tuđ i dalek.

A, eto, Desanki se svideo. Ona sama kaže da je haiku za nju bio prilika da crta rečima. Kratak i čist, svega sedamnaest slogova koji stanu u tri stiha. Podoban da se u trenu povuče neka linija, ako, i kada zaiskri u pesnikovoj duši. Lak je i za onoga ko ga čita, a čita ga kao da je sam tu liniju povukao. Toliko je jednostavan, prirodan, reklo bi se – prost.

Kvočka uzdrhta.
Kljunom iz jaja zovu
oživela deca.

Velike tajne su teške, prevratničke. One su važne, neprolazne i nepresušne. O njima se sve zna i ništa se ne zna. Male tajne su lake, prijateljske, vedre. Desanka je, recimo, i pre haikua znala kako da pomiri melanholiju sa vedrinom i da ih pije iz iste čaše. Čini se da je tajna te naročite umešnosti u njenoj svima znanoj naivnosti i iskrenosti. Tamne i prozukle tonove iz života je namah pretvarala u slapove milostivih i nežnih nijansi. Baš u tome se i sastoji ona sveža crta njenog pesništva, koju niko do danas nije uspeo, a možda nije ni želeo da ospori. Kada se neki znalac poezije nekad i namerio da joj uputi zamerku, nije mu se posrećilo. Desankin osmeh razoružava, a vidljiv je i u svakoj njenoj pesmi. I sama će jednom reći:

Osmesi nečiji
oplode dušu čoveka
ko polen cveće.

Bojala se Desanka da će je osmeh izdati, da će u zaglušnim vrletima neumita zgasnuti i da ga jednoga dana neće biti. Pitala se i da li je taj osmeh stvarno njen ili je prevarno služi, kao maska pod kojom skriva sebe od sopstvenog pogleda.

Vedar sam osmeh
danas na lice spustila
kao feredžu.

E, sad, možda se pitate gde su te male tajne na koje smo još u početku skrenuli vašu pozornost. Ako niste primetili, dva–tri tajnutka su već iza nas. Ali, čućete, biće toga još. Tek da potvrdimo, pomenućemo ovaj:

Neko nepoznat
ponavlja moje reči
na drugom brdu.

Reći će neko da tajna nije tajna ako može da se otkrije. Kakva je to tajna koja svakog prolaznika pozdravi sa – dobar dan, pogledaj me, ja sam tajna, zovem se tako i tako, a ti – ko si, kako se zoveš? Međutim, sa haikuom stvari stoje baš tako. Čim naiđeš na haiku, on se otkrije. Posle ga zaboraviš, i on je opet - tajna. Tajne su sklone razotkrivanju. Kako bismo inače znali da tajne postoje? A svi znamo da postoje. Haiku je samo jedan od bezbroj dokaza da postoje. Stvar je samo u tome da se haiku brzo zapiše. Zato je tako kratak, ali i gust, jer u njega mora sve da stane. Uzmite, recimo, ovaj:

Ptice se i ja
po vas dan opijamo
ozonom.

Pitate se zašto svaki haiku čitamo dvaput. Kada se jednom pročita, odmah se zaboravi. Drugi put kada se pročita, sećanje traje za delić sekunde duže. Isto se dešava i u svakodnevnom životu. Čovek uglavnom propusti ono najvažnije. Posle već razmišlja o nečem drugom. Uzmite, na primer, ovaj Desankin haiku:

Ko li to jutros
zelenim temenima
probi tle.

Desanka nije videla sam čin probijanja tla. Ipak, ona je našla način da mu se vrati. U pesmi koju smo upravo pročitali, Desanka je stala rame uz rame sa čitaocem, jer ni čitalac nije bio prisutan u trenutku kada su „zelena temena“ ugledala nebo.

Ko li to jutros
zelenim temenima
probi tle.

Mi sada zajedno sa njom gledamo taj čudesni događaj. Zapravo, već smo ga zaboravili, jer nas put vodi dalje.

Lišće u šumi
sve radosno zapljeska
istočnjaku.

Cveće nazdravlja
jutru iz raznobojnih
tankih pehara.

