index

Kada me je vins zamolio da govorim o poeziji i meditaciji, odmah sam pomislio: ništa prirodnije. Na kraju krajeva, znam iz iskustva da su ova dva pojma nerazdvojivo povezana, kao što i jesu u životima mnogih pesnika koje poznajem. Meditacija je važna skoro svima koje smatram pesničkim precima i učiteljima—Saigjou, Bašou, Isi i Sid Kormanu.

Dok sam dalje razmišljao o ovoj temi, učinilo mi se da kada govorimo o meditaciji, često imamo na umu neku vrstu tehnike—vipassanu ili zen, na primer, ali izuzev budističkog osmostrukog puta, tehnika je konačno nešto plitko i ne mnogo zanimljivo. Isto se može reći i za poeziju. Kao tehnika korišćenja jezika—raščlanjavanje slogova u celine od 5/7/5—vrlo je plitka i nezanimljiva, zabava za poremećene umove. Ali, kao što kaže Sid Korman, poezija je život, a ona se ne može naći van stalnog ciklusa življenja-umiranja.

Vremenom sam uvideo da je veza između poezije i meditacije ujedno i veza sa našim življenjem/umiranjem. Zajedno čine put, kado, Put poezije, kako ga je Bašo shvatio. Želeo bih da danas istražim sa vama ovaj skladan odnos između budističkog osmostrukog puta i puta pesnika.

Osam koraka budističkog puta čine: ispravna gledišta, ispravne namere, ispravan govor, ispravna radnja, ispravan način zarađivanja za život, ispravan napor, ispravna sabranost i ispravna meditacija. Prema budističkom mišljenju, ovi koraci obrazuju krug: polazimo od ispravnih gledišta, koja potpuno shvatamo tek na kraju, kao cilj. Slično tome, poslednji koraci, ispravna sabranost i ispravna meditacija, su i početna tačka. Zapravo se može reći da je svaki korak puta sadržan u svim drugim. Zbog toga moje razmatranje osmostrukog puta Puta poezije ponekad obuhvata nekoliko koraka a ponekad preskače sa jednog na drugi.

ISPRAVNA GLEDIŠTA, ISPRAVNE NAMERE

Započnimo ovim pitanjem: Šta znače ispravna gledišta kada je pesnik u pitanju?

Poezija nije samo “nešto što radimo”, nešto što uzimamo i ostavljamo kako nam se prohte, uvežbavanje tehnike. Opet, kao što Sid Korman kaže, ona je Život, i ne može se raditi na poeziji a da se ne radi na životu. Kao što je rekao Bašo: “Ako hoćeš da pišeš o boru, prouči ga. Postani bor”. U svojom pismima Sid naglašava da ako radimo na životu, pesma dolazi sama od sebe. Ovde je sadržana velika tajna: pesma dolazi sama od sebe samo pošto ste odbacili sami sebe. Odbacivanje samog sebe zvuči pomalo šašavo; na kraju krajeva, naučeni smo da držimo do sebe i da poštujemo sebe kao osobe sa važnim osećanjima koja imamo da saopštimo. Ali u poeziji je ovakvo samopoštovanje ono što je Olson slavno nazvao “uplitanje lirskog ega”. Možete je zvati i sujetom samoizražavanja a ta sujeta je velika prepreka u sagledavanju sveta. Morate je odbaciti, a kada to učinite, dolazite do shvatanja istine koju budizam naziva anatta—odsustvo stalnog, trajnog sopstva. Ispravna gledišta pesnika se poklapaju sa ovim važnim budističkim shvatanjem.

Čim odbacimo svoju sujetu, postajemo “autsajderi” u očima cenjenog sveta. Nije slučajno što se pesnici Puta često smatraju ćaknutima—jer, na kraju krajeva, odbacili su sebe, u život bez kompromisa, i nema više mesta za uredne i lažne maske. Istorija kineske poezije obiluje čudim likovima, kao što su Han Šan i Ših Te, a japanska poezija je krcata čudim skitnicama od vremena Saigjoa, kao što su Bašo, Rjokan, Hosai Ozaki, Santoka Taneda, a u naše vreme Nanao Sakaki, koji je prepešačio svet! Američka poezija se hvali skitnicom Vitmanom kao najvećim majstorom, ali tu su i varalice i haiku dharma skitnice poput Boba Kaufmana, Džeka Keruaka, Gari Snajdera i Alena Ginzberga (posebno razmislite o njegovom proputovanju Pad Amerike) i očigledne varalice poput Gregorija Korsa i Reja Bremsera. Put poezije nije nešto čime se zabavljamo tokom vikenda. On nije hobi! Sleđenje ovog Puta ostavlja mnogo dublji trag na pesnika nego što će on verovatno ostaviti na Put. A na kraju krajeva (evo još jedne budističke istine važne za pesnike), postoji nestalnost. Uprkos svoj toj iluzornoj koještariji o “besmrtnosti” pesnika (a pesnici su odgovorni za svoj udeo u ovoj koještariji) čemu su nas učili u školi, činjenica je da je poezija, posebno danas u Americi, najbrži put do zaborava.

Međutim, zaborav ima bar dva lica. Odbacujući iluziju o trajnom sopstvu, počinjemo da uviđamo, da doživljavamo tu međuzavisnost o kojoj čitamo u Avatamsaka sutri ili u knjigama biologa E. O. Vilsona. Umesto da sebe vidimo kao atomizirane individue, ulazimu u mrežu odnosa u koju se stalno upetljavamo. Vilson piše: Organizmi su još vredniji zapažanja u kombinaciji. Iščupajte cvet iz pukotine u steni, istresite zemlju sa korenja na dlan, posmatrajte je pod mikroskopom. Crna zemlja vrvi od raskoši algi, mušica, grinja, skokuna, crvića, hiljada vrsta bakterija. Ta pregršt zemlje može biti samo mali deo jednog ekosistema, ali zbog genetskih kodova njenih stanovnika u njemu vlada veći red od onog koji se može naći na površinama svih planeta zajedno. To je primer životne snage koja upravlja zemljom—i koja će to nastaviti da čini, sa nama ili bez nas (345).

