index

ovo biti sažet prikaz veoma obimne teme. A pošto je to tako, odlučio sam da govorim o samo nekoliko pitanja, nadajući se da ću na osnovu njih moći da ukažem na stanje haikua u Severnoj Americi.

Važno je reći na početku da samo razmatranjem rada pojedinih pesnika nije moguće saznati išta o stanju haikua, kao uostalom ni bilo koje umetnosti, u bilo kojoj kulturi. Umetnost nije takmičenje—nema haiku olimpijskih igara. Naravno, ne kažem da pesnici ne poseduju takmičarski duh, ali nema pravog načina da se utvrdi postignuće pesnika, osim od slučaja do slučaja. Stoga je nemoguće saznati kakvo je opšte stanje zdravlja haikua u Americi.

Ono što se možemo nadati da otkrijemo je, međutim, šta ovi pojedini pesnici čine kolektivno, šta smatraju značajnim, koje probleme rešavaju. Ako ova pitanja razmotrimo dovoljno široko, mogli bismo steći neki utisak o opštem trendu. A u osnovi tog trenda je mogućnost koja se otvara pesnicima da izraze ove zaključke. Infrastruktura je ono što određuje u velikoj meri koliko je umetnik eksponiran. Stoga bih predložio da u ovih nekoliko minuta razmotrimo ova pitanja: koji su danas problemi haiku pesnika u Americi i kakve mogućnosti oni imaju da se iskažu.

Moglo bi biti korisno da zamislimo da se praksa haikua sastoji od dve akcije: osvrt na delo velikih pesnika koji su nam prethodili i odredili oblik i cilj naše umetnosti do sada i pogled unapred na našu vlastitu nezapisanu sudbinu. Ove dve metode uzete zajedno zahtevaju ontološki metod naše ukupne prakse. U bilo koje vreme, jedna ili druga od ovih akcija može imati prednost, što može rezultirati jednom klasičnijim pristupom, a drugi put modernijim. Kolebaćemo se mnogo puta oko ove dve mogućnosti tokom trajanja određenog žanra, a naš izbor će uticati na svaki aspekt našeg pisanja. Kroz sočivo ovih polariteta razmatraćemo pitanja koja su uvek bila nerazdvojiva u praksi haikua: koji oblik biramo, onaj koji na neki način sledi japanski original ili onaj koji više odgovara našem jeziku i kulturi? Koji sadržaj nam je na raspolaganju, onaj koji se može naći u saiđikiju ili sveobuhvatnija realnost sa kojom se srećemo u našim životima? Koji umetnički senzibilitet treba da prisvojimo, onaj koji se ravna sa praksom naših velikih japanskih predaka ili onaj koji više odgovara našem ličnom senzibilitetu? Mora li "priroda" igrati ulogu u svakoj pesmi koju smatramo haikuom ili postoji sveobuhvatnije shvatanje prirode u stvaranju takvih pesama? Zapravo, smatramo li da mi i naše delovanje obitavaju u carstvu prirode ili se iz njega isključujemo?

Ova pitanja, koja smo svi mi postavljali i to nastavljamo da činimo tokom naše pesničke karijere su najbitnija za način našeg praktičnog delovanja. Odgovaranje na njih može prilično doprineti da otkrijemo čemu teže haiku pesnici u Americi.

Odgovori se, kao što sam ranije naveo, tiču individualne prakse svakog pesnika. Za razliku od haikua u Japanu, koji ističe škole specifične poetike, većina pesnika u Americi, čak i kada pripadaju klubovima ili grupama, smatra da je umetnost krajnje individualna aktivnost i da, što se estetike tiče, nikome nisu odgovorni. Težiti stvaranju prave umetnosti je divan osećaj, a to se odnosi i na haiku. Očekivalo bi se da ovaj stav rezultira velikim brojem praktičnih postupaka.

