index

СВ: Како доживљавате културу на нашим просторима сада у односу на период када сте били министар културе и директор Завода за међународну просветну, културну, научну и техничку сарадњу Републике Србије? Шта се, односно, да ли се ишта може учинити да буде више културних Срба? Чак и они које очекујемо да буду културни, почев од уметника и писаца до политичара једва да знају да се изражавају, о јавном понашању да и не говоримо.

ЂС: Дужност директора Завода за међународну просветну, културну, научну и техничку сарадњу Републике Србије обављао сам од 1989. до 1993. године а министар културе био сам 1993. и 1994. године. То су била веома тешка времена: санкције, економска криза и блокада Србије. Инфлација је била 313 милиона одсто – највећа у историји света. Ја сам као министар културе имао плату 7 немачких марака, што данас износи два и по евра. Шољица кафе у обичном ресторану стајала је шеснаест милијарди динара!

Културни преображај сваког, па и српског, друштва је резултанта многих послова, услова и предуслова. Србија је сада у економској кризи, проценат неписмених је међу највећим у Европи, проценат незапослених, такође. Ако мислимо остварити културни напредак, са њим се мора почети од дечјег вртића, основне и средње школе па до средстава информисања и културних институција. Породица је, иако је и она у кризи, и даље најзначајнији стуб сваког културног преображаја и стабилитета. Ако свака од поменутих институција изврши своју дужност – резултати могу бити добри.

СВ: Шта сте Ви лично током свог радног века учинили за културу Србије?

ЂС: Никада нисам оцењивао свој рад у култури. Чинили су то други и нисам лоше пролазио у њиховим оценама. Ипак желим да кажем да сам носилац бројних одликовања и награда за мој рад у култури, међу којима су највеће: „Вукова награда“, „Златни прстен Багдале“, „Србољуб Митић“, „Раде Драинац“ „Златни беочуг“. За допринос развитку културних веза српског и чешког народа добио сам четири значајне чешке награде: „Масарикова награда“, „Франц Кафка“, „Рудолф Други“ и „Карел Хинко Маха“. Добио сам 2006. године награду за поезију у Напуљу која носи назив „Искиа – италијански оскар културе“.

Набројаћу само неке највеће послове које сам обавио у култури – иницирао или организовао. Један од њих је превођење Законоправила Светог Саве на савремени језик. Законоправило је један од најзначајнијих духовних споменика српске културе. Само два стручњака у Србији добро познају језик (српскословенски) на коме је оно написано. Преводилац Законоправила Миодраг М. Петровић је у списак личности које су помогле превођење и објављивање Законоправила, којима је упутио захвалност на првим странама превода, унео и моје име. Оно што је за Енглезе „Магна карта“, то је за Србе Законоправило. Као министар културе, успео сам да издејствујем висок проценат финансијских средстава у буџету Србије који је био намењен култури. Те паре су додељене многим институцијама културе што им је помогло да преброде најтеже године санкција и блокаде.

Донео сам одлуке о оснивању преко 30 задужбина, фондација и легата у Србији. Међу њима су најпознатије Задужбина Николе Пашића у Зајечару и Задужбина Десанке Максимовић у Београду.

У Заводу за међународну сарадњу је са мојим сарадницима изведен јединствен подвиг. Успели смо да попишемо све студенте из сто земаља који су студирали на факултетима у Србији. То је 50.000 људи из сто земаља који су у периоду од 1950. до 1990. били наши студенти. Ради се о 50.000 интелектуалаца који су дипломирали код нас, који говоре српски језик, који су се вратили у своје земље као стручњаци. Они сада представљају веома угледне личности у својим земљама. Међу њима је било, и данас има, председника влада, министара, професора универзитета, високих стручњака. Они су наши пријатељи и биће увек жива спона њихових земаља и наше земље. Спискове ових студената послали смо на адресе сто наших амбасада како би се остварили контакти са њима у циљу развитка односа наше земље и тих земаља.