Ovakav pogled na prirodu dolazi namesto našeg negdašnjeg samopoštovanja i sujete. U Kini i Japanu postoji duboka veza između budističke prakse i lokalnih prirodnih religija, taoizma i šintoizma. Neko će odmah pomisliti na pesnike iz doba dinastije Teng, Vang Veia i Han Šana, pored mnogih drugih, za koje je sleđenje Puta značilo skladno stapanje dharme i taoizma:

Vidim vrh Tientaija
uzdignut visoko nad masom sveta
pesmu borova i bambusa na vetru
ritam talasa na mesečini
Vidim zelenilo planine
ispod belih oblaka koji pričaju o neviđenom
pustoš to su planine i vode
uvek sam voleo prijatelje Puta
(Red Pine 191)

“Razgovor” prirode nije za Han Šana prost trop, niti je moć govora svojstvena samo ljudima. Ako smo međusobno povezani, tada na neki način komuniciramo. DNA i Mendeljejev periodičan sistem su dijalekti ovog jezika, ali to nije sve. Evo šta kažu dva pisca koja su osluškivala život drugih bića: Ljudi, životinje, zmije, ptice, insekti—svi su oni govorili istim jezikom. Pomoću ovog jezika svi su mogli da slobodno izraze svoje misli i osećanja po pitanjima od zajedničkog interesa. Obdareni božanskog mudrošću, mogli su zajedno rasuđivati za zajedničko dobro, zajedničku sreću i zajedničko zadovoljstvo. Očigledno, ovo je bio tako jednostavan i prirodan deo svakodnevnog života da ga ne treba objašnjavati kao što nije potrebno objašnjavati disanje. Ma kako se posmatrali ovi stari fenomeni povezanosti, postoje dokazi da je nekada na zemlji svako živo biće bilo sposobno da bude u racionalnoj vezi sa svim/svakim drugim. Ljudi i životinje su se kretali u potpunom skladu ne samo jedni sa drugima već i sa kosmičkim Planom.” —John Allen Boone (9)

“Tako izgleda da je čovekova psiha, ma kako bila složena—naše percepcije, misli, sećanja—samo specijalizovani razvoj informacionog sistema koji već postoji na osnovnom nivou kod biljnih ćelija.” —Marta Vilson citira Venjamina Puškina (28)

Kartezijanska shvatanja na Zapadu kao što su ova su donedavno poticala skoro potpuno od pesnika ili teologije prirode iz XIX veka. Ipak, imamo i retke naučnike poput Džorža Vašingtona Karvera. Imate običaj da razgovarate sa cvetićem ili zrnom kikirikija i da ga naterate da vam oda svoje tajne”, rekao je Džim. “Kako to činite?” “Morate da ga dovoljno volite”, odgovorio je dr. Karver. “Sve će vam odati svoje tajne ako ga dovoljno volite... ( Clark 22) .

Zemlje na obali Tihog okeana uvek su bile osetljivije na ovu vrstu komunikacije, a u Japanu pojam shugendo se posebno odnosi na prožimanje budizma i šintoizma. Mnogo je mesta na kojima priroda propoveda dharmu. Mogli bismo započeti sa Tanabijevim opisom japanskog srednjovekovnog kaluđera Mjoe: Kada bi ugledao ptice ili pse, on [Mjoe] bi se pitao da nisu oni njegovi ponovo rođeni roditelji, a kada je preskočio preko šteneta, osećajući se kao da je preskočio preko majke ili oca, odmah se vratio da ga preskoči s druge strane da bi uklonio uvredu i molio ga da mu oprosti. Dečakova trezvenost dominirala je svim njegovim rasuđivanjima o roditeljima: ako su ponovo rođeni u paklu, kako bi on mogao da se smeje ili igra čiste savesti? A ako su ponovo rođeni na nekom lepšem putu, bilo bi mu neprijatno da ga vide kako razuzdano skakuće tamo-amo. Zato se “on nije ni smejao ni igrao”. (51-52).

U XIX veku imamo Isinu Godinu mog života (72): Verovalo se da su žabe naučile jednog drevnog kineskog pustinjaka da leti, a ovde u Japana se priča da su se nekada žabe hrabro borile kod Temnođija, ali ovo su drevne priče, a izgleda da su danas žabe izgladile svoje nesuglasice sa čovečanstvom i sporazumele se da žive u miru sa svetom. Na primer, sve što je potrebno da uradim je da raširim ćebe na zemlju jedne letnje večeri i da kažem: “Izađi, srećice! Izađi, mila!” i iz grma bi ispuzila velika žaba i sela da sa mnom uživa u prohladnom vazduhu. Tu je sjaj duše pravog pesnika! Smatram da je ova životinjska vrsta doživela najveću slavu time što je žaba izabrana da sudi na konkursu Muši Avase (pesničko takmičenje insekata), kako je govorio Čošoši.