Oblak se trže
i meh pun kiše najednom
ispusti.

Nadamo se da se niste zamorili. Put haikua nije ravan, pun je krivina. Pa, da predahnemo. Možemo da se sklonimo pod neku strehu, ili, ko se kako snađe, dok kiša ne stane. Uostalom, priroda – kažu - u Desankinoj poeziji nije neki zastrašujući fenomen. Pre bi se reklo da je lekovita. Meša Selimović je jednom za Desankinu poeziju rekao da je – opojno lijepa. Zaista, odakle izvire taj opojni žubor Desankinih reči?

Opisujući svoje poznanstvo sa Isidorom Sekulić, Desanka kaže: „Isidora Sekulić i ja bile smo oprečne naravi. Ona odsečna i oštra, ja popustljiva i meka.“ To je ona ista Isidora Sekulić koja je o haiku poeziji napisala sledeće: „Naravno, takve pesmice, idejno i osećajno fragmentarne, ne mogu biti veliki ideal poezije, ali su kao jedna umetnička tendencija, tendencija očišćenja poezije, ako je slobodno tako reći, od fizičkih misli – kao takve su jedan savršeni stepen. Japanski haiku je transpozicija koja ide do senke pesmine.“

Ovome se nema šta prigovoriti. Isidoru je krasila i usmena i pismena rečitost.

Na skupovima PEN kluba, naša vrla, tada još neafirmisana pesnikinja upoznala je slavnog Dučića, koji joj je povodom njene pesme ZELENI VITEZ, na nekom svečanom pesničkom skupu rekao: „Draga Desanka, pesma je divna, samo ne znam da li će vaš dragi biti zadovoljan da s vama sedi samo u senci od pupoljaka.“ Uvereni smo da Dučić to nije rekao zlonamerno. Pupoljke je sigurno razumeo. Ali, da ostavimo po strani njegove razloge. Desanka je tada bila mlada, on star. Ko zna... U svakom slučaju, nije doživeo da čuje ovaj jednostavan Desankin odgovor:

Oblak se trže
i meh pun kiše najednom
ispusti.

Dučić nije mogao da zna ni za ovaj Desankin haiku:

Čudim se ptici
što se vraća s visine –
gore je lepše.

Ko je u pravu, ptica ili čovek? Verovatno, niko sasvim. Nije to ni važno, jer jedni bez drugih ne možemo. O tome će Desanka u pesmi o ćuku:

Kad padne noć,
ćuk me stane dozivati, -
strah ga je samog.

Došlo je vreme da prozborimo koju o tome ko je Desanka Maksimović, s obzirom da smo sada već nadomak njene Brankovine. Osetićete miris bora, smrče, jele, čuje se u blizini i neki potok. I pesma kosaca, ako nas uši ne varaju.

Miroslav Egerić kaže da je Desanka Maksimović pesnikinja svetle nežnosti. Da li je ona srpska pesnikinja? Jeste, svakako. Jezik je srpski. Da li je naša? E, tu opet moramo da zastanemo. Pesnik nema roda, veka ni porekla - kaže Desanka u jednoj svojoj pesmi. Mora da je to rekla iskreno, kao i sve drugo što je svojim perom ovekovečila. Ali, šta je mislila pod tim da pesnik nema roda, veka ni porekla? Stvar je prosta, i u isto vreme - složena. Pesnik ima roda, samo što se taj rod ne može nazvati rodom. Desankin rod su ptice, zmije i jedan prelepi dvorac:

Jutro ukrade
prelepi dvorac koji sam
u snu imala.

A šta je sa vekom? Zašto pesnik nema veka? U vezi s tim, pesnikinja će sama reći: „Mlad je (misli na pesnika) i kad mu stotinu je leta, a star i kada mu tek je dvadeseta.“

A poreklo? Zašto pesnik nema porekla? Pesnik ima poreklo, ali se ni to poreklo ne može nazvati poreklom. Pravi zavičaj pesnika su snovi. Desanka to odlično zna. Čitav ciklus haiku pesama posvetila je upravo tom svom nezemaljskom poreklu:

Snila sam da sam
crno kudravo kuče
u detelini.

