index

U toku bližeg upoznavanja i pisanja haiku pesama, saznao sam da ta poetska forma postavlja velike zahteve ali i da, iako kratke forme, pruža velike mogućnosti da se što potpunije izrazi doživljaj života, prirode oko nas, odnosno univerzuma uopšte. Osim toga, da bi se haiku što bolje shvatio, potrebno je da se što svestranije upoznaje i doživljava. Priznati poznavaoci poetskog stvaralaštva, bilo da su i sami pesnici ili književni kritičari, bilo da su estetičari ili istoričari umetnosti i dr., govorili su i pisali o haiku poeziji kao o značajnoj pojavi i tendenciji u svetskom poetskom stvaralaštvu koja i danas okuplja brojne ljubitelje i brojne pesnike, manje ili više poznate, širom sveta. Naši haiku pesnici su cenjeni u svetu, njihove haiku pesme se prevode i objavljuju u nizu zemalja, oni učestvuju i osvajaju nagrade na brojnim konkursima za haiku poeziju, posebno u Japanu, zemlji odakle je i potekla izvorna poetska forma haiku pesme. Sve su to razlozi, pored ostalih, zašto je haiku uvek aktuelan i zbog čega o njemu treba pisati.

Za haiku poeziju Isidora Sekulić je govorila da "šumi jednom melanholičnom lepotom koja oplemenjuje ne samo dušu, nego i mozak i živce."1/

Miloš Crnjanski o pojavi haikua u japanskom pesništvu iznosi: "Novo je, međutim, u tome pesništvu bio oblik stiha, sitan, svega 17 slogova, jedna neprekidna rečenica, u stvari kratka kao uzdah."2/

Desanka Maksimović još ukazuje da je "haiku dokaz da u svakome od nas naporedo žive pesnik i slikar, jer nam on omogućava da slikamo rečima."3/

U čemu je tajna te "melanholične lepote", u čemu su te velike mogućnosti za potpuniji izraz pesničkog doživljaja?

Hauku je forma kratke pesme, po nekima najkraće na svetu. Po pravilu sadrži tri stiha sa ukupno 17 slogova (neki pesnici ih pišu samo u jednom redu). Izvorno, 17 slogova je raspoređeno tako da prvi stih ima 5 slogova, drugi 7 i treći 5. Danas se taj raspored ne poštuje uvek strogo ali se najčešće pridržava ukupnog zbira slogova ili toleriše minimalno prekoračenje ako to zahteva potpuniji izraz doživljaja ili priroda pojedinog jezika ali uz uslov da su ispoštovani ostali principi koje treba da sadrži dobra haiku pesma.

To formalno metričko obeležje, međutim, uokviruje sadržinski veliku energiju slojevitih značenja koja nikoga ne ostavljaju ravnodušnim, privlačeći čitaoca/slušaoca u doživljaj pesnika tako da on postaje saučesnik pesničkog stvaralaštva, a suština umetničkog dela je da nas nikada ne ostavlja ravnodušnim, bilo da nam se dopada ili ne dopada.

Haiku pesma zahteva od pesnika odgovarajući odnos, stanje duha i disciplinu u iskazu doživljaja. Da bi zadovoljio utvrđene principe izvorne poetike, pesnik mora neposredno i iskreno, što jednostavnije i sažetije da izrazi svoj pesnički doživljaj, da iskaže doživljeni momenat otkrića lepote u nekim manifestacijama života, određenog duševnog stanja, susreta sa nekim prizorom ili živim bićem u prirodi, pojavama u kosmosu, događajima ili predmetima u svakodnevnom kretanju i okruženju, dodiru sa "živom" i "neživom" materijom, svime što se dešava oko njega i u njemu a što u pesniku pobuđuje potrebu da taj doživljaj izrazi u pesničkoj formi. To je momenat pesničkog otkrivanja, intuitivnog ili kontemplativnog saznavanja stvarnosti, osećanja suštinske identifikacije sa celinom zbivanja u nama i oko nas, kosmosom u nama i izvan nas.