Začudo, nisam utvrdio da je to tako. Zapravo, manje je individualnih kvaliteta u američkom haiku danas nego pre dvadeset ili trideset godina. Razgledajući različite knjige i časopise koji su u to vreme štampani, utvrdio sam jaku tendenciju u delu većine pesnika da objavljuju trostišja - kratak-dug-kratak stih - zasnovana na prirodi. Naravno da pesnici mogu da pišu i na drugi način, ali ako to čine, onda ih, u celini uzev, ne objavljuju uobičajenim kanalima. Možda je to odraz naše kulture: mi kao nacija smo mnogo više vođeni sigurnošću i finansijama, a u takvim vremenima izgleda da se individualna prava i način izražavanja moduliraju. Odvažni eksperimenti u formi i sadržaju ranijih časopisa, kao što su inkstone i RAW NerVZ, danas se čine uvredljivim, a ono što dobijamo je homogenizovaniji, očekivani proizvod. Svakako, ima i onih koji zastupaju eksperimentisanje u formi, posebno oni koji su naklonjeni monostihu zbog izvesnog tehničkog efekta koji se ne može postići trostihom. Ima i onih koji su pobornici šireg sadržaja, uključiv političke, ratne i zen pesnike. Što se tiče efikasnosti ovih sadržaja, verujem da kada su potrebe poezije podređene potrebama zastupanja izvesnih tema, poezija trpi, a to je ovde čest slučaj.

Zaključujem da smo u donekle mirnom, klasičnom periodu aktivnosti koji je okrenut ranijim vrednostima. Uprkos izvesnom prelazu između poezije kratke forme i haikua, među pesnicima Severne Amerike je naglašena konsolidacija unutar tradicije, a ne ekspanzija žanra.

Takav razvoj mora biti saobražen proceni drugog pitanja koje je pred nama, mogućnosti: jedno je reći da pesnici čine ovo ili ono, ali je ovo što iznosim potpuno zasnovano na onome sa čime se srećem u časopisima i knjigama. Čak i u današnje vreme neuporedivih mogućnosti samoizdavanja, relativno je malo haikua koji se objavljuju bez posrednika, obično urednika. To donosi olakšanja ili brigu, zavisno kako posmatramo stvar.

Najgrublje rečeno, haiku će imati prohodnost za onoliko varijacija koliko mu tržište dozvoli. Posmatrajući opšte trendove mogućnosti koje su pesnici imali u prošlosti, možemo steći utisak gde se sada nalazimo.

Tri vrste izdavača objavljuju haiku poeziju: trendovski, netrendovski i akademski. Tipično, ovi izdavači objavljuju knjige i prolazne pojave (tj. časopise). Takođe tipično, ovi izdavači se opredeljuju između dve vrste sadržaja: klasičnog japanskog haikua ili savremenog haikua, sa mnogo većim naglaskom na ovaj prvi.

Trendovski izdavači se obraćaju širokoj publici, poseduju sredstva kojima privlače značajne autore, isplaćuju visoke honorare, izdaju velike tiraže i imaju široku distribucionu mrežu. Zbog sredstava koja poseduju, oni imaju mnogo veću moć da utiču svojim poizvodima nego drugi. Haiku je zbog ovoga svakako trpeo, jer cilj svakog većeg izdavača nije umetnička vrednost ili razvoj žanra, več profit. Haikui koji objavljuju trendovski izdavači se ne biraju na osnovu kvaliteta kao pesama već na osnovu njihove sposobnosti da privuku kupce. To često ima za posledicu širenje populističkih ili senzacionalističkih shvatanja šta haiku mora biti, obično strogo poštovanje forme i sumnjiv sadržaj. Pa ipak, haiku pesnici, kao i svi drugi, još uvek pribegavaju ovim izdavačima zbog njihove moći da privuku pažnju široke javnosti.

Nažalost, haiku je praktično nezapažen od strane trendovskih izdavača. Tokom proteklih 25 godina, izdate su samo tri knjige koje bi se smatrale reprezentativnim kada je u pitanju haiku na engleskom jeziku: Haiku antologija Kon van den Hovela, Haiku priručnik Vilijama Higinsona i Peni Harter i, nedavno, van den Hovelov Bejzbol haiku. Prve dve knjige su postigle dovoljan uspeh da bi se pojavilo njihovo drugo, pa čak i treće izdanje. Ipak, obema je sada potrebna generalna revizija, a izgledi na to čine se da nisu veliki.

S druge strane, trendovski izdavači su nedavno postali zainteresovaniji za haiku, ali ne za onaj koji to zaslužuje. Sve je duža lista knjiga sa takvim naslovima kao što su Haikui za Jevreje, Korporativni haikui, Haikui o mačkama i tako dalje. Mala je umetnička vrednost ovih knjiga a zastupaju formu koja je odavno postala straromodna u svakom poetskom smislu. Mora da se prodaju, budući da se svake godine pojavi još poneki naslov.

