index

У првих пет хиљада Исиних хаикуа које сам превео за мој вебсајт, само се у тринаест помиње Џизо, који се у моја два јапанско-енглеска речника дефинише као “божанство- заштитник деце”. Статистички посматрано, изгледа да је Џизо био од мањег значаја у Исином поетском универзуму од, рецимо, буде, који се у истом узорку помиње 214 пута. Иако се Џизо тако ретко среће у Исином делу, ипак не бисмо требали да потценимо значај који он има за овог песника. Заправо би се могло доказивати да се одиста значајне, одиста свете ствари и не смеју пречесто и превише јавно помињати, јер би тако могле да изгубе на снази којом нас надахњују и покрећу. Џизо управо припада тој врсти духовно снажних слика у Исиним хаикуима а, претпоставља се, и у његовом животу ван хаикуа.

Објашњење Џиза као, једноставно, “божанства-заштитника деце” које нам нуде речници збуњујуће је за сваког ко добро зна да будизам није теолошки систем веровања. Будисти не обожавају Бога ни богове. Како онда Џизо може у будистичком Јапану да буде “божанство”? Име “Jizō” потиче од санскритске речи kşitigarbha, која је сложеница настала од две речи kşiti и garbha: “земља” + “материца” (Ōzuka, 359). У старој Индији је “земља-материца”, као што само име говори, представљала богињу плодности, чија се лоза простире од богиње земље Prthivî (Dystra, 179). Када се будизам преселио у Кину, калуђери су превели име “Ksitigarbha” сродном кинеском речју ti ts’ang: “земља-складиште”, “земља-ризница” или “земља-материца” (Soothill, 208). Ti Ts’ang Wang (“краљевска земља-складиште”) је променила пол на путу од Индије према Кини, тако да је Jizō, како Јапанци изговарају кинеске знаке за “земљу” и “складиште”, у источној Азији провео већину његовог/њеног времена као мушкарац.

У кинескoм будизму Џизо је постао познат као један од осам Dhyāni-bodhisatvi, чији је основни задатак био да штите земљу. Bodhisatva није бог већ просветљено биће које несебично помаже другима на путу до просветљења. Bodhisatvе се могу упоредити са свецима средњовековне католичке традиције: то су небеске велике зверке које помажу, када су позване, својим земаљским поклоницима. Када се указује на разлике између хришћанских светаца и будистичких bodhisatvi, уопште се не узима у обзир чињеница да су свеци досегли земаљско стање блаженства док су bodhisatvе одложиле улазак у нирвану како би помогле свим бићима у њиховој тежњи ка просветљењу. Изгледа да је енглеска реч “светац” најближа правом значењу речи “Jizō”, кога у мојим преводима обично означавам као “Светог Џиза”.

У кинеском будистичком миту Џизо се поистовећивао са Yamом, врховним господарем пакла, највероватније због његовe (раније, њене) древне везе са земљом-материцом. Сем тога, у народној традицији се он јавља као спасилац, а не онај који кажњава. На пример, у једној старој кинеској причи синовљево божанство деце подстиче Џиза да му избави грешну, покојну мајку из пакла. Слично томе, у јапанској причи се он јавља као леп младић који избавља праведника из пакла нудећи се да сам испашта уместо њега (Dykstra, 180; 194-95). У будизму чисте земље, огранку будизма који се ослања на Амида буду који омогућава поновно рођење у западном рају, Џизо је стекао славу као онај који помаже грешним смртницима у њиховом последњем часу живота, омогућавајући им да се поново роде у чистој земљи. Због тога се у многим јапанским храмовима статуе Џиза налазе са једне стране Амиде, а Канон, bodhisatva милости, са друге.

Улога Џизе у будизму чисте земље учинила га је веома популарним у средњевековном Jaпану, где је овај покрет био веома раширен међу народом. Успут се Џизо примио и других дужности, поред помагања душама да досегну Амидину чисту земљу. Једна од њих је заштита путника. И данас се може наићи на камене и дрвене кипове Џиза широм Јапана на удаљеним путевима где чувају оне који њима пролазе. Због Џизове доброте, дарежљивости и несебичности Јапанци му одају дубоко поштовање и као чувару деце. Тако Џизо представља много више од онога што је дефинисано у речницима.

Иса први пут помиње Џиза у деветој години Темеи ере, године 1788, у тексту који се зове Go jū eki (“53 градова прошлости”). Имао је само 26 година и био на почетку песничке каријере када је писао:

маховина цвета
у малој пукотини...
камени Џизо

Средњи стих се може превести и као “у малим пукотинама” јер се именица kizu односи и на једнину и на множину, зависно од тога како читалац замишља ову сцену. У уводу у овај хаику стоји “Велика морска обала”, што указује на то да је тај хаику скица из живота. Након 33 године, 1821, Иса се враћа истој слици:

на крилу, у носу,
очима Светог Џизе...
расцвала маховина

У другом хаикуу, слика маховине која буја из Џизовог крила, очију и носа доводи се у везу са древном улогом bodhisatvе-бога плодности: земље-материце из чије се сваке пукотине и напуклине рађају мали вртови. Иса оснажује оба ова портрета расцвалог Џизе путем јукстапозиције: неживи кип и жива маховина стварају снажно јединство у коме камени (или, можда, дрвени) светац није само живо присуство већ и онај који даје живот, “земља-материца” најситнијег летњег цвећа. У овим хаикуима Иса ослушкује богато семантичко наслеђе Џиза.