"Do istinske skice i istinske lirike dolazi se prožimanjem subjekta i objekta", smatrao je japanski pesnik Kato Šuson4/, a naš poznati pesnik Srba Mitrović je pisao: "A opet, kada se nađemo pred čistim papirom, ostaje ono iskonsko pitanje, preostalo iza nas od vremena najstarijeg haikua: ovaj je tren jedinstven koliko i mi sami, sa nama se može roditi jedna nova pesma. I, ako smo pesnici koji drže do te jedinstvenosti, onda je haiku neizbežan. Varnica je to duha i časa, skica što već živi u oku, lepršaj vrapca s grane na strnjiku, kap kiše u kojoj se ogleda čitav svet, nepomičnost cvetića koji samo što nismo nagazili u svojoj zabludelosti... Naš pesnik reče: ‘poeziju će pisati svi’, što je zapravo poziv da se čovekova duhovnost izrazi u njenim ljudskim mogućnostima. Haiku je, svakako, pogodna forma za ispitivanje takvih mogućnosti, iako je njegova lakoća samo naučena varka. U oskudnosti se pruža prilika najboljima da izraze najviše. Danas u svetu stotine hiljada njih beleži u jednom ili tri reda jednostavnu senzaciju življenja, doživljaja. A beležiti znači dublje saznavati. I neka tako bude beleženo ono čemu težimo, ono što smo tek mogli izreći, svedoci svoje moći/nemoći."5/

Za razliku od drugih pesničkih formi, haiku zahteva direktnost kazivanja, bez širih opisa, epiteta, poređenja i drugih stilskih figura i doterivanja ali sa osećanjem ritma, jasnoće slike, energije značenja i dr. koji u čitaocu ili slušaocu podstiču odgovarajuću percepciju, aktiviraju maštu, asocijacije, emocije, dovode do aktivnog stanja duha, pretvarajući ga, takođe, u učesnika otkrivanja i saznavanja sveta.

Alen Vots, veliki poznavalac haiku poezije, kaže: "Treba imati u vidu da je dobra haiku pesma kamičak bačen u zdenac slušaočevog duha u kome budi asocijacije iz ponora vlastitog sećanja. Ona od njega traži da učestvuje umesto da ga ostavi nemim od divljenja pred pesnikom koji se šepuri."6/

Moglo bi se reći da su to zahtevi i svake druge prave poezije. Međutim, prava haiku pesma tu ne dozvoljava odstupanja. Ako pesnik nije izrazio u pesmi svoj neposredni doživljaj, tzv. haiku trenutak, ako to nije doživljeno već iskonstruisano, kinđureno raznim stilskim doterivanjima i verbalizmima radi tzv."bogaćenja jezika" ili "originalnosti" izraza po svaku cenu, ako reči nisu jednostavne i razumljive, ako nisu svedene na najbitnije i najizražajnije u smislu značenja, onda to i nije prava haiku pesma.

"Veštačka haiku pesma se uvek oseća kao deo života namerno istrgnutog iz celine sveta, dok prava haiku pesma dolazi sama sobom i sadrži celinu."7/, kaže Alen Vots a Isidora Sekulić precizira: "U malo slučajeva su te pesmice improvizacije a u mnogo slučajeva su transpozicije. Skoro svaka od njih se daje objasniti na mnoge načine a svako objašnjenje, baš po rečima G.Crnjanskog, nova je pesma. Skoro svaka od njih je čudesni dokument da jedna umetnička manifestacija – baš kao i priroda i život – latentno nosi u sebi bitne crte drugih, daljih manifestacija. Naravno takve pesmice, idejno i osećajno fragmentarne, ne mogu biti veliki ideal poezije, ali su kao jedna umetnička tendencija, tendencija očišćenja poezije, ako je slobodno tako reći, od fizičke misli, kao takve su jedan savršen stepen. Japanski haikai (haiku) je transpozicija koja ide do senke pesmine. Ništa od haosa, ni unutrašnjeg ni spoljašnjeg života. Tragične želje čitalaca se ne ispunjavaju. Vedrina vlada, vedrina je poezija i lirika, bilo radosna bilo melanholična vedrina. Horizont u pesmi se dobija samo impresijom, a dubina i značaj samo transpozicijom."8/

