index

REZIME

Naredno razmatranje se bavi razvojem pokreta za novi haiku (shinkô haiku undô) i ispituje događaje koji su se odvijali tokom dugog ratnog perioda, doba koje je u skorašnjoj istoriji značajno za razumevanje razvoja pokreta savremenog haikua, odnosno gendai haikua u Japanu. U svojoj knjizi „Moja poratna istorija haikua“, koju je napisao 1985, proklamovani vođa posleratnog haiku pokreta Kaneko Tohta (1919–) piše: „Kada govore o istoriji posleratnog haikua, mnogi naučnici obično kreću od kraja Drugog svetskog rata. Ovaj prilaz je, međutim, prilično stereotipan. Bolje je da se sa razmatranjem istorije posleratnog haikua započne od sredine rata ili od početka Petnaestogodišnjeg rata [1931-45].’” Utvrđivanje položaja haikua tokom produženog ratnog perioda u Japanu je od velikog istorijskog značaja, mada je malo onih koji su upoznati sa ovom istorijom. Zapravo, ratni period je bio mračno doba za haiku, ali se gendai haiku ipak razvijao uprkos progonima i ogorčenosti koju su oni izazivali, a i danas je nastavio da se razvija. Imajte u vidu da su dve preovlađujuće škole ili „prilaza“ savremenom japanskom haikuu: 1) gendai haiku (bukvalno: “savremeni haiku”) i 2) tradicionalni (dentô) haiku, stil koji su zastupali pesnici okupljeni oko časopisa Hototogisu. Da ne bude zabune, naziv “savremeni haiku” će se odnositi na savremeni (od 20-tih godina prošlog veka nadalje) haiku uopšte, dok se “gendai haiku” odnosi na napredni pokret, njegove ideje i aktivnosti. Uz ovaj esej dat je i dodatak, “Istorijski revizionizam (negacionizam) i lik Takahame Kjošija”, koji podrobno objašnjava savremeni negacionizam vezan za Kjošijevo učešće u progonu tokom rata i njegovu saradnju sa carsko-fašističkom vladom Japana tokom čitavog ratnog perioda.

NOVI HAIKU

U pet izjutra, 14. februara 1940, u gradu Kobe, po snežnom vremenu, detektiv u civilnom odelu u pratnji dva uniformisana policajca stiže u kuću Hirahata Seita (1905-1997), haiku pesnika i psihijatra. Policajci su tako snažno udarali u vrata da su probudili celu porodicu. Doktoru Hirahatu je rečeno da krene dobrovoljno u policijsku stanicu u Kjotu na ispitivanje u vezi sa časopisom Kjodai haiku (Haiku Univerziteta Kjoto). Policajac je pripadao Japanskoj tajnoj policiji (tokubetsu kôtô keisatsu ili Tokkô), istražnoj policiji carskog fašističkog poretka Japana, sličnoj nacističkom gestapou. Mada veoma uznemiren, dr. Hirahata se pravio da je miran dok se kretao prema telefonu. “Samo trenutak. Moram da pozovem radno mesto, moju bolnicu”. Tada mu je službenik Tajne policije rekao: “Nema svrhe da zovete kolege, već smo ih sve pohapsili.” Kako je Hirahata kasnije izjavio, baš u tom trenutku su njegova deca nevino povikala: “Hej! Policajci su došli kod nas da se igraju! Da se igramo ‘lopova i žandrama’ sa vama?”, ne shvatajući važnost događaja (Kosakai, 66-7).

Tog 14. februara započelo je masovno hapšenje članova Kjodai haikua. Slična hapšenja pesnika okupljenih oko ovog časopisa su se zbila još tri puta u periodu od februara do avgusta 1940. godine. Ukupno je uhapšeno 16 haiku pesnika. Među njima su bili ugledni pesnici: Inoue Hakubunji (1904-1946?), Haši Kageo (1910-1985), Nići Eibo (1910-1993), Sugimura Seirinši (1912-1990), Mitani Akira (1911-1978), Vatanabe Hakusen (1913-1969), Kiši Fusanro (1910-1982) i Saito Sanki (1900-1962).

Godinu dana kasnije, februara 1941, Tajna policija proširuje progon na pesnike okupljene oko četiri časopisa “protivnika establišmenta” u Tokiju: Haiku Seikacu (Haiku život) Hiroba (Polje), Dođo (Iznad zemlje) i Nippon Haiku (Japanski haiku). Žrtve ovog progona su bila 13 pesnika, uključiv Šimada Seiha (1882-1944), Higaši Kjoza (poznat i kao Akimoto Fuđio) (1901-1977), Fuđita Hacumija (1905-1984), Hašimoto Muda (1903-1974) i Kuribajaši Isekira (1894-1961).

Zbog načina na koji je Tajna policija postupala prema Šimada Seihu dok je bio u zatvoru, zdravlje mu se pogoršalo, zapao je u komu i kasnije preminuo. “Postupak” je uključivao razne vrste mučenja i podmetanje lažnih priznanja, kao što su potpisane izjave: “Bio sam protivnik vlasti, ali se sada klanjam caru” i “Bio sam komunista i planirao sam revoluciju protiv carskog poretka” itd. Postojalo je 22 posebnih rečenica koje su stavljane u lažne pismene izjave. Osim toga, haiku pesnici su morali da izvrše “haiku anatomiju” svojih dela, tj. bili su prisiljavani da tumače i ponižavaju svoja dela shodno volji Tajne policije. Uhapšeni pesnici su takođe bili prisiljavani da podvrgnu “haiku anatomiji” i dela svojih prijatelja i drugih pesnika. Njihovi časopisi su zabranjeni i spaljeni. Danas ne postoji primerak časopisa Kjodai haiku za februar 1940, izuzev pojedinačnih brojeva koji su slučajno pronađeni među zaostavštinom haiku pesnika koji su poginuli u ratu (Tajima, ii-iii).

Čitav ovaj niz hapšenja pet navedenih grupa okupljenih oko haiku časopisa, do koga je došlo u periodu od 1940. do 1941. godine, poznat je kao “Slučaj progona haikua” iz čega se može zaključiti da se radilo o samo jednom događaju. Međutim, ovi progoni su se nastavili tokom čitavog rata. Prema zvaničnoj evidenciji, uhapšeno je 46 haiku pesnika (jedna žena i 45 muškaraca). Dva su umrla zbog nehumanih postupka, a u periodu od 1940. do 1945. je uništeno na desetine haiku časopisa.

Kako totalitarne vlade svih vremena i u svim delovima sveta obično proganjaju mislioce i umetnike, može se činiti i da su gore pomenuti postupci sprovođeni prema tipičnom obrascu. Međutim, kada su u pitanju ovi slučajevi, bilo je i nečeg više sem progona koji je vršila Tajna policija. Na meti stalnih progona bili su značajni haiku pesnici koji su pripadali pokretu za novi haiku (shinkô haiku undô), koji su se suprotstavljali konzervativizmu škole Hototogisu i nastojali da pišu haikue na nove teme, primenjujući termine i tehnike koji su se odnosili na savremeni društveni život. Da bi izrazili takva osećanja, ovi pesnici su često pisali haukue bez kigoa (sezonskih reči), direktno se baveći netradicionalnim temama, kao što je društvena nejednakost, i koristeći modernističke stilove, uključiv i nadrealistične tehnike itd.

Možda se pitate zašto ni jedan član najveće i najuticajnije haiku grupe Hototogisu (ili ni jedan tradicionalni haiku pesnik) nije nikada uhapšen. Odgovor je i šokantan i zbunjujući: Hototogisu je bio u bliskoj vezi sa Japanskom tajnom policijom i Obaveštajnim biroom Japana (jôhô kyoku). Konzervativni haiku pesnicu su proganjali pesnike novog haikua uz pomoć Tajne policije. Osim toga, više uglednih tradicionalnih haiku pesnika bilo je naklonjeno i aktivno potpomagalo fašistički pokret i pokušaje Japana da izazove rat.

Takahama Kjoši (1874-1959), jedan od dvojice najznačajnijih učenika Masaoke Šikija (1867-1902) i urednik časopisa Hototogisu, postaje predsednik haiku ogranka carsko-fašističke vladine propagnadne grupe za kontrolu kulture poznate kao “Japanska književna patriotska organizacija (JKPO) (Nihon bungaku hôkoku kai)”, koja je radila na cenzuri, progonu i vršila druge ratne zločine raznih vrsta. Nekoliko naučnika brane Kjošija, govoreći da ga je iskoristila fašistička vlada, tvrdeći, na primer, da se “Kjoši opirao ratu svojim ponašanjem, time što nije direktno govorio o njemu u svojim haiku pesmama, ni na koji način” (Asai, 146). Ovaj stav će biti podrobnije razmotren u dodatku ovoga teksta. Neosporna je istorijska činjenica da se, osim što je bio predsednik haiku ogranka fašističke JKPO, Kjoši vidno zalagao i za pitanja fašističke kulturne organizacije i njene aktivnosti, te bio duboko posvećen pokretu propagande/kontrole kulture. U to vreme, direktor/-poverenik JLPO bio je Ono Buši (1889-1943), koji je, pored drugih profesionalnih dužnosti, obavljao i funkciju kokumin jyôsô chosa iin, odnosno “agenta za istraživanje mišljenja građana nacije.”

Sramotna je njegova izjava:

„Neću dozvoliti postojanje haikua, pa makar ga napisala i najčasnija osoba koja pripada levom krilu ili progresivnoj ili antiratnoj grupi. Ako se takve osobe nađu u haiku svetu, bolje bi bilo da ih progonimo i kaznimo. Ovo je neophodno (Kosakai, 169)“.

Jedan haiku pesnik koji je preživeo hapšenje je izjavio da mu je Tajna policija naredila (lično poručnik Nakaniši) da “piše haiku pesme stilom časopisa Hototogisu” (Hirahata, 49; Kosakai, 79). Prema fašističko-nacionalističkim tradicionalistima, pisati haiku bez kigoa (tradicionalni sezonski termin), značilo je anti-tradiciju, a anti-tradicija je značila anti-carski poredak, pa stoga veleizdaju; zato svi pesnici novog haikua treba da budu uništeni. Podsetimo se kako su nacisti očuvali takozvanu čistu nacionalističku umetnost, proganjajući moderne stilove takozvane “degenerativne umetnosti”.

Pre nego što dalje prodiskutujem ove događaje i ono što stoji u njihovoj pozadini, želeo bih da dam kratak pregled istorije haikua ranih godina XX veka. Nakon Šikijeve smrti, 1902. godine, haiku se podelio u dve osnovne škole. Takahama Kjoši je insistirao na tome da haiku mora da sadrži 17-on slogova rapoređenih po obrascu 5-7-5 (-on su fonemski zvuci koji se broje u japanskom haikuu) sa jednim tradicionalnim kigoom, dok je, nasuprot tome, Kavahigaši Hekigoto (1873-1937) dozvoljavao slobodan ritam i odstupanje od forme haikua. Obe škole su nastavile da se razvijaju tokom decenija, ali je stil koji je zastupao Kjoši posao popularniji. Nasledio je časopis Hototogisu od Šikija, koji je uveo revolucionarne promene u žanr, pa mu je produžetak njegovog rada pomogao da postigne komercijalne uspehe. Kjoši je promovisao haiku kao književnost kachôfûei (kompozicija zasnovana na tradicionalnom osećaju lepote prirode). Škola Hototogisu je okupljala mnoge haiku pesnike, odgajala ih i postala najmoćnija i najuticajnija snaga u okviru haiku sveta.

Grupa poznata kao “Četiri S” haiku pesnika Hototogisu su Takano Sođu (1893-1976), Avano Seiho (1899-1992), Mizuhara Šuoši (1892-1981) i Jamagući Seiši (1901-1994). Ova četvorica su postala vodeće ličnosti haiku sveta dvadesetih godina prošlog veka. Prva dvojica, Sođu i Seiho, pisala su odlične šasei (“skice života”, termin koji je skovao Šiki) i kachôfûei haiku, dok su druga dvojica, Šuoši i Seiši, najzapaženija po svom lirskom i romantičnom samoizražavanju.

