index

Obično smatramo da je haiku “novo svetlo”, drugi pogled na obične stvari koje nas okružuju. Na ovaj “dar slobode” u istraživanju sadašnjeg trenutka japanski pesnik Santoka misli kada kaže: “i stvari koje bi trebalo da postoje i one koje ne mogu a da ne postoje sadržane su u stvarima koje postoje”. Kada nam se nešto dopadne ili postanemo svesni nečega na osoben način, stvaramo za to prostor u umu, subjektivnu stvarnost koja se jedino može umetnošću izraziti.

Santokino nezadovoljstvo životom je ono na šta prvo pomislimo kada se o njemu povede reč. Više puta je zbog toga pokušao da izvrši samoubistvo a svakodnevno opijanje mu je bio način da pobegne od surove stvarnosti. Međutim, išao je i “putem haikua” ne bi li pronašao ono što je u životu vredno, u pokušaju da, slamajući ogromno nezadovoljstvo, načini deliće sreće. Usredsređivao se na ono što je bilo neposredno pred njim, nastojeći da otkrije bogatstva skrivena u sadašnjem trenutku:

Hodam i kukavica požurim i kukavica (2)

Za razliku od Kobajaši Ise, Santoka je iz svoje poezije isključivao “stvari koje ne mogu a da ne postoje” ali se usuđivao da govori o mračnijim aspektima društvenog života Japana:

Noge i ruke ostavljene u Kini vi se vraćate u Japan (3)

U ovoj pesmi o ranjenim japanskim vojnicima Santoka, poznati levičar, otvoreno kritikuje japansku vojnu politiku u Kini. Moguće je da je verovao da ništa ne može da se učini kada su njegov lični i porodični život u pitanju, ali je očigledno smatrao da je moguće izvršiti pozitivne promene u društvu. Ovo verovanje da može da izmeni stvarnost oslanjalo se na njegovu veru u čarobnu moć poezije. Isa je pisao pesme o zbivanjima u svom ličnom i porodičnom životu u nastojanju da ih učini boljim. Sasvim je suprotan slučaj kada je u pitanju nekadašnji samuraj Macuo Bašo, koji se snažno identifikovao sa pitanjima narodne i državne moći i koji je kroz mnoge svoje pesme pokušao da svoju javnu ulogu i mišljenje učini stvarnim.

Gle naše Ruže!
Ta nimalo ne mari
kako izgleda!

Isa (4)

letnje trave –
sve što ostade
od snova ratnika

Bašo (5)

Subjektivna priroda stvarnosti se izvanredno da uočiti u ovom savremenom haikuu Džima Kejšna:

reka
načini reku
od meseca (6)

Realnosti reke, meseca i čoveka su ovde skladno isprepletene. Pretpostavljam da se Kejšn spuštao kajakom kada je doživeo ovu pesmu i, uronjen u stvarnost vode, proširio stvarnost svoje ljudske prirode i na mesec. Za vreme posete mom pesničkom zavičaju, Japanu, jedan događaj je učinio da na sličan način svoju prilično banalnu pušačku stvarnost proširim do vulkanskih dimenzija:

diše, puši se, planina Aso (7)

Moja identifikacija sa “realnošću vulkana” bila je tako stvarna i snažna da sam vrlo ozbiljno počeo da razmišljam da li je pametno da prestanem da pušim: mnogo mi se dopadalo da budem vulkan jer je on tako blizak mojoj prirodi. Ljutio sam se na ljude koji su se brinuli za mene jer, po mom mišljenju, nisu shvatali poetsku prirodu mog pušenja.

Santokina tvrdnja da “haiku može da izrazi sve sem prošlosti” vezuje se i za njegovo verovanje u čarobnu moć haikua da proširi i izmeni stvarnost—jer se istorija, logično je, ne može promeniti. Suprotno gledište može se naći u pesmama Hošinaga Fumio-ja. U mnogim pesmama Hošinago se poziva na daleku istoriju svog naroda kada govori o sadašnjici, koristeći tehniku koju naziva “kotodama shinko”—čarobna moć jezika. Naredna pesma je iz njegove zbirke „Pleme Kuma“ (Kumaso-Ha):

sa grebenova Kjušu
čuvam nestalnu alhemiju
vrhova strela (8)

Ne znam koliko je srpskih pesnika napisalo alhemijske pesme o Kosovu ili bugarskih o Makedoniji, ali je za Hošinaga razočaranje istorijom društva svojeg plemena suštinska realnost njegove poezije kojom pokušava da ponovo oživi istorijsku ulogu plemena Kuma u njegovom rodnom Kjušuu. U srednjem veku je ovo pleme bilo potučeno i asimilirano od strane plemena Jamato, koje će kasnije oformiti japansku državu. Alhemija vrhova strela postaje alhemija poezije—sila kojom upravlja pesnik.

