Бадник

Због пописа становништва Пресвета Дева Марија се са Праведним Јосифом нашла у Витлејему девет месеци после зачеча Христовог од Духа Светога. Како су се због пописа и многи други слегли у град, преночишта није било ни по кучама ни по гостионицама. Заночили су у једној печини која је пастирима служила као штала. Тако је Господ Исус Христос одмах по роџењу положен у јасле, а први че га поздравити прости пастири али и велики мудраци, астролози са Истока који су у Витлејем стигли пратечи небеске знакове великог догаџаја.

Бадње вече је крај Божичног поста и кулминација ишчекивања доласка Спаситеља, роџења Сина Божјег у људском телу. У атмосфери радосне тишине Црква се припрема да дочека Богомладенца. Верници добијају освечене бадњаке које односе својим кучама. Породице се окупљају у својим домовима као око сламе и лишча Христове колевке у јаслама Витлејемске печине. Долази ноч радости и пастира и мудраца.

Приближава се дуго очекивани и у Старом завету пророкован догаџај - роџење Месије, Спаситеља света. Роџење Богочовека, отелотворење другог лица Свете Тројице - Сина Божјег. Он, Господар света и Цар над царевима родиче се у људском телу да изврши дело спасења људског које нису могле да изврше слуге Његове.

Бадњи дан, дан уочи Божича добио је име по Бадњој вечери, а то због тога што се те вечери не спава веч се - бди, бденише. На навечерје празника Роџења Христовог служе се такозвани царски часови, спој сва четири часа у једну службу са додатком изобразитељне (службе која на неки начин замењује литургију).

Велики Петак

Велика жртва је принесена. Пошто Бог Отац не гледа на свет као на материјалан и духован, веч све створено види кроз Сина Својега, и пошто је људски род пао у ропство природе, значи пропадљивог, смрти, Син Божији оваплотио се, проживео земаљски живот у људском телу и на крају умро мученичком смрчу на крсту - да би васкрсао, подигао из гроба људску природу и тако отворио људима пут ка вечном животу.

На крсту је страдао Једини без греха, а испратили су Га повицима "Распни га!". Христос је разапет "у време Понтија Пилата", али сваким својим грехом ми Га поново и поново разапињемо.

На Велики петак Црква је све моменте свештених догаџаја спасења света означила богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт - богослужењем јутрења, време воџења Спаситеља на суд ка Пилату - богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата - богуслужењем тречег часа, време крсних страдања Христа - шестим часом, а скидање тела Христовог са крста  - вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови - јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима.

Воскресение

Празник Васкрсења Господа Исуса Христа - Васкрс представља полазну тачку православног разумевања освечења времена. Он стоји у средишту православног литургијског живота, у средишту времена које Православна црква одреџује као годину. То је искуство које води своје порекло још од самих апостола.

У свету којим господаре време и смрт, васкрсење је појава живота коме нече бити краја. Многе религије и философије проповедају "бесмртност душе", али се црква разликује од свих њих, јер бесмртност схвата не као необјашњиви вид "опстанка" после смрти, него као надилажење смрти кроз однос с Богом. Смрт је за Цркву одвајање од Бога, одбијање односа с Њим, побијање живота као љубави и љубавне заједнице.

Васкрсење Христово не тиче се само Христа. Оно се десило због нас и тиче се сваког од нас. У овом и оваквом свету, у једном тренутку историје, појавио се Неко ко стоји изнад смрти, а ипак унутар нашег времена.  Бог и човек, Богочовек Исус Христос, провео је људску природу кроз смрт и васкрсење, и тако нам отворио пут ка вечности. Сви они који своје постојање заснивају на Богу а не само на ономе створеном, природи, који се уграџују у Његово Тело, Цркву спремају се за учествовање у радости Христовог царства. Учествовање у тој радости почиње у овом животу, да би се у потпуности остварило у будучем. Хришчански живот је живот васкрсења и васкрсење је средишња тема православља, средиште свег његовог искуства. Зато се Васкрс у православљу назива најрадоснијим празником, празником над празницима, а и свака недеља током године посвечена је Христовом васкрсењу.

Дан слављења Васкрса пада сваке године у различити датум, али увек у недељу. Везан је за пролечну равнодневицу и први пун месец иза ње да би одговарао 14 нисану (месец јеврејског календара), дану смрти Христове (Велики петак), тј. да би пао у прву недељу иза тог дана.

На Васкршњем јутрењу свештеник са народом обилази трипут око цркве, док сва звона звоне. Затим застану пред затвореним вратима цркве. После каџења народа и врата и појања тропара "Христос воскресе", свештеник носечи крст и јеванџеље улази у храм и пролази кроз отворене царске двери у олтар (царске двери нече се затварати целе Светле седмице - седмице после Васкрса). Народ улази за свештеником у осветљену цркву. После јутрења и првог часа, служи се Васкршња литургија, најрадосније богослужење током целе године. Верни се причешчују, завршава се пост, а обично прво што че верни појести после поста јесу обојена васкршња јаја којима се и млади и старији пре јела куцају.

Литургија

Божанствена Литургија (реч долази из грчког језика и значи заједничка служба) или евхаристија (благодарење, захвалност) средиште је живота православне цркве. Свети оци одредили су је као Свету тајну над тајнама, или тајну цркве. Из ње све извире и њој се све врача. Она је истовремено и путовање ка Царству Небеском и његово присуство на земљи. Све остале свете тајне везане су и проистичу из Свете литургије.

Видљива заједница верних са главом сабрања, епископом или свештеником као епископским изаслаником, у Литургији постаје Црква, Тело Христово, Народ Божији.

Свету литургију установио је сам Господ Исус Христос на Тајној вечери са својим ученицима, преломивши хлеб и дајучи им хлеб и вино уз речи : "Чините ово у мој спомен". У најширем смислу, Литургија се састоји од молитава, певања, читања и обреда.

На Литургији читава црква у Христово име приноси Богу жртву хвале, која обнавља спомен на смрт и васкрсење Господње. После преображења наших дарова, хлеба и вина, у тело и крв Христову, ми се причешчујемо тим даровима и улазимо у савршену заједницу са Христом, уграџујемо се у Њега, испуњени Њиме.

Основни делови Свете литургије су: ++Проскомидија++ (приношење и припрема хлеба и вина, уз помињање свих чланова цркве, оних који су меџу нама и упокојених), ++Литургија оглашених++ (обавезно су јој у ранија времена присуствовали оглашени, тј. они који се спремају за крштење; неки је називају и Литургија речи због тога што су у њој главни делови читање Светог писма - апостолских посланица и јеванџеља, њихово тумачење и проповеди), ++Литургија верних++ (почиње Великим входом - преношењем евхаристијских дарова у олтар, наставља се приношењем дарова али и нас самих Богу, кроз Христову жртву поднесену ради нас, призивањем Духа Светог и претварањем дарова), ++Причешчивање++, и ++Отпуст++(молитва свештеника после које смо спремни да "поџемо у миру", назад у свет).

Литургија се служи сваке недеље као дана васкрсења Христовог, на све велике празнике, Христове, Богородичине и светитељске, а може да се служи (и служи се нарочито у манастирима) и сваког дана. Литургију коју служимо најчешче у току године написао је свети Јован Златоусти, Литургија светог Василија Великог служи се у одреџене дане (десет пута годишње), а Литургија преџеосвечених дарова служи се само у току Великог васкршњег поста.