Danas imamo uvide korejske učiteljice i učitelja. DaeHaeng Sunim, osnivač kaluđerskog reda HanMaUm, je za vreme japanske okupacije bila prisiljena da, kao desetogodišnjakinja, ode od kuće i živi nekih pet godina u divljini, na milost i nemilost često surove korejske prirode kada su u pitanju hrana i društvo. U ovom radikalnom iskustvu prirode otkrila je dharmu de novo, van pagode, bez učenja sutre pa čak i bez pismenosti. Nikada nisam pokušala da izaberem ni jednu osobu da mi bude učitelj. Sva bića i predmeti bili su mi nezaboravni učitelji. Divlje životinje, ptice, svežanj trave, pa čak i kamenčić koji bih šutnula usput bili su moji učitelji, koji su me mnogo čemu podučili. Shvatila sam značenje istine iz malih stvari a ne iz budističkih tekstova ili meditacije u sedećem položaju. Naučila sam zakone uzroka i posledice dok sam brala smrzlu papriku u polju i shvatila kako funkcioniše Um kroz moje razgovore sa drvećem i travom i malim insektima. Pre svega, moj najveći vođa bio je moj unutrašnji utemeljivač, Juingong [budina priroda]. Sva razumna bića, koja se smeju kada su srećna i plaču kada su tužna i koja su slepa pored otvorenih očiju, takođe su mi bili učitelji. Da nije bilo njih, kako bih shvatila princip da Buda i sva razumna bića nisu odvojeni? —(DaeHaeng 33)

Evo šta kaže SongČol:

Buda Sakjamuni nije jedini koji je propovedao dharmu. Sve u univerzumu neprestano propoveda dharmu. Čak i stene na vrhu planina propovedaju dharmu stotinu puta opširnije nego bude u hramovima. Verovatno se pitate kako stenje, kamenje i grudva blata mogu da propovedaju dharmu. Ali ako shvatite budizam, shvatićete da bi trebalo da slušate neprestane dharma propovedi stena, čak i ako to ne čine onim što nam je poznato kao govorni jezik. A stene nisu jedine koje propovedaju dharmu. Čak i bezoblična, nevidljiva praznina neprestano propoveda dharmu. Kad jednom ovo shvatite, uvidećete da nema te stvari na svetu koja ne propoveda dharmu ili ne sprovodi budističke rituale. Odista, kad jednom otvorite oko vašeg srca, ne otvarate samo oko—otvarate uho srca. A tada možete da čujete dharma propovedi stena. To je ono što nazivamo dharma propovedima nežive prirode.

Upečatljiva osobina korejskog budizma XX veka je ovaj način otkrivanja dharme u radikalnom susretu sa prirodom. Takav je slučaj sa DaeHaengom, osnivačem popularne “nove vere”, osvojenog budizma, koji je otkrio budizam ne putem sutri već putem susreta sa svetom prirode.

Trebalo bi da pomenem i dva radikalna japanska pesnika XX veka, Hosai Ozaku i Santoka Tanedu—obojicu skitnica kod kojih se dharma može naći u običnim prirodnim stvarima:

Siromašan sa nizom biljaka u loncu (118)

u planini
po čitav dan i mravi
napreduju (57)

Koje su granice ljudskog organizma? Uključuju li one stomačne bakterije i grinje u obrvama? Mleko koje daje kalcijum koji zgušćava kosti? Vazduh koji je zaveštanje drveća? Gde god da pogledamo nailazimo na vrata, od nas se traže passaporti i prevod; a ako nuklearne kiseline i periodni sistem elemenata daju Ur-gramatiku, mi onda samo iz sujete dajemo privilegiju ljudskom jeziku, umesto da ga posmatramo kao čudesni dijalekt, ali ipak samo dijalekt.

Poezija je ljudski jezik na vratima, u prisnoj vezi sa Jezikom. To što drugi ljudi čitaju naše reči je lepo, ali slučajno i skoro nevažno. Vrlo brzo, pesma ispisana na kamenu erodira sve dok od slova ne ostanu samo sporadične mrlje, ali može se reći da ovde ona imaju najveći značaj. Te mrlje otkrivaju kamen koji se uzdiže do propovedi a propoved se utapa u kamen. Ovo su bili ostaci slova koje su čitali proroci vidovnjaci kineske dinastije Šeng. To je jezik magije, čini i mantre, seme sloga.

ISPRAVAN GOVOR, ISPRAVNA RADNJA, ISPRAVAN NAČIN ZARAĐIVANJA ZA ŽIVOT, ISPRAVAN NAPOR

Ovi koraci Puta pesnika pokazuju nam kako se dharma svakodnevno sprovodi. Pod ispravnim govorom podrazumevam razumevanje prirode jezika (koju ću nazivati kotodama), pod ispravnom radnjom, shvatanje zanata, a pod ispravnim načinom zarađivanja za život, upravo to: živote kakve živimo.

ISPRAVAN GOVOR: KOTODAMA

“U Japanu se kaže da reči duše borave u duhu koji se naziva kotodama ili duh reči, a čin izgovaranja reči poseduje moć da promeni svet.” –Masaru Emoto, The Hidden Messages in Water (xxvi)

Kao pesnicima, poznata nam je moć reči. Reči mogu da ganu ljude; reči ih mogu navesti da delaju i razmišljaju na drugačiji način. Reči mogu da promene ljude, pa tako i svet. Imamo političku poeziju. Sve ove nazivamo retoričkim upotrebama jezika, a one su srodne većini svakodnevnih jezika. Emoto, međutim, podrazumeva nešto potpuno drugačije pod kotodamom. Ovde imamo jezik u njegovom korenu, gde je najbliži uzviku, kriku, muzici i leku. Prema šintoizmu i budizmu, primećuje Motohisa Jamakage: Snaga kotodame je veća od prosto fizičke. Ova tajanstvena snaga očišćuje telo od loših vibracija pakosti i otrova (magatsuhi). Ona je izvor duhovne energije, a ponekad čak i nadahnuća koje oslobađa moć duhovnog iscelenja (140).

Ovo je jezik u svojstvu magije i čini. Mada je on za Motohisu Jamakagea povezan sa ezoteričnom (shinto) budističkom upotrebom bije ili semena sloga, svima su nam poznati odgovarajući termini koji se koriste na Zapadu, počev od koncepcije Biblije o imenovanju kao o činu stvaranja, kao što se može videti u Genezi. Džorg Tanabe nalazi nešto vrlo slično u razmišljanju Mjoe: Jezik... je “predmet” koji može da se vidi, čuje i, što je još važnije, obrazuje samu osnovu misli. Kao predmet dostupan opažaju, jezik je kao i svi drugi predmeti i može se pronaći u prirodi, koja stoga i sama može da se “čita”. Pošto je uspostavio ovu vezu između jezika i prirodnog sveta, Mjoe ga dalje dovodi u vezu sa metafizičkim svetom istine i Budinom realnošću. Jezik može da opiše običan svet kao i vrhovnu istinu jer postoji organska, skoro fizička, veza ne samo između stvari i reči, već i između reči i konačne realnosti (139).

