index

Vasile Moldovan, Rumunija

Constantin Stroe, Casa Bunicii/Grandma’s House (Bakina kuća); prev. Vasile Molodovan; Societatea Scriitorilor Militari, Bucureşti, 2008; ISBN 978-973-8941-14-4.

OD MITA O SIZIFU DO DRAGOG KAMENJA

Ništa lakše nego napisati haïku. Tako se to samo misli. Jer, kako rumunski pesnik Blaga kaže: ništa na svetu nije lako. Čak i pesma ptica, „koje celu noć provode pod vedrim nebom”, podrazumeva težak rad, samoodricanje, ponekad čak i samopožrtvovanje. Pisanje haikua zahteva još i više jer ovaj lirski žanr, suštinska, koncentrisana, esencijalna poezija zahteva napor koji je u obrnutoj srazmeri sa njenom sažetošću.

Otišao sam na lice mesta da donesem sopstveni sud, posmatrajući pesnika na delu. On je poput kamenoresca, koji reže kameni blok, cepajući ga na dva, tri ili četiri dela, klešući, bruseći i glačajući ga dok ne dobije mali, nežni kip, koji se može, ako treba, smestiti u džep blizu srca.

Posmatrajući, ne samo jednom, sa koliko žara pesnik Konstantin Stroe glača ove male dragulje koji se zovu haiku pesme, nisam mogao a da se ne setim mita o Sizifu. Kao junak iz grčke mitologije, haiđin, i pesnik uopšte, izgleda predodređen, osuđen na beskrajan težak rad. Mitološki junak je gurao težak kamen uz planinu, podnoseći jake bolove i patnje, ali kada bi došao do vrha planine, đavolski teret bi mu iskliznuo iz ruku i skotrljao se nazad. A on je nastavljao da ga gura, nebrojeno puta. Sav u znoju, uzdrhtao, jedva dišući, ali ni ne pomišljajući da odustane dok ne odgura kamen na vrh planine. Ovo je ono što pesnik čini sa svojim „kamenom od reči”. Grubih reči poput života iz koga potiču... ali se, nakon brižljivog rada, grubost gubi, veličina smanjuje a snaga i sjaj povećavaju kao kod dijamanta.

“Strpljenjem se može pregaziti more”, stara je poslovica. I pesnik, malo po malo, prelazi preko „mora reči” i stiže u carstvo poezije. Njegov napor i strpljenje su nagrađeni. Haïku pesme su mu objavljivane, jedna za drugom, u časopisima za haiku poeziju, kao što su „Haïku” i „Albatros” (Morski galeb) i u drugim književnim časopisima – „Viaţa Armatei” (Vojnički život), „Frontiera” (Granica) i “Dor de dor” (Žudnja srca). Kao odgovor na društvene, ali i unutrašnje potrebe, Konstantin Stroe je posvetio haiku nisku Emineskuovoj lipi, simboličnom drvetu rumunske lirske poezije.

Naveo bih jedan od haikua koje je izabrao urednik antologije „Flori de tei” (Cvetovi lipe, Constanţa, Boldaş, 2006).

Ponoć
Mesec odmara
na procvalom stablu

Još jedan uspeh pesnika Konstantina Stroa je počasno priznanje, koje mu je dodeljeno na Međunarodnom konkursu za haiku koji je 2007. organizovalo Haiku društvo Rumunije, za sledeću pesmu:

Juni –
sve staze u voćnjaku
vode do trešnje

Nedavno je još jedno međunarodno priznaje krunisalo rad ovog pesnika. Na međunarodnom konkursu održanom u Hrvatskoj Konstantin Stroe je pohvaljen za pesme (zajedno sa druga dva rumunska pesnika – Adinom Enačeskuom i Eduardom Tarom), od kojih su četiri izabrane i objavljene u Ludbreškom kalendaru za 2008. godinu. Evo jedne:

Starac zimi –
poštansko sanduče
opet je prazno

Čini se da je Konstantin Stroe jedan od modernih učenika Kobajaši Ise. Po ugledu na svog slavnog prethodnika, naš savremeni pesnik poklanja veliku pažnju krhkim biljkama i slabašnim ljudima. Piše, sa veliki razumevanjem, o bolesnim i siromašnim starim osobama. Posebno u njegovim „jesenjim” pesmama, a delom i u „zimskim”, njegovo „književno oruđe” je usredsređeno na njegovog dedu i babu, posebno na babu. Ovo se može objasniti činjenicom da je proveo dobar deo detinjstva kod babe po ocu, Elizabete Stroe, u selu Ohaba, u okrugu Gorđ, oko 40 km od Brankusijevog rodnog sela Hobite. Kao dete, prelazio je više od 20 km kada je išao, sa dedom Patruom, u Targu Điu da se divi Brankusijevim remek-delima ili u rodno selo ovog genijalnog vajara.

Dva drveta
spojena zauvek
Kapija poljubaca

Nebo Gorđa
Čudesna ptica iskliznu
iz ruke

Kao i druga deca koja su živela u selu Ohaba, budući pesnik je stajao na tremu stare kuće, slušajući cvrčke ili dedu i babu kako evociraju uspomene. Sve nagoveštava stara vremena. Možemo da “omirišemo” patinu prošlih dana, jednu od suštinskih osobina estetike haïkua, kao i prazninu koje nastaje nakon smrti dragih nam osoba:

Kroz staru ogradu
rascvale hrizanteme...
bake nigde nema

Rodino gnezdo
i kuća moje bake
oboje prazni

Pesnik osobite ličnosti stvara sopstvene homonime, posebno mesto za sebe. Verujem da je Konstantin Stroe već stvorio takvo mesto. Nakon što je Barbu Stefanesku Delavranćea svoju babu i dedu ovekovečio u svojim majstorskim proznim delima dirljive lepote a St. O. Josif dao oduška svojim osećanjima u svojim melodičnim klasičnim stihovima, kolega iz našeg književnog kružoka se usudio da se upusti u lirsku avanturu, uvodeći babu i dedu u tesan obrazac haïku pesme. Eksperiment koji je, dajem sebi za prvo da kažem, bio uspešan. U svakom slučaju, ova knjiga, Bakina kuća, je među onima koje, kada im sklopimo stranice, pozivaju čitaoce da utole žeđ kao vodom sa bistrog izvora.

Prevod: Saša Važić