Као амбасадор наше земље у Чешкој републици (1994-2001) у време санкција, блокаде и бомбардовања, организовао сам богату културну активност. Поменућу само неке акције. Још док сам био министар културе сачинио сам концепт наше прве Историје српске културе, окупио 25 водећих стручњака за поједине области који су написали свој део текста. Радећи као амбасадор у Прагу, организовао сам превођење поменуте Историје на чешки језик. Помоћ су пружили и наши привредници који живе у Прагу. Издавач Историје српске културе био је Карлов универзитет, по старости шести у свету, 41 годину старији од Косовске битке. Промоција Историје српске културе на чешком језику одржана је у нашој Амбасади у Прагу 1995. године у време санкција, уз присуство академика Павла Ивића и низа наших и чешких знаменитих личности. Био је то велики празник наше културе и дипломатије. То је време када се о нашој земљи писало само лоше и лоше. Чешка штампа је забележила појаву раскошне Историје српске културе као значајан догађај у развитку чешко-српских културних веза. Превели смо и низ других књига са српског на чешки језик: романе Наде Маринковић, Радета Војводића и Бране Шћепановића као и Антологију српске поезије 20. века Љубише Ђидића.

У згради наше Амбасаде изградили смо и отворили наш Културни центар који је постао средиште живе културне активности. Док сам био амбасадор у овом Културном центру одржано је преко 45 изложби, концерата, књижевних вечери, разговора. Помињем неке сликаре који су излагали у Центру и који су поклонили по једну слику Амбасади: Милић од Мачве, Сава Стојков, Драган Стојков, Здравко Мандић, Владимир Митровић, Љубица Радовић, Драгић Петровић Медош, Војислав Вељашевић. Њихове слике и данас красе зидове нашег дипломатског представништва.

У осам чешких градова организовали смо изложбе копија икона манастира Хиландар. Ове изложбе су изазивале огромно интересовање.

Обновили смо руинирани српски Маузолеј у Јиндриховицама где је сахрањено 7.100 а у оближњем гробљу 2.500 Срба, заробљеника у Првом светском рату. То је највеће српско гробље у свету.

СС: Да ли ће наша омладина научити из грешака претходне генерације која је занемарила наше културне и националне интересе?

ЂС: То је дуга прича о којој бисмо могли говорити сатима. Срби су полако али сигурно занемаривали своју традицију, баштину, културно наслеђе а хрлили су да науче туђе, да што мање буду Срби. Ваљда су мислили да ће се тако више свидети другима, а други су се чудили и често питали: „Имате ли ви нешто ваше?“ Дуго се препричавао онај несрећан случај када је неки наш музички састав гостовао у Паризу. На репертоару је имао француске шансоне, па су чак имитирали певача Мориса Шеваљеа а Французи су реаговали: „Ма, немојте то, ми тога имамо преко главе, дајте нешто ваше!“

Велика је заблуда Срба да треба да се у култури интернационализују тако што ће своје заборавити а усвојити туђе. Погледајте шта се догађа са српским језиком. Буквално свакодневно се избацују из јавне употребе наше речи а узимају се стране, првенствено енглеске, које ништа друго не значе него оно што је значила она српска, избачена реч. Наводим неколико реченица које су новинари телевизије, као најмоћнијег средства утицаја, изговорили: „То је кам бек мега стара“ (ни једна српска реч), „Какав је ваш филинг о бек граунду овог феномена?“, „Он је изразити фајтер и плејмејкер и у плеј офу је дао дабл трипл“. И тако даље и тако даље! Лудило поништавања сопственог идентитета траје и не зна се како ће се све то завршити. Питање је да ли ће младе генерације моћи да зауставе ову стихију, јер оне имају свој проблем незапослености и голе егзистенције.

СС: Шта намеравате да предузмете у погледу очувања националног и културног идентитета и с ким бисте желели да сарађујете?

