index

vremenima, čak i ako više u njima ne tragamo za pravcem kojim ćemo se sada kretati.

Ali ovaj uspeh ima svoju cenu, kao što je to slučaj sa bilo kojim uspehom. Oduševljava me ravnodušnost Svetskog haikua prema geografskim i političkim granicama i ushićuje njegov optimizam, idealizam i dobra volja. U ljudskoj je prirodi da budemo zadovoljni kada ono što uzimamo najozbiljnije i o čemu najviše brinemo "stiže" iz većeg broja kultura i od većeg broja ljudi, i vrlo je opravdano da slavimo takve prilike. Međutim, mada sam uveren u društvena, lingvistička, politička i individualna dostignuća Svetskog haikua, priznajem da nisam siguran u njegova književna postignuća. Ne želim da umanjim naše oduševljenje onim što je postignuto—svi verovatno znate da sam bio port-parol Svetskog haikua i da sam uložio prilično vremena, truda i sredstava u organizacije koje bi mogle da pomognu njegov razvoj. Tako da nisam nezainteresovana strana. Bilo bi dobro ako bi moje iskustvo moglo da koristi i drugima. Molim vas da razmotrite ono što sledi kao upozorenje, ne kao moje predviđanje nečega što se mora desiti, već ono što smatram da bi bilo mudro izbeći.

Suština moje zabrinutosti za Svetski haiku tiče se jedne stare stvari koja se dešava u književnosti—naime, da li je on lokalni proizvod koji se mora shvatiti u svom vremenu i kontekstu ili postoji neki njegov deo koji se može postaviti na drugačije osnove, biti opšte prihvaćen, shvaćen i priznat od strane ljudi koji pripadaju nekolikim, ako ne i svim, kulturama? Mogu se dati dobri argumenti i za jedno i za drugo a, što se mene tiče, dovoljno je reći da verujem u ovo drugo: neke vrste umetnosti su nam svima zajedničke i razumljive.

Neću da kažem da sam potpuno promenio mišljenje tokom nekoliko proteklih godina—jesam do izvesne mere, ali još mislim da je to moguće. Ali ono što sam počeo da smatram da je još od većeg značaja je pitanje integriteta: koliko je verno poeziji moje shvatanje ove umetnosti? Uzmimo, recimo, širom sveta prihvaćeno delo Edasa. Na šta reagujem kada ga čitam? Siguran sam da ono može da dočara pripovedački pravac, kontekst, likove i njihove motive. Ali šta je sa poezijom? Može li se ona izuzeti iz gomile ovih drugih propratnih elemenata?

Jedno od merila uspeha poezije je njena nesvodljivost na prozu. Drugačije rečeno, ma kakav uticaj i efekat pesme bili, ona se ne može objasniti drugim rečima niti poistovetiti sa njima. Čini mi se da je ovo vrlo specifično postignuće, nerazmrsivo povezano sa jezikom, kulturom, kontekstom i vremenom u kome je pesma napisana—drugim rečima, veoma lokalnog dejstva. Kako je moguće postići ovaj isti efekat na drugom jeziku, u drugoj kulturi, drugom vremenu? Mislim da je skoro nemoguće.

Skoro, ali ne sasvim. Znam da je nešto vrlo slično postignuto nečim što je daleko iznad onoga što obično nazivamo prevodima. Retko sam imao zadovoljstvo da otkrijem poetske analogije u kojima prevodilac, bilo da ponovo stvara delo ili ga putem neke dovoljno bliske paralele, kojim se poezija—taj čvor lingustičke, informativne i sintastičke energije--očuvava, a u nekom slučajevima i poboljšava. Ali takvih je veoma malo. U većini slučajeva, prevod je utilitaristički, tačan, neophodan, ali neopoetičan.

Ovim se ne žele omalovažiti prevodioci—njihov nezahvalan posao je uzaludan. Pa ipak oni očuvavaju i omogućavaju da bar zagledamo u alhemiju drugog jezika. Zaslužuju više zahvalnosti nego što možemo da im damo. Što se tiče većine onoga što nam je potrebno—imena, datuma, brojeva, ukratko, proze—često su skoro bez mane. Ali da shvate protejsku magiju poezije, mnogo je da se od njih traži.