Nova generacija haiku pesnika postaje sve uticajnija, iako se Kjoši od momenta kada je preuzeo mesto urednika Hototogisu postavio kao tiranin. Te, 1913. godine, objavio je u njemu “Zapoved” (Kôsatsu) u kojoj proglašava: “Shvatite i upamtite da su Kjoši i Hototogisu isto” i "Suprotstavite se svakom novom stilu haikua, uključiv i novom haikuu" (“Kôsatasu,” iv). Pod njegovim vođstvom bukvalno nisu bile dozvoljena nikakva kritička mišljenja u okviru Hototogisua, osim onih u proznim esejima koje je sam vođa pisao. Tokom ovog perioda “haiku svet” je značio Kjošijev svet.

Zbog Kjošijeve diktature i zastupanja fiksnih ideja po pitanju stila haikua, ranih 30-tih godina prošlog veka Šuoši i Seiši napuštaju Hototogisu. Godine 1929. Šuoši osniva novi časopis, Ašibi (Andromedin cvet), a 1930. objavljuje svoju prvu knjigu haiku poezije, Kacušika (naslovljenu prema nazivu centra Tokija). U to vreme postojalo je nepisano pravilo da ako haiku pesnik želi da objavi svoju prvu knjigu, može da u nju uključi samo one haikue koje je izabrao Kjoši i da ga moli da napiše uvod. Šuoši namerno nije molio za ovaj uvod—što je u to vreme bio odvažan korak. Iste godine Šuoši u svom časopisu objavljuje vlastite književne kritike “Stvarnost prirode i stvarnost književnosti” (shizen no shin to bungei jô no shin). U ovom eseju navodi da samo koncepcija objektivne skice (Šikijeva „skica života“) nije dovoljna osnova za umetnost haikua i da haiku pesnik mora da poseduje i kreativnost i široko obrazovanje. Možda se danas Šuošijevi postupci i izjave ne čine tako značajnim, ali u to vreme oni nisu smatrani samo inovativnim već i “pobunom.” Da ironija bude veća, njegova haiku “pobuna” poklopila se sa početkom izbijanja Petnaestogodišnjeg rata.1 Godine 1931. japanska vojska napada severnoistočni pojas Kine, a naredne godine osniva se marionetska država Mandžurija. Fašističko-carski pokret razvijao se paralelno sa pokretom za oslobađanje haikua. Kaneko Tohta komentariše haiku svet i osećaj krize tokom ovog perioda:

„Već je počeo Petnestogodišnji rat. To je bilo vreme krize tradicionalih načina mišljenja, dok je za novu, savremenu misao to bilo vreme velikih mogućnosti—praćeno i velikim mukama. Bilo je neophodno da oni koji su se borili za nove načine mišljenja i umetnosti artikulišu osećanje i doživljaj ovog kriznog vremena, da se pobune protiv zastarelih koncepata i načina razmišljanja da bi se probili kroz stvarnost tlačenja i stagnacije kulture i da stvore svoju sopstvenu novu filozofiju. U takvoj kriznoj atmosferi haiku svet je bio prepun tenzija između stare garde i novih pisaca—činilo se da je konflikt mogao da dovede i do krvoprolića. Bilo je to vreme velike turbulencije (haiku no honshitsu, 231)“.

Do “pobune” Šuošija i Seišija došlo je tokom krizne godine, uglavnom iz razloga koje je naveo Kaneko. Pobuna i osnivanje novog haiku časopisa Ašibi bili su događaji epohe. Podstaknuti ovom pobunom nekadašnjih pesnika grupe Hototogisu, osnivaju se mnogi novi haiku časopisi. Godine 1933. osnovan je Kjodai haiku (Haiku Univerziteta Kjoto) a 1934. Hino Sođov (1901-1956) Kikan (Admiralski brod). Godine 1938. Fuđita Hacumi (1905-1984) počinje da objavljuje Hiroba (Polje). Posledica ove raznolikosti je da su neki časopisi koju su sarađivali sa školom Hototogisu počeli da se od nje udaljavaju. Jošioka Zenjidova (1889-1961) Amanogava (Mlečni put) i Šimada Seihov (1882-1944) Dođo (Iznad zemlje) kreću novim pravcem. Takođe, haiku pesnici Hekigotove škole slobodnog stiha, uključiv i Kuribajaši Isekira (1894-1961), priključuju se novom pravcu svojim časopisom Haiku Seikacu (Haiku život). Zbog zajedničkog cilja i naklonjenosti školi slobodnog ritma (jiyûritsu), dolazi do procvata novog pokreta. U celini uzev, novi poetski stilovi koje su zastupali ovi časopisi postaju poznati kao novi haiku (shinkô haiku), jedno od najznačajnijih izvorišta gendai haikua.

Avangardu novog haikua činila je grupa pesnika okupljena oko časopisa Kjodai haiku. Mladi postdiplomci sa Univerziteta Kjoto osnivaju časopis, ali on ubrzo biva preplavljen radovima progresivnih haiku pesnika širom Japana. Seiši je podsticao pokret za novi haiku. Cilj mu je bio da “sruši konzervativni haiku kao zabavnu literaturu i da stvori gendai haiku kao književnost koja izražava osećaj za godišnja doba u duhu Bašoa i kao pravu poeziju” (Komuro, 48). U prvom broju časopisa Kjoadai haiku od januara 1933. nalazi se sledeća objava:

„Sada haiku svetu predstavljamo Kjodai haiku, koji je reka koja teče našom mladom krvlju sa nasleđem velikih pesnika prošlosti. Odista, kada se putuje zemljom haikaija [haiku], ne može se biti ravnodušan prema ovoj bistroj reci. Neki bi izbegli ove vode, dok bi drugi ugasli žeđ samo jednom kapi kao slatkom rosom asketskog puta haikaia. Neka bude jasno: naša je jedina želja da ova reka zauvek navodnjava zemlju haikaia (Tajima, 24-5)“.

Većina ovih prvih pesnika je bila u svojim dvadesetim ili tridesetim; pokret za novi haiku bio je pun mladalačke energije. Ciljevi su im bili modernizacija (pisanje o osećaju savremenog života), humanizam (veće čovekoljublje), realizam (istinsko suočavanje sa društvenim problemima) i liberalizam (sa naglaskom na pravo slobodnog izražavanja). Često su pisali haikue bez kigoa, a pisali su i stilovima slobodnog ritma i forme. Uz to, usvojili su važano društveno ponašanje time što su rukovodili svojom grupom ne pribegavajući tradicionalnom, feudalnom sistemu "učitelj-učenik". U njihovoj grupi svi članovi su smatrati jednakim i slobodnim da se uključe u diskusiju i izraze suprotne stavove. Časopis je bio otvoren za kritiku sa strane.

Takvo ponašanje je bilo potpuno liberalno i inivativno, posebno za to vreme. Japan se kretao prema fašističkom poretku, pa ipak, inovativni časopis doveo je do senzacije i dobro se prodavao. Haiku koji je dole naveden poznat je primer Kjoadai haikua. Mada njegova lepota može biti umanjena u prevodu (gubeći utisak slobodnog ritma, kreativne asonance i kulturnog podneblja), najvažnija odlika pravca za novi haiku se čini očiglednom:

mizumakura gabari to samui umi ga aru Saitô Sanki

vodeni jastuk
plop!
hladan okean

Ovaj haiku je kasnije postao Sankijev epitaf.

Napisana su tada mnoga prvoklasna dela, ali Japan tone u mračno doba. Godine 1937. započinje Japansko-kineski rat, za kojim ubrzo sledi brza eskalacija masivnog ‘obaveštajnog rata’. Japanski kabinet obaveštajnog biroa (naikaku jôhô-bu) se proširuje, a on i vojska preuzimaju potpunu kontrolu nad svim novinama i drugim medijima. A započeo je i “Pokret mobilizacije duha cele nacije (kokumin seishin sôdôin undô)”. Godine 1938. stupa na snagu “Zakon o mobilizaciji cele nacije (kokka sôdôin hô)”. Na osnovu njega vlada je mogla da kontroliše razne društvene aktivnosti. Carska fašistička vlada pičinje da širi propagandu, izdavajući saopštenja kao što je: “Ovo je Sveti rat u ime cara živog boga.” Japan je bio preplavljen propagandom koja je glorifikovala rat kao Sveti rat. Sve informacije o stvarnim događajima na ratištu su prikrivane ili glorifikovane. Masakr u Nanjingu, na primer, nikada nije obelodanjen.

Rat i propagandna kampanja podsticali su japanski nacionalizam, a ovaj vatreni nacionalizam je ubrzavao dolazak carskog fašizma. Mnogi umetnici, uključiv i brojne haiku pesnike, uzdizali su rat kao Sveti rat i stvorili žanr “umetnost Svetog rata”. Godine 1937. Kjoši postaje član Carske akademije umetnosti (teikoku geijutsu in) za “umetnost Svetog rata” i počinje da objavljuje seriju članaka o ratu u ‘njegovom’ časopisu Hototogisu, a čak je i Šuoši nešto slično učinio u Ašibi. U to vreme Šuoši postaje vatreni nacionalista—zbog čega je, za razliku od Kjošija, kasnije izrazio žaljenje i javno se izvinio. Obojica su objavila haiku antologije o Svetom ratu; Kjoši - Sabrane haiku pesme o Japansko-kineskom ratu (Shina-jihen kushû) a Šuoši – Sveti rat i haiku (Seisen to haiku) i Sabrane haiku pesme o Svetom ratu (Seisen haiku-shû). Kjoši i Šuoši su održali i prevadanja na radiju o “haikuu Svetog rata”, koja su objavljena pod nazivom "Izabrane haiku pesme o Svetom ratu" (Seisen haiku-sen).

Kjoši je obavljao propagandne aktivnosti ne samo u Japanu već i u njegovim tadašnjim kolonijama. U Koreji, na zabavi koju je priredio Japanski obaveštajni biro, Kjoši je održao govor u kome je rekao: “Narod Korejskog poluostrva oduvek je bio slabe pameti. Zato je od nas milosrdno da ih učimo japanizmu i učinimo svesnim da su Japanci, a ne Korejci. Haiku je dobar način da se to postigne.“ (“Man-chô yûki,” 72). Jasno je da je Kjošijev pogled bio imperijalistički, kolonijalistički i rasno diskriminatoran.

Primeri haikua o Svetom ratu koji su dole navedeni su reprezentativni ali se ne može reći da poseduju umetničku vrednost. Januara 1938. Kjoši je izabrao donji haiku kao “najuzorniji” haiku o Svetom ratu:

miikusa wa kokkan no no o ôi yuku Hasegava Sosei (1907-1946)2

Sveti rat gazi
i napreduje
ledeno hladnim poljem

Na str. 4 uvoda u "Izbor iz haiku pesama o Svetom ratu" Kjoši preporučuje gornji haiku i daje komentar: “Ratnik koji se suočava sa neprijateljima i nadjačava ih, čak i da su oni demoni i đavoli, poseduje japanski osećaj poštovanja prema godišnjim dobima i prirodi. To je ponos japanskog samuraja.” Zaista, Kjoši je sebe smatrao samurajem i napisao sledeći haiku:

hinomoto no mononohu ware ya tokimune ki

Ja sam samuraj
Japana –
godišnjica regenta Tokimune

Regent Tokimune (1251-84) je bio vrhovni komandant (u stvari, šogun poznat i kao šogun Tokimune) koji je vodio ratove protiv osvajačke mongolske vojske Kublaj Kana (1274. i 1281). Oba pokušaja invazije su na kraju propala zbog blagovremenog dolaska tajfuna, pa je stoga regent Tokimune postao simbolični junak ratova vođenih protiv stranih vojski. Reč kamikaze (vetar bogova ili “božanski vetar”) i narodna verovanja, kao što su “Kamikaze brane Japan od stranih vojski” i “Japan nikada ne može biti poražen zbog defanzivne snage kamikaza” rođena su u ovo srednjevekovno doba. U svom haikuu Kjoši se identifikuje sa ovim jedinstvenim, polu-božanskim istorijskim junakom.