ЂС: У току целог мог радног века, а то је преко 40 година, настојао сам да дам свој допринос неговању оне здраве народне традиције која осигурава самобитност народа. Губитак идентитета сваког народа је крајње опасан и води нестајању самог народа. На сваком од својих радних места трудио сам се да оно најаутентичније у српском народу постане део свакодневног живота и да се у живој комуникацији са савременим вредностима оплођује, прераста у нови квалитет. Био сам 12 година уредник Телевизије Београд. Током тих година снимљене су и емитоване на стотине документарних и образовних емисија из српске историје, књижевности, музике традиције и слично. Све те емисије остале су у архивима Телевизије Београд и представљају право благо.

Навешћу само још један посао који сам радио преко 50 година. Наиме, пре годину дана Компанија Новости објавила је двотомну књигу Српске народне изреке у, за наше прилике, огромном тиражу од 20.000 примерака. Недавно сам сазнао да је ова књига распродата! То говори да се читаоци радо враћају аутентичним вредностима народног духа и традиције.

СС: Како би се могла повећати присутност ћирилице у Србији?

ЂС: Најкраће речено, ћирилица је угрожена у Србији. Од кога? Од самих Срба! То је појава над којом се морамо дубоко замислити. Такође је потребно да себи поставимо питање шта следи када се, боље речено, ако се ћирилица изгуби.

Латиница коју ми у Србији, поред ћирилице, употребљавамо, регистрована је као хрватска латиница. Срби у том случају постају народ без своје азбуке! То би била највећа срамота и самопонижавање које бисмо сами себи приредили. Дубоко верујем да до тога неће доћи. Неопходно је да све снаге у Србији, од Владе до основне школе, нађу начина да се српска ћирилица сачува у пуној, свакодневној употреби.

Овде ћу поменути један драгоцен податак који свакако заузима почасно место у историји ћирилице. Наиме, 1937. године у Лајпцигу је докторирао W. Veber на тему Азбуке света. Он је био очни лекар. Дуго је испитивао све азбуке света са најразноврснијих аспеката. После дугог рада, др Veber је установио да је српска ћирилица најбоља и да најмање замара очи. У част најбоље азбуке на свету др Veber је српску ћирилицу крупно исписао на првој страни своје објављене дисертације. Дакле, и научно је доказано да је српска ћирилица најбоље и најједноставније писмо на свету! На нама је да ли ћемо ту тековину наше цивилизације сачувати или нећемо. Узгред да кажем да бисмо нашу азбуку морали називати српска ћирилица јер постоји још низ ћирилица (руска, македонска, бугарска) а све су оне различите и свака је мање савршена од српске. Годинама трагам за Веберовом дисертацијом.

Питање опстанка ћирилице и њене употребе мораће да се регулише законом.

АД: Шта је Србија учинила у јачању веза са својим сународницима који живе у иностранству, а шта је пропустила да учини?

ЂС: У свету има четири и по милиона Срба на свим континентима. То је огроман број. Некада смо тај свет називали дијаспора, па онда расејање. Србија је починила многе пропусте према својој дијаспори. Од свих народа бивше Југославије, Срби су најмање учинили на том плану. Када сам обављао дужност директора Завода за међународну сарадњу, имао сам прилику да са Александром Прљом, тадашњим секретаром за међународну сарадњу Владе Србије, посетим Аустралију, да разговарам са нашим сународницима. Много сам видео и научио на тим састанцима. Углавном, утисци су били мучни и тужни. На састанку у Сиднеју седели смо нас двојица и одговарали на њихова питања. Један наш суграђанин је рекао: „Ви сте, господо, први званичници наше домовине-матице, који отворено разговарају и седе са нама. Нико није хтео да разговара са нама, често су нас гледали као непријатеље, идеолошке противнике. Нас су пратили агенти УДБЕ, сумњичили нас, слали извештаје о нама. Једном смо доживели тешку непријатност. Дочекивали смо нову годину. Било нас је преко пет стотина. Када смо се у зору хтели разићи, кренули смо на паркинг ка својим аутомобилима. Били смо запрепашћени: гуме свих аутомобила биле су избушене! Тврдило се да су то учинили сарадници УДБЕ или можда неки припадници дијаспоре других народа са којима тада нисмо имали добре односе. Никада није пронађен виновник.“

Ми сада окрећемо поглед дијаспори, тражимо да инвестира у српску привреду а опет правимо грешке. Дијаспора тражи бар једног посланика у Скупштини Србије како би остварила јачу везу са матицом и подстакла међусобну сарадњу. Није добила то посланичко место.