Plivam vodom
koja roni obale
i udaljava se.

Preda mnom staza
dragog kamenja, pitam se
smem li njome.

Već deset puta
penjem se uz isto brdo,
srce me vuče.

Nije čudo što su strogi književni kritičari govorili kako to nije haiku. Nije stvar u tome da Japanci ne znaju za snove, nego su Desankine teme nekako drugačije. I njen pesnički alat je drugačiji. Uostalom, i jezik je drugačiji. U svakom slučaju, više je tu lirskog nego što klasičan haiku dopušta. U Desankinom kratkom stihu ima svega: lirsko-ispovednih sekvenci, maksima, poslovica, zagonetki, pouka, epigrama, crtica. Ne može se sve što je napisala u haiku formi nazvati haikuom. To ni sama pesnikinja nije zahtevala. Njoj je pogodovala haiku forma, ali ne zato da stvori poeziju koja liči na ono što se tom poetskom formom obično pokriva. Da li će neko njen kratki stih nazvati – haiku, ili nekako drugačije, pesnikinji, pa i nama, njenoj publici, najmanje je važno. Važno je da to bude POEZIJA. A poezija je samo jedna, ma koja forma da je u pitanju.

U predgovoru knjige OZON ZAVIČAJA, Desanka se obraća čitaocima sledećim rečima: „Vas koji me znate još iz mojih pesama o pokošenim livadama, strepnjama, iz pesama o krvavim bajkama, o Srbiji velikoj tajni, vas koji me znate kao pesnika koji traži pomilovanje za voljne i nevoljne grehove, kao pesnika soneta, - neka vas ne začudi moj zanos japanskom drevnom poezijom koja je povezala brojne jugoslovenske pesnike, kao kakva politička stranka. Pesnici zaneseni haiku poezijom pokazali su da u mnogima od nas uporedo živi pesnik i slikar, ili vajar i slikar, a često u slikaru živi i latentni muzičar. Mene je metaforična japanska vrsta poezije privukla upravo tom svojom slikovitošću. Pesnik u meni imao je i svog dvojnika slikara, što me je navelo da u mladosti uporedo sa fakultetom pohađam večernje kurseve u Slikarskoj školi, ali je dar pesnika bio jači, izrazitiji pa sam kurseve u Slikarskoj školi napustila.“

Zar ne mislite, poštovana publiko, da je Desanka tu pogrešila? Nama se čini da je ovim svojim tekstom htela na neki način da se izvini čitalačkoj publici. Za šta? Da se izvini što se za trenutak iskrala iz Belih dvora u kojima stoluje nacionalna čast i povest, da bi se u intimi jedne male, ali tople i blagotvorne kupke osvežila i povratila dah. Kao da niko od nas, njenih čitalaca, nema ponekad tu istu potrebu, da se izdvoji i osami, da učini nešto samo za sebe, da dane dušom. I zar je sramota razgovarati sa nemuštima:

Još od detinjstva
dobro se slažem s mnogim
nemuštima.

Istina, nemušti ne dotiču svakog. Jezik ptica, jezik suvog lišća, golih proplanaka, trulih panjeva, jezik košute, kišnog oblaka, ili bele rade, jeste čudan, ali svako ko želi može te jezike da usvoji. Desanka je, između ostalog, bila i narodni prosvetitelj, kao što su to bili Vuk i Dositej. Možda je mislila da je previše nametljivo s njene strane ako srpski rod uputi na još jednu, možda i nepotrebnu lekciju, ako takve uopšte postoje. Možda je u stvari htela da kaže – ko hoće nek izvoli, a ko neće ne mora. Šta se tu može? Ima onih koji su poput železnog pevca:

Železni pevac
na krovu promukao
još od detinjstva.

Prevarila se pesnikinja i kada je napisala ovu pesmu:

Iz rudokopa srca
već sam izvukla
i šljunak i zlato.

Pisala je i posle te pesme, a poslednje što je pisala bio je haiku.