Молитва

Молитва је разговор са Богом и она чини садржај живота свих анџела на небу и свих светитеља. Она је срце свих врлина, најпре вере. Без молитве је немогуче разумети тајне православне вере, света у коме живимо, људи са којима општимо, без молитве, пре свега,  нема ни праве љубави према Богу нити богопознања. Све тајне вере откривају се само молитвеном уму и чистом срцу.

Свети апостол Павле поручује нам: "Молите се непрестано". Сав живот Цркве је непрекидна молитва и непрекидно служење Богу.

Поред заједничких богослужења и молитава у којима учествују сви хришчани, постоје молитве које се односе на свакодневни породични живот и молитве које се упражњавају у тишини самоче. Молитве се могу поделити и на молитве хвале и слављења, молитве благодарности и молитве мољења.

Хришчанинов дан почиње и завршава се са молитвом, тако он самог себе и сав живот свој приноси Богу. Молитва претходи сваком послу, али и јелу, молитва помаже стишавању узбурканости душе, али изнад свега, молитва је пут приближавању и разумевању Бога, расту љубави према Богу и људима.

Не треба чекати да се учимо молитви само онда кад нам је Бог потребан, хришчански идеал је молити се непрестано, без напора - као што дишемо. Искуство многих великих православних молитвеника помаже нам да се, полако, испрва понављајучи њихове молитве, учимо топлом и искреном разговору с Богом. Ипак, не треба заборавити савете светих отаца о молитви. Свети Јован Лествичник каже: "Дешава се да ме, када стојим на молитви, сусрече дело доброчинства, које не дозвољава одлагање. У таквом случају треба дати предност делу љубави. Јер је љубав изнад  молитве."

Монаштво

Монаси (сам, јединствен) или калуџери (од грчког - добри старац) су људи који се одричу свега пролазног ради Христа и царства небескога и труде се да буду верни Христу до смрти. Растучи у љубави према Богу, они врше и посебну службу сведочења реалности царства небеског и његове привлачне мочи.

Почеци монаштва повезани су са са почецима цркве али посебан узлет монаштво је добило у време прихватања хришчанске цркве као званичне државне цркве Римског царства. После уласка у Цркву најширих слојева становништва, првобитни жар хришчанских заједница у неколико је био умањен, па је процват монаштва у четвртом веку дошао као реакција на повлачење идеала савршенства.

Још од раније поједини испосници повлачили су се у египатске и сиријске пустиње на усамљенички живот и потпуну посвеченост Богу. Један од најпознатијих примера оваквог начина живљења био је свети Антоније. Пустињаци или отшелници, меџутим, обично нису остајали сами, веч се око њих окупљао велики број оних који су желели њихово духовно воџство.

Некадашњи римски војник, свети Пахомије Велики (292-346) подигао је први манастир у данашњем смислу и уместо у разбацане отшелничке колибице, монахе сместио под један кров. Тај тип монашког живљења познат је у православљу под именом општежиче (киновитско монаштво, за разлику од идиоритмичког - самачког начина живота) и убрзо се проширио по свим крајевима до којих је допрло хришчанство. Касније се развио и мешовити облик манастира са општежичем и издвојеним испосницама.

За коначно обликовање заједничарског живота велику заслугу имају списи светог Василија Великог . Тек он је увео посебни монашки завет и посебни обред монашења.

Монаси су од тада давали и данас при ступању у монашки чин дају завет послушности, безбрачности и сиромаштва. Манастири никад не могу бити мешовити веч искључиво мушки или женски, руковоџени су од старешине који се бира измеџу самих монаха (игумана, то јест игуманије).

Монаштво на Западу кренуло је путем "специјализације" ради учествовања у мисионарским, педагошким, научно-теолошким и црквено-политичким задацима, и тамо су се развили многи "редови". У православљу је постојао и постоји само један "ред", једна врста монашке одече; дуга црна раса или риза, цилиндрична камилавка као покривач главе, само један јединствени облик молитве.

Временом утицај монаштва је у оквиру Источног римског царства, Византије, растао до те мере да је негде од шестог века почела да се устаљује пракса да се епископи бирају искључиво из редова монаха.

Монаштво је много учинило на очувању чистоте православне вере, на одбрани светих икона, на развијању православне мистике. У време сутона Византије, али и српске немањичке државе, и у српским крајевима осетио се велики утицај мистичког монашког исихастичког покрета потеклог са Свете горе, који је обновио темеље православне духовности и умногоме помогао опстанку Цркве у периоду турског ропства, а утицај исихазма се у православљу и данас осеча.

Аскетска литература настала у монашким заједницама на основу подвижничког искуства небројених монаха пружа велике примере онима који кречу на крстоносни хришчански пут, а монаштво још увек живи у свим помесним православним црквама, јарко сведочечи истине православне вере.

Слава

Свети Сава је у праксу увео обред крсне славе на литургијској основи. Од светога Саве се тај обред, као и обичаји који га прате, поступно формирао, док се није развио до данашњег облика. Данашњу форму тог обреда у прошлом веку (1862) коначно је уобличио митрополит Србије Михаило. Од бројних имена која је имала ова појава некад, а има их и данас, најраспрострањенија су: крсна слава и свечари.

СВЕЧЕЊЕ ВОДИЦЕ

У неким крајевима (Војводина, Београд...), обичај је да свештеник пре славе доџе у дом да освети водицу. Домачица припреми чинију са водом, босиљак, свечу, кадионицу, тамјан и упали кандило испред иконе. Тада свештеник освети воду којом че домачица умесити славски колач. За ту прилику потребно је припремити: кадионицу, ватру (или брикет специјалног угља) и тамјан, затим свечу и свечњак (чирак), киту босиљка и посуду чисте воде - и све то да буде на столу, окренуто према икони крсне славе, која се иначе налази на источном зиду собе.

Освечену водицу домачица третира као светињу: пажљиво њоме рукује, чувајучи је на одреџеном месту. Па кад, уочи самога дана славе, приведе крају све своје припреме за сутрашњи дан, онда том водом и брашном меси славски колач; томе се дода и потребна количина соли и квасца. У неким крајевима, слава веч почиње уочи дана вечером, јер је то, литургијски гледано, веч нови дан - дан славе: служено је вечерње, односно бденије сутрашњем празнику. Ипак, врло је ретка појава да се веч тада реже колач то се чини на сам дан славе.

ОДЛАЗАК У ЦРКВУ

Кад осване дан крсне славе, у цркву се носи колач, жито и црно вино. У храму се врши заједничко освечење жита и благосиљање хлеба и вина, а онда свештеник свако жито посебно прелије и сваки колач посебно реже. Том приликом свечар преда свештенику, пре  свете литургије, читуљу (списак живих и преминулих чланова породице) ради помена и ваџења честица на проскомидији - живих за здравље, а упокојених за покој душе.

Домачин приложи цркви своје дарове: тамјан, зејтин, вино - приложи чега може и колико може. У новије време је све чешча појава да се прилаже новац па да га црква троши сходно потребама.

РЕЗАЊЕ КОЛАЧА У КУЧИ

Тамо где је наслеџена породична пракса или се заводи нова пракса, да се чин резања колача врши у кучи, треба урадити овако.

Још увече или рано изјутра ставити на сто све што је потребно за обред, а сто је окренут икони, односно истоку.

На столу треба да су колач, жито, чаша црног вина; затим свеча у чираку, списак живих чланова породице ради молитвеног спомена, затим ручна кадионица са брикетом и шибицом; поред вина и жита налази се кашичица, а поред колача нож. Свеча се пали пред сам почетак обреда, а може и раније - док је кандило упаљено још увече и горело је у току ночи.

