index

Moma Dimić, Srbija

DVOJE HAIKU PESNIKA

Stefanović Tatjana; Zoran D. Živković: Haiku cvet/ A Haiku Flower (Književni klub «Branko Ćopić», Beograd, edicija Zlatna knjiga, 2006); za izdavača: Moma Dimić; urednik: Nikola Vitas; prevod na engleski jezik: Gorica Apostolović i Nevena Stevanović; naslovna ilustracija: Sanja Jović; 71 str; 21 cm; ISBN 86-81203-71-1.

Isečci iz spoljnog sveta (prirode) i njihovih doživljaja u sva četiri godišnja doba preneti u haiku stihove Tatjane Stefanović, ma koliko da su probrani i svedeni, osvajaju svojom dirljivom autentičnom slikom i ljudskom prisnošću. Njeno oko je osetljivo poput one starinske foto-komore. Ona «detaljno» prati mene i rituale prirode i vremena, proničući u nasušnu bit te iste prirode i vremena. Pritom, od ruke joj ide doslednost zakonitostima haiku stiha. Proleće je za nju prepuno pokreta i dinamike, nežne topline i intimnih prizora. Poput izvanrednog slikara, Tatjana Stefanović odabira uglove posmatranja, uočava osnovni ekskluzivni događaj, jedinstvo komplementarnih pojava, kontrast elemenata. Iz tog prolećnog lepršavog eksterijera trešnjinog cveta, maslačka, svitaca, gnezda, isto tako skladno prebacuje nas u žar letnjih nesanica, drevnih prizora i ljudi na selu, uvodi nas u dramu praznih torova i zaludnih preslica, svenule trave, plikova na tabanima. U jesen, dok se «paunovi šeću kraj zrelih šljiva», naslućuje se već zaspalost (dremljivost) prirode, oluje što će doći i carstvo košave i magle. Jesen je opet pokret, ali ne onaj kojim se pristiže na ovaj svet, već odlazi tragom jata «belih ptica» i selidbenih kamiona. Zima je i kod Tatjane Stefanović čitava riznica nezaboravnih sličica koje pred sobom nosimo još od detinjstva: sneg do kolena, jelke, badnjaci, kuče koje laje... Zima daje osećanje produženog, obamrlog vremena, u kom za čas zaiskre radosti ali i simboli osamljenosti i čovekove nemoći (čak i u novogodišnjoj noći).

Zoran D. Živković i haiku stihovima u ovoj zbirci ispisuje vlastitu biografiju. Naravno, pečatom koji je svojstven ovoj najkraćoj pesničkoj formi. I on je, poput pesnikinje Tatjane Stefanović, dosledan metrici haikua (5-7-5 slogova), ali je u svemu ostalom različit. Zaobilazeći uobičajene prizore iz «četiri godišnja doba», Živković se u ova četiri ciklusa sučeljuje (obračunava) sa, za njega (ali ne samo za njega), opsesivnim svetovima fenomena i iskustvenih kategorija, njegovih polja žudnje i – dosuđenosti.

Tu su, nimalo slučajno, izabrana poglavlja «prirode», «ljubavi», «puta», «osmeha». Živkoviću nije primarna slika već duhovna formulacija vlastitog stanja, koncept i mera postojanja. On ne slika jednu kap kiše već njihov niz u vremenu uhvaćen upravo u momentima «dok se (kapi) ljube». Ne oslanjajući se, dakle, na opisanu radnju ili stanje, Živković pripisuje, domeće, nadograđuje, prepliće san i javu. Živković stanja i događaje ne prati genetski, niti ih gradi u nizu; on ih već gotove uočava, formuliše. Njegov izraz je grčevit, zagušen rečima (najčešće pridevima), zgusnut ali čist, ustreptao i pun intenziteta. Ovaj njegov vangogovski autoportret haiku mozaika je, prema tome, uspeo i kao takav uvek će nam dočaravati ovog osmehnutog i zaljubljenog sedokosog mladića NA PUTU, prepuštenog na milost i nemilost prirodi umornog pesnika ali još uvek neophrvanog snom i «plavim zumbulima na stolu».

U svakom slučaju, ovim Haiku cvetom dobili smo dva nova i uzbudljiva haiku iskušenika.

Izbor urednika:

Tatjana Stefanović

Peru pijacu.
Miris napukle dinje
kasno u noći.

Kako su strme
te okuke duž reke.
Ledena kiša.

Sneg pada... pada...
Poneko kuče lane
ispod prozora.

Zoran D. Živković

Pupoljci trešnje
produžuju ogranak
cvetnom belinom.

Prazna mehana.
Kelner dosadno zviždi
poslednju pesmu.