Šuošijevi haikui o Svetom ratu bili su izrazitije nacionalistički obojeni od Kjošijevih. U svojoj knjizi „Sabrane haiku pesme o Svetom ratu“ Šuoši piše:

„U ovom velikom azijskom ratu, ponašanje neprijateljskih zemalja, ukratko, Amerike, Britanije i drugih, je izuzetno loše. Da bi uništila takvo zlo, naša nacija se digla. Od samog početka rata, naša carska vojska je nanela ozbiljne gubitke našim neprijateljima i onesposobila ih. Ipak vi, japanski građani na unutrašnjem frontu, bi trebalo da nastavite da ujedinjujete vaša srca sa našom carskom vojskom da bismo istrebili zlo (161)“.

Kada je japanska vojska osvojila Singapur, Šuoši je napisao ovaj haiku:

haru no yuki tenchi o kiyome teki horobu

prolećni sneg
prečišćava zemlju i nebo –
neprijatelji ginu

Dole nevadene haikue su objavili 1940. Šuoši i Usuda Aro:

kenkokusai tekirui kuzure moe ni moe Mizuhara Šuoši

Proslava Dana državnosti –
srušena neprijateljska baza
gori i gori

kôki nisen roppyakunen no ten no koe Usuda Aro

Božanski glas nebesa –
Božanski carski kalendar 2600

U haikuu Svetog rata obično se koriste tehnički termini vezani za carski poredak. Dan državnosti (kenkoku sai) u gornjem Šuošijevom haikuu je državni praznik u slavu prvog japanskog cara: silazak boga (cara Đinmu) na zemlju, za koji se veruje da se desio 11. februara 660 p.n.e. Od godine dolaska prvog cara pa do istog dana 1940. prošlo je tačno 2.600 godina. Aro ovo saopštava u drugom stihu gore (kôki nisen roppyaku nen). Dan državnosti 1940. bio je veliki praznik na kome je svirana paradna muzika koju su komponovali nemački kompozitor Rihard Štraus (1864-1949) i italijanski Idebrando Pićeti (1880-1968), za koje se smatra da su “ovlašćeni” kompozitori od strane nacističke partije i fašističke partije (c.f. Shôwa: Nimannichi, sv. 6). Mada haikui Svetog rata nisu imali umetničku vrednost, ipak su u to vreme pisani i objavljivani bezbroj puta.

U ovoj atmosferi ratnog fanatizma i društvene kontrole pod fašističko-carskom vlašću, pesnici novog haikua su o ratnim temama pisali sa oštrinom, okrutnošću, neobičnošću i apsurdnošću. Čak su izražavali sažaljenje prema neprijateljima. U to vreme, “nepatriotsko” (hi-kokumin) je značilo negrađansko, a pisanje haikua bez kigoa je značilo pobunu protiv japanske carske tradicije. Pa ipak, pesnici novog haikua su nastavili da izražavaju svoje strasti.3 Razlika od haikua Svetog rata se lako da uočiti:

kikanjuu miken ni korosu hana ga saku Saito Sanki

mitraljez
u čelo
smrtonosni cvet cveta

sennsisha ga aoki suugaku yori detari Sumimura Seirinši

poginuli u ratu
izlaz iz plave matematike

tareshi ki o hanare kareshi ki toshite utare Sugimura Seirinši

napuštam mrtvo drvo
upucan kao mrtvo drvo

umete ite teki naru koto o wasure itari Haši Kageo

tokom pokopa:
ovo je neprijatelj,
zaboravljam

Da bi se suprotstavio ovakvim “nepatriotskim” haikuima, Kjoši je 1939. godine izvršio cenzuru obimne haiku antologije Haiku Sandaishû (Haiku trilogija), nateravši izdavača da iz nje izbaci radove pesnika novog haikua (Furukara, 391-396; Hirahata, 58).

Najzad, godine 1940. započinje sveopšte hapšenje. Progon je započeo sa izdajom obaveštajaca. Naročito haiku pesnika okupljenih oko Hototogisua, a posebno samog Ono Bušija, koji je direktno obavestio Tajnu policiju o aktivnostima pesnika novog haikua. Tajna policija je navela razlog tog hapšenja u internom dokumentu Tokkô Geppô (mesečni izveštaj o aktivnostima Tajne policije). Deo dokumenta za februar 1940. glasi:

„Časopis Kjodai haiku osnovali su profesor sa Kansai univerziteta Inoue Hakubunji i desetak drugih haiku pesnika osme godine vladavine cara Šove [1933], meseca januara. Ovaj časopis i grupa pesnika okupljena oko njega su se suprotstavili tradicionalnom haikuu i insistirajući na haikuu bez kigoa i slobodnog ritma kao takozvanom novom haikuu. Zastupajući liberalizam, nastavili su da objavljuju ovakve haiku časopise. Hteli su da čitaocima obrazlože opravdanost komunizma putem haikua zasnovanih na “proleterskom realizmu”. Istupajući u zaštitu svih klasa i kultura, borili su se da unaprede anti-tradicionalni haiku, anti-kapitalističke i anti-fašističke pokrete. Osim toga, od početka ovog Japansko-kineskog rata, objavljivali su antiratne haikue. Nastojali su da postignu svoje ciljeve putem takvih antiratnih haikua (Tokkô Geppô: Shôwa 14. februar 5)“.

Izreka “proleterski realizam” uzeta je iz Teze Kominterne za Japan iz 1927, koja je zastupala ukidanje japanskog imperijalističkog režima. Tajna policija je namerno povezala ovaj prilično zaboravljeni istorijski termin sa činjenicom da su pesnici novog haikua pisali haikue o društvenom životu da ne bi bili okrivljeni—izuzetno pogrešno tumačenje, posebno stoga što u to vreme ni jedan od urednika Kjodai haikua nije bio član komunističke partije (mada su neki koji su sarađivali sa časopisom gajili velike simpatije prema komunizmu).4 Čak i da su haiku pesnici pokreta za novi haiku bili članovi partije, Teza Kominterne iz 1927. je prerađena i zamenjena Tezom Kominterne iz 1932., gde je slogan “proleterski realizam” uklonjen kao staromodan—osam godina pre nego što je napisan gore nevedeni opis (Matsuo, 119-22, 146-47).

Tajna policija je imala moć da sprovede presude haiku pesnicima na licu mesta,5 ali se namesto toga služila taktikom lažnih pismenih priznanja i “haiku anatomije”, kao što je rečeno. Nakon priznanja i “haiku anatomije” i obično posle jedne ili više godina provedenih u zatvoru, pesnici su često upućivani na prvu liniju fronta. Verovatno je ova taktika imala za cilj da se izbegne njihovo pogubljenje. Ako nisu slati na front, haiku pesnici (i drugi napredni umetnici, slobodni mislioci, verske i etničke grupe, manjinsko stanovništvo itd) su zatvarani u prljave zatvore i mučeni. Ako bi bili otpušteni iz zatvora, pesnici bi bili pod prismotrom Tajne policije kao kriminalci—neprestano su bili praćeni od strane policajaca u civilnim odelima. Ako bi osobe pod prismotrom izvršile kakvu “sumnjivu” radnju, Tajna policija bi ih ponovo hapsila i opet bi usledilo mučenje. Osumljičeni su bili i proterani iz društva. Neretko su cele porodice, uključiv žene i decu, prekidale svaki društveni kontakt, a ima i slučajeva ne samo razvoda već i homocida/suicida u porodicama (nejasno je do koje mere je Tajna policija u ovome učestvovala). Putem ovih taktika, Tajna policija je uspela da mnoge osobe “preobrati” (tenkô) u simpatizere japanskog carskog fašizma.

Progon Kjodai haikua uneo je veliki strah među članove zajednice novog haikua. Zloupotrebljavajući ovaj strah, Ono Buši je ucenjivao mnoge haiku groupe i primoravao ih da prestanu sa objavljivanjem, a i prijavljivao ih je Tajnoj policiji. Tako je, na primer, ugasio časopise novog haikua Kikan i Amanogava. Osim toga, 1940. on osniva fašističku haiku organizaciju, “Japansko društvo haiku pesnika (Nihon haiku sakka kyôkai)” kao ogranak Obaveštajnog biroa. Kjoši postaje predsednik ove organizacije, koja ne samo da je promovisala propagandni haiku već je i prodavala na hiljade primeraka tanzaku (papir oblika trske sa haikuom na njemu ispisanim) i poklanjala sakupljeni novac vojsci i ratnoj mornarici. Kjošijev tanzaku se posebno skupo prodavao: prema zvaničnom izveštaju Haiku almanaha iz 1942, donacija je iznosila 6.098.64 jena (Nihon bungaku hôkoku kai [JKLO], Haiku nenkan: Shôwa 17, 349). U to vreme je kutija cigareta koštala 0.1 jen. Prostom računicom, donacija je iznosila oko 18.295.920 jena ili nekih 175.000.00 dolara. Tanzakui tradicionalnih haiku pesnika zamenjivani su za novac, a onda za metke. Ovaj primer nije sam vrh ledenog brega; bilo je i drugih radnji koje bi valjalo podrobnije opisati, ali to prostor ne dozvoljava.

Godine 1942. osnovana je JLPO (Japanska liberalna patriotska organizacija; Nihon bungaku hôkoku kai) koja se udružila sa gore pomenutim Japanskim društvom haiku pesnika. JLPO je bila dobro povezana sa carskom vladom i Obaveštajnim biroom. Na ceremoniji osnivanja JLPO, premijer Tođo Hideki (1884-1948) i predsednik Obaveštajnog biroa su održali pozdravne govore. Akt o osnivanju JLPO glasi: “Svi mi japanski pisci bi trebalo, čineći sve što je u našoj moći, da ovim ustanovimo japansku književnost koja oličava carsku tradiciju i misao. Trebalo bi da proslavimo i uveličamo carsku kulturu. To je cilj ove organizacije” (Tajima, 211). Predsednik odseka za haiku JLPO bio je, kako je pomenuto, Kjoši.

Takođe, 1942. godine JLPO je održala u Tokiju prvu veliku konferenciju pisaca Azije (daitô-a bungakusha taikai). Na njoj su uzeli učešće pisci iz Japana i njenih kolonija i marionetskih država: Mandžurije, Koreje, Tajvana, Republike Kine (vlada Nanjinga) i graničnog pojasa Mongolije (vlada Menjinga). Pre konferencije, JLPO je primorala pisce iz kolonija da obiđu svetilišta Meiđi i Jasukuni (koje je danas stecište ratnih zločinaca i čiji obilazak koji organizuju zvaničnici izaziva zaprepašćenje) i Carsku palatu Japana “u znak dobrodošlice” na konferenciju (Shôwa: Nimannichi, sv. 6, 196-99). Program ovog “obilaska u znak dobrodošlice” bio je vrlo sličan po stilu i cilju onome koji je sprovodila Hitlerova omladina 1938 (Shôwa: Nimannichi, vol 5, 100-02). Na ovim mestima, JLPO je prisiljavala pisce kolonija da obave bogosluženje tadašnjem caru Hirohitu, božanskoj duši cara Macuhita koji je vladao tokom perioda Meiđi, i poginulima u ratu u svetilištu Jasukuni. Svečani deo konferencije je bio veoma razmetljiv (kao i miting Hitlerove omladine). Na svečanom otvaranju Kjoši je čitao svoje haiku pesme kao predsednik odseka za haiku JLPO (Shinbun Shûsei, sv. 16, 460-61).

Godine 1943. održana je druga velika konferencija pisaca Azije, opet u Tokiju. Iste godine Ono Buši umire nakon bolesti, ali je JLPO nastavila da kontroliše književnike i njihova udruženja. Tako je, na primer, JLPO počinila drastičan čin cenzure kada nije dozvolila da se olovke i papir podele nepatriotskim piscima, već ih je bukvalno dala samo “ovlašćenim piscima”. Godine 1944. održana je treća konferencija u Nanjingu (cf. Bungaku Hôkoku). JLPO je dokazala svoju veliku moć i uticaj, i u zemlji i van nje. Malo je bilo pisaca koji su pružili otpor JLPO. Naprotiv, mnogi su se “dobrovoljno” povinovali nalozima ove fašističko-diktatorke organizacije.

