index

Славко Седлар, Таквост / Suchness (у штампи), превод: Саша Важић, лектура и коректура: Норман Дарлингтон и Роберт Вилсон

Владимир Девидé, Хрватска

Хаику и сенрју Седлареве збирке „Таквост“

Славко Седлар био је један од пјесника с подручја бивше Југославије који је међу првима почео писати, објављивати и подучавати хаику, ширећи га тако упорно на нашем језику. Занимљива је коинциденција да је зачетник српског хаику био такође Вршчанин Милан Токин, чију рукописну заоставштину, знатно касније, објављује професор Александар Нејгебауер с Новосадског универзитета.

Када је у Загребу прије двадесетак година (1986) одржана велика изложба јапанске умјетности „Кјото – цвијет културе Јапана“: од раздобља Камакура до раздобља Едо (XIII–XIX), међу попратним приредбама организиран је и први сусрет тада најистакнутијих хаику пјесника Југославије. Међу њима је, уз Звонка Петровића, Томислава Маретића, Фрању Кризманића (преминуо 1989), Игора Пароа и доле потписаног, био и Славко Седлар. Поред Томислава Маретића, од наведених пјесника једино Славко Седлар није имао објављену репрезентативну збирку своје хаику поезије, па је ово прилика да је добије један од наших најзаслужнијих хаиђина, који је хаику активно прихватио у вријеме када је таквих било веома мало. У народу је у то вријеме хаику поезија била потпуно непозната. На књижевним вечерима требало је дуже објашњавати што је то хаику него читати хаику пјесме.

Предложена збирка “Таквост“ садржи 253 Седларевих хаику из вријемена када их је, прије више од двадесет година, почео писати, па до 1988. године.

Сам наслов збирке пријевод је на наш језик санскритског термина “tathatâ” (јапански “tono mama” или “sono mama”), важнога појма у будистичкој а посебно зен филозофији, на којој овај хаику почива. Постоје, стога, добри и јаки разлози да се управо тај термин употреби као наслов збирке хаику пјесама које су у најбољој традицији Јапана, гдје се тај пјеснички облик развијао и развио до својих врхунаца у XVII стољећу, како га је створио највећи јапански хаику пјесник свих времена, Мацуо Башо.

Формално-технички ови Седлареви хаику не удаљавају се много од класичнога јапанског метра од 5-7-5 онђија, што је за наш језик сигурно најбоље рјешење, јер нема оправдања држати се стриктно 5-7-5 метра у слоговима кад је ријеч о хаику на западним језицима, пошто јапански онђи није исто што и наш слог (ако у неком тексту бројимо јапанске онђије и наше слогове, ових првих бит ће редовно више, кадшто и знатно). Тематски се, пак, Седлар строго држи класичних јапанских оквира регистрације доживљаја природе и човјека у њој.

Међу хаику Славка Седлара у збирци “Таквост“ наћи ћемо лијепе примјере ових у хаику поезији уобичајених конструкција:

Хаику број 7 успјели је пример транспозиције:

“Споменици -- / Под конац постројени / Војничко гробље“

Хаику број 14 фина је перцепција:

“Вучјак и дечак -- / Загледани удесно / Пас и ушима“

Хаику број 17 примјер је истанчаног сензибилитета:

“Прошла поноћ / Сат једнако бије, само -- / Јаче се чује“

Пјесма број 24 одличан је сенрју:

“Ова рана ће / Ми, докторе, зарасти -- / Док дођем на ред“

Хаику број 32 искориштава трансформацију јачине звука и даљине из које долази:

“Јутарњи певци / Све ређе и све даље -- / Освиће им глас“

Хаику број 34 је изврсна слика:

“Румено јутро / Котрља се низ травку / У кугли росе“

Хаику број 38 је ода животу:

“Сломљена лежи / Млада липа. Из траве / Ниче зелен лист“

Хаику број 42 вјеројатно је најбољи у овој збирци:

“Докле је музе / Кравин реп гони муве / И са музиље“

Овај хаику је ушао и у велику и ауторитативну јапанску антологију свјетске хаику поезије Four Seasons (1991) у енглеском пријеводу:

“During milking / the cow’s tail chases away flies / from the milkmaid, too“.