Оснивањем Министарства за дијаспору неке ствари су се у контактима са нашим људима у свету побољшале. Наши сународници се не осећају запостављени. Најважније је да наши грађани у свету улажу у привреду Србије и да им се то исплати. То ће бити најбоља веза дијаспоре и матице и она има перспективу.

АД: Зашто истински уметници, првенствено писци, мало долазе на гостовање код наших људи у свету, а углавном то чине певачи и певачице?

ЂС: То је лако објаснити. Естрада је годинама стварала те везе, имају више финансијских средстава да остваре гостовања а, онда, и наш свет је навикао да преко песме доживљава своју матицу, то више на њих делује, изазива емоције и буди сећања. Решење би било да се наша држава потруди да отвори културне центре у свету у оквиру којих би се одвијала целокупна културна сарадња наше земље. Србија, нажалост, име само један културни центар, у Паризу (горе поменути у Прагу је затворен). Култура ће све више бити потреба народа и за одбрану идентитета али и за сарадњу са другим народима. Што више буде јачао глобализам, потреба за аутентичним вредностима народа ће расти. Како смо ми Срби на томе плану немарни, мораћемо учинити много напора да се изменимо и да схватимо да ми, као и сви други народи, вредимо у културном погледу онолико колико на светску сцену културних вредности донесемо нешто своје, право и аутентично. Тек онда ћемо имати шта да размењујемо и моћи да лакше усвајамо вредности културе других народа.

СВ: Ваша каријера је веома богата. Како сте успели све то да постигнете? Шта је за Вас лично остало најпримарније у смислу задовољења ваших личних амбиција и жеља?

ЂС: Од родитеља сам се научио систематском раду. Мислим да је то оно основно што деца, међу многим позитивним особинама, треба да стекну у раним годинама. Да почну и заврше посао. То је лако рећи, али то је велика филозофија живљења. Мој отац је својој деци (имао их је осморо) говорио: „Кад убијеш вука, онда га и у јаму баци“. То је једна од наших најлепших и најмудријих изрека. Наравно да је отац објашњавао смисао те изреке јер се она не да одмах разумети, нарочито ако је говорите деци. Мајка је такође била систематична и вредна. Имала је „златне руке“, како се то каже за оне који умеју обављати естетске послове, а када је она у питању, то се највише односило на везење. Неке од тих њених ручних радова изузетне лепоте и данас чувам у стану. Мајка је, поред тога, знала безброј пословица, изрека, а посебно загонетки које је загонетала својој деци и учила их оштроумности и некој врсти надреалистичког начина мишљења.

Као песнику, мени је било најважније да нађем неки свој израз и пут у поезији, што сматрам да сам успео.

СС: Шта Вас је подстакло да се образујете и ко су Вам били узори?

ЂС: И отац и мајка упорно су својој деци говорили да иду у школу, да добро уче. У том смислу нису имали никаквих тешкоћа. Свих осморо деце били су одлични ђаци а родитељи никада нису присуствовали родитељским састанцима, нити су имали потребе, нити су их професори звали. Имали смо других тешкоћа, наравно, углавном материјалне природе. Млађа деца су наслеђивала уџбенике старије, али понекад смо били и корисници стипендија које смо добијали као одлични ђаци. Једну годину сам био ђак пешак – што је било веома напорно. Устајао сам у пет изјутра, пешачио пет километара до воза, затим путовао 18 километара и опет пешачио два километра до железничке станице у Кикинди до гимназије. Нарочито је било тешко у зимском периоду за време јаких мећава и када су дували хладни панонски ветрови.