Pesnici novog haikua su, međutim, zadržali prisustvo duha. I bez olovke i papira, i dok su bili zarobljeni, ostali su haiku pesnici. Na primer, u zatvorskoj ćeliji, Higaši Kjozo je ispisivao haikue parčencetom krede a onda ih brisao. Posle rata objavljuje 172 haikua od onih koje je zapamtio. Nakon izdanja ove knjige, menja ime u Akimoto Fuđio. Na kineskom njegovo ime Fuđio znači “besmrtni čovek”. U knjizi haikua pod nazivom Kobu (Tumor) piše: “Za vreme rata mnogim ljudima su zadate rane. Rana koju sam ja zadobio, koju mi je zadao Slučaj progona haikua, bio je samo ‘tumor’. Iako je bila samo ‘tumor’, nikada neću zaboraviti kako je bolela” (Akimoto, 62).

Odista, “bol tumora” oličavala je veoma teške patnje. Iako se duh ovih haiku pesnika nije ugasio, doživeli su teške muke. Sledeće dve priče su reprezentative: Inoue Hakubunji je poslat na prvu liniju fronta kada mu je bilo 42 godine. Kasnije ga hvata vojska Sovjetskog Saveza i nikada se ne vraća u zemlju. Nići Eibo, odličan prevodilac za ruski jezik i inženjer radio veza uhvaćen je od strane GPU Sovjetskog Saveza i poslat u Sibir. Preživeo je sibirsku golgotu i mučenje. Godine 1950, kada se vratio u Japan, hapsi ga CIA pod sumnjom da je špijun, jer je odlično govorio ruski. Uz to, dao je sramotno lažnu izjavu kojom “priznaje” da je komunista, što je opet dovelo do sumnje, pogotovo u tom periodu: 1950. počinje Hladni rat u Aziji. Godine 1949. komunistička partija Mao Ce Tunga osnažuje i osniva Narodnu republiku Kinu, dok nacionalna partija Kine Čung Kaj-Šeka (Kuomintang) i Republika Kina uspevaju da vrate Tajvan. Takođe, 1950. izbija Korejski rat. Ova zategnuta politička klima dovodi do sumnjičenja Niči Eiba. Poslat je u ispostave CIA u Kobe i Ašiju, ispitivan detektorom laži i bio pod prismotrom CIA do 1951. (c.f. Kosakai, 190-212).

Društvene teškoće su se nastavile sa porazom Japana 15. avgusta 1945. U podne tog dana car Hirohito proglašava poraz na radiju i započinje demokratizacija japanske vlade. Vrhovni komandant savezničkih snaga (VKSS) raspušta razne vladine organizacije: Ministarstvo rata, Tajnu policiju, plutokratije (zaibatsu), JLPO itd. Tada je doneta i odluka o zemljišnoj reformi, koja je omogućila zemljoradnicima i mesnom stanovništvu da dobiju zemlju u svojinu. Godine 1946. car Hirohito proglašava da je ljudsko biće a ne živi bog u “Deklaraciji o ljudskom rodu (Ningen-sengen),”6 a shodno članu 10 Potsdamske deklaracije, sazvan je Tokijski sud za ratne zločince.

Mada je VKSS cenzurisao neka dela, kao, na primer, Saito Sankijeve objavljene haikue o atomskom bombardovanju Hirošime koji su zabranjeni (Kuroki, sv. I, 62-63)—japanski pisci, uopšte uzev, dobili su slobodu izražavanja a 1946. pesnici novog haikua osnivaju Udruženje pesnika novog haikua (Shin Haikujin Renmei). Haiku almanah iz 1947. (Ôno Rinka, ed., Haiku-nenkan: Shôwa 22) otkriva atmosferu haiku sveta tog vremena. U njemu, razmišljajući o predratnom dobu, pesnik novog haikua Higaši Kjozo (Akimoto Fuđio) ukatko izlaže prvobitni cilj grupe:

„Pokret novog haikua bio je, ukratko, pokret obnove mladosti haikua... Da bismo prekinuli sa starom i feudalnom tradicijom haiku ukusa i misli, digli smo zastavu liberalizma i demokratije nasuprot isključivosti haiku sveta i feudalnog sistema "učitelj-učenik". Zapravo, da bismo stvorili gendai haiku kao poeziju, zastupali smo čistu poetičnost haikua, a ne stari zabavni haiku (305)“.

S druge strane, u istom Almanahu, tradicionalno-konzervativni haiku pesnik Usuda Aro navodi:

„Čujem kako se priča da je sistem 'učitelj-učenik' loš. To mišljenje je površno. Možda zato što se zanemaruje tradicija haikua. Haiku duh prirodno prozilazi iz velikog rodoljublja, koje definiše učitelja kao učitelja a učenika kao učenika. Ovo je suština od 'dubokog i uzvišenog' etičkog značaja. Ne brkajte plemenito cveće sa novoniklim korovom. Jasna, čista, iskrena i topla srca, hteo bih da iščupam žilavo korenje ovog korova i da ga daleko zavitlam kako bih utešio plemeniti cvet. Ne jadikujem niti sam ljut bez razloga. Ostaću posmatrač jer činjenice su činjenice. Ali ću se sa vama zamisliti i ponovo razmisliti —na mraznom prozoru 8. decembra.“ (datum napada na Perl Harbur po lunarnom kalendaru) (ibid., 8)

Arov ponositi iskaz otkriva da nije bitno promenio svoje poglede na haiku u odnosu na svoje predratne koncepcije, zatim da je izrazio prilično militaristički ili oštar stav prema gendai haikuu; njegov stav je oličavao osnovnu potporu konzervativnog pogleda na haiku u to vreme. Aro i drugi haiku pesnici, uključiv Kjošija, ostali su autoriteti tradicionalnog haikua tokom posleratnog perioda.

Godine 1946. “korov” ili pesnici novog haikua započinju pokret “Progona haiku ratnih zločinaca” (haidan senpan saiban undô), koji je uglavnom predvodilo Udruženje pesnika novog haikua. Njegove pristalice su bili Higaši Kjozo (Akimoto Fuđio), Furuja Kajao, nekoliko drugih haiku pesnika i advokat Minato Joićiro (1900-2002). Cilj pokreta nije bio da pohapsi one koji su zaveli progone ili sarađivali sa Tajnom policijom, već da krivci uvide i javno priznaju težinu svoje krivice i osete grižu savesti. Nije to bio lov na veštice. Da jeste, onda bi pokret postao obrnuti odraz u ogledalu slučaj(eva) progona haikua. Naprotiv, cilj pokreta je bio da “reši sva pitanja prošlosti da bi se ujedinio u cilju napretka haikua” (Minato, 34). Da bi se to postiglo, smatralo se da je klevetanja svih haiku pesnika trebalo otkriti i izneti u javnost bez odlaganja.

Januara 1947. u časopisu Haikujin (Haiku Human) Minato Joićiro je naveo tri glavna člana koja definišu činove haiku ratnih zločinaca:

Član A. Krivično delo osnivanja fašističkog haiku sveta kao vođe fašističke organizacije.

Član B. Krivično delo uređivanja časopisa koji su širili fašističku misao i sarađivali u nepravednoj kontroli haiku sveta.

Ćlan C. Krivično delo podsticanja fašističkog poretka od strane pojedinaca i saradnja u nepravednoj kontroli haiku sveta putem publikovanja kritičkih eseja i dela (36).

Na vrhu liste haiku pesnika optuženih za vršenje krivičnih dela po sva tri člana haiku ratnih zločina (A, B i C) su, po redosledu: 1) Takahama Kjoši, 2) Ono Buši, 3) Usuda Aro, 4) Mizuhara Šuoši, 5) Ito Geso (1899-1946) i lista se nastavlja. Ukupno je navedeno 17 haiku pesnika (Ôno, Haiku Nenkan: Shôwa 22, 318).

Jedan od pesnika koji je naveden pod članom B kao haiku ratni zločinac je Kato Šuson (1905-1993), istaknuti član čijeg časopisa Kanrai (Hladan grom) je bio službenik Carskog generalštaba.7 Haiku ratni zločinac po članu C je, na primer, Hasegava Sosei (1907-1946), koji je objavio zbirku ratnih haikua Hoša (Lafet). Oba ova pesnika su se javno izvinila. Od pet pesnika koji su gore imenovani, na vrhu liste onih koji su optuženi za zločin po svim članovima ratnih zločina (A, B i C) ni jedan sem Mizuhara Šuošija se nikada nije javno izvinio, i pored velikog broja dokaza o njihovoj dubokoj upletenosti u ratne zločine.

Što se tiče Kjošija, koji je vršio dužnost predsednika raznih fašističkih organizacija, on je nekoliko godina kasnije dao dve izjave: “Rat nije imao baš nikakvog uticaja na suštinu haikua” i “Nastaviću da pišem haiku istim doslednim stilom” (Teihon Kyoshi Zenshû, sv. 13, 407). Ne pokazavši žaljenje, Kjoši je ostao važan arbitar haiku sveta. Čak i danas, ponekad se naziva “haiku svecem” (hai-sei: ista titula koje je dodeljena Bašou) i tretira kao polubog. Ima još nekoliko drugih konzervativno-tradicionalnih pesnika navedenih kao haiku ratni zločinci koji se tretiraju na isti način.

Pokret “Progona haiku ratnih zločinaca” nije imao velikog uspeha. Glavni razlog tome je bilo to što se ispred njega isprečio sistem "učitelj-učenik". Konzervativni haiku pesnici dali su suprotan argument teoriji sistema "učitelj-učenik". Po njemu, "učitelji" pesnika novog haikua su bila “Četiri S” haiku pesnika, posebno Seiši i Šuoši. “Četiri S” pesnika su prvobitno pripadala grupi Hototogisu, pa je stoga njihov “učitelj” bio Kjoši. Prema tome, ispravno je da je Kjoši “učitelj” pesnika novog haikua, a njegovi “učenici” nisu imali osnova da mu se suprotstave. Sa savremene zapadne tačke gledišta, ova teorija se može činiti iracionalnom, ako ne i potpuno apsurdnom, pa ipak, ova logika je ućutkala zviždukanja. Liberalni haiku pesnici su bili gnevni, ali nisu mogli ni da opovrgnu iracionalnu logiku niti da poljuljaju haiku zajednicu. Godine 1958. Saito Sanki je primetio: “Naši učitelji su iz Hototogisua, pa smo mi stoga učenici učenika—ovaj način razmišljanja nas je skrhao i porazio.” (Tajima, 239). Zbog ovakve iracionalne logike pokret “Progona haiku ratnih zločina” se na kraju raspao.

Pored toga, oštra kritika dolazi i izvan haiku sveta. Novembra 1946. u časopisu Sekai (Svet), Kuvabara Takeo (1904-1988), naučnik koji je izučavao francusku književnost, objavljuje članak o haiku pod nazivom “Drugorazredna umetnost: slučaj gendai haikua” (daini geijutsu ron: gendai haiku ni tsuite; gendai u ovom kontekstu znači samo “savremeni”). U ovom eseju naveo je haikue bez imena autora i upitao čitaoce koji su haikui autoritativni a koji ne, prema teoriji kritike I. A. Ričardsa, koji je, ukratko rečeno, insistirao na tome da vrednost poezije treba da se otkrije nezavisno od konteksta. Pokazalo se da je ovo bio prilično težak zadatak. Kuvabara je dokazivao da ako haiku ne poseduje “unutrašnju” vrednost, onda haiku žanr nije ni poezija ni umetnost. Pisao je: “Ako je haiku umetnost, onda preporučujem da ga nazivate ‘drugorazrednom umetnošću’ i da pravite razliku između ‘drugorazredne umetnosti’ i drugih lepih umetnosti” (85). Danas se ono što je navedeno u ovom eseju čini preteranim; savremeni naučnici ne primenjuju novi kritizicam na haiku, budući da je forma prekratka da bi se na nju mogla primenila na odgovarajući način, a ima i drugih razloga koji ne spadaju u domen ovoga članka. Pored svega toga, Kuvabarin esej je proizišao iz njegove ogorčenosti prema feudalističkom ponašanju i hijerarhiji koja je vladala u haiku svetu. Prokomentarisao je:

„Što se tiče modernog haikua, teško je odrediti status haiku pesnika samo na osnovu njegovih pesama. Moraju se primeniti i neka druga merala. U haiku svetu je to: broj sledbenika, tiraž časopisa i snaga haiku pesnika... Na primer, Kjoši i Aro nisu samo pojedinačni haiku pesnici, već pre Veliki majstor Hototogisua i vođa Šakunagea... oni su feudalni prijatelji (76-7)“.

