index

Тања Крагујевић, Србија

ОДЈЕЦИ ТИШИНЕ

Радивоје Рале Дамјановић, Месец ме држи будним, Библиотека хаику поезије. Књига 1, Хаику удружење Србије и Црне Горе, Београд. 2003. Превод на енглески: Саша Важић

Пишући о Андрићевом Ех Рontu, 1919, Милош Црњански каже: „да ли су та бића на Калемегдану или у Полинезији, јесу ли људи или грање, река каква, он не пита (...) ово је ново у свету и код нас, мада је старо...” А 1920, у „Објашњењу Суматре”, написаће: „Верујемо у дубљи, космички закон и смисао, који се кроз толика столећа преноси у нас”. Када буде преводио а потом и објавио Антологију кинеске лирике (1923) и Песме старог Јапана (1928), спознаја овог духа биће потпуна - као да је растворио свитак из кога су, налик на древне слике, три стиха у необичном распореду слогова (5-7-5) стварала наговештај песме, стиховни уздах - као новост наше културе. Преводећи из француских књига и гледајући у музејима „сићушна слова на свили” и садржаје тих књига „који се распадају у ваздух”, Црњански је исказао део заноса који је у XX веку стекао планетарне размере, подстичући радозналост и стваралачки импулс уметника, у свету и код нас. Петар Вујичић, преводећи хаику песме Мацуа Башоа (Ветар с Фуџијаме, 1999) са руског, говори о свом раду као нескривеном „плоду опчињености”. А управо је заслуга Башоа - вели Црњански - што је малу комичну песму хаикаи преобразио у „свети, мистични, болни уздах над светом”.

Мацуо Башо (1644-1694) оставио је за собом више од 2000 ученика. О хаику песми, коју је као самосталну поетску форму одбранио Теитоку (1571-1653), постоји огромна теоријска литература, а и поред тога он остаје тајна, надахнуће таjaнством света који обухвата и нас саме, и на стотине и хиљаде књига којима су се окушавали писци света. Знаменити и анонимни.

Уз стваралачки космополитизам хаику промовише и један потпуно посебан поетски израз, форму која је много више од тога - јер је пре свега једно стање духа. Више од формалног захтева, који је уосталом ревидиран и у многоме измењен у XX веку, чему је највише допринео Масаока Шики (1867-1902). Реч је о најмањој целини фрагмента (хокку је настао као осамостаљени део једне уланчане, дуже песме). О сложеном духовном пејзажу највећи познавалац хаикуа овог простора, др Владимир Девиде, каже: „Хаику је читав један свијет, источни свијет религиозног и поетског доживљаја. Хаику је последњи цвијет читаве источне културе, он је такође и један пут живота”. Стопивши у целину дубину медитације (какава је индијска) и директност, каква је древна кинеска, али и прочишћеност строгом једноставноћу, каква је јапанска, истиче проф. Девиде, хаику је доживљај живота, и увек, је, па и данас, у духу зена. Хаику треба живети. Због тога је Башо разменио све видљиво и материјално за луталачки живот из кога је настало петокњижје његових путописа, и његова најлепша хаику остварења. И она речита одредница овог жанра у једној Башоовој песми: Фијуче ветар. / Моје песме схватићете тек када / заноћите у пољу.

Више од античког епиграма, тадашњег лирског дистиха, и више од „слике од речи”, ова „уметност тренутка” више је и од формалне и темпоралне краткоће: комплексно, али моментално сагледавање живота у његовој пуноћи и свеобухватности.

Наша култура имала је и има привилегију да се упозна са непосредним преводима ове јединствене поетске форме од добрих зналаца јапанског језика и културе: Дејана Разића (Уска стаза у забрђе, Драганић, 1994) и Хирошија Јамасакија (Четири годишња доба: Савремена јапанска хаику поезија. Нова холдинг, 1994) и тако уочи виталне црте древне хаику песме али и мост ка модерној ери хаику уметности: згуснутост и ваздушну распршеност слике, одраз видљивог и невидљивог, склопљене у затворену структуру хаикаи облика, која се, емотивном снагом кондензованом у три ретка, без видљивог посредовања и истицања песничког субјекта, претапа у јединство и чини доживљај, чија је непосредност извор његове форме.