Основну школу сам завршио у Новим Козарцима, Нижу гимназију у Српској Црњи а Вишу гимназију „Душан Васиљев“ у Кикинди.

У тим пресудним годинама на мене је највише утицао и био ми нека врста узора директор Ниже мешовите гимназије „Ђура Јакшић“ у Српској Црњи, Радица Ненадов. Он нам је предавао српски језик и књижевност. Био је строг али је ценио личност ученика. Подстицао нас је да добро изучавамо народну књижевност. Задавао нам је да напамет учимо народне песме, и то оне најдуже, како бисмо осетили лепоту епског десетерца. Захваљујући професору Ненадову ученици су добро савладали и граматику српског језика. Кад год посетим Српску Црњу, однесем цвеће на гроб професора Ненадова.

СС: Када сте дошли у Војводину, ко Вас је прихватио и подржао?

ЂС: Моји родитељи, отац Никола и мајка Милка, са петоро деце населили су се марта месеца 1946. године у село Нови Козарци код Кикинде, на самој румунској граници. Били су једна од 250.000 породица које су, као учесници народноослободилачког рата и антифашистичке борбе у Југославији, одлуком Савезне владе добили земљу и кућу и отпочели живот у новој средини. Шесто дете мојих родитеља, син Бранко, био је партизан познате Тринаесте војвођанске бригаде која се цела прикључила Црвеној армији и учествовала у борбама против немачких фашиста на територији Немачке све до ослобођења Берлина. Бранко је остао целог живота у Југословенској народној армији, дипломирао на Правном факултету и радни век завршио као судија Војног суда. У Војводини су моји родитељи добили још двоје деце, тако да нас је било осморо. Сви смо завршили факултете и више школе и сви доспели у пензију.

Када смо ми дошли у село Нови Козарци (где су некад живели Немци), зидови су били исписани црвеним паролама. Сећам се неких: „Живела победоносна Црвена армија!“, „Индустријализација и електролизација – будућност наших народа“. Дочекао нас је Одбор за прихват досељеника и пружио нам сваку помоћ.

СВ: Уз сав политички, министарски, директорски, дипломатски и новинарски ангажман, бавили сте се и бавите писањем. Како сте све то постизали? Које су тешкоће на које сте наилазили у свом раду и колико Вам је бављење књижевношћу помогло да створите, можда, неку равнотежу и, претпостављам, дођете до унутрашњег мира ?

ЂС: Током мог радног века претежно сам обављао дужности у области културе. Писање је мој животни позив и моја унутарња потреба. Прву песму сам објавио у петом разреду гимназије. Писао сам кад год сам имао услова, ноћу, на путовању, између радних обавеза.

Нисам имао неких неприлика због моје литерарне и есејистичке ангажованости, сем у неколико наврата када сам нападан, посебно у два случаја када сам оспорио тада веома омиљену паролу посебно на радним акцијама и другим омладинским активностима. Та парола је гласила: „Надмашимо наше очеве да бисмо им били равни!“ Сматрао сам ту мисао штетном јер је развијала инфериоран однос младих људи према револуционарним генерацијама. Други случај је био када сам у реферату на Конгресу Савеза омладине Србије у Крагујевцу, као председник рекао следеће: „Боље би било да имамо више револуционара у професији него професионалних револуционара“. Професионалним револуционарима су називани сви најистакнутији политичари у самом врху власти, у ствари професионалци у политици који су то остајали целог живота. Оспорити ту институцију било је више него храбро у то време.

СВ: Реците нам нешто о Вашем раду у области књижевности. Који су мотиви којима сте окренути и шта желите да постигнете?

ЂС: Моје стваралаштво је претежно поезија. Поезију сматрам најсложенијим обликом изражавања људских естетских доживљаја. Моји основни мотиви су субјективан свет песника и мисао о људској егзистенцији, болу, патњи и срећи.

СС: Шта бисте издвојили као Ваша најуспелија литерарна остварења?