U svom klasičnom delu o šintoizmu Dž.V.T. Mejsn ističe nešto što želim ovde da naglasim a što je u vezi sa moći jezika i njegovoj vezi sa poezijom: Kratkoća stihova hokua... i tanke čini analitičke napore pisaca nemogućim. U drugim kulturama ne postoje slični oblici poezije, baš kao što ni jedna druga kultura nema duhovne pojmove (148).

Budisti koji slede učenje čiste zemlje (Jodo Shinshu u Japanu) veruju da pozivanje na ime Amida Bude dovodi do spasenja od beskrajnog ciklusa rađanja i umiranja i ponovnog rođenja u Budinom carstvu prosvećenosti. Zahvaljujući Dejvidu Lanuu (čije prevode Isinih pesama koristim u celom ovom govoru), sada možemo da shvatimo dubinu shin budizma a njegovo shvatanje jezika leži u osnovi Isine poezije. Isina slika ovog sveta je otkrovenje čiste zemlje. Nembutsu ili molitva Amida Budi je prvotna pesma koju on čuje svud oko sebe. (Njegovo radovanje ovome je poslovično. Kako je istakao Harold Stjuart: “Nembutsu je tako savršeno jednostavna molitva da je i dete može začas naučiti napamet, a prema Japancima, prve reči deteta su ‘Dabu, Dabu’ ili Amidino ime!”) Mnogi koji uživaju u Isinoj nevinoj očaranosti svetom prirode ne znaju da on zapravo peva o budističkom blaženstvu!

namu namu to kuchi wo aketaru kawazu kana

hvale Budu
razjapljenih usta...
žabe

oku ezo ya buppô wataru hana mo saku

prostiru se sve do
Hokaida...
Budin zakon i cveće

Korišćenje jezika na ovaj način teško da je puko ispisavanje reči; ono je ulazak u drugačiji svet jezika. Za Sid Kormana, kao i za Bašoa i Isu, to znači da je Put poezije vera u religijskom smislu.

Dolazi se do ovog smisla, koje može biti besmislica – u smislu da ma koje značenje kao takvo može da se formuliše, da je poezija poslednja vera. Stivens je možda zagovarao “najmoćniju fikciju” (koja implicira “realnost”) ali smo mi pretrpeli previše od pojma “nadmoć” da bismo ovo prihvatili. A vera kao “fikcija” samo nam govori da bilo koja vera kojoj se povinujemo jeste i mora biti naše vlastito delo/činjenje.

Dakle, poezija je – kao i uvek – religija. A ako je išta religija – onda je to poezija. Tu nema dileme. “Na početku beše Reč” (logos – memra). A poezija je – kao što zna svako ko ju je okusio – živa reč – kao što su to bili proroci, kao što su to bili Čuang-čou, Hrist i Gautama, kao Tu Fu i Li Po, kao Dante, kao Šekspir, kao Leopardi, kao Holderlin, kao Kafka, kao što su bili drugi i – što se nas tiče – jesu.

“Čovek ne može dobiti ništa sem onog što mu je dato.” “On mora rasti, a ja se smanjujem.” “Ja sam hleb naš nasušni.”

Ona nije crkva ni dogma, pa ipak zna kako struktura može da se održi i udomi veru; prepoznaje imperative zajednice zasnovane na disciplinama svesnog povezivanja – što znači ples ili pesma ili muzika ili bilo šta što je delo duha – što se rečju “umetnost” ne može u potpunosti izraziti.

Ovde smo gde smo i dužni smo da shvatimo gde smo (1).

ISPRAVNA RADNJA: ZANAT

Nama Amerikancima je teško da govorimo o zanatu jer nemamo razvijenu zanatsku tradiciju kakvu imaju zemlje kao što je Japan. Amerika je stasala i u priličnoj meri je proizvod industrijske revolucije, sa graditeljima i proizvođačima kao što su Sem Kolt i Henri Ford, koji su nam dali rezervne delove i montažne trake. Masovna proizvodnja, šabloni i konformizam koje oni ugrađuju su tako duboko ukorenjeni u američkoj kulturi da ih jedva primećujemo. Pa ipak, njihov uticaj se svuda oseća: kod najgorih američkih pesama je to veštačka pesma, imitacija britanskog romantizma ili, s tim u vezi, ovonedeljni “top ten” hitovi, pop ili narodne muzike.

Ono što je potrebno priznati je da nema zanata bez odgovarajuće predstave o ŽIVOTU. Najzad, mi isprobavamo naš zanat na nama samima. Kao što je rekao Bob Leks: “Rad srca i rad na umetnosti traju čitavog života” (Georgioux, 248). Evo šta o tome kaže pesnik Nanao Sakaki a šta Frenk Samperi:

Ako imaš vremena da brbljaš
Čitaj knjige
Ako imaš vremena da čitaš
Prošetaj do planine, pustinje ili okeana
Ako imaš vremana da šetaš
Pevaj i igraj
Ako imaš vremena da igraš
Sedi mirno, ti srećni idiote

Istina je da sam se potpuno povukao iz sveta književnosti, ali povlačenje može samo da znači žudnju za slavom (sujeta)—pisanje nije stvar ponosa: kada se piše za Boga čovečanstva, Predmet menja svaki smisao pisca kao ličnosti: stoga, nije posao pisca da traga za najnovijim dnevnim otkrićima—principi zanata su večiti; on ima drevne učitelje sa kojima vodi tihi razgovor (104).

