index

Mićun Šiljak, Svitac u drvljaniku / A Firefly in a Woodpile (Haiku udruženje Srbije i Crne Gore, 2008), ISBN 978-86-84813-11-6, prevod: Saša Važić, lektura i korektura: Norman Darlington

Зоран Раонић, Црна Гора

МИЋУН ШИЉАК – (ХАИКУ) ПЈЕСНИК

Пљеваљски бард Мићун Шиљак ни у позним годинама не посустаје. Поезија – проза – поезија, па опет... И хаику је ту, наравно, као дио укупне пјесме, и више од тога. Наша мала поетска форма је и код овог одавно афирмисаног писца пронашла свог доследног и упорног следбеника. За њим је већ завидан опус, а хаику је са њим добио једног од оних стваралаца који су обогатили и сам жанр.

Бројни су они који су хтјели да мистификују хаику поезију, и њени творци и тумачи, дајући јој нека искључива, зеновска и географска, обиљежја, иако је она одавно постала планетарна појава укоријењена дубоко у готово све културе свијета, "заразивши" скоро подједнако припаднике свих конфесија. Многи су покушавали да омаловаже и хаику поезију и хаику пјеснике, најчешће они који сами нијесу ништа. Ваљда им та три стиха изгледају мало и превише разговијетно или, пак, некако егзотично, па врте главом и одмахују рукама. А неће да знају да је хаику пјесма постала појава којој се са највећим поштовањем приступа у свим озбиљним књижевним круговима. Доказ за то је и чињеница да су се њоме бавили и баве неки од најзначајнијих писаца из најзначајнијих култура на размеђу два вијека и два миленијума. Њу у својим опусима има неколико добитника Нобелове награде, многи кандидати за њу, па и сам Борхес.

Прије свега и изнад свега хаику мора бити пјесма, а за пјесму је потребан пјесник. А кад је неко то, онда му је лако да и у том поетском жанру буде неко и нешто. А Мићун је био, јесте и биће. Кад је на тај терен дошао у зрелој животној и стваралачкој фази својој, лако је и ту форму усвојио као своју и себи блиску. И хаику пјесма је у њему нашла свог драгоцјеног протагонисту, она за коју знају рећи да се сама пише. Стари мајстор се и ту препознао на прави начин и дао одушка свом дару, једноставно и на особен начин се везао за ту малу и захвалну форму и -- резултати нијесу изостали. Не да нијесу изостали, него су и одушевили упућене а задивили оне друге. Пред нама је сада завидан опус из кога се у овом рукопису нуди један могући избор који на нов начин репрезентује Шиљка као (хаику) пјесника, али и хаику поезију као лирски жанр који се, коначно, и на овим понајвећма епским просторима укоријенио и добија све више сљедбеника.

Десанка Максимовић је једном рекла како је кроз хаику поезију (у којој је оставила, и обимом и квалитетом, импозантан опус) одужила један дуг свом сликарском дару и првом умјетничком пориву, од кога се временом удаљила. А познато је да хаику и сликарство имају много додирних тачака. Мићун Шиљак је хаику поезији придодао натрухе једног свог другог великог дара, музичког, уносећи у ту кратку и сажету форму специфичан, свој, ритам, дајући јој мелодичност које мало има код осталих аутора, без обзира на друге вриједности њиховог дјела. Зато је то поезија. Или музика. Или слика. Или слика у музици. Музика у слици. Или пјесма у слици. Или – и све то заједно. Да, постигао је све то Мићун. А за то се мора имати дара, наравно, а овај аутор га је имао на претек. Расипао је он тај свој дар, али и постигао доста, досегао неке врхове, понајвише у нашем окружењу, врхове са којих ће се са наклоношћу посматрати ово наше вријеме и људи и ствараоци у њему. Доказ за то је и чињеница да је Мићун Шиљак из Пљеваља уврштен у многе изборе и антологије хаику поезије код нас и у свијету, на неколико свјетских језика, да га има у највећим часописима који његују ту врсту стваралаштва. Његова хаику поезија је запажена од неких великих ауторитета у тој области који су нашег пјесника сврстали у ред значајнијих стваралаца те врсте поезије.