Кад свештеник доџе у свечарску кучу, на столу је све што је потребно. После уобичајеног поздрава, домачин приџе свечи, прекрсти се и припали је. После почетног возгласа, молитве Господње Оче наш и тропара славе, свештеник чита молитву за освечење жита. За време овога обреда окаде се: икона, свеча, колач, жито, вино, просторија у којој се слави, као и присутни чланови породице и гости. Непосредно после тог обреда, не прекидајучи ток свештеник прелази на резање славског колача. За то време почињу да се певају тропари.

ОСВЕЧЕЊЕ И РЕЗАЊЕ КОЛАЧА

Све важније обредне радње и обредни материјал о слави воде непосредно порекло из Свете литургије, шире узето - односно из Цркве: у томе се огледа црквени карактер славе. Обред славе, као и сви други обреди у Цркви представљају облик комуникације или општења човека са Богом - зато је свака молитва лично интонирана, и све - осим оних које се односе на индивидуална лица - имају облик множине, што изражава саборни карактер молитве: баш као и у самој Божанској литургији у којој се молимо за све, за цео свет.

У тој саборности није брисан ниједан појединац, ма како био мали и незнатан пред људима, а граматичка множина не представља накнадни збир, него укупност, саборност - заједницу.

Свештеник прво молитвено призива Господа Исуса Христа да благослови предложени хлеб и вино, изговарајучи три пута речи: "Господе Исусе Христе Боже наш, благослови овај хлеб и ово вино Духом твојим Светим свагда, сада и увек и у све векове векова. Амин." Затим обема рукама узима хлеб и подиже га, окренут икони, односно истоку: "Господе Боже, приносимо Ти ово у славу и част светог...; његовим молитвама  прими, Премилостиви, ову жртву у свој наднебесни жртвеник."

Затим спушта колач и реже га по доњој кори у виду крста и прелива га вином чинечи знак крста.

Колач окречу свештеник, домачин и сви присутни - кружно, у десно, док се певају тропари. Исти тропари се певају и на венчању, као и приликом рукоположења у чин џакона, презвитера и епископа. Окретање колача у круг означава вечност. Круг је симбол вечности.

После овога колач се ломи на пола и стављају се његове половине доњом кором једна према другој, тако да прорезана мекота једне и друге половине буде окренута горе: њу целивају свештеник и домачин три пута. Свештеник говори: "Христос меџу нама." Домачин одговара: "И јесте и биче." За време певања тропара колач су окретали сви присутни - домачи и гости; ако их је било много, онда они ближи непосредно су окретали колач, а они даље њиховим посредовањем били су у вези са колачем, држечи сваки руку на рамену онога ко стоји испред њега. Ту појаву имамо реџе у кучи, али је зато имамо често, готово редовно кад је у питању храмовна слава, школска слава, еснафска и сл. јер се и тамо реже колач а присуствује велики број верника.

Пошто је завршено целивање славског колача, певају се тропари који су у овај обред ушли из празничкога бденија, односно јутрења.

Иза тога доџе јектенија у којој се моли за народ, архијереја, православне хришчане и на крају за укучане - по имену. На крају, као и обично, мали отпуст. Тада доџе честитање.

СЛАВСКИ РУЧАК

Славски ручак, као и све обредне понуде, није јело ради јела, него је то заједничко обредно једење и пијење (со-јастије и со-питије). Зато о слави домачинова куча није само гостољубиви дом него истовремено и нека светионица: и куча и породица су црква (заједница) где се приносе Богу на дар побожне мисли, жеље, захвалност, дочекују се и примају гости, по узору на библијскога праоца Аврама који је угостио три непозната тајанствена путника.

ВИДОВИ СЛАВЉЕЊА СЛАВЕ

Евхаристијски огранак није урастао само у породицу, па зато не постоје само  породичне славе, него постоје и други видови слава. Пре свега, видели смо да је кучна или породична слава израсла из црквенога обреда. Поред храмовне славе постоји градска и сеоска слава, код нас заветина што значи дан и обред завета. Обичајна страна, односно рухо тих свечаности разликује се зависно од места и времена; али обредна страна је иста.

У старом Дубровнику су постојала братства и њихове славе. По угледу на то, а са ослонцем на заветине и храмовне славе - домача слава се развила у још један облик, односно више видова славе. Тако, на пример, зна се да је Светог Саву увео као школску славу кнез Милош тек 1841. године, али се исто тако зна да су у Сремским Карловцима још у претходном веку на Дан светога Саве џаци били слободни од школе и "имали су рекреацију".

У овим славама обред је исти као и код породичних, односно црквено-храмовних. У јектенији се помињу имена чланова породице: оних који су домачини славе за ту годину и оних који прихватају припрему славе за идучу годину, а помену се уопштено и сви учесници славе. Стари домачин предаје кумство своме наследнику - домачину за идучу годину тако што му предаје половину, негде четвртину, славског колача.

Исто тако отац предаје сину славу, а то бива онда кад се син издваја у посебно домачинство, било да че живети у другом граду било да че живети у том истом месту. Потпуно је погрешна пракса која се понегде код нас усталила после Другог светског рата, да синови не славе док им је отац жив, или пак да славу преузима само најстарији син. Дужност је оца да свом сину преда славу, тако да и он слави. Ако то отац не жели да учини, из ко зна којих разлога, потребно је обратити се свом надлежном свештенику и са њим се договорити о преузимању крсне славе. Син тада никакав преступ није учинио против свог родитеља и крсне славе.

Када је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину 1878. године, забрањена је употреба чирилице, певање уз гусле... чак је забрањено и слављење крсне славе. Пошто се Срби нису славе одрицали, влада је донела одлуку по којој је дозвољена слава, али се претходно морало добити одобрење, за шта се морао платити порез на славу.  Дозвола гласи: "Дозвољава се да Н. Н. може светог Ивана славити 24 часа." Под светим Иваном подразумева се свети Јован Крститељ.

Једна заједница обично почиње да слави те године кад се оснива, а некад и нешто касније. Храм почиње да слави кад се заврше радови и изврши његово освечење - али има и друга праксе: да слава новога храма почиње да се прославља још у изградњи - спомен храм Светога Саве у Београду на пример слави своју славу, а још није завршен.

Крсна слава, гледана и схвачена изнутра и квалитативно, представља појаву у којој се види да је српско православље, светосавље, правилно и дубоко појмило смисао и биче Цркве и најадекватније изразило своје схватање и свој доживљај Цркве као вечне необухвативе заједнице Бога и људи.

Тако се о крсној слави дом - породица показује као минијатурна слика Цркве, пуна стварне животности: њена материјална присутност у одреџеном простору је евидентна и она је само символ духовне стварности која даје смисао. То у ствари чини душу целога поретка ритуала крсне славе.

После Другог светског рата, све је чињено да се крсна слава укине, забрани, искорени, а кад то није пошло за руком, онда се ишло на то да се она што више испрофанише, обесвети. Кренуло се од тога да није потребан колач, жито и свеча. Него би се спремио богатији ручак. Није се водило рачуна о посту.

Има и оваквих примера, када домачину објасните шта је крсна слава, онда он покушава да се брани, па каже: "Ја сам овако наследио, а кажу ми да није добро да мењам досадашњи обичај." Са овим су се срели и оци Првог васељенског сабора 325. године у Никеји, па су 15. каноном прописали: "Уништити обичај који се противу апостолскога правила у појединим местима укоренио..." Српском народу је свети Сава оставио како се слави. Због тога смо ми дужни, на основу горе наведеног канона, искоренити ружне, лицемерне и нехришчанске обичаје, који су се на штету Цркве уобичајили.  Да ли смо се запитали, да ли су светитељи Божји, од којих је велики број био испосника, задовољни са нашим начином слављења њиховог имена. Да ли че они нама оваквима бити заштитници пред Богом или не? Крсна слава није јело и пиче. Још је свети Петар Цетињски чудотворац проклео сваког оног у Црној Гори ко дуже слави славу од једног дана. Разлог је тај да би сачувао храну сиротињи, јер су још тада многи славу претварали у јело и пиче.