Kada se postavi pitanje definicije “haikua”, većina ljudi počinje sa formulom—”trostih sačinjen od 5,7,5 slogova”. Moglo bi to zvučati kao muzika Henri Fordu, ali ćemo se svi složiti da nam ova “definicija” odista ne govori mnogo o haikuu.

Najpre, značenje “sloga” je potpuno drugačije kod Japanaca (koji imaju i duge i kratke slogove) od onog na engleskom jeziku, koji ima naglašenu metriku, čiju osnovu čini dvosložna stopa. Nažalost, mnogo od onoga što se predstavlja kao haiku je često mehanički, masovno proizvedeno na ovaj način--bleda imitacija stihovne formule umesto da je težnja za Putem (poezije).

Naša zaokupljenost formulama otežava nam da vidimo ono što je očito značajnije – susret sa prirodom i, da opet naglasim obe reči – susret sa prirodom. Prirodu, naravno, nalazimo u kogou ili sezonskoj reči, ali je susret teže jasno izraziti – “haiku trenutak” je uobičajen i neadekvatan izraz. Haiku je značajan ne zbog rasporeda slogova već zato što je on katalizator – ili bolje encim – trenutnog doživljaja. On je prvi i poslednji trag života. Mogli bismo mnogo učiniti za poeziju počinjući naš opis haikua na ovaj način.

Zanatsko umeće, bilo poezije ili svakodnevnog života, ima mnogo dodirnih tačaka sa sabranošću, još jednim korakom na Putu. Vijetnamski učitelj Thič Nhat Hanh nam je ostavio divnu zbirku gata koje je njegov učitelj koristio kada je početnike podučavao sabranosti. U svetu vijetnamske pagode trenutak je pesma koja se uzgred čita i piše. Svaki naš dah može biti pesma, ali evo četiri Nhat Hanh-ovih:

Prvi jutarnji koraci

Hodanje po Zemlji
je čudo!
Svaki svestan korak
otkriva čudesnu dharmakaju!

Pranje ruku

Voda teče preko ovih ruku.
Neka ih vešto upotrebim
da sačuvam našu plemenitu planetu.

Pranje zuba

Perući zube i ispirajući usta,
zavetujem se da ću govoriti čisto i s ljubavlju.
Kada mi usta zamirišu ispravnim govorom,
rascveta se cvet u vrtu mog srca.

Služenje hrane

U ovoj hrani
jasno vidim
čitav svemir
koji podržava moje postojanje.

(Nhat Hanh 4, 5, 10)

Živimo u svetu koji sve više umanjuje vrednost stvari koje činimo za sebe. Ovo nas možda najviše pogađa kada shvatimo da ne razumemo vlastita sredstva, da smo mi “tvorci naših bića”, kako je Gete napisao u Faustu. Nekad smo načinili penkala. Nekad smo bar mogli sa zamenimo kalem na pisaćoj mašini i da popravimo opruge; ali sada, kad nam se pokvari kompjuter, izgubljeni smo. Mogli biste dokazivati da je za to krivo naše potrošačko društvo.

Dozvolite mi da sugerišem da je poezija važna na svakom koraku njenog stvaranja. Razlika je u materijalu i alatkama koje koristimo. Bilo je (i još uvek ima) dela koja se pišu rukom, manuskripti (manu od manus, ruka, script od scriptus, pisanje). Postoji, kao što je primetio Paund, “štampani stih”. Postoji i MekLuhanovo “medijum je poruka”. Ja bih ovde dodao da sada, kada smo bombardovani novim medijima kao novim sadržajem, treba da budemo svesni toga kako biramo naše materijale i da novo ne znači i uvek i obavezno.

Na internetu se mogu izložiti ili reklamirati keramički proizvodi, ali se ne mogu držati u ruci. Niko ne bi dokazivao da Sezan na internetu nije pravi Sezan. Smatram da se sličan argument može izneti kada je u pitanju poezija. Sada kada ulazimo u doba kada se pesme sve ređe zapisuju na rukom izrađenom papiru koji se drži u ruci na prirodnom svetlu. Samo do pre nekoliko godina mnoge je oduševljavao jedino internet. Danas je došlo do prezasićenosti njime, koji je postao močvara lošeg pisanja a zbog komercijalnih razloga “masovnog tržišta” koje upravlja čitavom američkom civilizacijom i koje će pretvoriti knjige u umetničke predmete.

Svet bez knjiga–bez rukopisa ili manuskripta--bi bio svet bez pesnika i u svakom smislu nehumani svet; ali novi svet nudi nove mogućnosti koje samo mi autsajderi možemo da cenimo. Ovo je vreme kada haiku ne treba da se objavljuje na internetu, već da postane ručni rad. Pesnici poput Grega Džolija su videli ovu mogućnost za obnovu. Bojim se da će pisana reč, tj. knjiga početi da doživljava pad sa starenjem naše generacije. Već sada više nemamo kartoteku u većini biblioteka. Sledeće će biti smanjivanje broja knjiga na policama (pogledajte šta se desilo u Narodnoj biblioteci San Franciska kada su je prebacilu u svoje nove digitalne računare ili čak i bliže, u Forbesu u Nortamptonu). Kako je dobit od štampanja knjiga tako mala, kako se smanjuje čitalačka publika, tako će i broj izdavačkih kuća. Ne mislim da će štampana knjiga popuno nestati, ali će najverovatnije krenuti putem iluminiranih rukopisa i kaligrafije.

Vraćanje rukopisu je za nas još jedan oblik ispravne radnje, još jedan put pod-SEĆANJA na to kuda idemo. Ne mogu da se setim boljeg primera od Lu Velčove pesme. Započinje ensom, koju ovde ne mogu da reprodukujem:

Izađi na planetu
nacrtaj oko nje krug
širine sto stopa.
U tom krugu je 300 stvari
koje niko ne razume i koje, možda
niko nikada i nije stvarno video.