Ovaj esej je izazvao veliku senzaciju; mada Kjoši nije reagovao na njega sedam godina. S druge strane, Šuoši je odgovorio: "O haiku ne može suditi osoba koja ne piše haiku" (Kuwabara, 73). Ako se prisetimo da je logika "učitelj-učenik" ućutkala zviždukanja, sledi da ako je samo jednom poznavaocu haiku sveta dozvoljeno da kritkuje haiku i ako njegov glas može da zataška moć haiku autoriteta—ko bi onda mogao da kritikuje haiku? Šuošijev odgovor nam otkriva feudalistički aspekt haiku sveta i dobro nam služi da objasni Kuvabarinu taktiku.

Za razliku od skoro potpune feudalističke atmosfere koja je opisana, haiku pesnik koji je optužen kao ratni zločinac po članu B, Kato Šuson, je veoma ozbiljno priznao istorijsku grešku haiku sveta. Rekao je da postoji ozbiljan nedostatak u haiku svetu “zbog činjenice da je u moderno doba haiku izgubio osećaj za ‘humanost’... Zašto je haiku izgubio osećaj za ‘humanost’? Zbog ponašanja haiku pesnika” (Kaneko, waga sengo, 127). Šuson je izgovorio ove reči zbog žaljenja i izvinjenja zbog njegove ratne aktivnosti. Kjoši je nakon sedam godina tišine izjavio sledeće: “Haiku je zaista napokon postao drugorazredna umetnost! To je dobro” (Kaneko, waga sengo, 85); ovo glupavo opažanje ostalo je njegov jedini odgovor.

Kuvabarina polemika bila je dobra prilika da oni koji se bave haikuom ponovo razmisle o stanju haikua. Kako bi pobili Kuvabarinu tezu, mnogi haiku pesnici i naučnici su dobili inspiraciju da napišu svoje članke. Jamamoto Kenkići (1907-1988) je ukazao na jedinstvenost haikua. Iste godine kada je objavljen Kuvabarin esej, on objavljuje seriju eseja u knjizi "Pozdravi i komika" (aisatsu to kokkei). U njoj razmatra jedinstvenost haikua i haiku kulture sa tri aspekta: haiku zabava (kukai); pozdrav (aisatsu); nekonvencionalna komika (kokkei); i osećaj za vreme i efekat sekuće reči (kiređi).

Prvi esej iz te serije nazvan “Kraj osećaja za vreme” govori o tome da postojeći uslov koji formalno utvrđuje haiku nije 17-on ni kigo, već kiređi (sekuća reč). Sveobuhvatno razmatrajući jedinstvenu tradiciju haikua, Kenkići je pokušao da ponovo otkrije i redefiniše njegovu vrednost. Iste godine, da bi pobili Kuvabarinu tezu putem svojih haikua, mladi haiku pesnici su se okupili i osnovali časopis Kaze (Vetar). Najznačajniji član ovog časopisa je bio Kaneko Tohta, koji je postao glavni vođa posleratnog pokreta gendai haikua. Godine1948, pesnici novog haikua osnivaju i Tenrô (Nebeski vuk).

U prvom izdanju Tenroa, Saito Sanki ‘urla’:

„Haiku ne nastaje iz mlakog duha, već iz buktećeg, nesalomljivog duha... Teško smo osuđeni i zahtevano je da ‘haiku treba satrti.’ Da bismo dokazali da ‘ni mi ni haiku nećemo biti satrveni’, moramo se duboko zamisliti nad pokvarenim i mlakim stavom prošlog vremena (Saitô, 20)“.

Zaista, Sanki se stvarno duboko zamislio nad ovim. Nešto kasnije, u svojim autobiografskim beleškama, Kobe, Opet Kobe i Priče o haiku budali (1954-1960) piše:

„Pokret novi haiku je uništen stalnim progonima. Međutim, pesnici novog haikua nisu zatrti. Oni su iskusili vreme prisilne tišine posle progona i ratni plamen—u isto vreme. Tokom ovog perioda, pesnici su razmišljali o razvoju pokreta za novi haiku i otkrili vezu između duha novog haikua i onih klasičnih haikua na policama u skloništu od napada iz vazduha (citirano u Kaneko, waga sengo, 94)“.

Ova razmišljanja je nasledila mlađa generacija, posebno Kaneko Tohta. Po njegovom mišljenju, pokret za novi haiku je nastavio da se razvija kroz posleratni pokret gendai haikua koji danas poznajemo. Početkom posleratnog doba, pesnici novog haikua, zajedno sa drugim istomišljenicima, osnovali su nove grupe, kao što su Udruženje pesnika novog haikua (Shin Haikujin Renmei), Moderna haiku asocijacija (Gendai Haiku Kyôkai) i Udruženje haiku pesnika (Haijin Kyôkai). Takođe, škola Hototogisu je osnovala Udruženje japanskog klasičnog haikua (Nihon Dentô Haiku Kyôkai), a tradicionalan haiku škole Hototogisu ostao je i danas popularan.

Nesrećna je okolnost da tako mnogo postignuća pesnika novog haikua treba da u ovom vremenskom trenutku leži pokopano u mračnoj istoriji carsko-fašističkog ratnog doba. Može biti da je zbog bilo kog broja neprijatnih događaja i činjenica zanemerna kreativnost i razvoj pokreta za novi haiku za razliku od tradicionalnog haikua, čiji se razvoj naizgled preklapa sa ratnim periodom u nalaženju kontinuiteta sa školom Hototogisu u ranijem periodu inspirisanim Šikijem. Putem svojih ratnih postignuća, pokret gendai haikua nam je ostavio dragoceni dar, omogućavajući nam da se zamislimo i nad životnom snagom i nad suštinom haikua.

Ni jedan oblik književnosti se ne razvija izolovano od stalnih promena koje se dešavaju u društvu. Moja najveća motivacija za pisanje ovoga eseja bila je želja da prezentiram istorijske činjenice čitaocima, posebno iz drugih zemalja koji možda nisu upoznati sa kontekstom u kome se razvijao gendai haiku tokom poslednjeg veka. Svet japanskog haikua živi i danas— njegovo postojanje i vrednost nisu okončani sa srednjim vekom Bašoa, već su nastavile da se razvijaju i u našem stvarnom, bukvalnom životu i u estetskom senzibilitetu koji se neprestano razvija. Haiku nije samo zabava, on je književnost. Da bi se stvarala dobra književna dela, mora se biti pošten u srcu, a haiku pesnici nisu od toga izuzetak. Pesnici novog haikua, suočavajući se sa tragičnim događajima, su iskrena i hrabra srca sačinili pesničko bogatstvo od značaja za sve haiku pesnike i one koji cene kulturu.

DODATAK

Istorijski revizionizam (negacionizam) i lik Takahame Kjošija

Ikona tadicionalnog (dentô) haiku sveta, Takahama Kjoši, bio je jedan od dva najznačajnija učenika Masaoke Šikija, vođe i pokretačke snage časopisa Hototogisu i pesnika okupljenih oko njega, koji je doneo haiku u XX vek. Kao što se desilo u slučaju nekoliko slavnih osoba iz domena kulture u poratnom Japanu, oblici istorijskog revizionizma, a posebno negacionizma, “procesa koji je prekrajao istoriju umanjujući, poričući ili prosto ignorišući bitne činjenice”, su bili na snazi više decenija (Wiki: “Istorijski revizionizam”). Negacionizam koji se tiče Kjošijevog učešća u ratnim progonima, rasnoj diskriminaciji, fašističkom nacionalizmu itd. tokom 15-ogodišnjeg ratnog perioda u Japanu (1931-45) potpomogao je stvaranju njegovog poratnog lika. Svrha ovog dodatka je da prikaže istorijske dokumentovane činjenice nekih od Kjošijevih ratnih aktivnosti, tako da njegov lik može pravilno da se proceni. Dole je pobrojano sedam glavnih izjava koje se tiču Kjošija, koje se često ponavljaju kao istorijska istina. Izvori su ostali anonimni (cilj ovoga članka nije da izdvoji ni jednu određenu školu haikua ili kulturnu grupu). Uz svaki iskaz je dat komentar zasnovan na relevantnim istorijskim činjenicama.

Iskaz

1) Kjoši je čvrsto ostao pri tome da nije učestvovao u širenju rata i nacionalizma.

Komentar

Istina je da je Kjoši dugi niz godina bio duboko posvećen širenju rata i nacionalističkim aktivnostima. Godine 1937, kada je otpočeo Japansko-kineski rat, Kjoši je počeo da objavljuje seriju o ratu u njegovom časopisu Hototogisu. Godine 1939, objavio je haiku u slavu rata u antologiji „Sabrane haiku pesme o Japansko-kineskom ratu“ (Shina-jihen kushû). Održao je brojna predavanja o “Svetom ratu”, ne samo u Japanu već i u tadašnjim kolonijama i marionetskim državama Japana, uključiv Koreju, Tajvan i Mandžuriju. Jedna od njegovih serija predavanja na radiju, „Izbor iz haiku pesama o Svetom ratu (Seisen haiku-sen)“ objavljena je 1942.

Iskaz

2) Godine 1954. Kjošiju je dodeljena medalja za zasluge u oblasti kulture (Bunka-kunshô), nagrada od izuzetnog značaja. Ova nagrada nije nikada dodeljena nikome ko je bio uključen u propagandu, progon ili slične aktivnosti vezane za Drugi svetski rat.

Komentar

Istina je da je mnogima koji su bili uključeni u ratnu propagandu i progon dodeljena medalja za zasluge u oblasti kulture (poznata i kao orden za kulturu). Ova medalja ili “orden” je ustanovljena 1937. za proslavljene građane (vojnicima je dodeljivan orden zlatnog zmaja (Kinshi Kunshô), ustanovljen 1890). Medalju za kulturu može da dodeli car bilo kojoj proslavljenoj osobi.

Na primer, generalni predsednik carsko-fašističke “Japanske književne patriotske organizacije JKPO (Nihon bungaku hôkokukai)”, Tokutomi Soho (1863-1957), koji je bio i pokretač ratifikacije “Trojnog patka sila osovine”, ratni zločinac A klase, dobio je medalju 1943. (Soho je držan u pritvoru tokom okupacije Japana, od decembra 1945. do avgusta 1947. Nikada nije izveden na sud, delom zbog odmaklih godina. Za dalje informacije videti Sihn Vihn, Tokutomi Soho, 1863-1957: Kasnija karijera. Toronto: University of Toronto-York University, Joint Centre on Modern East Asia, 1986). Posle rata, Soho je izrazio duboko žaljenje što je bio uključen u JLPO, vrativši medalju 1946.

Ima i drugih koji su bili direktno umešani u ratnu propagandu/progon a koji su dobili medalje. Na primer, Kobajaši Hideo (1902-1983) je bio član Društva za specijalnu propagandu carske vojske koja se može uporediti sa nemačkim “PK” (Propaganda Kompanie). Godine 1938. učestvovao je prvo u ratnom pohodu na Vuhan, Kina, kao član Propagandnog društva carske vojske. Tokom rata, obišao je nekoliko puta bojišta i okupirane zemlje Kine, Koreje i Mandžurije u ime Pokreta književnog unutrašnjeg fronta (bungei jûgo undô). Pored propagandnih aktivnosti vezanih za bojišta, bio je i jedan od direktora/poverenika ogranka za eseje JLPO. Nakon rata, 1967, dodeljena mu je medalja za zasluge za kulturu (cf. Etô Jun, Kobayashi Hideo, Tokyo: Kôdansha, 1961; Sakuramoto Tomio, Bunkajin tachi no daitôa sensô: PK-butai ga yuku [The Asia-Pacific War and Cultural Figures: The Campaigns of the Japanese “PK”]. Tokyo: Aoki-shoten, 1993). Ima još mnogo primera.