И хаибун, по духу највише сродан и близак хаику поезији, на неки начин и пјесма у прози, коме је хаику саставни дио, есенција, слад, најчешће поента – у поетском смислу, природно се нашао у књижевном опусу Мићуна Шиљка. И то на најљепши начин. Пјесник је и у тој форми створио значајна дјела, заступљена и у првој и строгој антологији хаибуна на југословенским просторима, а чији се један избор нуди и у овом рукопису. С правом, наравно, јер и он на добар начин репрезентује Мићуна као писца. И ту Шиљак на поетски начин залази у неке теме стављајући у жижу неки мотив, појаву или слику, погађајући је у сам центар, у срж, кратко и језгровито, освјетљавајући битност и љепоту. Оно за што би некоме требалe странице и странице, Мићун остварује на малом простору, постижући онај идеал да је ријечима тијесно а мислима широко. Шире се асоцијације из тих минијатура као таласи сред океана, гранајући се на све стране и љуљушкајући у себи универзумом пун смисла и бесмисла, удвајајући и утројавајући их до мјере да их има за свако биће, гдје год које има и које их хоће.

Овом књигом Мићун Шиљак ће употпунити своје високо мјесто међу угледницима хаику стваралаштва на јужнословенским просторима, а преводима на енглески језик његово дјело ће учинити продор и на нове меридијане. Књига ће додатно утврдити углед укупног дјела једног од значајних стваралаца црногорске књижевности.

Nebojša Simin, Srbija

Muzika i poezija Mićuna Šiljka

Mićun Šiljak piše haiku oslanjajući se na proverene obrasce evropske lirike, sa ponekim izuzetkom kada ga minijaturnost forme povuče na drugu, za ovdašnje čitaoce u mnogo čemu nepoznatu stranu dalekoistočne figurativnosti, koja zaumnu poetsku fascinaciju izvlači iz naoko običnog i svakidašnjeg, kao što je slučaj sa pesmom:

Šuplje stablo:
sklupčane zmije
vode ljubav.

Ili, još upečatljivije, sa pesmom:

Društvo mi pravi
zalutala zunzara.
I to je nešto.

Sa trećim stihom, „I to je nešto“, Mićun Šiljak jasno prelazi na haiku stranu, gde do kraja ogoljena iskrenost i jednostavnost postaju mera poetske verodostojnosti, odričući se istovremeno svih onih konotacija koje bi iz prva dva stiha ovog haikua mogle da se ispletu oko čitaočevog, na pravolinijsku liriku sviklog mentalnog refleksa. Isti je slučaj sa stihom: „Šuplje stablo“. Razlika je samo u tome što cezura tu ne stoji iza drugog već iza prvog stiha, odmah iza slike „šupljeg stabla“. Ovim ton pesme postaje svečaniji, mada sasvim diskretno, što je u skladu sa sadržajem preostala dva stiha istog haikua.

Nema pesme u ovoj knjizi bez istančanog osećaja za muziku reči. U pesmama sa manje haikalnosti muzikalnost je još izrazitija:

Žeđ na pojilu:
krdo goveda liže
prazna korita.

Tamo gde Šiljkova pesma beži od haikua, sustižu je viši harmonici balade, ode, epa. Takve su, na primer, procvjetale lipe na Cetinju ili modre kupine na šumskoj paljevini.

Šiljak znalački plete mrežu oko pesničke muze, koja mu se bogato odužuje. Kako njemu lično tako i njegovoj čitalačkoj publici. Tu publiku je on već osvojio u neko ranije doba sazrelim ali jednako raskošnim zbirkama poezije.

Богданка Стојановски, Србија

ХАИКУ И СЕНРЈУ МИЋУНА ШИЉКА

Као што хаику извире из ренге, тако је из свеукупног стваралаштва Мићуна Шиљка као музичког педагога, песника, приповедача, а надасве боема, у његовим каснијим годинама потекао и хаику.

Песник је пригрлио кратку јапанску форму, задовољавајући основне захтеве хаику песме. Теме и мотиви су разнолики али чврсто укорењени у Мићуновом животу, па отуда и његова способност да уочи баш оне моменте за које можемо рећи да их време неумитно брише:

Пјева клапа –
на прозор се помаља
ружа у цвату.

Дубоко свестан пролазности песник не запада у пуку патетику, већ будућем читаoцу оставља јасну слику једне другачије стварности коју не оцењује нити упоређује. Једноставно, он је саопштава кроз свој хаику:

Стара варош –
само се у пјесми
наслућује.

Такође, песник сам открива своју интиму а да притом нити у назнакама не скреће у баналност, што се ретко може наћи у домаћем сенрју песништву:

Јесења киша –
сву ноћ са стреха капље
несаница.

Свим овим особинама Мићун се потврђује као добар хаику и сенрју песник јер знамо да без добре и јасне слике, смислене реченице и чистог израза не може постојати ни одличан хаику/сенрју који је појмљив читаоцу са било ког меридијана. То додатно хаику/сенрју чини и универзалним, па се та особеност кратке јапанске форме данас неретко сматра још једном особином која их чини врло популарном, разумљивом и свеприхватљивом формом и ван Јапана:

За репом мачке –
трче мачићи и прво
опало лишће.