Sada ne postoji mogućnost da se pesnici obuče uslovima trendovskog tržišta i, naravno, ne postoje trendovski haiku časopisi.

Netrendovske izdavače uglavnom više motiviše književna vrednost i obraćaju se ciljnoj publici. Većini nedostaju sredstva za distribuciju a i ne nailaze na masovniji odziv. Pa ipak, u najboljem slučaju, ovo izdavaštvo može biti plodno tlo na kome se uzgaja umetnost, a takav je slučaj sa haikuom.

Pre pola veka, relativno nepoznati mali izdavači, kao što je Čarls E. Tatl, počeli su da se specijalizuju za "Azijsku kulturu" i objavili prve knjige o haikuu koje se lako mogu nabaviti. Jedna od njih, Mreža svitaca Harolda Stjuarta, i dalje je najprodavanija knjiga o haikuu na engleskom jeziku svih vremena, a Tatl je stavljen na listu izdavača. Daleko najveći broj onoga što nude je izbor iz poezije japanskih klasičnih majstora. Preimućstva ovih pesama su ta da su živopisne, naoko jednostavne, a ipak duboke, a što je najvažnije, za njih se ne plaća autorski honorar. Ali, skoro ni jedna od njihovih knjiga, osim u retkim slučajevima, kao što je pozajmljena voda, antologija haiku grupe Los Aptos, ne sadrži ništa što je originalno pisano na engleskom jeziku.

Većina netrendovskih knjiga haikua na engleskom jeziku, onda kao i sada, bila je samoizdata. Počevši od ranih 60-tih godina, knjige originalnih haikua su nudili pesnici koji su dovoljno verovali u svoja dela da bi uložili u njih nešto novca. Izdanja su se kretala od ekstravagantnih, skupocenih do presavijenih papira. Skoro svaki pesnik koji se tek površno bavi ovim žanrom oseća prisilu da izda knjigu. To im omogućavaju samoizdavanje i netrendovsko izdavaštvo. Pa ipak, mogućnost štampanja imaju prvenstveno oni pesnici koji su voljni da to sami čine i da ujedno distribuiraju svoje knjige.

Tokom proteklih 50 godina je priličan broj izdavača zainteresovanih za haiku otvorio vrata. Vredni pomena su Press Here i Chant Press (60-tih), Brooks Books (70-tih), Swamp Press (80-tih), From Here Press i Red Moon Press (90-tih). Ovi izdavači uglavnom veoma ozbiljno prilaze originalnom haikuu na engleskom jeziku, nudeći mu ne samo tržište već i dopronoseći razvoju samoga žanra. Pitanje je časti objaviti knjigu kod jednog od ovih izdavača, kao i znak da ste postigli uspeh u svetu haikua.

Zanimljiv podatak je i da su samo dva od ovih izdavača--Brooks Books i Red Moon Press—objavili knjige u poslednjih nekoliko godina. Njih odlikuje to da su i sami pesnici, tako da dok je pesnik živ, živ je i izdavač. Međutim, aktivnost izdavačkih kuća u Severnoj Americi je trenutno prilično oskudna, a istina je i da manje zbirki haikua pojedinaca objavljuju izdavači koji nisu i pesnici nego što je to bio slučaj 90-ih, 80-ih, pa čak i 70-ih i kasnih 60-ih godina. Tako pesnici imaju manje mogućnosti da objave svoja dela.

Druga strana netrendovskog izdavaštva je prilično aktivna, a ona je možda i javno lice haikua: časopisi, brošure i novine. To su mesta koja nude najveće mogućnosti savremenim haiku pesnicima i na kojima se stanje zdravlja žanra verovatno najbolje očitava. Ako je knjiga način da se individualni pesnici predstave, tada su časopisi to isto za grupe tih istih ljudi, kojima pomažu da steknu reputaciju i omogućavaju buduće štampanje knjige.

Kako se ovo odražava na našu trenutnu situaciju? Čudno je da u ovo vreme porasta broja knjiga koje se nude na netrendovskom tržištu došlo do smanjenja broja časopisa u kojima pesnici mogu da se predstave. Mali časopisi su uvek na ivici gašenja, tako da će broj onih časopisa koji traju u bilo koje vreme biti različit iz meseca u mesec. Vreme će to pokazati a ja verujem da to već i čini: u Severnoj Americi je 1982. bilo 13 časopisa koji su redovno objavljivali haikue na originalnom engleskom jeziku. Godine 1997. je taj broj i dalje bio 13, ali drugačijih 13. Sada ih ima 10, od kojih 2 ili 3 samo povremeno izlaze.