U razvoju haiku poezije značajnu ulogu su imali određeni vladajući estetski principi odnosa prema lepoti, odnosno shvatanju lepote, koji su se vremenom menjali, nadograđivali ili nestajali u zavisnosti od društvenih prilika i duhovnih preokupacija, uticaja religije i filozofije, vezani za odgovarajuće stanje duha, odnosno stil života, tzv. furju. U japanskoj tradiciji su veoma uvažavani estetski principi: avare, jugen, sabi i vabi. Pojednostavljeno rečeno, oni izražavaju težnju za lepotom osećanja dubine vremena, nežnosti i sl. (avare), osećanja tajanstvenog i nedokučivog (jugen), osećanja usamljenosti i prolaznosti (sabi) i osećanja jednostavnosti, skromnosti i sl.(vabi). Alen Vots je uočio da "poezija haiku i vaka, možda direktnije nego slikarstvo, otkrivaju suptilne razlike između četiri stanja duha koja su sabi, vabi, avare i jugen."9/

Neke haiku pesme, moglo bi se reći, izražavaju i sva ova stanja, mada ne u jednakoj meri, kao što je slučaj, na primer, sa poznatom haiku pesmom najčuvenijeg klasika haiku poezije u Japanu, pesnika Macuo Bašoa (1644–1694):

Na goloj grani
sedi usamljen gavran –
jesenje veče10/

Prisutno je osećanje dubine vremena u slici gole grane, kao i jesenje večeri, koje govore o menama u životu i prirodi u okvirima trajanja vremena kao kosmičke celine, što uvodi i u osećanje tajne i nedokučivosti prirode i kosmosa u kojima je položaj čoveka usamljen a sve prekriva osećaj jednostavnosti prizora i skromne mirnoće gavrana koji sedi na grani dok se cela pesma pretvara u metaforu usamljeničkog života.

Mnogi ističu ovu Bašoovu pesmu i kao primer prisustva zena u haiku poeziji. Zen, međutim, kao jedno od učenja budizma, nastoji da tumači smisao života i put usavršavanja ličnosti do prosvetljenja, odnosno do nirvane, dok je poezija pesnički doživljaj života i prirode. Nije teško utvrditi da li je Bašo polazio od učenja zena i konstruisao ovu pesmu sa ciljem da prikaže istinitost tog učenja kroz haiku ili je ovaj haiku plod njegovog pesničkog doživljaja prizora u prirodi koji je pobudio potrebu u njemu da kroz haiku izrazi svoje osećanje položaja čoveka u životu i života u prirodi i kosmosu uopšte, inače duboko zapreteno u ljudskoj podsvesti još iz davne prošlosti saznavanja sveta. Sve govori u prilog doživljenog prizora u prirodi koji se, međutim, može različito tumačiti pa i sa stanovišta zena.

Evo šta sam Bašo govori o pisanju haiku pesme:

"Opisuješ li zelenu vrbu u prolećnoj kiši, to će biti dobro kao renga a opisuješ li gavrana kako kljuca puževe u mulju žitnog polja, to će biti dobro kao haikai (haiku). Važno je da ti duh bude visok u svesti istinskog razumevanja a da pri tom ne zaboraviš vrednost onog što je obično. Uvek traži istinu lepote, svaki se put vrati svetu običnog doživljaja. Stvarna zasluga haikai (haikua) počiva u njegovoj mogućnosti da ispravi i ulepša običnu reč. Zato ne smeš baciti previše trivijalan ili previše površan pogled na predmete koje vidiš oko sebe. To je daleko važnije negoli misliš."

Veliki učitelj s Južne gore nekad je zapovedio: "Ne idi tragovima starih, već traži ono što su oni tražili." To vredi i za poeziju. Haikai je naprosto ono što se događa na ovom mestu, u ovaj čas. Onaj kome forma nije cvet je varvarin. Onaj čije misli nisu Mesec je poput životinja. Napustimo varvarstvo i ostavimo zver pozadi. Sledimo prirodu i vratimo se prirodi."11/

Vera Markova, takođe veliki poznavalac haiku poezije, za ovaj Bašoov haiku kaže: "Pesma je nalik na jednobojni crtež tušem. Ničeg suvišnog, sve je krajnje prosto. Pesnička slika je, reklo bi se, tek nabačena, ali sadrži veliku zapreminu i, opčinjavajući nas, privlači nas k sebi. Čini se da gledaš u vodu reke čije dno je veoma duboko. I istovremeno ona je krajnje konkretna. Pesnik je preslikao realni predeo pored svoje kućice a preko njega svoje duševno stanje. Ne govori on o gavranovoj usamljenosti, već o svojoj sopstvenoj."12/