Koliko možeš da ih pronađeš?

(Welch 74)

Najpoznatiji američki majstor ručno napisane pesme je, međutim, “Kenet Pečen”. Njegove pesme–pesme-slike dobro su nazvane–baš kao što je slučaj sa Blejkovim pesmama ili japanskim haigama koje sadrže kompleksan doživljaj u kome su reč i slika isprepleteni. Pesnik Džejms Ševil iz San Franciska primećuje: Pečenov karakterističan rukopis doprinosi efektivnosti njegovog dela. Zaobljena, talasasta slova su neka vrsta američke antikaligrafije, koja skreće pažnju sa njenih mana kao klasičnog krasnopisa, koja izražava njegovu komičnu želju da luta rečima i sretne uveseljavajuće misterije. To je rukopis čoveka koji je podneo patnju života, koji je transformisao tu patnju u osobenu radost... nakon boljeg posmatranja onoga što može da izgleda kao grub rukopis, otkriva se veliki, zadivljujući svitak čuda. Pazite da ga ne nazovete naivnim. Stanje bolne volje, upornog istrajavanja, potrage je svuda vidljivo. (Patchen np)

Mnogima je poznatija njegova pesma “Rat nije zdrav...” i—

Dokaz
nevinosti
može se samo
izgubiti
ako se dobije

Frenk Samperi nudi drugačiju verziju “dokaza nevinosti” ali onu koju bi takođe trebalo da imamo na umu kada zaključujemo razmaranje ispravne veštine.

nepoznat mi je
praktičan svet
pišem za anđele
(Samperi 92)

ISPRAVNO ZARAĐIVANJE ZA ŽIVOT I NAPOR

Sada dolazimo do najvažnijeg pitanja: “Kako treba da živimo?” Prema dharmi, želimo da živimo tako da ne povređujemo druga bića. Po tradiciji, ovo je značilo da svetovnjaci jedu vegetarijansku hranu nekoliko dana mesečno i ne bave se zanimanjima kao što su lov, pecanje, obavljanje vojničkog poziva ili trgovina oružjem. Kaluđeri idu i dalje, sprovodeći vegetarijanski način ishrane, ne trčeći i ne vozeći kola (jer tako mogu da povrede insekte i male životinje).

Šire shvatanje zarađivanja za život obuhvata jednostavost i uzdržanost. Pesnici iz vremena dinastije Teng se povlače iz materijalnog dvorskog sveta u seosku kolibu.

Han Šan je jedan od mnogih:

Dom mi je pod zelenim liticama
Više ne čupam korov
nova loza vijuga niz pritku
drevne stene uspravno stoje
majmuni beru divlje voće
čaplje na kljun nabadaju ribu
knjiga-dve besmrtnih
pevam pod drvećem
(Red Pine 51)

Japan uzdiže ovakvu jednostavnost do estetike vabija, koji je poznat svim haiku pesnicima. Mada nam je Bašo možda prvenstveno poznat kao skitnica, dobro je setiti se da je živeo kao beskućnik čak i kod kuće.

Čovek koji je živeo ovde bio je vrlo prefinjenog ukusa i nije zatrpavao kolibu čak ni umetničkim predmetima. Sem kućnog svetilišta, tu je samo mala niša za odlaganje noćne odeće. Jednom kada je glavni sveštenik planine Kora bio u prestonici, zamolio ga je da mu da plaketu da njome ukrasi nišu. Sveštenik je nonšalantno uzeo četkicu u ruku i ispisao reči “Nestvarno stanište”. Na poleđini se potpisao za uspomenu drugim ljudima koji bi kasnije mogli da je vide. (Keene 375)

A imamo i Isu, poznatog po siromaštvu:

waga io no bimbô ume no saki ni keri

šljiva kraj
moje bedne kolibe
procvetala!

io no kagi matsu ni azukete tsukimi kana

čuvaj mi ključ kolibe
bore!
idem da posmatram mesec
(Issa/ Lanoue)

Kakve uopšte veze imaju ovi strani i prilično stari putevi sa postmodernima, možete se pitati—ne baš mnogo, možda, kada bi poezija bila prosto zapisivanje reči i kada ne bi imala nikakve veze sa životom. Smatram da svi mi znamo da je poezija mnogo više od toga—da se svet pesnika mora živeti. Ako je tako, tada ispravan način zarađivanja za život ulazi vrlo direktno u pesničke postupke—moramo prepešačiti put. Kako nas savremeni majstor čajne ceremonije Šo Šitcu Sen podseća, to je pitanje časti:

Za Budinih vremena, neki čovek je zašao duboko u planinu tragajući za mestom gde će moći da disciplinuje svoj um da shvati pojam duha. Dok je tako tragao, naiđe na jednog sledbenika Bude.

“Gospodine, odakle dolazite?” upitao je. Sledbenik odmah odgovori: “Došao sam sa mog mesta na kome sprovodim praksu.” Misleći da je ovaj čovek poznavao baš to mesto za kojim je on tragao, upita ga: “Gospodine, ja tražim to mesto. Molim Vas, odvedite me tamo.” Sledbenik odgovori: “Mesto prakse leži u čistom i čestitom duhu u kome nema lažne taštine.” Zapanjen, čovek shvati da mesto prakse i sledbenika nije ono koje se može videti samo očima. Mesto prakse je duh. Duh teži da se prosveti. Nije bitno da li je to prostorija u kojoj se sprovodi čajna ceremonija ili meditira; bilo koje mirno mesto je ono na kome možeš naći svoj duh. (Soshitsu 53)

Da li je ono što bismo mogli nazvati “mainstream” američkim načinom života kompatibilno sa životom poezije, životom haikua koji ovde opisujemo? Prigradski MekMenšn sa svojom trospratnom garažom i brzom hranom nema milosti prema ljudskom rodu ni svetu prirode u koji je zakoračio; a naš nepromišljeni konzumerizam—izlišnost, jer je konzumerizam po prirodi nesvestan—suprotan od svesnog života.