Tako je ono što dobijamo, uopšte uzev, prenošenje ideje pesme i možda nagoveštaja šta bi njena magija mogla biti, ali ne i same magije. Svi smo to iskusili—uzećemo časopis iz Srbije ili Japana ili Francuske, pročitati radove i zapitati se zašto je ova ili ona pesma objavljena. Prost odgovor bi bio da većina ljudi ne shvata haiku i da se skoro svašta može objaviti. Ima istine u ovom argumentu. Ali to nije cela istina: mnogo je ljudi koji tačno znaju šta rade i kako da postignu dobre rezultate na svom jeziku, koji su vredni da budu objavljeni i podeljeni sa drugima, ali su pesme koje se pojavljuju na engleskom jeziku neuspešne. To nije samo pitanje toga što prevodilac nije shvatio značenje pesme—najčešće je on i pesnik. Možda je u pitanju nedovoljno poznavanje drugog jezika; zapravo sam siguran da to predstavlja ozbiljan problem. Ali čak i da vlada stranim jezikom, što je redak slučaj, još uvek postoji otpor poetskog efekta da se ponovo sjedini pošto je propušten kroz filter drugog jezika i kulture.

Ovo je veoma krupno pitanje koje me muči već neko vreme. To ne treba da obeshrabri Svetski haiku, ali to odista znači da je bar nešto od onoga što prihvatamo kada prepoznamo pesničkog genija pitanje naše dobre volje. Verujem da je vaša pesma vredna u originalu i prihvatam njene grube konture u prevodu. Učitivost po strani, ali ovo nije zadovoljavajuće rešenje. Ukoliko nismo voljni i sposobni da savladamo ovih 70 jezika, možda bi najbolje bilo da možemo da se nadamo da ćemo moći.

Šta se onda prihvata kao dobar haiku? Osim priznanja kvaliteta dela na osnovu reputacije pesnika (koja se ne zanemaruje, ali koja još uvek nije pitanje naše procene), ima pesama čija vrednost nadilazi sve granice. Priznajem da je ovo moja nada u uspeh ovog poetskog žanra: sigurno će biti dovoljno doživljaja zajedničkih ljudskim bićima koja ćemo prepoznati, sa kojima ćemo se identifikovati, koje ćemo obožavati. A tako se i desilo. Ali sam još uvek razočaran rezultatima. Možda je to pitanje moje bujne mašte, ali ono što se najviše stavlja na znanje takvim radom nije da nam je poezija zajednička (ona to jeste, ali šta to znači, izgleda da se još uvek ne može dokazati), već da nam je ovo ponašanje ili ona situacija zajednička, tako da naš haiku može izgledati, en masse, da je više sociologija ili psihologija nego poezija. Smeta li to? Uopšte ne, ako su njeni ciljevi oni koje sam na početku pomenuo: socijalni, lingvistički, politički, lični. Opet bih želeo da kažem da su ovo neverovatno važna postignuća: ne mogu da nađem bolji argument da se ljudska bića širom sveta ne samo dobro slažu već i da cvetaju zahvaljujući Svetskom haiku pokretu. Ali to su i dalje postignuća ne poetske, već pre političke ili socijalne prirode.

Često me podsećaju da se moja zemlja, SAD, optužuje zbog homogenizacije kulture. Ovo je delom istina, a delom i ne, a u tom procesu se može naći i dobro i loše. Ali priznajem da sam zbunjen kada pomislim da mnogi ljudi širom sveta poistovećuju Ameriku sa Mek Donaldsom koji se upravo preselio na gradski trg u prostorije koje su nekada pripadale Ministarstvu kulture ili tako nečem. Tužno je saznanje da sociolozi sada koriste cenu big meka kao indikator za određivanje stvarne vrednosti valute širom sveta. Naravno da se i ovi homogenizovani proizvodi razlikuju: maharaja mek koji se prodaje u Indiji nema govedine ni svinjetine, zemička koja se pravi u Velikoj Britaniji sadrži mnogo više šećera nego u drugim mestima i tako dalje. Ali je proizvod sveprisutan, tako da je reakcija lokalne kulture na njega korisna u pravom, društvenom smislu. Vratimo se mojoj priči upozorenja.

Želeo bih da vas podsetim na priču o kamembertu. Mislim na sir, koji je nekada bio cenjen lokalni delikates veoma malog broja normandskih sela, a sada simbol uspeha francuskog tržišta širom sveta. Ovo je priča o procesu globalizacije koju smatram bliskom analogijom haiku proizvoda koji svi stvaramo.

Kamembert je "izmišljen" najverovatnije negde u XVIII veku. To ne znači da industrija nije stvorila otkriće, sveca zaštitnika i istoriju. Ali sve je to fikcija koja je imala za svrhu da pomogne u marketingu proizvoda, a ne da odrazi stvarnost. Štaviše, postojala je tek slaba predstava o tome kako je originalan kamembert izgledao. Nema pouzdanih istorijskih dokaza i, naravno, nema ni jednog sačuvanog uzorka. Nekoliko od mnoštvo francuskih sireva se naziva kamembert, ali nema ni jednog za koji se može zaključiti da je originalan ili da mu bar nalikuje.