ЂС: Мој књижевни опус је доста обиман и обухвата више жанрова. Објавио сам 17 књига поезије, седам књига избора поезије, осам књига студија, есеја, чланака и полемика, три путописа, две књиге прозе, две антологије и две драме.

Издвојио бих моју песму „Ластавичје гнездо на фресци Хиландара“ која је сам врх мог песничког стварања. Ова песма је 60 пута објављена код нас и преведена на 10 страних језика. Додајем као најуспешнију збирку песама Срп од змије која је добила бројне похвалне критике. Од прозних остварења мислим да је најуспешнија књига кратке прозе Рудиште.

СС: На чему тренутно радите?

ЂС: Недавно ми је новосадска издавачка кућа Vega Media обавила књигу песама. Њен наслов је Хеленски богови а посвећена је у потпуности тематици старогрчке цивилизације и културе.

Већ дуже времена радим на припреми нове збирке песама Бескрај која ће прво бити објављена на чешком, у Прагу, а потом на српском.

СВ: Објавили сте и три књиге хаику поезије. Пишете ли још увек хаику и пратите ли кретања у овој врсти поезије?

ЂС: Објавио сам збирке хаику поезије: Ситни трептаји јасике, Свитац у ноћи и Цвет на камену. Још пишем хаику поезију јер је то облик поетског израза који пружа огромне могућности језичких истраживања и досезања максималне густине стиха.

СВ: Шта је за Вас хаику поезија и зашто понекад бирате да преко ње изразите свој унутрашњи живот?

ЂС: У једном мом есеју, раније објављеном, покушао сам да објасним зашто је хаику поезија доживела велики процват у Србији. Наиме, у нашој народној књижевној традицији постоје кратке форме – пословице, изреке, разбрајалице, бајалице, питалице и загонетке које су омиљене у нашем народу. Кроз њих је исказано богатство духа и проницљивост нашег човека. Ове кратке народне умотворине створиле су основу да се једна нова форма, за нас непозната, пристигла са далеких простора глобуса, у Србији тако добро прихвати и да је бројни песници узму као своју нову креацију.

СВ: Можете ли се сетити својих првих хаику песама?

ЂС: Налазе се у збирци Ситни трептаји јасике. Ово су две строфе које сам прве написао:

Шљива у цвату.
Беле птице слетеле на гране.
Једва их ноћ потамни.

Ситни трептаји јасике.
Хармоника лисната.
Виде се звуци.

СВ: Којој врсти поезије, и источној и западној, сте Ви лично наклоњени? Ко су Вам омиљени песници и зашто?

ЂС: Не прилазим поезији ни као источној ни као западној. Тешко је поезију разврставати. Њена улога у културној историји света је јединствена јер сведочи на непоновљив начин о духовном профилу епоха и цивилизација.

Моји омиљени песници припадају руском књижевном простору. Квалитет те поезије је дубока осећајност, животност, слављење љубави, постојања, универзума.

На руском језику су испеване најболније, најмудрије и најуниверзалније песме овог света. Не бих набрајао руске песнике које волим, само ћу поменути Сергеја Јесењина као првог на том дугом списку.

СВ: Какав је, по Вама, однос између хаику поезије и других поетских врста? Зашто се хаику раширио свуда по свету?

ЂС: Поезије је слобода израза, тематике, версификације, ритма и свега другог. Хаику има строго одређена правила која песници морају да поштују. То је стваралачки изазов и многи песници желе да се огледају у том задатом послу. У томе је највећа привлачност хаикуа, поред максималне краткоће - обавеза да се у оквиру три стиха наговести једно годишње доба. Не треба заборавити да је комуницирање хаику поезијом врло једноставно, пре свега због краткоће, а ту је и још једна погодност – лакоћа превођења.

СВ: Kaквo je Ваше виђење хаику поезије у свету? Да ли се она развија или стагнира у поређењу са својим јапанским коренима? Сматрате ли да се данас хаику пише успешније него пре више стотина година? Какво је Ваше мишљење о старим јапанским мајсторима? Сматрате ли да је њихова вредност можда прецењена? Шта мислите o савременим хаику песницима уопште и која имена бисте навели као посебно успешне хаику песнике?