D.T. Suzuki ističe: "Koliko se umetnosti skriva iza prividne neusiljenosti japanske umetnosti! Ona je puna smisla i nagoveštaja a ipak savršena u svojoj neusiljenosti kad se ovako izrazi duh večne usamljenosti, raspolažemo suštinom sumi-e slikarstva i haiku poezije."13/

Petar Vujičić, koji je preveo japanske pesme i priredio "Antologiju japanske poezije od XIV do XIX veka" (Beograd, 1990), ističe sledeće: "Tokom godina Bašoov haiku je došao do čudesne izražajne snage. Pred kraj svoga stvaranja Bašo je svu pažnju usmerio na sprovođenje estetskog principa koji je on određivao rečju "karumi", što je označavalo lakoću izraza stiha, odnosno pesme. Time se on, kako kaže Kin, suprotstavljao tehničkom savršenstvu i dekorativnoj jarkosti slika u pesmama. U tom razdoblju Bašo je, težeći da postigne karumi, birao sižee iz svakodnevnog života.

Mlađi savremenici Bašoa, Kaniši Raidžen (1654-1716) i Kamidžima Onicura (1661-1738), posebno Onicura, koji nije prihvatao jezičke novotarije poetike škole Danrin, isticao je da je srž haikaija (haikua) - makoto: "haikai ne može postojati izdvojeno od makotoa" a makoto znači istinitost, iskrenost, časnost i sl. Kin ističe da su Raidžen i Onicura "stekli makoto kao istinitost proživljavanja i sačuvali važnu osobinu haikua - njegovu prostonarodnu prirodu."14/

Joso Buson (1716-1783), slikar i pesnik, ukazuje: "Haikai se služi prostim rečima, ceni ipak udaljavanje od prostote. Udaljujući se od prostote, služi se prostotom.To je najteži princip u toj umetnosti. Za njega (Bašoa-S.M.) nije bila dovoljna lepota prirode već je lepo tražio i u čoveku. Za pesmu mu je najvažniji bio njegov lični doživljaj sveta."15/

Navedena stanja duha na kojima su počivali estetski principi odnosa prema lepoti i stilu života nisu karakteristični samo za tradiciju japanske umetnosti i duhovnost japanskog čoveka. Budizam, posebno zen-budizam, ih je prihvatao i tumačio sa stanovišta svoga religioznog verovanja i prakse. Šire gledano, ona su univerzalna, mada različito duhovno i estetski preferirana i izražavana, ona su u osnovi karakteristična i za duhovna stanja i estetska shvatanja čoveka na Zapadu i u drugim krajevima sveta, jer imaju zajedničke korene u psihi čoveka i vezana su za date uslove čovekove egzistencije, pre svega osećanje prolaznosti života i položaja čoveka u prirodi i kosmosu u celini. H.L.Borhes, pesnik, pripovedač, esejist, jedan od najvećih pisaca XX veka, ističe: "Na ovom svetu lepota je zajednička."

Otkriće lepote se može doživljavati različito, kako to i dr Dušan Pajin ističe uporedjujući iskustva Viljama Blejka i Ive Andrića sa iskustvom japanske tradicionalne umetnosti u duhu zena, zavisno od toga da li je u pitanju "spontano iskustvo koje izranja neočekivano i nenadano, kao plod estetičke kontemplacije" ili je u pitanju "iskustvo smešteno u sistem vežbanja (meditacije), kao cilj povezan sa određenim religijskim kontekstom i duhovnom praksom."16/ U tome kontekstu može se posmatrati i uticaj zen-budizma na japansku umetnost i haiku poeziju, pogotovu ako se imaju u vidu i neke istorijske činjenice vezane za razvoj haiku poezije i zen-budizam na koje je, takođe, ukazao dr. D. Pajin: "Tek u vreme Bašoa hoku (kasnije haikai, odnosno haiku) i zen se povezuju u liku pojedinih pesnika, pre svega, samoga Bašoa. I kasnije zen poezija nije nužno imala i formu haikua a samo pojedini haiku pesnici su povezani sa budizmom, odnosno zenom. Ovo pominjemo stoga što veliki ugled Bašoa (najznačajnijeg haiku pesnika) kod nekih stvara utisak da je haiku uvek i obavezno (bio) u vezi sa zenom."17/

