index

Johnye Strickland, SAD

In the Company of Crows: Haiku and Tanka Between the Tides (U društvu vrana: haikui i tanke između morskih mena), Carole MacRury; urednik: Cathy Drinkwater Better; Sumi-e ilustracije: Ion Codrescu; Black Cat Press ©2008 $18; Eldersburg, Maryland USA; ISBN 0-9766407-7-5; porudžbine preko autora: [email protected]

Beverley George, predsednica Haiku društva Australije i urednica časopisa Eucalypt, je, po mom mišljenju, sagledala suštinu pesničkog stila MacRury u knjizi U društvu vrana:

Carole MacRury posmatra svet iz perspektive fotografa. Jasnoća njenih slika i preciznost pri izboru reči su pečat uma koji učestvuje u svetu prirode očima širom otvorenim i mešavina radoznalosti i strahopoštovanja. ("Uvod", str. 1)

Ono što me je privuklo kod haikua MacRury je delom njeno "fotografsko oko" jer sam i sama nekada bila zaljubljena u fotografiju (foto-reportažu, koja se takođe dobro uklapa sa "mešavinom radoznalosti i strahopoštovanja"). Svet izgleda drugačije, bliži, u žiži.

Čitanje njenih pesama o životinjama iz ove perspektive izoštrava sliku koja postaje zajednički doživljaj, na više načina. Neki od meni omiljenih haikua iz ove knjige, posmatrani na ovaj način, zajedničkog "fotografskog oka", su:

gusenica
ostavlja dovoljno mesta na listu
da na njemu spava (str. 25)

plima se povlači
gnjurac kruži
oko svog kruga (str. 41)

pomen
kišnica puni
oko petroglifa (str. 86)

Kada je prva pesma u pitanju, zamišljam kako gledam kroz objektiv foto-aparata, čekajući na neki važan pokret da ga uhvatim u trenu. Mada sam videla mnogo gusenica, nikada nisam videla baš ovakvu. Stoga je ovaj doživljaj značajan kao novinarska vest (za fotoreportera), ali i kao haiku.

Kod drugog haikua, zahvaljujući ranijem fotografskom iskustvu, bila sam spremna da uhvatim pokret putem više uzastopnih snimaka kao da se radi o nekom sportskom takmičenju. Pomislila sam kako je veoma prikladan njen opis gnjurca, koji "kruži / oko svog kruga". Moj doživljaj je tako pojačan time što sam na umu imala i njen metod i ono što mi je on sugerisao dok sam prihvatala štagod bi mi se pojavilo u umu kao reakcija.

Treća pesma je kod mene probudila duboko potisnuto sećanje na pomen bliskom prijatelju i kolegi koji je umro od srčanog udara, vozeći se niz ulicu, 70-ih godina. Pomen je održan u Katedrali Svete trojice, epohalnoj biskupskoj crkvi sa stubovima od mahagonija i jednostavne elegancije. Tokom pomena u crkvu je uleteo beli golub. Kružio je oko oltara i spustio se na prozor od bojenog stakla, kraj anđela obasjanog popodnevnim suncem. Srednjovekovna legenda o golubu koji uznosi duše umrlih u drugi svet oživela je ovde za mog prijatelja, a ta scena mi se urezala u srcu-umu. O ovome decenijama nisam razmišljala, sve dok nisam naišla na ovu pesmu.

Za mene kao čitaoca ova pesmica ispunjava uslov o kome Haruo Širane govori u Tragovima snova - da svaki haiku treba da teži da bude spoj vertikalnih osovina, koje predstavljaju kulturnu i istorijsku tradiciju, i horizontalnih osovina, koje predstavljaju ovde i sada. Nema mnogo haikua koji su u tome uspeli. Ali ako su pesma i čitalac pravi (tj. onaj koji uzima učešće u doživljaju), to se može desiti. A kada se to desi, onda znamo zašto nas haiku privlači i nastojimo da shvatimo i zapisujemo naše trenutke na prikladniji način, nadajući se iznenadnom strahopoštovanju ili proživljenoj misli koju ona može da pobudi.