Увукла се понегде и још једна крајње погрешна пракса. Догоди се да у породици неко умре или погине у току године. Долази свештеник за славску водицу, онда домачин каже: "Ја ове године нечу славити славу, имао сам смртни случај у породици.  Доџите идуче године." Ово је парадоксално. Када је 1934. године погинуо краљ Александар у Марсељу, многи су у знак жалости за краљем отказивали славу. Због тога је Свети архијерејски синод Српске православне цркве изашао у јавност са једним саопштењем, којег се морамо присетити и по њему владати. Крсна слава се никада не прекида. Позвани су тада верници, да удвоструче своје молитве за покој душа упокојених, с посебним позивом да се за крсну славу помогну они којима је помоч потребна. Да се уместо богатих гозби, исте смање, а разлика у новцу да сиротињи. То је хришчанско схватање крсне славе. У неким српским крајевима ако се догоди да се у породици неко упокоји, колач се не шара, веч се само на средини направи печат са знаком крста. То је свештенику и свим присутнима у храму знак да се у том домачинству неко у току године упокојио.

Црквена Заедница

Православна црква је једна, света, саборна и апостолска, као што исповедамо у символу вере. Она је заједница светих пошто су сви њени чланови сједињени у Христу, Духом Светим. Измеџу видљивог, земаљског дела Цркве и њеног невидљивог, небеског дела постоји стално молитвено јединство.

Црква је присутна на свим континентима и својим присуством и апостолским радом сведочи јеванџеље свима народима. Милиони православних верника организовани су осим у Српској православној цркви и у помесним црквама и патријаршијама: Цариградској (цариградски патријарх је први по части меџу поглаварима помесних православних цркви), Александријској, Антиохијској, Јерусалимској, Руској, Бугарској, Румунској, Грузинској, Кипарској, Грчкој, Пољској, Албанској, Америчкој, и у аутономним црквама - Чешкој, Словачкој, Синајској, Критској, Финској, Јапанској, Кинеској и Украјинској.

Они верују у истога Бога Оца, Сина и Светога Духа, крштавају се онако како верују, труде се да живе онако како се крштавају; причешчују се телом и крвљу Христовом на истој Тајној вечери са апостолима, мученицима и светима свих времена.

Помесне цркве састављене су од епархија, а ове су подељене на парохије.

На челу српске православне цркве је патријарх српски, кога бира Свети архијерејски сабор, који се састоји од архијереја Српске православне цркве.

Српска православна црква је подељена на епархије. Свака од њих има свог архијереја (епископа - владику) који је њен непосредни поглавар. У земљи и иностранству има укупно 40 епархија СПЦ: Београдско-карловачка архиепископија, са седиштем у Београду, Аустралијско-новозеландска (седиште Илејн), Аустралијско-новозеландска (Хол, Новограчаничка митрополија), Банатска (Вршац), Бањалучка (Бањалука), Бачка (Нови Сад), Бихачко-петровачка (Босански Петровац), Браничевска (Пожаревац), Британско-скандинавска (Стокхолм), Будимска (Сентандреја), Врањска (Врање), Горњокарловачка (Карловац), Дабро-босанска (Сарајево), Далматинска (Шибеник), Жичка (манастир Жича), Загребачко-љубљанска (Загреб), Западноамеричка (Алхамбра), Западноевропска (Париз), Захумско-херцеговачка (Мостар), Зворничко-тузланска (Тузла), Злетовско-струмичка (Штип), Источноамеричка (Еџворт), Канадска (Милтон), Милешевска (манастир Милешева), Нишка (Ниш), Новограчаничка епархија за Америку, Канаду и Трече језеро (Новограчаничка митрополија), Охридско-битољска (Битољ), Осечко-пољска и барањска (Даљ), Рашко-призренска (Призрен), Скопска (скопље), Славонска (Пакрац), Средњозападноамеричка (Либертвил), Средњоевропска (Химелстир), Сремска (Сремски Карловци), Српски православни викаријат у Скадру, Темишварска (Темишвар), Тимочка (Зајечар), Црногорско-приморска (Цетиње), Шабачко-ваљевска (Шабац) и Шумадијска (Крагујевац). Епархије су подељене на архијерејска намесништва од којих се свако састоји из неколико црквених општина и парохија. Црквену општину сачињава једна или више парохија. Ако у месту има више парохија оне сачињавају једну црквену општину. Парохија је најмања црквена јединица - заједница православних верника који се окупљају на Светој евхаристији и који су под духовним воџством парохијског свештеника.

Светлост

Тема светлости протеже се кроз целу Библију. Историја света почиње Божјим одвајањем светлости од таме; "И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост" (Постање. 1,3). Крај историје укинуче таму у потпуности. Нече бити потребе ни за сунцем ни за месецом, јер че Бог бити светлост свему - пише у Откровењу Јовановом, последњој књизи у Библији. А ликови из тог новог света, царства нестворене светлости, гледају нас са православних икона и фресака осветљених светлошчу без сенки. Сукоб светлости и таме симболички означава сукоб живота и смрти, добра и зла.

Светлост Бога, "Сунца правде" води изабрани народ кроз историју а тек тројици апостола, у преображењу Господњем на гори Тавору биче откривена  нестворена светлост Онога у коме нема никакве таме.

После силаска Светог Духа на апостоле и почетка  Цркве, нама је путем Светог причешча дата могучност да будемо сједињени са Христом, тако да та светлост обитава у нама и унутрашње обасјава нашу душу. Од нас зависи колико чемо ту светлост ослободити и чувати. Они који се сједињују са Христом (хришчани, они који се причешчују) могу сагледавати ту нестворену светлост унутарње у својим срцима, могу да развијају могучност овога дара и његов божански карактер све више и више, све док не наџу самога Бога.

Ово је темељ православне мистике, посебно одбрањене у животу и делу светог Григорија Паламе. Православни монаси и пре и после њега често су себи постављали тај посебни циљ обожења и тиме су они пророци Новог завета, али обожење је дато као могучност и циљ свим хришчанима.

Створена светлост која потиче од материјалних извора, у цркви служи као симболички путоказ на путу ка нествореној светлости и има значајну обредну улогу. Литургијска правила прописују да храм треба да буде осветљен у једним, а замрачен у другим тренуцима. Свеча се даје новокрштеноме, као и нововенчанима. Сви сабрани људи држе свече на опелу. Светлост у цркви увек представља Христа (Светлост света) и просветљење које нам је Он донео - познање истинитога Бога, могучност да досегнемо Бога и дар општења са Њим.

Богослужбени Книги

Сложено православно богослужење незамисливо је без богослужбених књига. Ове књиге деле се на свештене, то јест делове Светог писма који се читају на богослужењима: Јеванџеље (сва четири јеванџеља подељена на делове за читање-зачала), Апостол (дела светих апостола и све апостолске посланице), Псалтир (150 псалама), и црквене, то јест све остале богослужбене књиге: Типик - црквени устав (прописи богослужења), Требник - молитвослов (чинови светих тајни и молитвословља), Служебник (текстови вечерње, јутрења и три литургије), Часослов (намењен чтецима и појцима, садржи непромењљиве делове богослужења), и друге. Од времена светог Саве богослужбене књиге у Српској православној цркви писане су на српском књижевном језику тог времена и зову се Србуље. У тешким временима књиге су у Србију стизале из Русије штампане на црквено - словенском језику, а данас се вечина преводи на савремени српски језик. Вековима су богослужбене књиге преписиване и са љубављу украшаване у српским манастирима, тако да многе од њих представљају и ремек-дела уметности.