Vladimir Devide, haiku pesnik i jedan od najverziranijih poznavaoca i analitičara haiku poezije, u "Razgovorima o haiku poeziji" sa Vladimirom Stankovićem, međutim, kaže: "Haiku je poezija zena u Japanu, japanski zen u poeziji, poezija Japana u zenu – što je sve jedno te isto a jedino zbog ograničenosti jezika kao sredstva izražavanja ne znamo to formulirati jedinstvenim izrazom. Zen haiku poeziju čini najneposrednijim oblikom poezije, najčišćim oblikom poezije, najsublimiranijim oblikom poezije. Ukratko, dozvolio bih si reći – uz svjesni rizik da me zbog toga i opet netko proglasi za "mistifikatora" – ovo: haiku je, upravo po svojem zenu, najpoetičniji oblik poezije."18/

U okviru tih razgovoru u odeljku "Haiku i zen", on, takođe, ističe: "Ni za haiku pjesnika nije neophodno da sam bude neki "zen-budistički vjernik" ali ako želi osjetiti i doživjeti svo prostranstvo i svu dubinu tog pjesničkog oblika, on o zenu treba biti obavješten. Ili, možda bi još bolje bilo reći da nije bitno da o zen-gledanjima i doživljavanjima bude "knjiški educiran" ali jest bitno da može, da je u stanju gledati i doživljavati ljude i prirodu onako kao što to čini zen." Navodeći mišljenje H.Blajta u knjizi "Zen u engleskoj knjževnosti i istočnjačkim klasicima" konstatuje da je "zen itekako prisutan i u klasičnoj engleskoj (i uopće zapadnoj) prozi i poeziji iako njihovi autori nikad u životu nisu čuli za riječ zen. To je sveprisutno među ljudima bez obzira pridaju li mu neko ime i kakvo. Uostalom, zen je vrlo prisutan i u starogrčkoj filozofiji, posebno u Heraklita." 19/

I dalje, navešću i konstatacije iznete u odeljku ove knjige razgovora, "Haiku i priroda", gde Devide ističe: "Međutim, sve to još samo po sebi ne znači da ljubav Japanaca (prema prirodi - S.M.), proističe iz šintoizma i budizma. Moglo bi biti i obrnuto da, na primer, šintoistička gledanja delom potječu od osjećaja prisnosti i bliskosti Japanaca sa prirodom. Očito je i tu u velikoj mjeri riječ o problemu je li prije bila kokoš ili jaje. No bez obzira jesu li rane religije Japana djelovale na formiranje njihova odnosa prema prirodi ili je taj bio uzrokom nekih crta tih ranih religija, sigurno je da među obojim postoje duboke veze. Možda bi bilo najprirodnije pretpostaviti da je i odnos Japana prema prirodi i kreiranje njegovih religijskih gledanja, da je oboje usporedo raslo i razvijalo se, možda potpomognuto i nekim daljim vanjskim faktorima, kao što je klima, flora i fauna te zemlje."20/

Na kraju, pored pojedinih relativno protivurečnih stavova, suština se svodi ipak na ranije izneto mišljenje da su se i haiku i zen paralelno razvijali i međusobno uticali zavisno od toga da li je u pitanju izvorni pesnički, umetnički doživljaj sveta, kao "plod estetičke kontemplacije" ili je u pitanju religijsko "iskustvo smešteno u sistem vežbanja (meditacije) kao cilj povezan sa određenim religijskim kontekstom i duhovnom praksom", u slučaju zena "prosvetljenjem, odnosno nirvanom."

Prema tome, ne bi trebalo bez rezerve prihvatati stanovišta i tumačenja da pravi haiku "mora da sadrži i zen", odnosno da izražava osnovna gledanja na svet zen-budizma. To se može odnositi na one pesnike koji teže da pišu haiku u duhu zena što automatski ne povećava niti umanjuje poetsku umetničku vrednost njihove haiku pesme. Svi su pesnici slobodni u izboru i mogu da pišu dobre i vrhunske haiku pesme ako zadovoljavaju osnovne izvorne poetske kriterijume i principe umetničkog izražavanja pesničkog doživljaja. Na taj način one su, pre svega, poezija zasnovana na izvornom pesničkom doživljaju života, čoveka i sveta prirode i kosmosa u celini.