ЂС: Колико сам могао да видим, догађа се један процес који бисмо могли назвати регионализација хаику поезије. То значи да се и у тако кратку форму уносе битности средине и менталитета, што је разумљиво. При том се ипак чувају основна правила хаику поезије. У том смислу можемо рећи да се хаику ипак развија.

Стари јапански мајстори су темељ хаику уметности. Кад их пажљиво читате, сажимање њихових стихова је толико као да ће једног момента написати хаику од чисте тишине, без речи!

Нисам познавалац свега што се догађа у светском покрету хаику поезије. Имам неколико антологија хаику поезије. У једној репрезентативној која је објављена у Канади (Haiku Sans Frontieres, Une Anthologie Mondiale) а која је двојезична, на језику оригинала и на француском, објављено је десет мојих хаику строфа. У њој су заступљени и следећи наши песници: Владислав Бајац, Мирјана Божин, Милијан Деспотовић, Добрица Ерић, Ленка В. Јакшић, Бојан Јовановић, Зоран Раонић, Славко Седлар и Вукадин Сретеновић. У антологији су објављени радови песника из 24 земаља. То је можда најбоља и најбогатија антологија савремене хаику поезије у свету.

СВ: Читава дебата се води о томе шта је а шта није хаику. Постоји низ дефиниција хаикуа и још увек прилично неслагања када су у питању његова форма, садржај и стилске фигуре које се могу или не могу користити, а што све доводи до различитог начина писања хаикуа. Посебно су се у Америци водиле многе дискусије и уложило прилично напора да се изнађе дефиниција хаикуа за Запад, тако да је Хаику друштво Америке основало чак и комитет који је требало да сачини коначну дефиницију. Може ли се хаику дефинисати? Aкo може, шта би била Ваша дефиниција?

ЂС: Као што је познато, постоји 37 дефиниција саме уметности и ни једна не задовољава до краја. Да је лако дефинисати уметност, не би било толико дефиниција. Ако теоретичари нису успели да дефинишу саму уметност, зашто би могли да дефинишу хаику, један њен мали сегмент? Уметничку креацију је, дакле, немогуће дефинисати до краја. У томе и јесте њена чаролија и привлачност. Могли бисмо рећи да је хаику уметничка слика постигнута са најмањим бројем речи уз могућност препознавања годишњег доба у свему томе. Ако неки хаику није то, онда је он варијанта хаикуа, а онда ни то није за одбацивање.

СВ: Какво је Ваше мишљење o модернизацији хаикуа (кључне речи, одступање од изворне форме и суштине...)?

ЂС: Неминовно ће доћи до модификације хаикуа јер је то нешто нормално у животу уметности. Све је то тешко предвидети. Можда ће, као што бива у уметности, то довести до неког новог квалитета.

СВ: Како бисте проценили стање хаикуa у Србији?

ЂС: Мислим да Србија спада у сами врх светског хаику покрета. Довољно је само бацити поглед на листове и ревије хаику поезије који излазе код нас и томе додати и све збирке хаику поезије које се годишње објаве у Србији, па ће се видети разноврсност, тематско богатство и стваралачка смелост.

СВ: Године 1999, у време НАТО бомбардовања, учествовали сте са Димитром Анакиевим на стварању књиге Парче неба – хаику из склоништа. Реците нам нешто о том раду и на какав је одјек наишао код нас и у свету.

ЂС: Тих година Југославија је била у тешкој ситуацији – у изолацији и блокирана за било какву сарадњу на политичком, културном и спортском плану. Захваљујући чињеници да смо отворили свој Културни центар у Амбасади, у Чешкој смо организованим и добро осмишљеним садржајем направили продор на културном пољу.