Ovo ne mora da znači da su se mogućnosti samanjile, kao što bi to moglo da izgleda, ali: ono što nije postojalo pre 25 godina, a skoro ni pre 10, su veb sajtovi. Pre 10 godina to su bili samo Dogwood Blossoms i Shiki Haiku Salon. Danas ih ima na desetine različitih kvaliteta. Dobar deo mogućnosti koji su nekada nudili časopisi prebacio se na internet. Publikacije imaju veći ugled, ali se to može tokom vremena izmeniti, a već se tako i zbilo do izvesne mere.

Mogućnost za pesnike u netrendovskom izdvaštvu, dakle, izgledala bi malo manja kada su u pitanju časopisi, ali veća kada su u pitanju knjige i interenet prezentacija.

Treću arenu čine akademske izdavačke kuće. Njihovi proizvodi su uglavnom skupi i retki, a ipak mogu imati dalekosežne efekte, naročito kad je u pitanju dugotrajna reputacija. Skoro svo akademsko izdavaštvo je usmereno na istorijsku japansku praksu. Međutim, poslednjih nekoliko godina bilo je i par izdanja o radu pesnika koji pišu na engleskom, što može da ukaže da će ih biti i više. Naravno, nema akademskih časopisa koji su posvećeni haikuu—sem ako se ne uzme u obzir Modern Haiku—a mogućnosti za savremene pesnike na akademskom tržištu su zanemarljive.

Šta se iz ovoga može zaključiti? Kako se broj časopisa i aktivnih izdavača smanjuje, izgleda da se smanjuju i mogućnosti za haiku pesnike. Je li stvarno tako?

Odgovor je, prosto, jeste. Pesnici Severne Amerike imaju manje mogućnosti da objave svoje haikue. Ali došlo je do važnog zaokreta ovih poslednjih nekoliko godina. On se tiče, naravno, publikovanja na internetu.

Verujem da je najznačajnija posledica ovog zaokreta unifikacija jezika. Engleski je postao jezik haikua 21. veka. Činjenica je da smo ovde okupili, mi pesnici iz desetine zemalja, koji govorimo engleski. Takve su prilike u svetu, ali od toga imamo i neke koristi. Internet je ukazao na potrebu za tom korišću, osnovnom potrebom da komuniciramo. Istina je, ima problema koji se moraju prevazići i navika kojih se treba osloboditi. Ali ako smo otvoreni i skromni, unificirani jezik nam svima može koristiti.

Postignuta su bar dva značajna rezultata. Prvi je taj da pesnici Severne Amerike više nisu pesnici Severne Amerike, već svetski. U svetu vladavine kibernetike, moguće je, čak i ako se tome ne teži, postati stvarno građanin sveta i komunicirati sa drugim ljudima koji žive u mestima o kojima samo možemo da sanjamo ili maštamo. Sa ujedinjenjem sveta, lakše ćemo shvatiti druge koji su ili nisu poput nas. "Najcrnja Afrika" se može posmatrati iz drugačije perspektive--upoznaćemo stanovnike Zaira ili Zimbabvea kao pesnike, kao ljude.

Drugi rezultat je da ljudi širom sveta dobro vladaju engleskim jezikom. To je već pokazalo vredne rezulate. Najnovije izdanje antologije Red Moon, na primer, sadrži radove pesnika iz 20 različitih zemalja. U samo pet od njih engleski je zvaničan jezik. Pesnici iz drugih zemalja ne pišu samo poeziju, već uspešnu, kvalitetnu, dirljivu poeziju na jeziku koji je, u najmanju ruku, njihov drugi jezik. To se ne može potceniti.

Tako se smanjuju mogućnosti za haiku pesnike Severne Amerike, a postaju sve veće za svetske pesnike. Mnogi od nas priznaju da je internet u stanju da na jedno mesto dovede ljude sveta. Možda će se to ostvariti putem specifičnosti umetnosti koju smo odabrali—možda je haiku mogućnost na koju svi mi čekamo.

(Govor održan na Drugoj evropskoj haiku konferenciji, Vadstena, Švedska, jun 2007)

Prevod: Saša Važić