Хаику се дешава, обично кажу, али дешава се тамо где су људи „у додиру” са светом својих чула и осећања која на њих одговарају. Хаику се дешава и код нас, и ми то знамо посредством најбољих његових заступника. Један од најблиставијих примера је свакако књига Озон завичаја, коју је Десанка Максимовић објавила у позним годинама живота и стварања (1990), као што је и велики песник Рилке до краја живота настојао да усаврши стихове писане у овом духу. Многим песницима овог тла, енигма песничког бивања, у дослуху са тајном природе и властитог бића, наметнула је хаику као природан израз. Тај тренутак смирења и универзалне визије проналази уметнички приступ обичном живљењу, због чега зен учитељи обично кажу да је истина заправо свуда.

Прочитавши библиографију песника Радивоја Ралета Дамјановића и књигу Месец ме држи будним, нисам се могла отети утиску да је у премошћењу различитости делања овог ствараоца начињено мало чудо.

Песник, сатиричар, афористичар, књижевни критичар и антологичар, о коме, упркос високим признањима које је добио (Награда градоначелника Ashiya за традицинални хаику, Други интернационални хаику фестивал 2001), нисам знала, придобио је моју пажњу овом врсном књигом, која се појављује као прва у библиотеци хаику остварења нашег тла, пуног звукова, боја, туге и исконске чежње за даљинама и дубинама, свуда где их ера бучности и историјских осипања и наметљивости нових, дивергентних естетика заклања и потискује. Такла ме је ауторова способност да у сопственој стваралачкој многострукости открије и скривено контемплативно биће, те да квалитет уздржаности и усамљености, битан за овај жанр, оствари у времену тако различитом од онога што а приори хаику став подразумева, и да то учини упркос свеопштој потрошњи и забораву елементарности и њене насушности, као чисто поље у себи, као усамљеност у вреви живота, и поново пронађен древни приницип без кога нема правог хаику остварења - саби - који је већ лепота песме, њена интимна и лична боја, усамљеност и смиреност лирског субјекта који песму гради и саопштава. Укупно дејство речи у преношењу доживљаја ствара осећај непосредности, а то је суштина ове уметности, њена интелектуална и емотивна комплексност коју слика треба да искаже у једном делићу времена. То је утисак потпуног и изненадног ослобађања, одвајање од граница простора и времена, мада и њих у контексту песме слутимо:

утихнуше жабе / у врбаку реке - / месец ме држи будним.

„Будност” се овде умешно појављује и као могућност перцепције, чуло отворено за све промене и разноликост, интуитивно дочарана чињеница живота, али и синоним духа зена, који чини да песма увек буде песничка искреност, јединство живота, уметности и духовног става - „непроменљива истина у пролазном облику” - коју налазимо у оној ванредној белешци мајстора Башоа: „Увек тражи истину лепоте, сваки се пут врати свету обичног доживљаја”.

У овој књизи смо све време на том двојном путу, који нас награђује и малим увидом у уметника самог, иако нам о њему говори више његова пробирљивост и тананост, став према предмету певања, за који проф. Разић каже да је „квалитет самотне лепоте крхких ствари”, који живи у срцу песме. Ево неколико примера:

на димњацима / пролећне икебане - / родина гнезда

пршти маслачак - / белим пахуљама / игра се ветар

на свежој хумци / пас склупчан у споменик - / јутарња магла

Оно што се казује хаику песмом веома је мали аспект феномена. Па ипак, оно што песник осећа јесте стварност скривена испод онога што се казује, у хармонији одабраних предмета, лепоти једноставности и смирености њиховог односа (ваби), у особености у којој емоционална снага ствари или призора почива.

Но појам лепог временом се мења, а то неминовно мења и мотиве хаикуа, уноси у њега нови смисао за облике, боје, променљиву драж не само пејзажа, већ и самог постојања, напокон и сам песнички вокабулар, потекао из оног једноставног, свепримењивог, општег. Са љупкошћу, која је нетражена и сасвим спонтана, хаику Радивоја Дамјановића шири лексичке односе, а тиме уноси у његов хаику сензибилитет новог времена, као драгоцене вербалне црте у укупном минијатурном цртежу, који ће прецизније и упечатљивије дочарати ситуације које као песник непосредно живи:

траг млазњака - / плаветнило неба пуца / и зараста

пролећни цвет / на дисплеју мобилног / ЉУБИЦА

месец - у башти / уснули патуљци. / Снежана, где си?