Хаику Мићуна Шиљка посебно обогаћује његова способност да изнедри "нову" реч, односно склопи реченицу на неочекиван начин, што нам, пак, показује да је песник, поред одличног посматрача, и промишљен писац. Стога он "открива" прецизну реч којом ће "испричати" свој доживљај и тиме доприноси јасноћи слике која га је инспирисала да хаику и напише, што опет посредно помаже пажљивом читаоцу и хаику зналцу да препозна и сам моменат настанка песме. Тако код њега:

Пијачну вреву
надгорња глас – који ме
обрадова.

Кад затворимо странице књиге Мићуна Шиљка, остаће у нама слике изговорене у форми кратке јапанске песме у које је песник убацио врлетне ћувике и безданице своје домовине, биваке и горштаке али и питоме ружичњаке, јорговане и гитаре... И никада се његово име "неће изговaрити ћутањем" јер:

Дубоко у ноћ
мислим хаику и, гле:
свјетлост.

Мићунови хаику свици ће светлети, угарци светлуцати дуго, дуго... и у вечности.

Nevena Simin, Srbija

Mićun Šiljak, pesnik haibuna

Mićuna Šiljka upoznala sam kroz njegov haibun namenjen haiku konkursu 2001. godine koji se održavao u Novom Sadu. Selektovala sam haibune pristigle na taj konkurs i, tada bez većeg iskustva u toj literarnoj novotariji na našem tlu, zahvaljujući Mićunu, «utvrdila gradivo»: ne bira forma pesnika, pesnik je uvek pesnik, a forma je njegova igračka. Taj susret s tim haibunom silovito je otvorio vrata ka jednom svetu koji sam zaključala u jednu od 12 bajkovitih podrumskih soba. I ključ bacila, kao toliki...

Ali, šta je haibun?

Naša čitalačka javnost nekako se još i snalazi kad je haiku u pitanju: prihvaćeno je da se radi o pesničkoj formi koja nije drugo do uhvaćen tren u tri stiha; zna se da taj pesmuljak govori o SADA, o sadašnjosti gde i veliki i mali doživljaji, te događaji, bili grandiozni ili sasvim beznačajni, imaju istu težinu. Dobro, ali šta je haibun? Formalno gledano, haibun u skladnu celinu zaokružuje događaj i doživljaj, kao u intimnom ličnom dnevniku, pri čemu događaj biva u prozi, a doživljaj u haiku formi. Odnosno, haibun, po definiciji, treba da sadrži priču koja dobija poetsku metaforu sažimanjem doživljaja u jedan ili više haikua. Pa, ukoliko su najefektniji haibuni oni u kojima se kombinuje dokumentarni zapis (akcija, drama) sa jednim ili više haikua koji iz tog događaja biraju sliku/doživljaj, onda i čitalac može da uživa u takvoj kombinaciji i da se na nekoliko trenutaka unese u svet onako kako ga vidi autor zagledan u prozor koji se otvara samo pesnicima.

U našem jezičkom miljeu jedan od pesnika koji će imati posebno i haibunsko mesto, koji će biti citiran kao haiđin, ma koliki bio njegov haiđinski opus, Mićun Šiljak, odista majstorski ume da se zagleda u SADA, zatim da odabere događaj i da ga dopuni i zaokruži doživljajem u smislu da jedno drugom daju na težini, značenju, metaforičnosti i lepoti. Jezik Mićuna Šiljka je lep, zvučan, značenjima obogaćen, lapidaran, «pogađa u metu» i – nadasve je komunikativan. Čitalac ne mora da se pita šta je pisac hteo da kaže; sve je jasno, nedvosmisleno i veličanstveno. Takav jezik imaju pesnici koji više nemaju nesporazuma sa svetom iz kojeg crpu svoje pesničke teme. Samo jedan primer:

«Starosta Vukašin, pod kapom crnogorskom, u osoju planinskom, sred manastirskog zabrana, uz blagoslov igumana, sebi za pomen, namjerniku za čast, česmu podiže.

Iz žila borovih
Kroz kamen studeni
Toči vrijeme.»

