Iako
imamo perfektan vid mrtve uglove stvaraju i savijena krila,
koja sprecavaju da vidimo bocno, kapa sa velikim širitom
takode, a i instrumentalna tabla. Ovo nam diktira da pokrecemo
glavu i oci tokom letenja da bi smo osmotrili sve uglove.
Još jedno ogranicenje je Myiopija-kratkovidost praznog vidnog
polja. Naime oko ima tendenciju da se fokusira na 3-4m kada
nema ništa konkretno da gleda, kao što je oblak ili neki
avion. Drugim recima, preko 3-4m postajemo kratkovidi i
mogucnost da vidite oštro je veoma smanjena. Kako je u centru
svaka vidna celija vezana za svoj živac, dok su prema rubu
cele skupine celija vezane za jedan živac, to je oštrina
vida najveca u sredini vidnog polja, a prema rubu je manja.
Za nas je najvažnije, da oštro vidimo i to lekar
kontroliše sa slovima na tabli. S godinama se oštrina vida
menja , što se može korigovati naocarama, ali to za naše
razmišljanje sada nije bitno.
Na sl.4.
je primer za potrebnu minimalnu oštrinu vida. Dva kilometra
udaljena jedrilica je približno velika toliko , kao kad
držite sliku 1 m od ociju. Za primer je nacrtana spajalica
u prirodnoj velicini. Znamo da samo u malom delu našeg vida
imamo takvu oštrinu. Kako to da vidimo oštro sliku kao celinu?
Oci se stalno pomeraju i nesistematski ¨otslikavaju¨ sliku
pred nama. Slika koju dobijamo je tako sastavljena od velikog
broja malih slicica, koju naš mozak sastavlja u celinu.
Iz ovoga što smo ispricali, sledi da za kvalitet našeg vida
nije važna samo oštrina vida nego i kako oko posmatra po
prostoeru, da bi dobili celokupnu sliku okoline, koju osmatramo.
Ima još nešto: slika ide kroz centar vida u veliki mozak.
Centar za vid deluje kao neki filter i propušta samo ono
što je za nas važno. S vežbom možemo taj filter prilagoditi
našim potrebama. Centar za vid takode refleksno vodi naše
oko do informacije koje su nam potrebne. Naše oci ne idu
ne sistematski po prostoru, nego sistematski zastaju kod
svih nama važnih tacaka. To vodenje ociju radi pravilno
samo onda ako prigodnim vežbama programiramo centar za vid.
Zakljucak je da moramo da naucimo da gledamo, a to je važno
za letenje. Istraživanja su u autoškolama pokazala da oci
ucenika beže. Ne usmerava refleksno oci na važne vidne informacije
vec ih predugo zadržava na odredenim ne važnim i potom preskace
na drugu ne važnu tacku.
Sl. 5
pokazuje kako izgleda kretanje pogleda neiskusnog ucenika.
Prvo mu se oko zaustavi na aerodromu desno dole, zatim po
upozorenju nastavnika skoci na horizont. Ostaje fiksiran
za to neko vreme umesto da osmatra okolni prostor. Potom
preskoci na letelicu desno, a na upozorenje ¨brzina¨ usmerava
pogled na brzinomer. Na takvo informisanje njegov mozak
ne može da stvori sliku sa svim bitnim informacijama. Taj
ucenik vidi samo jedan dogadaj, kao da gleda kroz cev. Sa
iskustvom, na koje može bitno da uticu upozorenja nastavnika,
oblikuje se klizeci pogled iskusnog pilota, što je predstavljeno
na sl.6.
Oko potsvesno
klizi od jedne karakteristicne tacke u vazduhu, na tlu,
vremenskoj situaciji ili na instrumentima, pa do druge ali
se ne zadržava na njima. Bez napora pilot dobija ceo pregled
okoline, nece mu promaci ni jedan detalj i još ima vremena
da uživa u lepoti panorame. Umor, bolest i starost na tu
sposobnost veoma uticu, zato svaki pilot mora samokriticno
da se odnosi prema svojim sposobnostima, kako bi otkrio
svoje slabe tacke. Uz pomoc vežbe može i to da popravi.
Najvažniji deo našeg procesa gledanja se ne odvija u ocima
nego u mozgu. Pogledajmo naprimer sl. 7. Nacrtana su tri
ugla i tri kruga kojima fali jedan segment. U stvari mi
vidimo dva trougla, od kojih beli ima vrh na gore, a crni
na dole. U stvari ni jedan od njih nije nacrtan. Naš mozak
uporeduje to što vidimo sa onim što smo ranije videli i
iz tih informcija stvara spoznaju, koja u stvari ne postoji.
Ovo znaci da videno ne registrujemo nego stalno interpretiramo.
Samo tako možemo niz crno-belih i obojenih informacija da
integrišemo u saznanje. Ocigledan primer tog procesa je
citanje.Pogledajmo još jedan primer kako deluje naš mozak.
Na sl.7. bez problema vidimo kocku. Ako je neko vreme posmatramo
videcemo, da se svakih 4-8 sekundi obrne.Jednom je vidimo
sa gornje strane, a zatim se obrne pa je vidimo sa donje
strane. Informacija koju dobija mozak je višestrana i mozak
se stalno trudi da od nje stvori nešto odredeno. To mu ne
uspeva zbog toga što informacija nije potpuna .