Хаику број 54 исказује истанчани субјективитет :

“Допрати ме и / Остаде сам на небу / Јесењи Месец“

Хаику број 63 сјетит ће нас на великог јапанског мајстора Ису:

“Не склањајте се / Врапчићи -- мој пут више / Не води никуд“

Хаику број 74 такођер је несумњиво антологијске вриједности:

“Банатско село / Пред сваком кућом клупа / И срп Месеца“

Хаику број 76 даје префињени алегоријски сензибилитет:

“Сеоско гробље / Ветрић пирка пепео / По иловачи...“

Хаику број 77 сјетит ће нас на највећег хаику мајстора свих времена, Башоа:

“Народни херој...» / Ниже слова мермер је / Мало зарђао“

Хаику број 102 вјешто наводи везу привидно сепаратних опажања:

“Заливам руже / С млазом воде шири се / Грло гугутке“

Хаику број 103 лијепи је примјер инверзије:

“Михољско лето / Мрав помиче зрак сунца / По ситном песку“

Хаику број 106 добра је пјесма понизности, онога што Р. Х. Блајт зове „захвалним прихваћањем“:

“Бели бисерак / На ниском зеленилу / Морам клекнути“

Занимљива инверзија узрока и посљедице дата је у хаику број 107:

“Ред јабланова / С ниских небеса мете / Снежну мећаву“

Успјели примјер транспозиције аудиторне и визуелне сензације даје и хаику број 133:

“Беру кукуруз / Како је далек разговор / Иза магле“

Хаику број 151 можда ће нас подсјетити на Хирошиђев дрворез у боји:

“Иза облака / Коси зраци шпартају / Далеки запад“

Примјер антропоморфизма антологијске вриједности даје хаику број 158:

“Кутијица од / Млека -- на ветру јури / Ластину сенку“

Хаику број 181 можда ће нас сјетити на последњега од «велике четворице» јапанских хаиђина, Масаоку Шикија, и његова човјека који је отишао “свирајућ ’ фрулу“:

“Зрела ружица / Враћен зором, надничар / Оде у кишу“

На основу свега изложеног може се само још једном констатирати да је Славко Седлар зрели хаику пјесник, изврстан не само у нашим «локалним» приликама, већ би као такав јамачно био примљен и у међународном хаику свјету. Стога бих најтоплије препоручио да се ова збирка објави двојезично, на нашем и на енглеском језику, како би и хаиђини из других земаља имали прилику упознати овог нашег истакнутог хаиђина – изврсног и уз најстроже критерије класичне јапанске хаику поезије.

Nebojša Simin, Srbija

MIŠLJENJE O ZBIRCI HAIKU PESAMA SLAVKA SEDLARA

Haiku Slavka Sedlara je svetlost i svest, koja povremeno ogreje njegov životni put. Prividno, taj put je oivičen stvarima i bićima, cvećem, zvezdama i Mesecom. Čitamo:

Doprati me i
Ostade sam na nebu
Jesenji Mesec

U stvarnosti, to i nije put, i nisu u pitanju stvari, ili bića, nego večnost koja po nekom svom zakovitlanom zakonu utisne tu i tamo znak u Sedlarevo srce. A sve to u trenucima kada je pesnik spreman da životnu mudrost, stečenu zračenjem urođene mu žudnje, ne zadrži u sebi već je nesebično podeli sa bližnjima. Tako je nastao i haiku:

Banatsko selo
Pred svakom kućom klupa
I srp Meseca

Ta večnost, koja i posle nas u nama obitava, izgledaće isto, makar sve na svetu da se promeni. I oni koji posle nas dođu, razumeće Sedlara jednako kao što ga mi sada razumemo.

Slavko Sedlar će biti Pesnik kada ni njega ni nas više ne bude. Takve su njegove pesme. Ono što ga već decenijama održava na samom vrhu srpskog haiku stvaralaštva ne da se opisati proceniteljskim kvalifikativima. U jesenjoj, zimskoj, proletnjoj i letnjoj korpi Slavkovih haikua ima i oporih i zrelih. I hladnih i toplih. Za svakog ponešto, i po koji stih za svaku priliku. Ako bi se nešto više od toga htelo reći, bio bi to neizbežno loš pokušaj prepeva. Slavkov haiku treba čitati bez opterećenja usputnih komentara. Iz cele zbirke nasumično izabrati jedan haiku, čim svane, i družiti se sa njim do kraja dana. Potom leći i spavati. Slatko spavati. A onda, opet jednog jutra, uzdajući se u boju neba, ili u neki miris koji nas dočeka iz sna, sve to ponoviti.