Iskaz

3) Čuvena je Kjošijeva izjava: “Rat nije imao uopšte nikakav uticaj na saštinu haikua. Nastaviću da pišem svoje haiku istim doslednim stilom.” Ova izjava je protumačena tako da znači da Kjošijeva haiku aktivnost nije imala veze sa društveno-političkim prilikama rata; da je pisao haiku čistim kachôfûei stilom, koji se zasniva na tradicionalnom osećaju lepote prirode i upotrebi zvanično usvojenih sezonskih reči (kigo), tj. onih koje se mogu naći u rečniku sezonskih reči (saiđiki) koje je izdao Hototogisu. Ovo pozivanje na stil kachôfûei onda znači da Kjoši nije pisao žanrom “haikua Svetog rata”. Pravi haiku nije pod uticajem društveno-političkih okolnosti, pa su stoga Kjošijevi kachôfûei haiku izvan privremenog sveta i istorije: takvi haiku simbolizuju “istinite” i “čiste” haikue. Posledica ove logike je da je pokret za novi haiku i njegov stil zatrven, ne zbog progona već pre zbog toga što ovaj pokret i njegova poetika nije zastupala “istiniti” ni “čist” haiku.

Komentar

Zaista, Kjoši je ukratko objasnio svoja uverenja u svojoj Autobiografiji (Kyoshi jiden-shô):

„Novinari mnogih časopisa i novina su me proganjali i ispitivali. Pitali su nešto kao: 'Da li je rat imao uticaja na haiku?' i 'Šta mislite o haiku u poratnom periodu?' Odgovarao sam: 'Rat nije imao uopšte nikavog uticaja na suštinu haikua. Nastaviću da pišem haiku istim doslednim stilom'.“ (Takahama Kyoshi, Teihon Takahamakyoshi zenjyû [The Entire Collected Works of Takahama Kyoshi], sv.13, Tokyo: Mainichi Newspaper Press, 1973, str. 407).

Dve gore navedene izjave poznate su kao “Kjošijeve slavne izjave”. Činjenica je da Kjoši nije objavio samo nekoliko haikua tokom rata. U časopisu Hototogisu od marta 1942. objavio je niz svojih ratnih haikua “Osvajanje Singapura”.

Šokantno je otkriće da su iz ogromne zbirke od 15 tomova, „Sva sabrana dela Takahame Kjošija (1973-75)“ i iz praktično svih knjiga koje se mogu naći o Kjošiju, bilo da govore o njegovom delu ili biografiji, njegovi ratni haikui potpuno isključeni i da se njegove aktivnosti tokom dugogodišnjeg ratnog perioda ne pominju ili se, u najmanju ruku, zataškavaju. Ovo namerno zataškavanje je blatantan primer negacionizma.

Nepotrebno je reći, škole novog haikua se nisu ugasile. Pesnici koji su im pripadali su nastavili sa kreativnim aktivnostima posle rata. Pokret za novi haiku nastavio je danas da se razvija i cveta kao pokret modernog haiku (gendai haiku).

Iskaz

4) Kjoši je direktno branio i podržavao pesnike koji su proganjani od strane fašističke vlade, kao što je Nakamura Kusatao (1901-1983), koga je štitio od Tajne policije, na svoj veliki rizik.

Komentar

Prema nekim izvorima, “kada je jedan od direktora/poverenika JLPO, Ono Buši (1889-1943), trebalo da optuži Nakamura Kusataa, Kjoši je stao na stranu Kusataa.” Međutim, ova pretpostavka je sumnjiva. Sam Kusatao je tvrdio da ga je Kjoši opomenuo da treba da “piše haiku stilom kachôfûei [stil Kjošijeve škole Hototogisu], inače će biti uhapšen (Znaš li ti za hapšenja u Kjotu i drugde?)” Sam Kusatao takođe kaže da ga je haiku pesnik škole Hototogisu i jedan od direktora carsko-fašističke JKPO organizacije, Tomijasu Fusei (1885-1979), upozorio da je “već izdat nalog za hapšenje [Kusatao].” Fusei je to saopštio Kusatau u prisustvu Kjošija. Dakle, upozorenje se može smatrati pretnjom. Zbog ovog upozorenja/pretnje Kusatao napušta grupu Hototogisu (cf. Kosakai, Shouzô, Mikoku: Showa haiku danatsu jiken [Betrayer/Informer: Showa era haiku persecution], Tokyo: Diamond-sha, 1979, str. 170-85).

Dakle, kako to da Kusatao nije uhapšen? Razlozi nemaju veze sa Kjošijevom intervencijom. Zapravo, Ono Buši je pokušao da uhapsi Kusataa uz pomoć zloglasnog službenika na visokom položaju u Tajnoj policiji, Abe Gengija (1894-1989), direktora Uprave unutrašnjeg ministarstva Tajne policije (Naimusho Keiho Kyoku-chô). (Abe je naveden kao ratni zločinac A klase od strane Međunarodnog vojnog tribunala za Daleki Istok.) Nikada nije uhapšen, delom zbog toga što je bio teško bolestan a i Abe Gengi je bio nerad da to učini jer je njegov blizak prijatelj, Umeđi Šinzo (1885-1968), fizičar, bio protiv toga. Da objasnimo ovo malo podrobnije. Umeđi je bio Kusataov stariji kolega (sempai) u visokoj školi Seikei (današnji Univerzitet Seikei). Visoku školu Sekitei je osnovala grupa Micubiši Zaibacu kao elitnu obrazovnu instituciju na kojoj su studije trajale sedam godina a predavači nosili titulu “profesor”. Kako je profesor Umeđi Šinzo pripadao visokom društvenom staležu i protivio se hapšenju Kusataa, hapšenje Kusataa je odložena a Buši je u međuvremenu preminuo. Kusatao je tako izbegao hapšenje od strane Tajne policije. Što se tiče slučaja Kusatao, Kjoši nikada nije izveo junačko delo niti išta slično (cf. Ehime Newspaper ed. Nakamura Kusatao: hito to sakuhin [Nakamura Kusatao: lik i delo], Ehime: Ehime Newspaper Press, 2002).

Iskaz

5) Kjoši nije imao ništa sa zabranom rada pesnika ili pokreta za novi haiku tokom rata.

Komentar

Tačno je da Kjoši nije lično izdao nalog Tajnoj policiji da proganja pesnike novog haikua. Međutim, zadržao je strog stav prema novom haikuu. Godine 1939. Kjoši je cenzurisao obimnu haiku antologiju, Haiku Sandaihû [Haiku trilogija], naloživši izdavaču da iz nje izbaci sve radove pesnika novog haikua. Ovo je bio direktan postupak, ali su njegovi indirektni postupci bili mnogo važniji. To znači da je Kjoši bio glavni podstrekač neofašističke nacionalističko-tradicionalističke haiku ideologije, koja je ostala jaka opozicija novom haikuu. Sama ova ideologija bila je u bliskoj vezi sa carsko-fašističkim nacionalizmom, progonom i zabranom rada pokreta za novi haiku. Nažalost, ova ideologija netolerancije, elitizma i desnog krila nacionalizma nastavlja se u nekim krugovima i danas.

Iskaz

6) Kjoši nikada nije izrazio žaljenje zbog njegovih ratnih aktivnosti jer nije počinio nikakvo delo zbog koga bi to učinio.

Komentar

Čudi Kjošijev osećaj privilegovanosti i polaganja prava. Kada su mu vazdušni napadi postali veliki teret, on se seli u selo Komoro u provinciji Nagano. Tamo je provodio mirne, prijatne trenutke. Međutim, ostaje predsednik haiku ogranka JKPO i nastavlja da zarađuje prilično novca od Informativnog biroa. Kjošijevo negiranje ratnih aktivnosti može značiti da mu je nedostajao osećaj za društvenu odgovornost, da je duboko verovao u ispravnost svoje ideologije ili i jedno i drugo.

Iskaz

7) Kjoši nikada nije zloupotrebio svoj položaj predsednika i/ili uticaja koji je imao kao umetnik da glorifikuje rat ili vladu, zapravo nikada nije uopšte o ovome govorio.

Komentar

Tokom rata Kjoši je bio istaknuti član nekoliko kulturno-kontrolnih/propagandnih organizacija. Godine 1940. postaje predsednik Udruženja japanskih haiku pesnika (nihon haiku sakka kyôkai), koje je kontrolisalo haiku svet radi propagande “Svetog rata.” Decembra 1941. (meseca kada je izvršen napad na Perl Harbur, invazija na Malajsko poluostvro, Hongkong, Filipine, Tajland itd), učestvovao je na Patriotskoj konferenciji književnika (bungakusha aikoku taikai) i kao visoko poštovana ličnost održao istorijski govor, čitajući glasno “Veliku carsku objavu rata Americi i Britaniji” u ime cara. Na slici 1, dole, je novinski članak o ovom događaju.

Godine 1942. osnovana je pokroviteljska organizacija pod upravom Fašističko-informativnog biroa - Japanska književna patriotska organizacija (JKPO: Nihon bungaku hôkoku kai). Kjoši je bio jedan od pet potpisnika. Vidi sl. 2 ispod, fotokopiju ovog dokumenta. Kjoši je onda postao predsednik haiku ogranka JKPO. Jedna od aktivnosti JKPO, koju je on organizovao, uključivala je prikupljanje sredstava za Carsku vojsku i ratnu mornaricu. Uz to, kao predsednik haiku ogranka JKPO, učestvovao je na velikoj konferenciji pisaca Azije (daitôa bungakusha taikai), koja je imala za cilj da “reformiše” ili “preškoluje” pisce iz japanskih kolonija oko Azije da bi postali ‘dobri i vredni’ carski podanici. Kjoši je ostao predsednik haiku ogranka JKPO tokom čitavog ratnog perioda.

Postskriptum

Čak i površno istraživanje lika i dela Takahame Kjošija u vezi sa istorijskim negationizmom otkriva da je Kjoši tih dana obično smatran herojskim i zaista svetim likom, onim čije akcije i dela su bili vredni poštovanja, i u okviru tradicionalnog haiku sveta i na širem kulturnom polju. Uznemiravajuće je otkriće do koje mere su istorijske istine uklonjene iz javnih dokumenata o njegovom životu (uključiv i udžbenike). Rezultat toga je potpuno izmišljena slika “haiku sveca” (kako se često nazivao).

Bolne istorijske činjenice o Kjošijevom životu treba uzeti u obzir zajedno sa činjenicom da je za sobom ostavio haiku remek-dela. Poređenja radi, razmotrimo kako se u moderno vreme procenjuju osobe koju su zauzimale važne pozicije na Zapadu, kao što su Ezra Paund i Martin Hajdeger. Obojica su bili pristalice nacionalnog socijalizma. U Nemačkoj se Hajdeger slavno priključio nacističkoj partiji i potkazivao kolege, dok je Paund propovedao ideje nacionalnog socijalizma i antisemitizma u Italiji. Obojica su se smatrala odgovornim a njihove aktivnosti su izašle na videlo. Za razliku od toga, Kjošijevo učešće u japanskom carskom fašizmu je bilo mnogo direktnije i moćnije od Hajdegerovog i Paundovog: Kjoši je bio vođa i određivao je politiku u savezu sa ljudima na najvišim položajima u carsko-fašističkoj vladi. Na Zapadu se odvijao dugi višegenaracijski proces otkrivanja zločinaca Drugog svetskog rata – potreba da se javno ukaže na odgovornost za ratne zločine je etička. U Japanu, potrebe Hladnog rata i potreba za brzom obnovom zemlje dovele su do toga da je mnogo toga gurnuto pod tepih, a ovo je delom rezultiralo zaverom ćutanja. Tek nedavno, i nakon dugog odlaganja, obelodanjene su neke neprijatne činjenice vezane za ratni period. Ne možemo i ne smemo negirati ove istorijske činjenice. Kjošijeva postignuća na polju haikua treba da budu procenjena u okviru šireg konteksta njegovih društvenih i političkih aktivnosti, a ne njihovim poricanjem.

