index

"Kada se vreme svede to tačke kada trajanje prestaje da postoji, ono postaje 'apsolutna sadašnjica' ili 'večno sada'. Sa tačke gledišta egzistencijalizma, ovo... nije apstrakcija, nije logična praznina; nasuprot, puno je kreativne vitalnosti."

To nije -- haiku trenutak -- praznina bez misli -- "psihološko stanje krajnje praznine ... (stanje) smrti. I u večnosti je sadržan vid smrti, sve donde dokle ostaje sama po sebi takva, odnosno, sve donde dok ostaje apstrakcija kao što su to druge opšte ideje."

"Da bi večnost oživela, mora se svesti na protok vremena u kome može iskazati sve svoje mogućnosti, dok vreme ostavljeno sebi nema polje delovanja. Vreme se mora stopiti sa večnošću (da bi imalo značaj). Vreme po sebi ne postoji baš kao što je večnost nemoćna bez vremena. Predstavu o vremenu moguće je steći kroz proživljavanje večnosti ... Da bi se večnost dograbila, svest mora biti budna upravo u trenutku kada večnost zakorači u vreme-- večno sada."

Haiku i smrt

Kako može razmišljanje o tome šta će se desiti posle smrti biti tema haikua? Ginter Klinge postiže ovu čarobnu alhemiju u sledećem haikuu:*

Sinu mi danas
pomisao na zalaske crvenih sunaca
kad me ne bude.

Reč "sinu" je tako neposredna, a "zalasci crvenih sunaca" predstavljaju tako živu sliku da misao ne može biti pasivna. Ovaj haiku je, iznad svega, pun sabi čežnje a, ipak, bez i najmanje naznake samosažaljenja.

U ovom haikuu se stapaju "odjeci" dva završetka - sunca i života. Početni osećaj da je pesniku "sinula" misao zamenjuje umirujući mir zalazaka sunaca. Kod čitaoca se ne javlja osećaj tuge zbog završetka života, već jak osećaj blagoslova zbog njegovog kontinuiteta: dan-noć, život-smrt, i tako u večnost. Alan Vots je odlično objasnio da je aware "krizni trenutak između gledanja na prolaznost sveta sa žaljenjem i tugom i njegovog posmatranja kao vida velike praznine".**

*Drifting with the Moon, prevod: Ann Atwood

**The Way of Zen, str. 187

Prevod: Saša Važić