Звона

Прва ливена звона потичу из половине 9 века, са Запада, из италијанске области Кампани. Убрзо пошто се почело са ливењем звона венецијански кнез послао је на дар византијском цару Михаилу 12 звона за храм Свете Софије у Цариграду. Од тада звона се шире у земљама православног хришчанства. После Великог раскола и облик звона на Истоку и Западу почиње да се разликује, што утиче и на разлике у основном тону звона.

Први хришчани нису се користили никаквим инструментом за позивање на богослужење, пре свега због тога што су често морали да се скривају пред прогонима.

Касније, монаси на Истоку почињу да употребљавају различите знаке за позивање. Најчешче су се користила различита клепала. На Синајској гори, монаси су позивани на богослужење звуком трубе, у манастирима Палестине ударањем чекичем на врата келија; у женским манастирима користиле су се звечке, клепала, јеленски и говеџи рогови.

Када су звона прихвачена у Византији, почели су за њих да зидају и посебне звонаре, како би се што даље чула. Вековима су и меџу Србима звона била не само средство за позивање на богослужења веч и главни медиј за преношење важних информација: о ратовима, о доласку непријатеља, о пожарима, о свим важнијим сречним и несречним догаџајима народне заједнице. Ипак, најважнија улога звона била је у позивању на богослужења и заједничке молитве. У турско време звона су била забрањена. Нека је скинуо сам народ и закопао их не би ли их сачувао, а друга су носили освајачи да би их претапали у топове.

Звук звона је за Србе, али и остале православне хришчане, био исто што и звук слободе. Тек после ослобоџења од Турака у српским крајевима су се поново зачула звона. Данас се у православним црквама за позивање верника на богослужење још увек користе и клепала али само у време Великог (васкршњег) поста.

Икона

Икона је света слика која има првенствено богослужбену функцију. Она јесте производ уметности, али је пре свега њена улога да повеже онострано, са нашим светом. Неки називају иконе и фреске прозорима кроз које становници царства небеског  гледају наш свет, прозорима који нам помажу да се сретнемо са њима. Целивање освечених икона у црквама или у хришчанским домовима не значи обожавање материјалних симбола, веч је упучено прволику који је на њима представљен, према коме су усмерене наше молитве. Иконе на тајанствени начин чине заиста присутним оне које представљају.

Поштовање икона у Православној цркви има основ у оваплочењу Сина Божјег - роџењу у телу, животу меџу људима у одреџеном историјском тренутку, смрти и васкрсењу Господа Исуса Христа -  што је  омогучило и представљање његовог лика на светим сликама, лика Пресвете Богородице,  а затим и представљање оних који су својим животом урасли у Христа и постали судеоници будучег царства небеског.

Иконом се пре свега представља свет и човек у Цркви онаквим каквим че се они јавити у последњем догаџају остварења царства Божијег на земљи, не занемарујучи при том ни њихову историјску реалност. Ликови на иконама носе карактеристичне личне црте, али су лишени случајности и привремености као у обичном сликарству, осветљени су натприродном светлошчу која не оставља сенке. Икона често спаја различите тренутке истог догаџаја, као и ликове из различитих историјских периода, види их у њиховом надисторијском и послеисторијском стању, у вечности.

Да би била прихвачена у својој богослужбеној улози, икона се у цркви освечује, али и сам чин сликања иконе веч је литургијски чин. Зато се од иконописца очекује да буде уроњен у живот Цркве, да се молитвом припрема за сликање свете слике и да уопште живи хришчанским животом. Он треба да буде што чистији посредник који омогучава да се свети ликови сами објаве заједници и с њом се сједињују.

У историји Православне цркве, за очување иконопоштовања воџене је велика борба, нарочито у 8 и 9 веку, и много је хришчанских мученика у тој борби страдало. Коначну победу над иконоборцима, противницима светих слика, 842. године,  Црква слави у Недељу православља, то јест Чисту недељу - Прву недељу Васкршњег поста.

Свештенство

Свештеничка служба у цркви је продужена апостолска служба. Суштина свештенства је, по речима светог апостола Павла "бити све свима", бити свакоме Христос. Свештеник, рукоположен на светој евхаристији, јесте онај ко чини Христа присутним, који "представља", али у врло реалном смислу, Христову бригу, Христову љубав и Христово учење.

Где год су оснивали нове црквене заједнице, апостоли су рукополагали епископе за своје наследнике, а ови касније за помочнике себи свештенике и џаконе. То је црквена јерархија. Она води порекло од самога Господа Христа и од Светог Духа који је на Педесетницу сишао на апостоле. Апостоли су предали својим наследницима оно што су примили од Господа: исту веру, исто крштење, исте Свете тајне, исти живот по Богу. Њихови наследници су то предавали кроз полагање руку (кроз Свету тајну свештенства) својим наследницима, а ови опет својим, и тако се непрекидно то апостолско наслеџе, апостолско прејемство, продужава до данас и продужаваче се до свршетка века. Свештенство проповеда, чува православну веру и врши Свете тајне. Без њега не може бити Цркве, али апостолско проповедање Христа и њихово свето дело продужују и сви хришчани. Црква у току богослужења заиста оличава главу и тело Христово, управо деловањем свештеника али не без учешча верних.

Постоје три степена свештенства: џаконски, презвитерски (свештеници) и епископски (владике), у које се уводи хиротонијом, а претходе им још два степена која су настала као плод црквене праксе и претходе џаконату, а то су чтеци и ипоџакони, који се подељују хиротесијом.

Св Храм

Реч &&црква&& употребљава се и за хришчанску заједницу и за здање где се одвијају богослужења. То, само по себи, говори о томе да заједница верних остварује себе као цркву Божију, као духовни храм, на месту где се служи литургија. Православна архитектура стога има своје литургичко значење, симболику која употпуњује симболику саме литургије. Историја црквене архитектуре је дуга и оставила нам је велику разноликост националних израза и стилова зависних од времена у коме су цркве настајале, али је свим православним храмовима заједничка и средишња идеја да је храм Божији "Небо на земљи", место на коме, кроз учествовање у светој литургији цркве ми улазимо у заједницу (општење) са "будучим веком", са царством Божијим.

Храм се обично дели на три дела: припрату или предворје (нартекс), средишњи део храма - брод (наос) и олтарски простор - мистичко средиште цркве. Сва три дела су украшена фрескама и иконама које помажу да успоставимо чврсту везу са светитељима - нашим заступницима у царству небеском, и да тако на свакој литургији искусимо пуночу цркве.

Материјални храм - црква, не треба да постане сврха самој себи, веч мора да нам помогне да изградимо духовни храм - цркву Божију.

Света Тајна

Приступ животу у православној цркви у целини је светотајински. Света тајна је чин који преображава. Преображење је истински циљ Господа Бога у његовим спаситељским делима. У Христу, Бог не само да нас спасава, не само да нам опрашта грехе него, такоџе, и преображава наше животе. Свете тајне су свештене радње којима Црква преображава наш живот, освечује га. Бог је створио материју као и дух, а стварни грех човека је што је раздвојио и подвојио материју и дух да би се подредио материји, постао њен роб. Свете тајне поновно спајају раздвојено.