Slika 1. Takahama Kjoši čita Objavu rata na Patriotskoj konferenciji književnika

Napomena

Novinski članak i fotografija: Asahi Newspaper, 25. decembar 1941. (preštampan u Nihon bungakuhôkokukai [Japanska književna patriotska organizacija (JLPO)], Sakuramoto Tomio, Tokyo: Aoki Shoten, 1995, str. 63.)

1) Naslov: hotobashiru aikoku no netsujyô

[Izliv patriotske strasti!]

2) Podnaslov: kessenka no bungakusha taikai

[Književnici se savetuju oko odlučujuće bitke]

3) Glavni tekst: prva dva paragrafa:

“Uz veliku podršku Taisei Yokusankai [‘desna socijalistička’ vlada totalitarne države], jedna od Patriotskih konferencija za kulturne delatnosti, Patriotska konferencija književnika, održana je 24. decembra, na trećem spratu sale za konferencije u zgradi Taisei Jokusankai. Počela je u 13:30. Pod parolom “Odlučujuća bitka” oko 350 pisaca vatrenog patriotskog srca okupili su se iz celog književnog sveta: pesničkog sveta, tanka sveta i haiku sveta. Bila je to sigurno epohalna konferencija zbog okupljanja svih ovih pisaca. Isto tako, da bi osnovali izuzetno dobro ustrojenu totalitarnu organizaciju pisaca [tj. Japansku književnu patriotsku organizaciju (JKPO)”], izabrano je 29 članova odbora, uključiv Kikući Hirošija (a.k.a. Kikući Kan) (1888-1948). Konferencija je započela “Državnom svečanošću” — pozdravom i odavanjem počasti Carskoj palati; pevanjem državne himne; molitvom u znak poštovanja i zahvalnosti poginulima u ratu i tihom molitvom za pobede i sreću Carske armije, nakon čega je usledilo Kjošijevo glasno čitanje “Velike carske objave rata Americi i Britaniji” u ime cara. Nakon što je Kjoši pročitao Objavu rata, pohvalne govore su održali potpredsednik Taisei Jokusankai, Ando Kizaburo (1879-1954) i predsednik Obaveštajnog biroa, Tani Masađuki (1889-1962) a zatim je sledilo…”

Glavni tekst: Poslednja četiri reda:

“Nakon Konferencije, pisci su postrojeni u tri reda i uputili se paradnim korakom prema Carskoj palati gde su svi uzviknuli “banzai” [Da nam dugo živi car!] tri puta čime je završena konferencija.”

Obratite pažnju da je zelenim 4) ispisani ime “Takahama Kjoši”. (Dopunske primedbe na sliku 1 slede u završnom delu dole)

Slika 2. Takahama Kjoši: Jedan od pet osnivača carsko-fašističkog Osnivačkog odbora JKPO

Naslov: Nihon bungaku hôkokukai, dai nippon genron hôkokukai: bungakuhôkokukai setsuritsu kenkei shorui [Zvanični dokument o osnivanju “Japanske književne patriotske organizacije (JKPO)” i “Japanske patriotske organizacije o književnom govoru”], (Kansai University Library (ed.), Osaka: Kansai University Press, 2000, izd. 1, str. 69)

Tekst: Dana 17. (26) maja 1943, na generalnoj konferenciji Japanske književne patriotske organizacije (JKPO) odlučeno je o sledećim pitanjima, prema mišljenju predsedavajućeg Kikući Hirošija (a.k.a. Kikući Kan, 1888-1948): izbor članova Osnivačkog odbora koji je odobrio Savet. Savet je postavio sledećih pet osoba [navedenih levo, sa ličnim pečatnim potpisima]. Članovi Osnivačkog odbora su istoga dana izabrali Kume Masaa (1891-1952) za svog predstavnika.

[Prava imena članova Osnivačkog odbora (ne pseudonimi) sa pečatima su na levoj strani stranice. To su]:

Kume Masao (1891-1952)

Nakamura Murao (1886-1949)

Sasaki Nobucuna (1872-1963)

Takahama Kjoši (1874-1959)

Tokuda Sueo (Tokuda Šusei) (1872-1943)

Obratite pažnju da je: Takahama Kiyoshi: pravo ime. Takahama Kyoshi: pseudonim.

Ovaj dokument otkriva da je Kjoši (Kijoši) bio glavni osnivač Osnivačkog odbora JKPO.

DODATAK 1

Lista 46 uhapšenih haiku pesnika

14. februar 1940:

Prvo veliko hapšenje Kjodai haikua

Inoue Hakubunji (1904-1946?)

Nakamura Sanzan (1902-1967)

Mijazaki Juđin (1908-?)

Araki Mizuo (1918-?)

Cuđi Sošun (1892-?)

Hirahata Seito (1905-1997)

Haši Kageo (1910-1985)

Nići Eibo (1910-1993)

Kiši Fusanro (1910-1982)8

3. maj 1940:

Drugo veliko hapšenje Kjodai haikua

Išibaši Tacunosuke (1909-1948)

Sugimura Seirinši (1912-1990)

Mitani Akira (1911-1978)

Vatanabe Hakusen (1913-1969)

Vada Heisuiro (1906-1980)

Horiući Kaoru (1903-1996)

Avgust 1940: Treće hapšenje Kjodai haiku

Saito Sanki (1900-1962)9

Februar 1941: Veliko hapšenje četiri glavne grupe novog haikua

Dođo

Šimada Seiho (1882-1944)

Furuja Kajao (1904-1983)

Higaši Kjozo (a.k.a. Akimoto Fuđio) (1901-1977)

Hiroba

Fuđita Hacumi (1905-1984)

Hosoja Genji (1906-1970)

Nakadai Šunrei (1908-?)

Hajaši Saburo (1907-?)

Koniši Kakeo (1906-?)

Nippon Haiku

Hirasava Eiićiro (1889-?)

Haiku Seikatsu

Hašimoto Mudo (1903-1974)

Kuribajaši Isekiro (1894-1961)

Jokojama Rinji (1909-?)

Kamijo Tohei (1902-?)

Novembar 1941: Veliko hapšenje

grupa Jamanami

Jamazaki Seišo (1907-?)

Jamazaki Jošie (?)

Nišimura Masao (1909-?)

Maeda Hokušiki (1912-?)

Curunaga Soho (1914-?)

Kacuki Šigeo (1913-?)

Kitou Akifumi (1915-?)

Fukumura Nobuo (1909-?)

Ujama Icuki (1915-?)

Vada Toko (1906-?)

Jun 1943: Veliko hapšenje

Grupe Kirišima i Uđijama-Keitouđin-kai

Kirišima

Setogući Takenori(1913-?)

Omodaka Šu (1904-?)

Ohira Hiro (1905-?)

Uđijama-Keitoujin-kai

Noro Šingo (1901-?)

Fukuda Saburo (?)

Decembar 1943: Hapšenje

grupe Sasoriza

Kasai Nobuo (1911-1946)

Takahaši Šifu (1917-?)

1 Niz ratova koje je inicirala carsko-fašistička vlada Japana, 1931-1945, od bitke za Mandžuriju do kraja Pacifičkog rata.

2 Hasegava Sosei (1907-1946) je diplomirao na Kjoto univerzitetu i jedan od osnivača Kjodai haiku grupe. Zalagao se za tradicionalan stil haikua, napustio grupu, priključujući se školi Hototogisu a zatim prvoj liniji borbenih redova. Na ratištu je napisao mnogo ratnih haikua. Zbirka njegovih ratnih haikua je objavljena pod nazivom Hoša (Lafet). Zahvaljujući pohvalama Kjošija i drugih haiku pesnika, njegova knjiga postaje biblija haikua Svetog rata, koja je uveliko potpomagala haiku Svetog rata. Posle rata optužen je kao haiku ratni zločinac; međutim, neke njegove pesme se mogu čitati tako kao da se protive ratu. Mišljenja naučnika o tome su do danas ostala kontraverzna.

3 Ove primere i neke druge smo zajednički preveli Ričard Gilbert (vanredni profesor, Kumamoto univerzitet) i objavili ih u časopisu za kratku pesničku formu "Noon"4 (Philip Rowland, ed., Tokyo, 2006).

4 Učenici Ogivara Seisensuija (1884-1974), pesnici koji su zastupali haiku slobodnog stiha, Kuribajaši Isekiro i Hašimoto Mudo, su 1931. zajedno osnovali Udruženje proleterskih haiku pesnika (puroretariahaijin dômei) a njihovi časopisi su pet puta zabranjivani—uključiv Haiku Seikatsu, čije je objavljivanje bilo neposredan uzrok hapšenja koje je sprovela Tajna policija (Asano, 147).

5 “Zakon o očuvanju mira (chian iji hô)” je stupio na snagu 1925. Bio je usmeren na progon komunizma. Proširen je 1928. i 1941. da obuhvati i progon svake slobodne misli koja se protivi "carskom poretku (kokutai)". U prvom članu Zakona jasno se navodi da se svaki zločin protiv “carskog poretka” kažnjava smrću. Na osnovu ovog zakona Tajna policija je uhapsila mnogo ljudi. Međutim, Tajna policija je nastojala da “preobrati” ljude pre nego da sprovede smrtne kazne. Prema evidenciji Shihô-shô (Ministarstvo pravosuđa Japana tokom ratne konstitucije), 75.681 ljudi je upućeno javnom tužiocu a 5.162 je optuženo. Nije bilo evidencije o sprovedenim smrtnim kaznama po ovom Zakonu. Međutim, ova statistika uzima u obzir samo broj ljudi koji su bili “zvanično” upućeni javnom tužiocu. Mnogo je hapšenja i žrtva koje nisu zabeležene. Zapravo, ime haiku pesnika Kiši Fusanroa se ne nalazi u “zvaničnom” izveštaju ratne vlade. Prema statističkim podacima Državnog zahteva za kompenzaciju žrtvama po Zakonu o očuvanju mira (chian iji hô giseisha kokka baishô yôkyû dômei), ubijeno je 65 ljudi bez sudske presude, 114 je umrlo zbog mučenja, 1.503 je umrlo zbog bolesti koje su uzrokovane prljavim zatvorima, a pola miliona ljudi je uhapšeno. Takođe, u Koreji, Tajvanu, Mandžuriji i drugim kolonijama mnogo ljudi je uhapšeno, mučeno i ubijeno u skladu sa ovim Zakonom.

6 Nacrt “Deklaracije humanosti” na engleskom je napisao R. H. Blajt, isti autor koji je objavio četiri toma Haiku (1949-52), koji je mnogo učinio da dovede do renesanse haikua u Severnoj Americi.

7 Tokom rata, cenzura haiku časopisa Kanrai je bila relativno retka jer je njegov istaknuti član bio službenik Carskog generalštaba. Zato je, do izvesne mere, časopis mogao da služi kao mesto odgajanja mlađe generacije, uključiv Kaneko Tohta. Međutim, posle rata, otkiva se veza sa vojskom i mnogi mladi haiku pesnici napuštaju časopis. Ovaj slučaj je vodio Harako Kohei (1919-) i zvao se “mali genijalni potez” (Kanekao, Waga sengo, 97). Tokom čitave rezultirajuće turbulencije, Kaneko Tohta je ostao u časopisu neko vreme, igrajući ulogu posrednika između Šusona i Koheiđa.

8 Uskoro je oslobođen i nije naveden u časopisu Tajne policije, pa ga neki naučnici ne ubrajaju među žrtve.

9 Sumnjalo se da je špijun ne od strane ovakvih agencija već njegovih prijatelja. Sanki je uhapšen u nekoliko različitih prilika, ali je svaki put brzo pušten na slobodu. Zvog ovih ponavljanih hapšenja i brzih oslobađanja, kolege pesnici su sumnjali da je špijun Tajne policije. Međutim, ispostavilo se da je to bila taktika Tajne policije. Svaka naredna sumnja rađala je novu sumnju među haiku pesnicima tako da su haiku grupe izgubile nešto od jedinstva. Ove sumnje su se produžile i neko vreme posle rata, ali posle Saitove smrti i temeljnog ispitivanja dokaza, sud ga je 1983. proglasio nevinim po svim tačkama.