Americi nisu potrebni sveci svesnog života. Imamo Toroa, na primer, i Džona Mura. Odnedavno, imamo i Helen i Skota Nirings. Pored ostalih, kao što su danas Vendel Beri i Gari Snajder, imamo Grega Džolija, pesnika iz Vermonta i učenika Niringsovih, koji vode malu štampariju i nastoje da žive van naše dnevne ekonomije. U svim ovim slučajevima možemo govoriti o znatnom ispravnom naporu i doživotnom opredeljenju. Niringsi su se, na primer, odrekli farme u Vermontu i Mejnu, učeći se kako da budu samodovoljni, baveći se baštovanstvom, praveći javorov sirup i izdajući blizu stotinu knjiga. Vendel Beri, poznat po svom Uznemiravanju Amerike, još uvek obrađuje zemlju bez traktora i piše bez kompjutera. Greg Džoli živi “izvan rešetaka” ali u kontaktu sa drugim ljudima:

Anarhističku stranu moje ličnosti zanima svakodnevni život u ovoj oblasti. Uzajamna pomoć ovde igra značajnu ulogu. Šta činite za vaše komšije i za njih i kako vam oni uzvraćaju izvan uslojavajuće gotovinske razmene—to je ono što me veoma zanima. Sati provedeni u razmeni znanja o uzgajanju biljaka ili cepanju drva ili pomoći u obavljanju poslova ili prosto saznanje da ima nekog ko će otići da vam nabavi namirnice kada ste bolesni. Možda je ovo izvodljivo samo u malim razmerama i zato sam odlučio da ovde živim. Vraćamo se na razliku između starog seoskog (uzajamna pomoć) načina života i gotovinske razmene novog veka. To je ono što nestaje kada novac postane sredstvo svih vrsta razmena i zamena. Način života zasnovan na potrebi podleže nagonu za sticanjem.

Što se tiče novijih američkih pesnika, ne mogu da dam bolji primer ispravnog zarađivanja za život od Sid Kormanovog i Lorin Najdekerinog. Mada nije bila budista, Lorin je živela u skladu sa onim što bismo danas nazvali “dobrovoljna jednostavnost”. Kućica kraj jezera u Fort Atkinsonu, gde su ona i njen suprug Al živeli, bila je skoro iste veličine kao soba ograđena pokretnim paravanom (oko 20m2) u kojoj sada sedimo. Al je obavljao sitne poslove i bio velika pijanica. Lorin je najpre zarađivala za život kao knjigovođa u skladištu za žitarice a kasnije kao nastojnica u staračkom domu. U vreme kada je “poezija bila kralj” a ona mogla biti jedna od njegovih kraljica, ona je svesno i namerno odbila takvu ulogu. Zato nam je ostavila pesme poput ovih:

Tek istesterisana
kuća što miriše na čisto
slatki kedru
crvenkaste boje
volim te

Poklopac posude za kokice
ušrafljen u zid
preko rupe
tako da hladnoća
ne može da se ušunja

Sada za jednu godinu
odštapana knjiga
i uveden vodovod—

ceo život prođe
da se isplače
jedna duboka
kap
(Niedecker 30, 31, 42 )

ISPRAVNA SVESNOST I ISPRAVNA MEDITACIJA

Najzad, dozvolite da vam predstavim nekoliko odlomaka o kojima ćete moći da meditirate ili razmišljate pre nego što zajedno pređemo na kratku vežbu svesnosti i meditacije. Mislim da će oni vrlo jasno ilustrovati odnos između meditacije i pesničke prakse. Prvi je iz Makoto Uedinog izvanrednog eseja o Bašoovoj poeziji koji potkrepljuje mnoga mišljenja koja sam danas izneo.

Bašoova ideja o poeziji kao proizvodu čovekove prisne veze sa prirodom neizbežno vodi “transpersonalnoj” teoriji poezije, jer ovakva prisna veza unapred pretpostavlja poništenje pesnikovog ega. Učiti od prirode za pesnika bi trebalo da znači: da zaroni u predmet iz prirode da bi uočio njegov delikatan život i osetio njegova osećanja iz kojih nastaje pesma. Pesma može vešto da opiše predmet, ali ukoliko ne oličava osećanja koja su se prirodno pojavila iz predmeta, pesma će biti uskraćena istinitog poetskog osećanja jer prikazuje predmet i pesnika kao dve odvojene stvari. […]

Postoje dva načina na koji nastaje haiku: “postajanjem” i “stvaranjem”. Kada se pesnik koji je uvek bio istrajan u dosezanju svog cilja usredsredi na spoljašnji predmet, boja njegovog uma prirodno postaje pesma. Ako to sa pesnikom nije slučaj, ništa u njemu ne postaje pesma, pa stoga mora da je stvori, napiše prema ličnoj volji. (Ueda 424)

Sid Korman, koji više no ijedan drugi pesnik predstavlja most između Bašoa i nas i koji je pisao čitavu deceniju pre Uede, koristi sličan rečnik kada govori o potrebi svesne transparentnosti i jednostavnosti sredstava (što ukazuju na njegovu ljubav prema Rjokanu i Isi).

Poezija, sve dok to jeste, mora biti sredstvo, transparenti medijum, pomoću koga se osoba otkriva osećajući se kao kod kuće u nepoznatom, “jedno sa drugim” i sa “svim” što jeste.