U društvu vrana odista sadrži pesme o vranama, pticama sa dugom istorijom folklora. (Aleksandar Veliki je uporno nastojao da sledi pravac opisan u Ilijadi dok su Grci bili na putu za Troju i, prema "istoričarima" koje je verovatno poveo sa sobom da zabeleže putovanje, njegov brod su predvodile vrane. Kako je to sa tradicijom i asocijacijom na "smrt", koja se pominje u intervjuu sa Carole MacRury u ovom broju Simply Haiku-a?)

Meni se najviše dopadaju ove vrane iz knjige:

prazan trg
jedna stara vrana
gleda drugu (str. 52)

Uvek se nasmejem u sebi kada čitam ovaj urbani ku. Komičnost ovog antropoidnog susreta je potencirana odgovarajućim sumi-e crtežom Jona Kodreskua, umetnika, pesnika i urednika, koji živi u Konstanci (Rumunija). Nikada nisam upoznala Jona, ali mi je poznat jedan njegov akvarel, koji je poklonio na skupu južne oblasti Haiku društva Amerike u Hot Springsu (Arkanzas) pre nego što sam postala član ove grupe.

Podnaslov knjige je Haikui i tanke između morskih mena. Većinu pesama čine haikui, što je i razumljivo jer Carole piše haiku već nekoliko godina, dok je tankom tek nedavno počela da se bavi. Međutim, nesumnjivo je da poseduje talenat da oseti suštinu tanke, kao što se može videti iz ovih primera:

svoju čednost
davno predadoh ovom starcu
što ga pretekoh na ulici
pričamo o prošlosti
i dolasku proleća (str. 105)

Pevušim
ćurka u slami
na zvuk tatine violine—
časovi klavira bude
sećanja na porodicu (iz "Amnezije", niske vezanih tanki; str. 129)

u potaji
tvoji koraci u kasnu noć
ne budi me zvuk
već njuh
gde si bio (69)

Ljudsko iskustvo, nagoveštaj misterije, a ipak potpuno razumljiva scena, zamisao, emocija. Tanka u svojoj najboljoj varijanti, po mom mišljenju.

Ovo je knjiga koju mogu da preporučim početnicima, kao i iskusnim pesnicima. Iz nje vidimo šta je Carole MacRury postigla u poslednjih nekoliko godina i kako postaje sve veštija dok nastavlja da proučava i piše. Što se tiče "fotografskog oka", ispekla je zanat. A ja sam joj zahvalna što mi je ukazala na još jedan način na koji se haiku može posmatrati i što je sa mnom podelila deo sebe kroz svoje haikue, a posebno tanke.

Neke moje kolege i mentori iz Haiku društva Amerike smatraju da je umesno da recenzent kaže nešto o svom poznanstvu sa autorom o čijem delu piše. Na jugu Amerike, gde ja živim, smatra se da je sasvim umesno biti pristojan. Zato ću vam reći da smatram da mi je Carole MacRury prijateljica, mada smo se samo nakratko srele na tri haiku konferencije. Takođe, tokom prošle godine radile smo zajedno /putem e-mailova/ za Tanka društvo Amerike—dakle, poslovno poznanstvo.

Međutim, njene pesme su mi poznate mnogo duže vremena i ja ih cenim, sve od kada sam počela da se bavim haikuom. Tada je bila, i još uvek je, jedna od meni omiljenih savremenih haiku pesnika. Da sam mislila da njene pesme nisi dobre, i dalje bismo bile prijateljice, ali bih se pobrinula da joj pronađem drugog recenzenta.

Preneto iz Simply Haiku-a, proleće 2009, knj. 7, br. 1 uz dozvolu autora, kao i vlasnika i urednika Simply Haiku-a.

Prevod: Saša Važić