Димитар Анакиев и ја обратили смо се хаику песницима више земаља са молбом да пошаљу своје хаику строфе као протест против злочина који је почињен бомбардовањем Србије од стране НАТО пакта у коме је било на хиљаде цивилних жртава а привреда Југославије била углавном уништена. Добили смо одговор из 12 земаља. То је био глас немирења и протеста. Објавио сам све те хаику строфе на три језика – српском, чешком и енглеском. Промоција ове књиге је одржана у нашем Културном центру уз присуство великог броја гостију.

За књигу „Парче неба“ напасао сам предговор под насловом „Најтиши глас који се најдаље чује“. Чеси су ову књигу изванредно примили. Послали смо је у неколико великих светских библиотека. Нека остане као изванредан документ о једном злом времену када је преовладало безумље. У књизи се налази и мој, мало необичан, хаику са историјским садржајем и са објашњењем, првенствено за стране читаоце:

Београд – шести април.
Поново се распрскава железо
У расцветаном воћњаку.

(У фусноти је стајало објашњење: „Шестог априла 1941. немачки фашисти бомбардовали Београд. Шестог априла 1999. НАТО бомбардовао Београд)

Када смо већ код протеста интелектуалаца, хтео бих да кажем да су песници Чешке републике учинили нешто што је достојно сваког поштовања. Њих 25 написали су изузетне песме у знак протеста и као крик против бомбардовања и све их објавили у књизи Мета. За ову изузетну књигу заслужан је чешки песник Карел Сис, велики пријатељ Срба. Она је распродата и представља прворазредни документ немирења интелектуалаца са злом.

СВ: Мада је хаику поезија најраширенија поетска форма која се данас пише у свету, још увек је (чак и после више стотина година) њено тржиште ограничено и мало. Реч професионалних критичара се о њој ретко може чути. Вероватно је тако свуда у свету... Како бисте Ви то објаснили? Може ли ишта да промени положај хаикуа?

ЂС: Све је ово тачно. Хаику захтева истанчан сензибилитет и читаоца и аутора. Због тога је питање да ли ће књиге хаику поезије имати високе тираже. Можда је најбоље да хаику и даље задржи своју тајновитост и неку врсту ауре, што му даје посебну драж.

***

ЂОКО СТОЈИЧИЋ је рођен у селу Медна крај Мркоњић Града, Република Српска, Босна и Херцеговина. Дипломирао и магистрирао југословенску и светску књижевност на Универзитету у Београду.

Обављао низ дужности у друштвеним и политичким организацијама.

Био главни и одговорни уредник листа Студент и недељника Нин, уредник Телевизије Београд, директор Завода за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу Републике Србије и министар културе Републике Србије. Амбасадор Савезне Републике Југославије у Чешкој републици био је од 1994. до 2001. године.

Објавио је 17 књига поезије, 7 књига избора поезије, 8 књига студија, есеје, чланака и полемика, 3 путописа, 3 антологије, 2 књиге прозе и 2 драме. Поезија му је превођена на 20 страних језике. Такође, на страним језицима објављено му је осам књига поезије, једна драма и један путопис. Поезија Ђоке Стојичића уврштена је у 16 светских и 60 југословенских и српских антологија и зборника.

О књижевном раду Ђоке Стојичића, поред бројних есеја и студија у листовима и часописима, објављене су и три књиге: Николе Рацковића Дрво из завичајног дворишта, Ксеније Катанић Раскош неизвесног и Милоша Јевтића Огледања Ђоке Стојичића.

Ђоко Стојичић је аутор првог пројекта Историје српске културе, 1993. године. Граду Кикинди, где је учио гимназију, поклонио је Легат са око 25.000 књига и других библиотечких јединица на 20 језика.

Добитник је више награда за књижевни рад: „Вукова награда“, „Златни прстен Багдале“, „Србољуб Митић“, „Раде Драинац“, „Масарикова награда“, „Рудолф Други“, „Карел Хинко Маха“, Европска награда „Франц Кафка“, награда за поезију „Искиа – италијански оскар културе“ и „Златни беочуг“.

Ђоко Стојичић је члан Удружења књижевника Србије, почасни члан Уније чешких писаца и потпредседник Европске уније уметности и са седиштем у Прагу.