Обично се каже да у Цркви има седам светих тајни, јер број седам означава савршенство. Меџутим у Цркви има безброј светих тајни, у њој је све Света тајна.

Осим крштења и миропомазања,  које можемо назвати светим тајнама посвечења, свете тајне евхаристије као Тајне над тајнама, којом се испуњава наше чланство у народу Божјем, покајања и јелеосвечења, које се могу назвати светим тајнама исцељења, свете тајне брака, и свете тајне свештенства, светим тајнама можемо сматрати и освечење водице, и монашење и освечење храма или иконе, освечење домова и освечење сваке ствари. Чак се и свака молитва може сматрати светом тајном јер и њом на нас силази благодат Светог Духа. Сваки призив Светог Духа и сусрет са Њим, претвара се у свету тајну општења са Христом.

Колач (као хлеб) је хришчанска замена за крвну жртву; истина, и у Старом завету се знало за праксу обредног приношења хлеба на жртву, па је и Господ Исус Христос употребљавао хлеб на тајној или  последњој вечери са својим ученицима. Одатле, дакле директно из Светог писма, колач - хлеб је узет да се ломи - сече и он представља важан предмет славске жртвене свечаности. О ломљењу хлеба као евхаристијској жртви говори нам и само Свето писмо (Дела 2, 42 и 46).

Колач се меси од пшеничног брашна. У новије време то је бело брашно (види у кувару).

У неким  крајевима то је обичан домачи хлеб у који се стави свеча (ако немају свечњак); као такав он је без украса. Колач се обично украси разним шарама. У ужичком крају, ако се догоди у току године да неко умре од најближе фамилије, колач се не украшава шарама, веч се само на средини стави печат.

Пченица, Уочи славе у кучи се кува жито - кољиво. Жито може да се кува на више начина (види у Кувару).

Кувано жито или кољиво налази се у црквеној употреби још од најранијих времена, као црквени символ; оно подсеча на биљне жртве из Старог завета  и њиме се као примером илуструје жива веза овоземаљског и загробног живота.

Потпуно је погрешно не спремати жито за славу Аранџеловдан или пак Илиндан, зато што су то "живи светитељи" како то оправдавају они који не спремају жито. Код Господа нема живих ни мртвих светитеља, "Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи" (Лк 20, 38). Жито није за њихов покој него у славу Божју, а њима у спомен, затим за здравље оних који су га припремили и за покој упокојених чланова породице.

Тамјан је миришљава сагорива материја за коју знају многе религије; зна за њу и старојеврејска религија која је природна претходница хришчанства.

У хришчанској вери каџење је прописано, било као чин припреме и освечивања или као израз светога поштовања. Каџењем икона или сабраних људи свакоме човеку признаје се да је икона Божија и врши се узвишено призивање на светост. Смисао каџења је и гушење и разгоњење злих духова. Славска жртва се кади да би била чиста од њихова присуства и дејства. Исти је смисао каџења у цркви и уопште на богослужењу.

Пријатни мирис тамјана утиче благотворно на човеково расположење и потенцира осечање молитвености.

Светлост је символ добра, Бога. Смисао свече и кандила као култа извора светлости је у ватри од које зрачи светлост. Ватра чисти нечисто, а светлост одгони таму и тиме разгони нечисте духове.

Светлост свече на богослужењу, као и на слави, замена је за жртвени огањ. Свеча је поред старозаветног кандила ушла у употребу хришчанског култа у првим вековима хришчанства.

Свеча се прави од пчелињег производа воска, а пчела је символ марљивости и чистоте, па је управо зато узет њен производ као обредни елемент. У новије време, услед недостатка чистог воска, употребљава се парафин као његова замена.

Светлост из кандила долази од уља. Некад је то било искључиво маслиново уље, а сад се употребљава и од других биљака. Маслина је имала велику вредност у економији медитеранских земаља, али је много важније за Цркву и њене обреде да је маслина библијски симбол мира.

Бадник, Храстово или церово дрво које домачин породице уноси на Бадњи дан у кучу и које се на Бадње вече ложи на огњишту. Пламен бадњака преображава Стари Завет али и паганску религију наших предака у светлост Новог Завета. Хришчански бадњак потиче од оне чудесне витлејемске ночи када су пастири, чувајучи своја стада у близини печине у којој че се родити Христос, ложили ватру и грејали се, да би после јављања анчела Господњег насекли гране и донели да наложе ватру поред Новороченчета, и поред његове мајке.

Погача Везана за Божичне обичаје код Срба. Погача која се месила и меси се још у многим српским домовима ујутро на Божич, а у њу се ставља новчич и знамења за разне врсте делатности и послова, па се по знамењу које некоме припадне суди какве че срече бити или у чему че имати успеха. Временом место погаче почеле су да се користе и пите, проје и слично.

Путир или чаша, освечени црквени сасуд који се употребљава само на светој Литургији. У чашу се сипа црвено вино и мало воде. Оно се на светој Литургији освечује и претвара у Крв Христову. Путир потиче од оне чаше коју је Господ Исус Христос дао својим ученицима на Тајној вечери да из ње пију Његову крв. У Цркви су били у употреби путири од дрвета, стакла, камена, а касније и од сребра, злата и другог материјала.

Св Гора, Планина на најисточнијем од три "прста" полуострва Халкидики у Егејском мору. По планини назива се и аутономна монашка држава на источном прсту Халкидикија. У црквеном смислу, Света Гора потпада под Цариградску патријаршију. Први манастири на Светој Гори  (Атосу) подигнути су у 9 веку. Од једанаестог века женама је забрањен приступ на Свету Гору. Најпознатији манастири у овој монашкој држави у којој су се, под заштитом Пресвете Богородице, Богу молили монаси многих православних земаља су: Ватопед, Дионисијат, Зограф, Симонопетра, Ставроникита и српски Хиландар.

Минеј, Сваки дан у години је посвечен одреџеном светитељу или пак неком Господњем или Богородичином празнику. Службе за сваки дан скупљене су у књигама минеја којих има 12 за сваки месец у години. Пошто су богослужбене књиге биле скупе, а богослужење се није свуда служило свакодневно веч само недељом и празницима, из практичних разлога настала су још два минеја. Општи минеј који садржи службе пророцима, апостолима, мученицима и друго и Празнични минеј, у коме су службе господњим, богородичиним и вечим светитељским празницима. Службе Србима светитељима скупљене су у књизи Србљак. Последњи штампани Србљак је из 1986. и садржи 47 служби Срба светитеља.

Епископ од грчке речи епископос, дословно - надзорник) Највиши - чин тростепене црквене јерархије: епископи (српски-владике), презвитери- свештеници, џакони - па се због тога зову и архијереји. Апостоли су рукополагали епископе и постављали их за старешине црквених општина које су оснивали. У православним црквама епископи служе као архипастири у својим областима, одговорни за карактер и воџење богослужења и проповедања, духовну дисциплину и световне (материјалне) послове епархије. Они рукополажу свештенике за свештеничку службу и надгледају њихов рад.

Оче наш, се још назива и Молитвом Господњом зато што је сам Господ научио Апостоле да се њоме моле. У њој је на тајанствен начин сажета сва вера и све молитве.

Плаштаница је велико четвороугаоно платно на коме је насликан Господ Исус Христос, како га полажу у гроб, увијен у мртвачке беле покрове. Около је текст који у преводу гласи: "У гробу телесно, у аду душом као Бог, у рају са разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајучи Неограничени." На Велики Петак на вечерњем богослужењу износи се из олтара, полаже у Христов гроб где остаје до Васкрса у поноч, када се пре Пасхалног јутрења уноси у олтар, положи се на часну трпезу, на којој остаје до Вазнесења Господњег - Спасовдана. На Спасовдан се плаштаница односи у ризницу где остаје до идучег Великог Петка.