Ovaj haibun sam nagradila prvom nagradom na rečenom konkursu zato što sa tako malo, ali veoma dobro odabranih, reči pažljivog čitaoca uvlači u jedan svet neprolazni, svet u kome su vrednosti drugačije postavljene nego u dnevno zahuktaloj trci za podmirivanjem potreba stomaka. Zapis je uverljiv, jasan, slojevit i nalazi odjeka u unutrašnjem svetu čitaoca. Sam haiku koji dolazi kao kruna proznom zapisu može da stoji sam za sebe, a da ništa ne izgubi od autentičnosti i snage. Kao dopuna proznom zapisu dobija nekoliko slojeva više: saznajemo u kome se miljeu to vreme toči, kojoj tradiciji i kome prostoru pripada ova zadužbina namenjena drugima i sebi. Moguće je da sam odlučila da dodelim prvu nagradu ovom haibunu zbog principa davanja drugima da bismo sami dobili. Jer, sve ono što prati želju čovekovu da za sobom ostavi zadužbinu daje punoću, radost i smisao življenju – što su naši stari tako dobro znali. Zato nagrada.

Tako piše u par redaka Mićun Šiljak i tera vas da otvorite oko svoga srca i oko svoga uma, da osećate i potom da svoja osećanja pratite kao krugove na vodi kako se šire u daljinu, u dubinu i u vreme.

Bilo je još ovakvih susreta Mićunovih haibuna i mojih selektovanja, srela sam i njegove druge radove i šta da kažem: PESNIK. Bilo da bira stihove, bilo da bira prozu, bio to haiku ili haibun. Forma je njegova igračka, a ono što peva – pogađa duboko u metu.

Милијан Деспотовић, Србија

О ХАИКУ ПЕСНИШТВУ МИЋУНА ШИЉКА

У хаику поезији човек је стопљен са природом a описивање природе, бележење доживљаја које уочава јесте дисциплина духа којим је песника дахнула баш природа. То сједињење постиже са просветљењем које рађа песника какав је Мићун Шиљак. Његова перцептивна поетика открива људске особине ствараоца који постиже да оскудно и зло претвори у драж доживљаја, а да у срећи остане једнoставан и природан. Нема код њега кризе самозадовољства. "Такав човек се не плаши чак и кад се пење на највише место. Он се не окваси чак ни кад уђе у воду. Он се не опече чак ни кад уђе у ватру" (Тошихико Изуцу).

Шиљак пева уметнички једноставно у свом биваку и кроз појаве у природи, искључујући емоције, исказује и људска осећања. Она су суптилна, у наговештајима; песник све што види једноставно такне а за читаоца то је више обрис неголи комплетна слика. И тамо где он региструје наизглед само слику без поенте, он оставља могућност за откривање оног што је песник управо, а при томе није зауставио живот у току. У тај бивак стигла је ласта, зар то није доживљај?

Урамљен пејзаж,
у мом биваку. Гле:
вратила се ласта.

И мада између доживљаја и сјећања постоји веза, која се удомљује у другим формама, Шиљак се у највећем броју хаику песама држи правила уочавања: ту и сад... Обдарен значајном моћи опажања, он све региструје сад, како би избегао дистанцу која може поништити непосредан доживљај. Тамо где то није урадио, песма се прелила у другу форму. Безвременост и бесконачност су нешто што хаику краси и у чију дубину треба да утоне читалац "као у космос који нема ни врха ни дна", како је говорио Андреј Арсењевич Тарковски. Тој чудесној таквости Мићун Шиљак тежи, и ако га анализирамо по Блајту, који је у својој студији навео неке карактеристике које сматра одликама хаикуа, открићемо и дух зена и тиме блискост наше културе источној.

Несебичност:

У назнакама:
слике природе. Глас цврчка,
мој је дух.

Самотност:

Осврћем се за
својом сјенком.
Чуди ме величина.

Захвалност:

У јесење вече,
из бакрача кипи бијел
клобук ваздуха.

Нерецивост:

Сврака на балкону,
кљуца прве јагоде –
какав глас слути?

Хумор:

Дјевојка разгони
дим цигарете.
Падају латице руже.

Слобода:

Пудлица скочи
у крило газдарице –
окићена чичком.

Једноставност:

Жене на перилу.
Топла ријека отиче
бјелином лана.

Материјалност:

Рјечним виром,
рибар вуче мрежу и
дрхтај воде.

Љубав:

У прозору, гле:
расањена дјевојка –
мирис јоргована.

Шиљак, очито, у поетску форму хаикуа улази зрело, свестан њених формалних захтева и тренутности живота који се креће и у кретању презире егоизам. И чему би он ако је живот попут ветра, како га је видео славни Лорка: "Ветар, љубећ извор / не оставља трага "... Зато ваља од природе учити, а око песника је та веза са њом.

А ове песме Мићуна Шиљка око је уочило и сваки овај хаику "разјарује буру поезије у једној чаши", како рече италијански хаиђин Ђузепе Наполитано.