Postoje izvesni kriterijumi koji određuju šta je sir: mlečna mast, neka vrsta plesni, ceđenje vode itd. Oni se razlikuju, kao što možete očekivati, podosta kada proces proizvodnje nije utvrđen. A koliko se može reći, kamembert je nastao slučajno, kao i bilo koji drugi sir tih davnih dana.

Kada je železnička pruga stigla do Normandije, za mlekadžije se sve promenilo. Sada su njihovi proizvodi mogli da stignu do Pariza za nekoliko sati a ne dana, u relativno dobrom stanju. Kako su bili ambiciozni, počeli su da eksperimentišu sa varijetetima svojih proizvoda, obraćajući pažnju na najbolju zaradu po hektaru zemlje. Zaključili su da je najbolje prihode davao kamembert, pa su u njega uložili energiju.

Sir koju su proizvodili bio je dobar: svi su ga želeli, zapravo i više nego što je moglo da se proizvede. Tako su stvari počele da se menjaju: umesto da koriste samo svoje mleko, normandski farmeri su počeli da se udružuju u zadruge. Tako su mogli više da proizvedu, ali je to značilo i gubitak jedinstvenih kvaliteta dobijenih u lokalnim uslovima. A napravljene su i mašine za oblikovanje i soljenje sira, tako da je više moglo da se proizvede, ali je veština preciznog merenje i ručnog savijanja izašla iz upotrebe. Rezultat je bio jednoobrazniji, ali manje jedinstven proizvod.

Onda su obavljena istraživanja kako bi se osiguralo da će se stvoriti samo bela kora: ovo je zahtevalo pasterizaciju, koja je nadalje razblažila jedinstvene elemente koje su majstori mlekarstva dali svom proizvodu, mada je to značilo da će kupci izdaleka moći da budu sigurni da će dobiti jednoobrazan, mada blaži sir. Na kraju je čitav sistem mehanizovan, tako da je potreba za učešćem čoveka u njegovoj proizvodnji postala skoro zanemarljiva. Sada mašine ušpricavaju, proračunavaju vreme, sole, savijaju i pakuju kremaste gruševine za masovnu prodaju. Normanski farmeri su postali bogati, ali ima li među njima genijalnog siradžije? Ko zna? Ko će ikad ponovo znati?

Da završim ovu priču svojim ličnim iskustvom. Kada sam bio u poseti majci, prošao sam kroz još jedan gradić gde postoji farma koja proizvodi najbolji kozji sir (uključiv i kozji kamembert) koji sam ikada probao. Kad god prolazim tim putem, zaustavim se. Strahujem da drugi ljudi vole taj sir koliko ja i da će farmeri biti dovedeni u iskušenje da otpočnu njegovu kolektivnu, masovnu proizvodnju, tako da će se izgubiti njegovi jedinstveni kvaliteti. Uveravali su me da to ne nameravaju. Ali zar to jednom nije rekla i većina normandskih farmera?

I na kraju da kažem da se majstorstvo pravljenje sira vraća. Sada je moguće naći nepasterizovan kamembert koji se proizvodi u malim količinama u istim ovim normandskim selima, kao i u Kanadi, Nemačkoj, Japanu i Americi. Ovi sirevi imaju malo toga zajedničkog sa onima koji se masovno proizvode, a prodaju se tri do četiri puta skuplje po funti, uprkos njihovoj relativnoj nepouzdanosti. Mišljenje je da ono što oni poseduju, ne poseduje originalni kamembert. Radi smo da platimo dosta za dobro mišljenje.

Što nas vraća našem vlastitom proizvodu. Možda se Svetski haiku suočava sa sličnom situacijom, a verovatno i sa istim lošim ishodom. I možda je jedino pravo rešenje ono što su čestite siradžije shvatile: moguće je na lokalnom nivou napraviti stvarno tvrdoglav sir. Verujem da je ovo slučaj i sa haikuom. Na kraju krajeva, niko ne kreće da piše haiku koji je univerzalan, koji važi za sva vremena i sva mesta. Haiku nas posećuje u našim mestima, a ako ga gajimo, rolamo i solimo s ljubavlju i sa dobrom namerom, možda će se pravilo formirati i naći kupca u velikom gradu.

A možda ništa od ovoga nije tačno. Možda se haiku, poput sira, prosto konzumira, a kada ga jednom pojedemo, možda ćemo o njemu razmišljati kao o zaista odličnom, možda sa čežnjom, ali uvek sa apetitom koji se vraća nakon nekog vremena, zajedno sa nadom da će upravo taj biti sledeći koji ćemo smatrati najboljim koji smo ikada napisali i o njemu pričati.

(prvi put objavljeno u Valley Voices, br. 6)

Prevod: Saša Važić