Али перцептивност свакодевице и дубина сензација што чине да се и у неколико епитета нагласи значење одређеног хаикуа, оно што је песник искусио а што је имагинација допунила нијансама које се не виде, што јесте укупни пут у искуство. У хаикуу ове књиге, који гласи:

слетео лептир / у пољско цвеће / како да га нађем

у игри су само два видљива актера: лептир и цвеће, изгубљени један у другом, а трећи је скривен, задивљен и збуњен. Та необична целина почива на споју самих суштина и доживљају онога ко их уочава и спознаје. Прави циљ хаику уметности и јесте да открије поетску префињеност у истини природних феномена, у снегу, травама, месецу. Доживљај мора припадати универзалном, естетички образованом облику, али он ипак настаје интуитивно, без видљивог напора. Односно, ако се са таквим ставом живи, напор постаје невидљив, а сваки доживљај може бити узбудљив и пун значења, и он је тај који креира своју форму. И поред традиционалног слоговног распореда у три стиха, данас хаику песма не постоји као унапред дата, стегнута форма и зато не постоје два једнака или слична хаикуа. Цела ова књига непосредни је доказ промене, која чини бит хаику поезије, начина виђења света и кретања кроз простор и време. Она варира нијансе спољашњих и унутрашњих стања

(дете на љуљашци / из сенке у сенку / процвале трешње),

а ли у исто време варира мотиве, од призива сензуалне чежње до еротских наговештаја

(скидаш хаљину - / поцрвенео месец / у крошњи смокве,

или:

урањаш нага / у огледало реке - / задрхта месец),

доводећи у везу призоре свакодневице, здружује их и даје им подједнаки значај, и када је у питању пољана маслачка или предворје и кладенац манастира, транспарентност призора

(бистро планинско / језеро -два неба / једно на другом)

али и неотклоњивост и неухватљивост туге

(мртвим пределом / пуца праскозорје - / одјек тишине;

низ умрлице / клизе капљице кише - / гробље у магли;

борови никли / из гробова предака - / чувари гробља).

Дамјановић је у многом смислу показао да је иноватор на путу вечитих трагова времена. Његов колорит познаје пастеле, али једнако успешно прихвата се графичке сведености црно-белог, посебно у одељку Мртви предели. Не зазирући од мотива смрти, он заправо проноси космизам, ништа и све једног вечног кретања:

погребна поворка - / живот и смрт / на истом путу.

Лексичке варијације, речи и тишина, даљи су и дубљи одјек значења и смисла песме, естетичке контемплације и осећања модерног лиричара кога сам хаику бира за своју форму. Као израз и остварење човекове целине, осећања припадности свега несавршеног и пролазног у свеопштој, вечној целини универзума, хаику је и данас остао запис путника, чак и када он не путује - када је само трагалац за тренутком просветљења. Неки пут он у савременој хаику песми и не мора да опише спољашњу природу, за њега је битна она која пулсира у њему самом. Хаику је, како пише Сеисенсуи, склон да пође од импресије и тежи ка симболу. Његова сажетост и многозначност тако је још израженија. Циклуси ове књиге одражавају сезонско сликање, киго, али управо апострофирају тај стални покрет од индивидуалног и познатог, уобичајеног, ка новом ликовном, звучном, сликовном и графичком, па и вербалном адеквату унутарње сензуалности, коју тражимо од стваралачких природа. Са једне стране, то је згушњавање у хаику тренутак зена, просветљење, које се може десити у сваком животу. Али и кристализација, и одјек који крај хаикуа враћа почетку, и утисак који оставља у доживљају читаоца. То „згушњавање” Исидора Секулић назива транспозицијом предмета песме. Препознаћемо га у инвентивним насловима циклуса ове књиге: Пролећне икебане, Летња соната, Јесење боје, Зимске арабеске, Мртви предели. У свакоме је наглашена симбиоза традиционалних ознака годишњих доба и уметничке експресије или форме. Исидориним речима, то је „узраст и виткост онога што ће да буде уметност”.

Богата палета. Древно и ново.