Jedan od osnovnih elemenata pesničkog izraza u haiku pesmi je slika, skica koja sama sobom neposredno izražava momenat doživljaja sveta. "Pesnik haikaija, haijin, pre svega je slikar", kaže Miloš Crnjanski a i Desanka Maksimović to posebno ističe (kako smo na početku teksta naveli). Antropološki gledano, pesničko mišljenje potiče iz najstarijih slojeva čovekove svesti. Čovek je prvobitno svet saznavao intuitivno i shvatao pomoću slike. "Slika je bila starija od reči", tvrde i naučnici i neki genijalni slikari (kao, na primer, Pikaso). Svakako da nije slučajno da je slika i u haiku pesmi osnovni element koji joj daje i karakteristike univerzalnosti umetničkog izraza. Haiku približava pesnika praiskonskom doživljaju sveta, arhetipskom mišljenju kada je slika kao oblik saznavanja bila pre reči i govora u svesti čoveka a intuicija iskra saznavanja stvari pre logosa. U tome je i tajna univerzalnosti i velikih mogućnosti za potpuniji izraz pesničkog doživljaja ove jedinstvene poetske forme koja pesmu ujedinjuje i sa ostalim oblicima umetničkog stvaranja, kao što su slikarstvo, muzika, film.Upotreba slike kao osnovnog elementa u kompoziciji pesme dosta upućuje na filmsku umetnost. Čuveni ruski reditelj Sergej Ajzenštajn bio je podstaknut kineskim i japanskim slikarstvom ali i haiku poezijom kada je uveo posebno kadriranje i filmsku metaforu u svoje filmove "Krstarica Potemkin", "Aleksandar Nevski" i dr. I u stripu, takođe, u govoru pomoću slike možemo naći dodirnih tačaka sa haiku poezijom.

Slika gavrana na goloj grani u jesenje veče sama je sebi dovoljna da u nama pokrene određene asocijacije, emocije i refleksije o usamljenosti i prolaznosti živih bića na Zemlji. Tako cela pesma postaje metafora života na Zemlji i u kosmosu u celini. Pesnik je tu životnu istinu otkrio i nama saopštio na neposredan i umetnički savršen način, direktno i jednostavno, do srži ogoljeno i telegrafski kratko. Odnose reči, slike i ritma diktirala su višeslojna značenja i unutrašnja potreba da se doživljaj što adekvatnije izrazi dosežući i do univerzalnih saznanja kosmosa i čovekova položaja u njemu. Na taj način haiku ima dosta zajedničkog sa intencijama modernog umetničkog izraza. Ta sažetost, direktnost i višeslojnost značenja približava haiku modernom umetničkom izrazu koji, takođe, teži izvornom umetničkom doživljaju. Prema tome, haiku se može smatrati ne samo tradicionalnom formom u japanskoj poeziji, već i potencijalno značajnom poetskom formom modernog umetničkog izraza u savremenoj poeziji.

Pesnik Sen-Džon Pers (1887-1975), prilikom dobijanja Nobelove nagrade 1960. godine je, između ostalog, u svojoj besedi "Misija pesnika" istakao sledeće: "Ali više od načina saznavanja, poezija je, pre svega, način života. Pesnik je postojao i u pećinskom čoveku, on će postojati i u čoveku atomskog doba, jer je on neodvojivi deo čoveka. Iz poetske neophodnosti, spiritualne neophodnosti, stvorene su čak i religije, i pomoću poetske lepote (zahvaljujući njoj) iskra božanskog života za svagda je u ljudskom belutku. A kada mitologije propadaju, njihovo božansko nalazi sklonište u poeziji; možda je čak tu i njena relejna stanica za dalje. Vezana za svoju ličnu sudbinu i slobodna od svih ideologija, ona sebe smatra jednakom sa samim životom koji sam sebe pravda. Iz te tesne veze, kao iz jedne velike žive strofe, ona obuhvata u sadašnjici svu prošlost i budućnost, ljudsko i nadljudsko, i sjedinjuje sav planetarni prostor sa prostorom univerzuma." I na kraju besede pesnik naglašava: "Na nerazlučnome pesniku je da među nama potvrdi dvostruki poziv čoveka i da izdigne ispred duha osetljivije ogledalo za njegove duhovne mogućnosti. A to znači podsetiti u svome veku na ljudsko stanje dostojnije od ljudskog stanja prvobitnog čoveka. I to, najzad, znači šire povezati kolektivni duh sa duhom spiritualne energije u svetu. Prema nuklearnoj energiji, da li će pesnikov glineni žižak biti dovoljan za tu nameru? Da, ako čovek ne bude zaboravio glinu. A to je za pesnika dovoljno da bi bio nemirna savest svoga vremena."21/

