index

Др Живан Живковић

Изабране хаику и сенрију песме Боре Латиновића

(извод из рецензије)

Боро Латиновић, Сплав плови реком (Алфаграф, Петроварадин, 2007); уредник: Милутин Шљиванчанин; ликовни уредник: Иван Лукић; 87 стр; 21 цм; ISBN 978-86-83681-29-7.

Обимнији, први део збирке Сплав плови реком садржи више песама у којима су дошли до израза Латиновићева моћ уочавања детаља у свету природе, интензивног доживљавања тих детаља, способност њиховог повезивања у јединствену а магновено спознату целину (епифанија), чији је смисао универзалан, а затим, језичка артикулација исказа (песме као такве), који у довољној мери саопштава (и преноси) доживљене садржаје читаоцу или слушаоцу песме, свеједно.

Прва од стотину песама из првог дела збирке Сплав плови реком, која завређује читаочеву пажњу и поверење тумача свакако је једна од песама о фазану – који се, као мотив, иначе, јавља у више хаикуа Боре Латиновића. Тај мотив Латиновић је увео у овај избор песмом која гласи:

Зрачи лепотом,
Песма златног фазана.
У зрелом житу.

Песма је сва у знаку светлости и златне боје која ту светлост симболизује и супституише. У песми је очигледна примена синестезије (јер се појам зрачење везује за светлосне, а не за звучне сензације), али њена вредност је у целовитости и монолитности слике: лепота песме фазана (песма као звучна манифестација постојања ове лепе птице) постаје егзистенцијални знак птице о којој је реч, а у тој птици оличен је и живот сам и Сунце (на Сунце указује златна боја фазановог перја); у том светлосно/зрачном знаку је амбијент у који се мотив песме (фазан) смешта и – зрело жито има златну боју. Употребљене речи у овој песми довољне су да се замисли слика која и сама сјаји златном бојом Сунца, зреле пшенице, фазановог перја и свега што је у животу најдрагоценије или што је (у нашој духовној сфери) симбол живота, светлости и вечности.

Другој Латиновићевој песми – на којој се узгред задржавамо – повод је била једна породична реалија, сама по себи тривијална и добро позната у војвођанској регији – јесење трапљење кромпира. Песма смисаоно указује на трајање, непотрошивост и обновљивост живота, ма колико сви знали колико је он пролазан. Обрушени трап ће се лако обновити, уместо иструлеле прошлогодишње сламе у њ ће се положити нова, као у каквој постељи, а онда ће бити «ускладиштен» кромпир, да би тако «ушушкан» сламом и земљом, сачекао пролеће и поново (уколико се не потроши за исхрану) био посејан. Коло живота је вечито, као да вели песник, а говорио је само о кромпиру:

Вади се кромпир:
у обрушеном трапу,
нова је слама.

О хаикуу:

Кућа је празна.
Сваким даном, њихов пас –
дође и оде,

већ смо имали прилике да кажемо неку реч као о песми антологијске вредности. Песми која, с једне стране, плени својом једноставношћу, а с друге, својом вишезначношћу. У њој је јасно назначена тема (мотив) напуштене куће (не каже се да ли се ради о старом и угашеном сеоском домаћинству), али се не саопштава шта је било са укућанима. Самом чињеницом да кућу походи пас (пас је један од симбола домаћинства и куће), свакодневно, сугерирана је идеја да се укућанима збило нешто озбиљно или страшно, тј. да њих више нема или да се неће никада вратити, јер је иза њих остао пас, заборављен, намерно напуштен (?), свеједно. Можда песма нуди и неке «ведрије» могућности тумачења – на читаоцима је да просуде – али према ономе шта је њоме речено експлицитно, очито је да се о таквим могућностима не може говорити. Оно што песму чини поетски вредном, садржано је у транспоновању збиље у једну слику која упечатљиво говори о прошлом животу, о ономе што се више никада неће поновити.

Слика животне збиље коју нуди хаику – познато је одавно – увек је нужно појединачна, непотпуна, фрагментарна јер је «снимљена» у тренутку и увек усмерена на само делић те збиље или света. Но и поред тога, том сликом се може изразити драматика, а не само идиличност и лепота живљења, на које вас, на пример, упућује ова песма о расцветалој трешњи и «распричаним» врапцима у њеној крошњи:

Процветала трешња,
скрива јато врабаца.
Мачка се вере.

Већина поклоника хаику поезије воли да у хаику песми препозна сезонску реч (киго) и да на основу ње «декодира» тренутак који је песник доживео у одређеном амбијенту, добу дана или годишњем добу. Такви захтеви од хаику песме нису необични, мада хаику песник није дужан да их испуњава својoм кратком лирском формом. Боро Латиновић је, међутим, и за читаоце овога профила писао песме, у којима се, тако рећи, све каже већ од првог стиха. Наводимо као илустративне примере две песме о пролећу. У првој, говори се од одласку зиме, а тај се одлазак најављује све већим зеленим површинама на брежуљку (трава) и све мањим белим (снег):

Снегом и травом
прошаран је брежуљак.
Одлази зима.

У другој песми, пролеће које јесте (а у хаику поезији настоји да се све искаже садашњим временом, тако да читалац стекне утисак да се то о чему се у песми говори догађа и њему, сад и овде) евоцира старац, присећајући се прошлог пролећа, наравно, посредним путем. Топлија киша, коју он памти од прошле године, само је друго име за старчеву онемоћалост или оболелост током једне године: не само да је он претурио преко рамена једну мучну годину и многе послове, него су се и на његова плаћа навалиле ко зна какви још све терети живота или болести, тако да му се све прошло (када је био млађи, снажнији) чини лепшим и светлијим него што сада конкретно живи:

Прошлог пролећа,
киша била топлија.
Прозбори старац.

У неколико песама своје збирке Сплав плови реком, Латиновић је обелоданио добро познате, стандардне мотиве хаику поезије. Један од класичних мотива је онај о жаби која скаче у воду – мотив о коме је исписао можда најчувенији хаику највећи хаику песник Мацуо Башо. Тај мотив су често обрађивали и наши песници, а један од њих је о жабама написао читаву збирку (Владимир Станковић: Са жабама, 1991). Међутим, Латиновић својом песмом не парафразира бројне садржаје песама везане за овај мотив (а те песме, ван сваке сумње, добро познаје). Напротив. Његова песма као да је фотографски снимак којим је ухваћен само завршни трен скока жабе у воду: жаба је као «главни» јунак снимка већ у води: она се не види нити се зна шта ју је нагнало (уплашило) да скаче са локвања и сакрије се у води. О њеном скоку сведоче још само задње ноге које су још увек изнад воде и заљуљано лишће локвања. Антологијски лепа, поетички чиста и смисаoно прозрачна песма:

Трепери локвањ.
Задње су ноге жабе
још изнад воде.