Slika 1: Dodatne primedbe

1) Taisei Jokusankai (“Organizacija za pomoć carskoj vladi“) je 1940. osnovao japanski premijer Fumimaro Konođe (1891-1945), koji je rešio da okonča politiku vladavine stranaka u Japanu. Rokovodeći se Doktrinom Šintaiseija, krenuo je da raspusti sve tradicionalne stranke. Namesto njih postojalo je Taisei Jokusankai, telo "desničara-socijalista". Njegovo stvaranje je bilo ravno stvaranju jednopartijske države carevine Japana. Predsednik Taisei Jokusankai je trebalo da bude premijer, tako da je u vreme Konferencije, predsednik bio Tođo Hideki (1884-1948), tadašnji premijer Taisei Jokusankaia. Ovo ‘telo’ je razvilo i javnu prismotru i sistem kontrole, poznat kao Tonarigumi. (Wikipedia: Taisei Yokusankai; na japanskom: http://tinyurl.com/247zfs. Videti i: Wikipedia: Tonarigumi; a na japanskom: http://tinyurl.com/2qnttt.)

2) Velika carska objava rata Americi i Britaniji (Sensen no taishô or Sensen no shôchoku) je objavljena 8. decembra 1941, istog dana kada je izvršen napad na Perl Harbur i invazija Carske vojske na Malajsko poluostrvo. Za tekst koji je sadržan u dokumentu se verovalo da je glas “živog boga.” Naglašavao je rat kao neophodnost samoodbrane (englesko/japanski: http://tinyurl.com/2sbtaq). Prva objava ove deklaracije je saopštena preko Radio korporacije Japana (danas NHK), u 11:40, 8. decembra 1941. (po japanskom kalendaru). Čitao ju je spiker Nakamura Šigeru. Cilj je bio da za deklaraciju sazna običan narod. S druge strane, Kjošijeva objava neke dve nedelje kasnije osmišljena je kao jedinstveni događaj koji je trebalo da podigne patriotsku strast prema ratu među vodećim ličnostima i grupama književnog sveta.

3) Ando Kizaburo (1879-1954) je bio general-poručnik Carske vojske i potpredsednik Taisei Jokusankaija. Između 1943. i 1944. pridružuje se kabinetu Tođo Hidekija, postajući ministar unutrašnjih poslova. Posle rata izrečena mu je kazna kao ratnom zločincu A klase Zbog izbijanja Hladnog rata kasnije je oslobođen.

4) Tani Masađuki (1889-1962) je bio predsednik Obaveštajnog biroa. Posle rata i on je optužen kao ratni zločinac A klase. Kao i u slučaju Ando Kizabura, zbog izbijanja Hladnog rata, i on je kasnije oslobođen.

Literatura:

Akazawa Shirô. ed. Senjika no senden to bunka [Propaganda and culture during the war]. Tokyo: Gendai-shiryô shuppan, 2001.

Akimoto, Fujio. Jiku jikai Akimoto Fujio kushû [Collected haiku works of Akimoto Fujio with his commentary]. Tokyo: Hakuhôsha,1972.

Asai, Kiyoshi. et al ed. Gendai shiryô gendai nihon bungaku [Modern research material, modern Japanese literature], vol 6: Haiku. Tokyo: Meiji shoin, 1980.

Asano, Toyomi. and Matsuda, Toshihiko. ed. Shokuminchi teikoku nihon no hô teki kôzô [The legal constitution of the colonial Japanese empire]. Tokyo, Shinzansha, 2004.

Ehime Newspaper ed. Nakamura Kusatao: hito to sakuhin [Nakamura Kusatao: his personality and works]. Ehime: Ehime Newspaper Press, 2002.

Eguchi, Keiichi. and Kisaka, Junichirô. Chian iji hô to sensô no jidai [The age of the Peace Preservation Law and the war]. Iwanami shoten, 1986.

_____. Shisô kenji [The thought prosecutors]. Tokyo: Iwanami shoten, 2000.

Etô, Jun. Kobayashi Hideo. Tokyo: Kôdansha, 1961.

Furukawa, Katsumi. Taikenteki shinkô haikushi [A history of New Rising Haiku, in my own experience].Tokyo: Orianta, 2000.

_____. Haiku-kenkyû henshûbu. Gendai haiku no sekai [The world of gendai haiku]. Tokyo: Fujimi-shobô, 2001.

Hashimoto, Mudô. "Puro haiku ni taisuru danatsu [Persecution against proletarian haiku]," in Haiku 1966 October. pp 147-151. Tokyo: Kadokawa shoten, 1966.

Hirahata, Seitô. Hirahata Seitô taidan haikushi [Hirahata Seitô's dialogues on haiku history]. Tokyo: Nagata-shobô, 1990.

Hosoya, Genji. "Waga gokuchû ki [My jail journal]," in Haiku, 1966 October. pp 156-160. Tokyo: Kadokawa shoten, 1966.

Kaneko, Tohta. Haiku no honshitsu [The essence of haiku]. Tokyo: Nagata-shobô,1964.

_____. Waga sengo haiku-shi [My postwar haiku history]. Tokyo: Iwanami shoten, 1985.

Kawamura, Minato. Manshû hôkai: daitôa sensô to bungakusha tachi [The fall of Manchuria: the Great Asia War and the writers]. Tokyo: Bungei-shunjû, 1997.

Komuro, Zenkô. Haijin tachi no kindai [The early-modern era and the haiku poets]. Tokyo: Hon'ami shoten, 2002.

Kôdansha. Shôwa: Niman nichi no zen kiroku [Shôwa: the entire record of the two-hundred thousand days], 19 vols. Tokyo: Kôdansha, 1989-1991.

Kosakai, Shôzô. Mikkoku: Shôwa haiku danatsu jiken [Betrayer/ Informer: Shôwa era haiku persecution]. Tokyo: Daimondo, 1979.

Kuroki, Momoko. Shôgen Shôwa no haiku Jô-ge [The interviews on Shôwa haiku. 2 volumes]. Tokyo: Kadokawa shoten, 2002.

Kuwabara, Tako. Daini geijutsu [The second class art]. Tokyo: Nihon tosho center, 1990.

Matsui, Toshihiko. Shôwa haidanshi [Haiku history of the Shôwa era]. Tokyo: Meiji-shorin, 1979.

Minato, Yôichirô. "Haidan senpan saiban no koto [On "the prosecution for haiku war criminals" movement]," in Haikujin, January 1947. Minpôsha, 1947.

Mitani, Akira. "Shinkô haijin ni taisuru danatsu [Persecution against the New Rising Haiku]," in Haiku, 1966 October, pp 140‑146. Tokyo: Kadokawa shoten, 1966.

Miyazaki, Yoshimasa, et al., eds. Shinbun shûsei Shôwa shi no shôgen [Collected newspaper corpus: The witness of Showa history], 20 vols. Tokyo: Honpo-shoseki, 1991.

Miyôshi, Yukio. Nihon bungaku zenshi [Japanese literary history], vol 5. Tokyo: Gakutôsha, 1978.

Mizuhara, Shûôshi. ed. Seisen haiku-shû [The Collected Holy War haiku]. Tokyo: Ishihara-kyûrûdô, 1943.1943.

_____. Seisen to haiku [The Holy War and haiku], Tokyo, Junbunshoin, 1940.

Modern Haiku Association. Nichiei taiyaku gendai haiku 2001 [Japanese/English Japanese haiku 2001]. Tokyo: Yô-Shorin press, 2001.

Naimushô keihokyoku hoanka [The police and security department of the Japanese interior ministry]. Tokkô-geppô Fukkokuban [The monthly record of Secret Police activities: facsimile edition]: 1930 March‑1944 November, 177 volumes. Tokyo: Seikei shuppan, 1973.

Nihon bungaku hôkoku kai [The Japanese Literary Patriotic Organization (JLPO)].Bungaku hôkoku Fukkokuban [Patriot Literature: facsimile edition]. Fuji-Shuppan, 1990.

_____. Haiku-nenkan: Shôwa 17. [Haiku Almanac: 1942]. Tokyo: Tôryô Shobô, 1943.

Nippon Hôsô Kyoku [The broadcasting corporation of Japan]. Seisen haiku-sen. [The Holy War haiku selection]. Tokyo: Nippon Hôsô Kyoku Press, 1942.

Okudaira, Yasuhiro. ed.. Gendaishi shiryô. Vol. 45: Chian ij hô [Documents on modern history Vol.45.: The Peace Preservation Law]. Tokyo: Misuzu shobô, 1973.

Ogino, Fujio. Chian ij hô kankei shiryô shû [The collected material concerning the Peace Preservation Law], 4 vols. Tokyo: Shin‑nihon shuppansha, 1996.

Ôno, Rinka. (ed.) Haiku-nenkan: Shôwa 22. [Haiku Almanac: 1947]. Tokyo: Tôryô Shobô, 1943.

_____. Haiku-nenkan: Shôwa 23 [Haiku Almanac: 1948]. Tokyo: Tôryô Shobô, 1948.

Okudaira, Yasuhiro. ed. Chian ij hô shôshi [A brief history of the Peace Preservation Law]. Tokyo: Iwanami shoten, 2006.

Osaka University Library. ed. Nihon bungaku hôkokukai, dai ni-ppon genron hokokukai: bungakuhôkokukai setsuritsu kenkei shorui [The official documents of the foundation of "The Japanese Literary Patriotic Organization (JLPO)" and "Japan Patriot Literary Speech Organizations"], two vols. Osaka: Kansai University Press, 2000.

Saitô, Sanki. "Kokuretsu naru seishin: shinjin shokun ni [Blazingly adamantine spirits: To the young poets]," in Tenrô vol 1, pp 20‑23: Tanba; Nara Prefecture: Yôtokusha, 1948.

Shin‑nihon shuppansha ed. Nohon proretaria bungakushû 40: puroretaria tanka, haiku, senryû shû [Collected works of the Japanese proletariat literature vol 40: Collection of proletariat tanka, haiku, and senryû]. Tokyo, Shin‑nihon shuppansha, 1988.

Sakuramoto Tomio, Bunkajin tachi no daitôa sensô: PK-butai ga yuku [The Asia-Pacific War and Cultural Figures: The Campaigns of the Japanese "PK"]. Tokyo: Aoki-shoten, 1993.

. _____. Nihon bungakuhôkokukai [The Japanese Literary Patriotic Organization (JLPO)]. Tokyo: Aoki Shoten, 1995.

Tajima, Kazuo. Shinkô hijin no gunzô: "Kyôdai Haiku" no hikari to kage [The figures of the New Rising Haiku Poets: Light and shadow of Kyôdai Haiku]. Tokyo: Shibunkaku, 2005.

Takahama, Kyoshi. "Kôsatsu" [The Commandment], in Hototogisu 1913 January. Tokyo: Hototogisu Company. p. iv, 1913.

_____. "Man-chô yûki"[Manchuria and Korea travel journal], in Hototogisu 1941 August. Tokyo: Hototogisu Company, pp. 15-92, 1941.

_____. ed. Shina-jihen kushû [The collected Japan-China-war haiku]. Tokyo. Sabseidô, 1939.

_____. Teihon Takahama Kyoshi zenshû [The Entire collected works of Takahama Kyoshi], vol 13. Tokyo: Mainichi Newspaper Press, 1973.

Vihn, Sihn. Tokutomi Soho, 1863-1957: The Later Career. Toronto: University of Toronto-York University, Joint Centre on Modern East Asia, 1986

Yamamoto, Kenkichi. Haiku towa nanika [What is haiku?]. Tokyo: Kadokawa shoten, 2000.

Yamanaka, Hisashi. Shinbun wa sensô o bika seyo!: seiji kokka jôhô kikô shi [Newspapers shall glorify the war!: The history of the Japanese Secret Intelligent Organizations in wartime]. Tokyo: Shôgakukan, 2001.

Yanagawase, Sei. Kokuhatsu sengo no tokko kanryô: handô chôryû no gensen [Accusations of postwar officialism from the Japanese Secret Police tradition: The origin of the conservative reaction]. Tokyo: Nihon-kikanshi-shuppan center, 2005.

Prevod: Saša Važić