index

Saša Važić, Srbija

Robert Wilson, Jack Fruit Moon; Modern English Tanka Press, Baltimore, Maryland 21236, USA; str. 204; ISBN 978-0-9817691-4-1; uvod: Dr. Steven D. Carter; predgovor: Sanford Goldstein.

Godinama me poznaješ, bolje nego iko drugi. Tako kaže Robert. I ja zastajem da razmislim... Nikad nisam videla tog čoveka. Postoji li uopšte? Može biti jer sam nekada dobijala “coltrane” e-mailove sa gomilom haikua, tanki, haibuna... skoro svakog dana neke dve-tri godine... Nisam imala vremena ni da dahnem, da smirim osećanja. Skoro nepodnošljivo. “E-mail” čovek nikada me ne upita kako se osećam niti nešto tako banalno kao što je: da li ti se dopadaju moje pesme? Tada sam ga zvala “shadowman”... čovek iz senke. Nije imao ništa protiv... Tako smo se složili. Poznajem ga.

skoro 60
ovo čvornovato drvo
me podseća na starca
što vozi bicikl
u donjem vešu

Roberta Vilsona sam prvi put srela na vratima Simply Haiku-a, koji vodi i uređuje (moje mišljenje o njegovoj jedinstvenosti i kvalitetu izneto je u razgovoru koji sam sa njim vodila za Haiku stvarnost). I pomislih: baš prava stvar... jednostavna kao haiku... jednostavna kao Robert, mada on može izgledati čudno mnogima koji ne umeju ili ne žele ili nisu imali priliku da osete njegovo unutrašnje biće oblikovano tolikim, njemu uglavnom teškim, iskustvima – unutrašnjim i spoljašnjim--, ali i svežim trenucima kada postaje jedno sa svim i svakim – spolja i iznutra.

Većini nam je poznata priča: Robert je živeo i u SAD i na Filipinima (sada samo na Filipinima), Robert pati od posttraumaskog vijetnamskom sindroma, Roberta je sa haikuom upoznao njegov pokojni otac, Robert se zaljubio na prvi pogled u japansku poeziju kratke forme (a ona ga nikada nije napustila, za razliku od bilo čega/koga drugog), Robert ne ide na konferencije, Robert je bio vaspitač "odbačene dece" (kako to kaže u uvodu u knjigu)... Ovo je pozadina... Iskustva, impresije, slike, teški i laki trenuci, poput snova ili stvarnosti ispisani su u ovom prvom opipljivom, papirnom svetu tanka/haiku knjige – Jack Fruit Moon.

Kada je čitam, a to činim po drugi put, istovremeno čitajući i Autostoperski vodič kroz galaksiju, sigurna sam da mogu da dovedem u vezu ove dve knjige. Baš kao što je priča ove druge lagana i "učinjena mogućom" i stvarnom po načinu na koji opisuje sudbinu naše male planete i ponašanje i način izražavanja njenih stanovnika dok nekoliko izabranih iz ljudskih i "vanzemaljskih" vrsta putuju kroz galaksije kao da u tome nema ničeg čudnog, tako su i Vilsonovi snovi, senke, noćne more, patnje, boli, neizrecive radosti, susreti sa živima i mrtvima... Sve je moguće, ništa nije nemoguće u njegovoj beskrajnoj potrazi za sopstvenim bićem i sigurnošću u njegovim nestabilnim i vazda promenljivim – na bolje ili na gore - svetovima.

sležem se
s prašinom,
hrpa lišća
pometena
u čudnovate šapate

stabla...
posežem mimo njih
u nebesa

jesi li to ti
što sediš na
zvezdi iznad mene
dok se gmižući
izvlačim iz sna

U svojim pesmama opredelio se za ono što je – čovek iz senke – čovek iz sna – čovek noćnih mora – empatičan čovek – čovek uspomena – što smo svi mi ili bismo mogli biti. Problem je, razlika je, činjenica je – on se usuđuje da bude ono što jeste.

Sećanja i žudnje napadaju ga sa svih strana, svakog trena, u svakoj situaciji. Bez obzira na to gde živi – u vremenu i/ili prostoru. Stvari mu izmiču iz ruku, izmiču iz ruku drugih:

ulazim
u ovo drvo
puno lišća,
znajući da će
opasti i uvenuti

mravi odnose
delove mene
u priču
koju ću napisati
kasnije između meseca

oseka...
pola sveta
daleko moj
odraz ti peva
u ogledalima

eto te
na pola puta kroz
san kako mi govoriš
da je mesec
načinjen od papira

Neki mogu reći, posebno oni koji sebe smatraju autoritetima za japansku poeziju kratke forme, da mnogi Robertovi haikui i tanke nisu pisani u skladu sa propisanim pravilima. Previše metafora, aluzija, iluzija, imaginarnog, reminiscencija? Moj stav je suprotan. Umetnost mora da se razvija ili umire... Robert je stvorio dve originalne stvari: tanka/ haiku nisku i način izražavanja prošlih trenutaka /sećanja/reminiscencija/snova/...u sadašnjem trenutku. Što se tiče prvog, to će biti očigledno onima koji su pročitali ili koji će pročitati knjigu. Što se tiče drugog, ništa nije prošlost ako nas neprestano proganja, danju i noću:

tamna voda . . .
gledam kako mi smrt pliva
između nogu

letnja pripeka...
žena prazna
pogleda odgega
kraj mene
u usta gecka

Čak i kada piše o "normalnim" stvarima o kojim svi mi normalo pišemo, on to čini na svoj, "uvrnut", način, sa neočekivanim obrtima. Zahteva od čitaoca da zastane i duboko se zamisli nad onim što čita, vidi i oseća:

u ponoć
mrtav miš pali
fenjere

jutarnje
nebo lebdi
nada mnom savijeno
sivim očima
prodavaca

mala humka
zemlje
tišina reči
uhvaćenih između
eha sirene

Iz svakodnevnih susreta i empatije prema, pre svega, siromašnim Filipincima, koje naziva “nevidljivim ljudima”, nastale su mnoge dirljive pesme:

lovi ribu
unutar
mrtvorođenog meseca
mumlajući reči
kojih ne može da se seti

tiha voda...
smrad
novorođenog meseca

prespavala je
podne na cementoj
ploči zamirisanoj
kikirikijem i
bajatim sećanjima

Ne mogu da preporučim ovu knjigu kao onu iz koje možete da učite. Možemo samo da budemo zahvalni što nas je Robert pustio da uđemo u njegov svet. A njegov svet nije ograničen samo na Zemlju. Kosmos je bezgraničan, svi to znamo. Njegove pesme plove, lete, sudaraju se jedna s drugom kroz prostor i vreme. Ako se usudite da uđete u Robertov bezgraničan svet, imajte na umu: neće biti lako. Moraćete da uzmete dobar zalet i poletite da biste ih uhvatili.