Mi mislimo da se posle svega što joj je život priredio Desanka umorila od Velikih tajni, svejedno što su joj one darovale i radost i neprolaznu slavu. Osim toga, počela je brže da zaboravlja, a baš u tome se i sastoji tajna Malih tajni.

Misli mi poput
prvih pahuljica umru
kako se rode.

Poštovana publiko i dragi prijatelji. Nije prijateljstvo u tome da se o jednom te istom jednako misli. Ne menjajte mišljenje do kojeg sami dođete u strahu da bi neko mogao da pomisli kako mu niste prijatelj. I, ne treba da vas zbuni ako vam se ne dopadne neki od Desankinih haikua. Haiku je poezija za prijatelje i prijateljska poezija, baš zahvaljujući tome što ima moć brzog zaboravljanja. Ništa ne brinite. Sve ćete zaboraviti, a u vama će ostati samo ono što vas je zadivilo. Jedino duša pamti. Reči ćete zaboraviti bez ikakvog truda. Već ste zaboravili sve što ste do sada čuli. Zar ne? Zato, put pod noge! Ima dosta toga još da se obiđe. Stigosmo, evo, i do seoskog groblja. Desanka ga je potanko opisala:

Zeleni bršljan
nežno prebacio ruku
preko trulog krsta.

Prisela žena
na trulu klupicu –
zemlja je vuče.

Oltar grobljanske
crkve pun je apostola -
svi pogli glave.

Uleteo kos
pao pravce na rame
raspetom Hristu.

Ubogi sveci
već vekovima bosi
zebu u oltaru.

Hodaju grobljem
tri bele, golubice –
sestre milosrdne.

Ne znam šta želim
ili da postanem prah,
ili da se večno sećam.

Toliko je to već uobičajeno da se ne da izbeći. Pod starost, čovek se vraća u detinjstvo. Verovali ili ne, nekad je i Desanka bila devojčica, i to ona nije zaboravila:

U detinjstvu smo
lopov i ja čuvali
dedin vinograd.

Idi na slavu,
bako, i donesi mi
kolač u džepu.

Nabraću novog
bosioka u bašti –
crkveni je već suh.

Zašto, ti deda,
nisi bio na Tajnoj
večeri?

Samo se po sebi razume: Desankina „opojna lepota“ potiče iz svežeg bosioka u bašti. Onog bosioka koji je brala još dok su joj deda i baba bili živi. Posle toga, zbivanja su promenila tok:

U mlade veo
preko lica spušten –
još se stidi.

Još malo, pa stigosmo do one Desanke koja je počela da piše haiku. Za nju je to vreme brzo prošlo:

Što duži život,
prošlost nam se čini
sve kraća.

Šta dođe posle? Ako je verovati Desanki, skraćenje prošlosti postaje sve izrazitije. Na kraju se događaji iz prošlosti zavrte, kao čekrk:

Kad počne čekrk
da ludo ubrzava,
staće zauvek.

Desanka je toga bila svesna još kao dete:

Ko će prebrojati
sve rose i sve suze
detinje.

Kada se sve sabere, Desankina poruka je sledeća: Tajna lepog života je u tome da se ne žuri.

Zastao lahor
u krošnji stare bukve
i zapričao se.

Mada star
slavuj cele noći
peva o ljubavi.

Devojka lice
stavila pod pljusak
ko pod poljubac.

Bele stočiće
poboli patuljci šumom –
čekaju goste.

Čamac niz more
vuče za sobom šaren
paunov rep.

Žabe po kiši
hvataju se u kolo
i skaču, skaču.

Na telegrafsku
žicu ptice posedale
pred daleki put.

U dobar čas. Već je kasno, pao je mrak i zalud bismo ih čekali da ponovo polete.

Poštovana publiko, dragi prijatelji, tu je kraj našeg puta i kraj druženja sa Desankom. Ne ustručavajte se da kući ponesete što više od bezgranične Desankine nežnosti i ljubavi. Reči zaboravite. Ponesite samo onaj bosiok koji je Desanka ubrala za sve nas. Doviđenja do sledeće prilike. Možda ćemo se još koji put sresti.

Novi Sad, 6. april 2008.