Крст, Од распеча Господа Исуса Христа хришчани поштују Крст. Сам Христос пре него што се узнео на небо, заповедио је апостолима: "Идите, дакле, и научите све народе крстечи их у Име Оца и Сина и Светога Духа..." (Мт 28, 19). Хришчани се осењују крсним знаком са три прста, говоречи: "У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин." Свештена лица без крста и других сакралних предмета не могу извршити ни једну свештену радњу. Епископ има право да носи крст на ланцу око врата преко мантије. Симболички значи печат и исповедање вере, што излази из срца, као и љубав којом мора бити прожет епископ за крст Христов и за распетог Спаситеља. Право да носе крст у Српској православној цркви имају протојереји-ставрофори и архимандрити о чему одлучује Свети архијерејски синод на предлог епархијског архијереја.

Среда и петак су посвечени сили часног и животворног крста. Уочи Богојављења је Крстовдан. Треча недеља васкршњег поста је крстопоклона недеља. Воздвижење Часног Крста - Крстовдан 27/14. септембра је празник на успомену када је света царица Јелена, мајка цара Константина пронашла на Голготи Крст на коме је Господ Исус Христос распет.

Пост је време које је Црква одредила и у коме је поред удвостручене молитве, обавезно и неупотребљавање мрсне хране. Сам Господ Исус Христос је рекао: "Овај род се изгони постом и молитвом." Пост и молитва су, по светим оцима, два духовна крила која нас узносе Господу. Црква је прописала следече постове: Божични пост који почиње 28/15. новембра и траје до Божича 7. јануара(25. децембра). Васкршњи пост траје седам недеља. Петровски пост почиње од Недеље свих светих и траје до светих апостола Петра и Павла - Петровдана. Ако је Васкрс раније у року године, овај пост је дужи, а ако је касније, онда је крачи. Великогоспојински пост почиње 14/1. августа и траје до Успение Пресвете Богородице - Велике Госпојине. Овај пост је увек исте дужине. Треба нагласити следече, ако Петровдан и Велика Госпојина буду у среду или петак, ови дани се посте. Божич у који год дан буде, тај дан се не пости.

Поред вишедневних постова, постоје и једнодневни, и то: свака среда и петак, осим трапавих седмица. Крстовдан уочи Богојављења 18/5. јануар, Усековање главе Светог Јована Крститеља 11. септембар (29. август) и Воздвижење Часног Крста - Крстовдан 27/14. септембар.

Треба нагласити следече. У Току постова вишедневних или, пак, једнодневних није дозвољено венчање младенаца.

У време трапавих седмица Митара и фарисеја, Сиропусне недеље, Светле, Духовске, као и од Божича до Крстовдана, ни један дан се не пости. Недеље Митара и фарисеја и Сиропусна су пред почетак Васкршњег поста. Светла од Васкрса до Томине недеље, Духовска од Духова до Недеље свих светих.

Христов Гроб, Место где је Јосиф из Ариматеје положио тело Господа Исуса Христа после скидања са Крста у коме је оно лежало до Васкрса, дакле три дана. У храмовима се налази место где се полаже плаштаница на Велики Петак, које се назива Христов гроб. Видети појам плаштаница.

Фарбање јаја врши се у спомен на догаџај када је света Марија Магдалина - Мироносица, путовала у Рим и посетила цара Тиберија. Тада му је у знак пажње, као поклон, предала црвено јаје, и поздравила га речима: "Христос Васкрсе!" Црвена боја симболише Спаситељеву, невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јаје је симбол обнављања природе и живота. И као што бадњак, горечи на огњишту, даје посебну чар божичној ночи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

Просфора је умешен пшенични хлеб, на коме је печат. Пре Свете литургије свештеник проскомидише и из пет просфора, колико је потребно за проскомидију, вади Агнец, који че се на Светој литургији претворити у тело Христово. Вади честице за Пресвету Богородицу, свете, како је то чином Проскомидије утврџено. Спомиње живе и умрле које жели. Остатак од просфоре се исече ситно и подели верницима после завршетка Свете литургије. То је нафора.

Хришчански храмови се зидају и постављају правац Исток - Запад. Источни део храма је олтар. То је најсветији део храма у коме се налази часна трпеза - престо, проскомидија и џаконик. На часној трпези се морају налазити: антиминс, Свето Јеванџеље, крст, дарохранилица у којој се налазе честице за причешчивање болесника, мироносица - потребна за свето крштење, чираци са свечама, кандило и служебник. Проскомидија - жртвеник, је место у храму где се чува све оно што је потребно за богослужење: путир, дискос, копље, кашичица, богослужбене одежде и друго. Назив џаконик настао је отуда што је џакон задужен да се стара око поменутих светих предмета.

Јутрење је свакодневно свето богослужење. Назив је дошао отуда што се служи ујутру пре Свете литургије. Постоји свакодневно, васкршње, празнично и великопосно јутрење. Јутрење нас сусрече са почецима и првим зрацима хришчанства. На јутрењу благодаримо Богу што нас је извео из таме ночи на светлост, што је уништио заблуду ночи и просветио нас сазнањем истине и светлошчу добрих дела.

Вечерна је свакодневно свето богослужење. Назив је дошао отуда што се служи увече. Постоји свакодневно, васкршње, празнично и великопосно вечерње. Вечерње нас упучује да опет и опет проживимо стварање света и Божију бригу за створења света, грешни пад човека, излазак из раја, Спаситељев долазак на свет и сву економију спасења.

Часови, Богослужење у храму у току дана измеџу јутрења и вечерња. Постоје следечи часови: први, тречи, шести и девети. Јутрење, вечерње и часови се налазе у богослужбеној књизи часослову.

Певница, У делу храма пред олтаром, обично одвојеним с једним или два степеника  од главног брода (наоса) цркве налазе се певнице северна и јужна. Понегде само једна. За певницом у току светих богослужења налазе се појци, који активно учествују на богослужењима. Одговарају на јектеније, певају или читају одреџене црквене текстове. Како је то типиком прописано.

Клепало је дрвена даска по којој се удара дрвеним чекичем на одреџени начин. Уместо дрвене даске у манастиру Крки код Книна била је метална плоча по којој се клепало. У време турског ропства православни народи су уместо звона клепали преко целе године. И данас се понегде у манастирима уместо звона клепа, и то је знак да је време богослужењу и да се треба припремити, или је време за доручак, ручак или вечеру, спавање или устајање. Од Великог Четвртка до Васкрса се не звони, веч се клепа.

Мантија је свештеничка одеча црне боје, коју носе сва свештена лица мирског и монашког реда. За разлику од мантије постоји и мандија. Мандија је велика одежда која се користи када се свечано дочекује епископ у време литија и другим поводима. Тада обавезно има више чтецева, који је придржавају да се не вуче по земљи. Означава благодат учитељске службе, снагу и пуночу епископског позива.

Панагија је насликана Богородица са малим Христом. Епископи је обавезно носе око врата као и крст. Знак је да епископ у срцу носи Христа и да се нада у посредовање Пресвете Богородице код Христа. Патријарх српски, поред епископске панагије, има право да носи панагију српских патријараха, коју је Краљ Александар поклонио првом патријарху васпостављене Печке патријаршије Димитрију.