Ja lično težim da se rukovodim najočiglednijom i jednostavnom slogovnom formalnošću koju i dete može da shvati—preciznije, tako da ona može da se “prozre” i upotrebi. Ne da brojim slogove, već da vidim, čujem da se slogovi broje. Da svaki zvuk i pauza daju značenje trenutku u procesu razvoja. Ovo ostavlja “formu” široko otvorenom, u procesu razvoja. Pesnikovo uho, dah, glas moraju biti specifični tako da pozivaju druge da sa njim podele dah, glas, jedinstvenost—svaki na svoj način. (Word 21)

Meditacija usmerena na disanje je najvažnija meditativna praksa u budizmu koju je Šakjamuni zastupao više od svih drugih. Najjednostavnije rečeno, meditant fokusira misao ili na vrh nosa ili na dizanje i spuštanje stomaka. Koncentrišite se na disanje. Ako mu pažnja popusti, obraća na to pažnju, ali se ponovo fokusira na disanje.

Za kraj, dozvolite mi da se vratim na početak Bašoovog klasičnog dela: Mesec i sunce su večiti putnici a takve su i godine što dolaze i odlaze. Neki su proskitali život na čamcu ili dočekali starost vodeći konja za uzde. Takvima je svaki dan putovanje a putovanje - dom. Mnogo je starih poginulo na putu. Ne sećam se kada, ali osetih želju za lutanjem... kao oblak nošen vetrom nisam mogao da prestanem da sanjam o skitnji, tumaranju uz i niz obalu. Prošle jeseni vratih se u kolibu kraj reke, poskidah paučinu... Prohuja godina a maglovito prolećno nebo je opet tu, budeći u meni želju da pređem preko brane Širakava, opsednut željom za putovanjem, sav spleten, jedva sposoban da zadržim ruku na bilo čemu, zakrpih kamašne, promenih gajtane na šeširu, a čim spalih cevanice moksom, dođe mi na um mesec u Macušimi i tako predadoh svoju kolibu prijatelju i odoh u Sampuovu bašensku kuću:

i travnata vrata
se okreću i postaju
lutkino kućanstvo

(iz osme omote postavljene na stubu kolibe)

Literatura:

Arnold, Bob. Invent a World. Eugene, OR: Mountains and Rivers, 2005. Boone, John Allen. Kinship With All Life. NY: Harper and Row, 1954. Corman, Cid, Backroads to Far Towns – Basho’s Travel Journal. Buffalo NY: White Pine Press, 2004 rpt., The Faith of Poetry. Green River, VT: Longhouse, 1989. Walking Into the Wind – A Sweep of Poems by Santoka. San Francisco: Cadmus Editions, 1990., Word for Word – Essays on the Arts of Language (Volume 1). Santa Barbara: Black Sparrow Press, 1977. Emoto, Masaru. The Hidden Messages in Water. NY: Atria Books, 2001. Fisher, Wendy Dorsel. “One on One with Greg Joly.” Pif Magazine. 29 (Oct. 1999) http://www.pifmagazine.com/vol29/i_bull_thistle.shtml Georgiou, Steve Theodore. The Way of the Dreamcatcher: Spirit Lessons with Robert Lax: Poet, Peacemaker, Sage. Toronto: Novalis, 2002. Hakeda, Yosito S. Kukai: Major Works. NY: Columbia UP, 1972 .Inagaki, Hisao and Harold Stewart, The Three Pure Land Sutras. Berkeley, CA: Numata Center for Buddhist Translation and Research, 1995 Keene, Donald. Anthology of Japanese Literature: From the Earliest Era to the Mid-Nineteenth Century. New York: Grove Press, 1955. Koller, James. Some To Keep, Some To Pass Along. Guilford, VT: Longhouse, 2006. Lanoue, David. Haiku of Kobayashi Issa. http://haikuguy.com/issa/ June 5, 2007. Pure Land Haiku: The Art of Priest Issa. Tokyo: Buddhist Books International, 2004. Mason, J.W.T. The Meaning of Shinto. Trafford. Tenchi Press. Matsuri Fdn. Canada, 1935, rpt. 2002. Muhn Myung-jin. The Unrevealed Sun: The Teachings of Seon Master DaeHaeng. Porter, Bill. Road To Heaven: Encounters With Chinese Hermits. San Francisco: Mercury House, 1993. Red Pine. The Collected Songs of Cold Mountain. Port Townsend, WA: Copper Canyon Press, 2000. Sato, Hiroaki. Right under the big sky, I don’t wear a hat – The Haiku & Prose of Hosai Ozaki. Berkeley: Stone Bridge Press, 1993 Soetsu Yanagi, The Unknown Craftsman. NY: Kodansha, 1972 Soshitsu Sen XV, Tea Life, Tea Mind. NY: Weatherhill, 1997. Tanabe, George. Myoe the Dreamkeeper. Cambridge, MA: Harvard UP, 1992. amperi, Frank. Spiritual Necessity–Selected Poems of Frank Samperi. John Martone Ed. Barrytown NY: Station Hill Press, 04 Stewart, Harold, Reflections on the Dharma. http://www.embutsu.r.htm June 14, 2007. pi, vincent. somewhere among the clouds – poems from a year of solitude. Swamp Press, 1999. SongChol, Opening the Eye: Dharma messages by Ven. SongChol, Korean Chogye Zen Master and Patriarch. Korea: Gimm-young International, 2002. Thich Nhat Hanh. Stepping into Freedom – An Introduction to Buddhist Monastic Training. Berkeley, CA: Parallax Press, 1997. Watanabe, Hitoshi, The Ainu Ecosystem: Environment and Group Structure. Seattle: University of Washington Press, 1972. Welch, Lew. Ring of Bone: Collected Poems 1950-1971.San Francisco: Grey Fox, 1989. What Shall We Without Us? The Voice and Vision of Kenneth Patchen. San Francisco: Sierra Club Books, nd.Yuasa, Nobuyuki. The Year of My Life: A Translation of Issa’s Oraga Haru. Berkeley: University of California Press, 1972.

Prvi put objavljeno u moonset, The Newspaper, jesen/zima 2007. (str. 16-17) i proleće/leto 2008. (str. 22-23)

Preneto uz dozvolu autora i urednika moonset, The Newspaper

Prevod: Saša Važić