Ђоко Стојичић, Србија

ШИРОКИ ВИДОКРУГ ТЕМА

Хаику стихови су за Славка Ј. Седлара универзални начин да изрази своја запажања и погледе на свет око себе и свој доживљај тога света. У својој обимној збирци ТАКВОСТ он открива обиље тема о којима ће размишљати и налазити, у оквиру строгих и унапред одређених изражајних условности специфичног песничког вида каквa је хаику поезија, могућности да досегне себи својствен израз и поглед на животну збиљу. Песник је пошао од тога да му је хаику форма подесна за поетско изражавање свега доступног његовим слутњама, опсервацијама и одгонетањима нејасног у несагледивом простору животне збиље. Створио је за себе креативно начело да је хаику поезији све доступно и да се о свему њеним стиховима може изрећи песнички глас. То је свакако био подстицајни изазов за песника и Седлар га је доследно следио.

Разумљиво је зашто су хаику строфе које се односе на природу најуспешније и најоригиналније. И сама природа је инспирација песнику, креативни импулс да нађе звонку мелодију стиха, поетску поенту до које се може доћи трагањем за оним невидљивим, унутрашњим међузависностима елемената раскошних садржаја саме природе. Чаровитост природе мора прећи у песников унутрашњи креативни чин да би њена слика, у спрегнутој форми хаику поезије, била успешна. Тако песник Седлар своје усхићење над реком Дунав претвара у поетску слику која прераста у успелу поенту: “Листале врбе / низводно све до мора / пију Дунав”.

На другом примеру хаику строфе налазимо необично преплитање историјске и лирске компоненте. То су рески контрапункти, на први поглед удаљени али опет и уједињени ауторовим напором да их помири као две стране животне реалности. Tако ће шумска јагода и гроб хероја изгледати неспојиво али их отвореност хаику поезије доводи до могућности вишеструког значења и надзначења: “На постаменту / шумска јагода / -- цвета поред хероја”. Крхку хаику конструкцију аутор ће спрегнути над визијом и реминисценцијом о својој судбини и судбини свога поколења, сагледавајући историјско горко искуство: “Тамо где кућу / зову горевина / -- тамо је мој завичај”. Овде ће сав терет исказа бити ослоњен на необичну и ретку реч “горевина” која у својој згуснутости носи призвук драматичне минулости похара, паљења, страдања. “Горевина” - од горети, што асоцира на згаришта – ружне сцене и лајт мотив целокупне новије српске историје. Иза ове једне једине речи тутњи поход историје, препознају се драматични дани. Ова реч је носећи стуб мале и чврсте хаику грађевине.

Природа ће у више успелих хаику строфа песника инспирисати на поетске узлете. Он открива месец као ноћног сапутника и у веома необичном поступку постиже преплитање субјективног тренутка и присећања на давне претке: “Посве сам слушам / у гласу кумрије глас / давних предака”.

Једна од најважнијих карактеристика Седларевог поимања хаику поезије јесте његово уверење да само опис природе и њене појавности у безброј задивљујућих облика нису довољни; они могу послужити и за социјални скок у, рецимо, просторе историје. То могу бити и “спoменици под конац” на војничком гробљу али истo тако, будући да је на сцени град Вршац, и славни Јoван Стерија Поповић са његовим порталом, његовом кућом и његовим јубилејом.

Присуство социјалних тема је и тематско проширење хаику казивања али и повод да се на најкраћи могући начин искаже бритка слика времена: “Добих радни спор”, “Просјак на гробу”, “Надничар оде у кишу”. Ништа мање нису опори бројни хаику стихови о вечној теми уметности, о старости. То су призори, детаљи, слике последњег животног доба, опомињући и трагични. У својој хиперреалистичкој интонацији још су тамније осенчени стихови о смрти. Гробља, крстови, болнице, одлазак људи заувек, све су то специфичне ауторове хаику деонице које доносе животну реалност као незаобилазна мотивска пространства у којима хаику исказује своје могућности.

Аутор указује да животна збиља није сва у једноличном тону; заправо је у сударима, разнобојностима као она грађевинска дизалица која у пролеће подиже врану у висине али и онај тренутак поетизације о детету које заспа у загрљају своје књиге.

Препоручујем аутору да из збирке изостави оне хаику целине које су недовољно јасне и посве прозаичне, што ће допринети квалитету и целовитости књиге.

Збирком ТАКВОСТ Славко Ј. Седлар је досегнуо и савладао творачке могућности хаику поезије и сигурно прихвата њене изазове.

Он је, настојећи да прошири тематски круг поетског казивања хаику поезије, као специфичне стиховне чаролије, остварио креативни учинак вредан пажње.