Pesnički dometi u poetskoj formi haiku pesme svakako da obogaćuju poetsku, umetničku i kulturnu baštinu svakoga naroda gde se ona razvija. Ako se ima još u vidu da ova forma veoma odgovara duhu i semantičkom bogatstvu našega jezika, bila bi velika šteta da stvaralaštvo naših haiku pesnika ostane nedovoljno zapaženo i tretirano u našoj književnoj periodici i kritici dok, sa druge strane, u svetskoj haiku produkciji zauzima sve značajnije mesto!?

Na kraju da svedem i dopunim odgovor na pitanje "zašto haiku"? Haiku zato što haiku pesma približava izvorima čiste poezije i porodici autentičnih pesnika, što ona podstiče da se ne ide samo tragovima starih već da se traži i otkriva ono što su oni tražili, kako je govorio još Bašo. Kao i da se piše pesma samo kada se za to oseti potreba. Svakako bi i ova sentenca starog grčkog pesnika Pindara mogla ovo da dopuni: "O dušo moja, besmrtnom životu ti ne teži, već polje mogućeg ti iscrpi." (3. Pitijske)

Fusnote:

1,8/ Isidora Sekulić: "Povodom Antologije japanskih pesama G.M. Crnjanskog", Srpski književni glasnik, Beograd, 1928. /knj. XXIV, str. 217-219/, izvodi objavljeni u knjizi Živana Živkovića: "Gost sa Istoka", Niš, 1996, ogled "Isidora Sekulić i haiku poezija" /Str.181/.

2/ Miloš Crnjanski: "Pesme starog Japana", Letopis Matice srpske, Novi Sad, 1927. /knj. 311, str.127-141/. Izvodi objavljeni u knjizi Živana Živkovića: "Gost sa Istoka", Niš, 1996, ogled "Haiku, Crnjanski i savremeni jugoslovenski haijini" /str.21/.

3/ Desanka Maksimović: "Razgovor sa čitaocima", predgovor zbirke haiku pesama Desanke Maksimović "Ozon zavičaja", Beograd, 1991.

4/ U komentaru pesme Kato Šusona (str. 33 Antologije savremene japanske haiku poezije "Četiri godišnja doba", izbor i komentari: Kajoko Jamasaki-Vukelić, prevod Hiroši Jamasaki i Srba Mitrović, Beograd, 1994).

5/ Srba Mitrović: "Poezija…to je haiku!", pogovor Antologije savremene japanske haiku poezije "Četiri godišnja doba", Beograd, 1994.

6,7,9/ Alen Vots: "Put zena", poglavlje "Zen u umetnosti", fragmenti objavljeni u knjizi Živana Živkovića "Gost sa Istoka - ogledi o haiku poeziji", Niš, 1996. /str.350/.

11/ Antologija Vladimira Devidea: "Japanska haiku poezija", Ljubljana-Zagreb, 1985.

10,12/ Petar Vujičić: "Reč odanosti delu velikog Bašoa", predgovor zbirke "Macuo Bašo: Vetar sa Fudžijame", priredio i pesme preveo Petar Vujičić, Banjaluka, 1989.

13,14,15/ Petar Vujičić: "Japanska haiku poezija od Sogija do Ise", predgovor "Antologije japanske poezije od XIV-XIX veka", priredio, preveo i predgovor napisao Petar Vujičić, Beograd, 1990.

16,17/ Dr Dušan Pajin: "Filozofija i umetnost Kine i Japana", Beograd, 1998. /str. 306/.

18,19,20/ Vladimir Stanković i Vladimir Devide: "Razgovori o haiku poeziji", Zaječar-Knjaževac, 1991.

21/ "Besede dobitnika Nobelove nagrade za književnost", Sen-Džon Pers: "Misija pesnika" (27 i 28), Politika, 8. i 9.marta 2001.