Pesnici nastoje da uveličaju i promene ne samo realnost sadašnjice već i prošlosti—bilo šta na šta žele da izvrše uticaj—što je arhaična, verska i večna uloga poezije. A šta je sa budućom realnošću? Usuđuju li se haiku pesnici da pokušaju da na nju izvrše svoj poetski uticaj? Pogledajmo ovaj haiku Ričarda Gilberta, američkog pesnika koji živi u Kumamotou (Japan):

tri okeana
odaslata u orbitu
u maloj čauri (9)

Gilbert je ovu pesmu objavio na poslednjoj stranici svoje knjige „Pesme svesti“ („Poems of Consciousness“), u kojoj je njegov pristup shvatanju postmodernog haikua pionirski. Možda je poslednja stranica ove knjige početak budućnosti haikua. Ali Gilberta zanima i budućnost planete. Njegov haiku nudi pesničko rešenje budućnosti po ugledu na omiljenu mu naučnu fantastiku.

Ovaj haiku Banje Nacuišija tretira budućnost i kao ličnu i kao opštu stvar:

Iz budućnosti
dolazi vetar
da razduva vodopad (10)

Po ovoj pesmi je dobila ime Nacuišijeva značajna i poznata zbirka „Vodopad budućnosti“ („A Future Waterfall“). Budućnost je postavljena kao ustanovljen “prostor”, možda smešten negde u našem nepoznatom umu. U ovoj pesmi pesnik dolazi iz tog prostora, zajedno sa vetrom, i govori o onome što će se desiti. U pozadini ove pesme je Nacuišijeva katarakta—oboljenje očiju, neka vrsta zamagljenosti dužice, koja je mnogo godina mučila pesnika—što se može odnositi i na uobičajeno značenje “vodopada”. Izuzetnom pesničkom snagom pesnik je uspeo ne samo da preobrati svoje privatne muke u pesmu već i da stvori pesničku platformu za budućnost. Na taj način on ne samo da istražuje unutrašnju realnost budućnosti već stvara i novu apstraktnu sadržinu haikua. Vetar dolazi da oduva njegovu kataraktu i sa tim simbolično i ljudsko slepilo – što je i funkcija poezije.

Drugi primer stvaranja novog, subjektivnog sveta je sledeća pesma Tohta Kaneke, najistaknutijeg vođe savremenog (gendai) haiku pokreta u Japanu:

Jezero moje duše
na njegovim obalama krstari senka
tigra posve crnog (11)

U pozadini ove pesme je prošlost, možda vezana za džungle u koje su mnogi japanski vojnici slati tokom Drugog svetskog rata, a koje su kasnije iskrčene. Ova pesma je zapravo neka vrsta “unutrašnjeg pejzaža”, koji možemo naći u apstraktnom slikarstvu ali i u klasičnoj muzici Baha, Betovena, Debisija ili Malera ili u pesmama Tomasa Transtromera, Huana Himeneza i mnogih drugih istraživača nepoznatog uma.

Još jedan primer je moj vlastiti haiku:

Da li govorim jezik
suvih polja ili zimzelenih šuma
ili možda koralnih grebenova? (12)

Kako je nastala ova pesma, nije mi jasno jer se to desilo iznenada. Pretpostavljam da je u vezi sa mojim kompleksom, mučnim i dugim iskustvom balkanske političke zbilje. Koristeći ključnu reč “jezik” kao portal, stvaram apstraktan svet prirode da mi pomogne u mističnoj reintegraciji moje otuđene ličnosti.

U mojoj pesmi “leteće riba” s početka ovog članka želeo sam da istaknem kako se putem poezije mogu nenadano izmeniti svetovi. Zbog toga što leteće riba može da leti samo vrlo kratko vreme. Ali čak i tako kratka mogućnost da prodremo u nepoznati svet dar je slobode—najvredniji dar koji posedujemo kada pišemo haiku pesme, o kome su govorili Bašo i mnogi drugi.

U prirodi poezije je sposobnost da proširi obuhvat realnosti ljudskog postojanja i da na njega utiče čarobnom moći. I kod istraživanja obične realnosti i kod istraživanja nepoznatog i nesvesnog kompleksa, ista je priroda pesničkog postupka. Ovaj postupak je neophodan da bi se proširila sadržina haikua u XXI veku. Stvaranje ovog unutrašnjeg prostora je ono što će učiniti da drugi pogled bude cenjen, voljen, da haiku ostane značajna pesnička forma.

Fusnote:

(1) Anakiev, Dimitar: objavljeno u Haiku stvarnosti, jun 2008.

(2) Santoka: Grass and Tree Cairn, prev. Hiroaki Sato, Red Moon Press, 2002.

(3) Ibid.

(4) Issa, Kobayashi: The Autumn Wind, prev. Lewis Mackenzie, Kodansha Int.,1984.

(5) (prev. Richard Gilbert, lična prepiska, 19. april 2008).

(6) Kacian, Jim: Presents of Mind, Katsura Press, 1996.

(7) Anakiev, Dimitar: objavljeno u Haiku stvarnosti, jun 2008.

(8) Hoshinaga, Fumio: niska "Shiranui", prev. Gilbert i Ito, objavljeno.

(9) Gilbert, Richard: Poems of Consciousness, Red Moon Press, 2008.

(10) Natsuishi, Ban’ya: A Future Waterfall, prvo izdanje, Red Moon Press, 1999.

(11) Ibid.

(12) Anakiev, Dimitar, neobjavljeno.

Prevod: Saša Važić

Prevod pesama (2, 3, 4, 6, 7, 8, 10 i 12): Dimitar Anakiev