Други пар хаикуа доводи опет у везу Џиза и цветове, само што се овога пута цветовима придаје већи значај, тиме што окружују и скоро гутају доброг свеца:

Свети Џизо
у расцвалим каранфилима...
нулта тачка

расцвали каранфили
иза и испред
Светога Џиза

Овај први хаику Иса је написао 1812. Није познато када је настао други, очигледно прерађени први. У обе песме Џизо седи или стоји у пољу расцвалих каранфила. Како се цвеће често приноси као дар храмовима, статус Џиза као дубоко поштованог лика у будизму повлачи питање: Да ли су ови каранфили живи дар природе свецу или, можда, дар природног свеца нама? Како год било, Иса у нама изазива деликатан осећај који се само продубљује када се има на уму Џизово порекло као бога плодности. Он се јавља и у улози господара цвећа и као њиховог понизног, срећног примаоца, потпуно обузетог њиховом лепотом.

У наредној групи хаикуа Џизо се јавља у улози заштитника живота:

врапчић
безбедан у рукаву
Светога Џиза

у руци Светога Џиза
чучи
жаба

кошница—
безбедна на лакту
Светога Џиза

нежно чува
младице бамбуса...
Свети Џизо

пролази подне—
на крилу Светога Џиза
крекеће жаба

У првом хаикуу може да се ради и о више врапчића—још један случај у коме неспецифичност јапанских именица, када је у питању број, пружа додатну слободу читаочевој имагинацији. У свих пет сцена, кип Светога Џизе крај пута штити мале, недужне животе: врапчета(ића), жаба, пчела и изданака летњег бамбуса. Посебна улога Џизе у будизму чисте земље продубљује значење ових пасторалних сцена. Према будизму чисте земље, врапци, жабе, пчеле, па чак и бамбус ће једнога дана достићи просветљење, али да би до њега дошли, потребно је да се поново роде у Амидиној чистој земљи. Џизов углед милосрдног bodhisatvе који је посвећен задатку да омогући живим бићима да се реинкарнирају у Амидином рају баца посебну религиозну светлост на ових пет хаикуа. Свети Џизо не пружа само физичку већ и духовну заштиту. Његово присуство у овим сценама шапуће о нади у будући живот ових створења, ових биљака, и, прећутно, читалаца песама.

Наредна два хаикуа се налазе на истој страници Исиног дневника Shichiban nikki (“Седми днeвник”) писаног првог месеца 1814:

пролећни лахор—
на уснама Светог Џиза
зрно пиринча

пиринчани колач и џем
на крилу Светог Џиза
пролећни лахор

Оба хаикуа су слике Џиза који прихвата знаке поштовања: зрно пиринча у устима и пиринчани колач премазан џемом на крилу. У овом случају, изгледа да се поистовећивање са древном богињом плодности и савремена улога самилосног bodhisatvе збивају истовремено. Неко је кипу оставио дар у виду пиринча -- гест који би могао да означи захвалност за прошлогодишњу жетву али и даривање у име добре жетве наредне године. Или се тај гест може, према будизму, схватити и као даривање у нади да ће се Џизо заложити за нечије поновно рођење у Амидиној чистој земљи. Како год се тумачили ови поклони, јасно је да они указују на Џизову способност да доведе до регенерације. Позивање на годишње доба, “пролећни лахор”, додатно наглашава ову асоцијацију, при чему је пролеће и годишње доба плодности и симбол духовног препорода. Код првог хаикуа се питамо да ли је сам лахор донео зрно пшенице у Џизова уста или се десило супротно: да је одувао сво зрневље које је неки посвећених тамо ставио, сем тог једног? Иса, по свом обичају, оставља довољно места за тумачење и имагинацију. Једно је, дакако, сигурно: оба хаикуа славе једноставну, искрену, природну, лепу...побожност.

Враголасто, Иса пише:

метем снег—
довољно се нагомилао
да се направи Џизо

Наравно, могао је од снега да изваја снежног буду, али је овога пута одлучио да направи Џиза. Осећај који побуђује ова песма је топао и интиман: будистички светац чији лик песник обликује—и снегом и речима—стари је, присни пријатељ.

Последњи пример изазива слично осећање:

погледам ли боље,
и Свети Џизо се ухватио у коло...
игра за мртве

Током јесењег "Бон фeстивала" пале се лампионе да се покаже пут душама предака до породичних гробова а, као део свечаности, изводе се традиционални плесови. У Исином хаикуу је кип Џиза део људске заједнице до те мере да се хвата у коло са играчима. Површно посматрано, слика је шармантна и духовита, али се, када је у питању "Бон фестивал", јављају дубље асоцијације када се присетимо Џизове везе са смрћу, подземним светом и загробним животом.

Свесни оних који су отишли пре њих, становници села играју на земљи у кратком времену које проводе на њој, али нису сами; имају пријатеља, суседа који живи близу њих, који је племенит и пун љубави, bodhisatva који их чува у њиховим последњим тренуцима; земаљска мајка која ће их, кад за то дође час, радо примити у кућу.

1 Први пут објављено у World Haiku Review (2003)

Цитирана дела

Dykstra, Yoshiko Kurata. “Jizō, the Most Merciful. Tales from Jizō Bosatsu Reigenki.”

Monumenta Nipponica 33, 2 (1978): 179-200.

Kobayashi Issa. Issa zenshū. Shinano Mainichi Shimbunsha, 1976-79. 9 томова.

Soothill, William Edward и Lewis Hodous. A Dictionary of Chinese Buddhist Terms.

London: Kegan Paul, 1937; rpt. Taipei Ch’eng Wen Publishing Co., 1975.

Превод: Саша Важић