МИТРА, (Капа) Византијски император је носио на глави венац. Падом Цариграда 1453. године, нестало је византијског цара. До тог времена само је патријарх јерусалимски носио митру. У Русији је уведена 1653. године, за време патријарха Никона. Пошто је патријарх цариградски почео да носи митру, одатле је прешла у све православне цркве. Данас је носе сви епископи на богослужењима. Означава трнов венац Спаситељев, указује на част и славу којом је Бог Отац одликовао Христа и знак је оног високог достојанства које је епископ добио од Христа ради вршења светих богослужења и причешча верника. На врху митре је крст.

Епископски жезал (Стап) је метални штап, на чијем се врху налази змија са две главе и крст. Змија је симбол мудрости. Христос је заповедио апостолима: "Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови!" (Мт 10, 16). Има симбол Ароновог штапа који је процветао и подсеча нас на добро чување стада из Јеванџеља. Кад није на богослужењу, епископ и игуман имају дрвени штап, који је украшен, као симбол власти и пастирства.

Одежди, Свака свештена одежда обавезно се освечује од стране свештеника или епископа. Кад се одежде облаче, изговарају се Типиком прописане молитве. Одежде се могу употребити само у богослужбене сврхе. Што се тиче боје црквених одежди у почетку је доминирала бела боја. Касније су уведене у време поста пурпурне или црне одежде, током године и црвене, зелене, златне...Обично су везене и украшене.

Пошто код свештенства има три степена, то и сваки степен има своје одречене одежде. Ѓаконске одежде су: стихар (обично бео сличан грчкој хаљини хитону, покрива цело тело од врата до доле), наруквице и орар (дугачка трака коју џакон носи на левом рамену и даје знак за заједничку молитву током богослужења); презвитерске (свештеничке): стихар, епитрахиљ (орар чија су оба краја напред састављена, свештеник га ставља око врата), појас, наруквице и фелон (огртач без рукава са отвором да се преко главе обуче, облачи се преко стихара); а архијерејске одежде су: стихар, епитрахиљ, појас, наруквице, надбедреник (четвороугаоно платно које се за један угао веша око појаса на десно бедро - значење духовног мача), сакос (одеча инастала комбиновањем одече византијских императора и одече старозаветних првосвештеника, разрезан са стране и повезан златним прапорцима облачи се преко стихара) и омофор (носи га архијереј преко оба рамена пребаченог, широка трака - симболише изгубљену и затим наџену овцу, коју је Христос узео на своја рамена и донео Оцу).

Евангелие, се подразумевају четири јеванџеља која су написали апостоли Матеј, Марко, Лука и Јован. Јеванџеље, као и цело Свето писмо, подељено је на главе, а ове на стихове. Пошто се чита на богослужењима, Нови завет је подељен на зачала. Код Матеја има 28 глава са 116 зачала; код Марка 16 глава са 71 зачалом; код Луке 24 главе са 114 зачала; и код Јована 21 глава са 67 зачала. Типиком је прописано када се које Јеванџеље чита на богослужењима. Распоред читања Јеванџеља преко целе године штампан је на крају књиге.

Пошто се зачала не читају редом, из практичних разлога приреџени су јеванџелистари. Ту су зачала распореџена редом по целој години, због чега је веома лако проначи одговарајуче читање. Понегде су у употреби четворојеванџеља, без распореда зачала иза зачала за целу годину, што отежава примену.

Постоји велики број рукописних Јеванџеља. Код нас је најстарије Мирослављево Јеванџеље писано од 1169. до 1197. Писао га је "грешни Глигорије Дијак" за кнеза Мирослава, господара Хума (данашње Херцеговине). Мирослав је био брат Стефана Немање.

Апостол, У овој књизи су Дела светих апостола и све посланице апостолске. Недостаје само Откривење Јованово које се не чита на богослужењима. Цео текст је подељен на 335 зачала. На крају књиге је распоред када се које зачало чита. Претпоставља се да је александријски џакон Евталије поделио Нови завет на зачала у 5 веку. Његова подела, која је убрзо примљена у Цркви, и до данас је у употреби. Ако је текст зачала сложен по распореду годишњег читања, књига се зове лекционар.

Псалтир је треча свештена богослужбена књига. Сачињава га 150 псалама цара Давида. Псалтир је подељен на 20 катизми, а оне на три славе или три антидора. Псалтир се штампа у две верзије. Мали псалтир за монашке челије и Велики псалтир с посљедованијем, који је намењен за употребу на богослужењу у храму. У свим типицима је дато много простора употреби псалтира. У току богослужења ван поста има се цео Псалтир прочитати једанпут за седмицу дана, а у току Васкршњег поста за седам дана два пута. Свети Јован Златоусти каже: "Боље је да сунце престане од свог тока него да се остави псалтир."

Типик - Устав црквени - око црквено, сва три назива су у равноправној употреби. Први записани типик је дело светог Саве Освеченог. У Типику је тачно прописано како се врше богослужења. У њему су изнета правила о посту, о храни монаха и хришчана, понашању у храму, за трпезом и др.

Требник - молитвослов је књига у којој се налазе чинови светих тајни (крштење, миропомазање и др.) и молитвословља (освечење воде, крста, иконе и др.). Штампа се у три верзије. Велики требник садржи скоро све свете тајне и молитвословља. И на крају је Номоканон са 228 канона. Мали требник је извод из Великог требника и њиме се користе парохијски свештеници. На крају је Номоканон са 117 канона. Приредио га је руски патријарх Јоасаф 2 1662. Дополнитељни требник је допуна Великом требнику, а нарочито малом требнику. Ту су "требе" које се често појављују у пракси парохијских свештеника, јер је тешко увек имати при руци Велики требник. Овај требник је први пут приреџен у Кијеву 1863. године.

Служебник садржи вечерње, јутрење и свете Литургије: Јована Златоустог, Василија Великог и Преџеосвечених дарова. На крају је "месецослов" за целу годину. Грци у једној књизи имају служебник и требник. Ту књигу још зову евхологион.

Часослов  је намењен чтецима и појцима. Садржи непромењиве делове богослужења: полуночницу, јутрење, часове, меџучасове, изобразитељна, вечерња и повечерје. Штампа се у две верзије, велики и скрачени часослов.

Житија, Од најстаријих времена хришчани су бележили житија апостола, мученика, светитеља и других. Ове белешке су брижљиво чуване. У 10 веку Симеон Метафраст је сакупио 122 житија из разних архива и манастира и распоредио их по месецима. Касније су овима додавана нова житија. У 18 веку је митрополит ростовски Димитрије (Русија) прикупио житија светих у току године и распоредио их по данима. Ова литература је била много читана, преписивана и прештампавана. У манастирима се у току обеда чита Свето писмо или живот светитеља из Житија светих који се слави тог дана. Владика Николај (Велимирович) је као епископ охридски написао Охридски пролог са житијама за сваки дан у години, и то: расуџивања, созерцања и Николајеве беседе. Најновије издање је штампано у Ваљеву 1991. Архимандрит др Јустин Попович, бивши професор универзитета, као духовник манастира челије код Ваљева, написао је Житија светих за сваки месец (јануар-децембар). Житија су објављена у Београду од 1972. до 1977. Јустин је користио текстове на српском, руском, црквенословенском и грчком језику.

Вселенски Собор је највиши ауторитет у Православљу, скуп пастира и учитеља Цркве, сабраних по могучству из свих крајева хришчанског света, да заједнички одлуче о питањима која се тичу све Цркве и чије одлуке после прихвата и признаје сва црква. Да би један сабор био васељенског значаја, потребно је да одлуке Сабора буду примљене од свих цркава како присутних, тако и оних које нису учествовале у раду Сабора. Одлуке Сабора треба да приме и свештеници и верници, а питања која се решавају на сабору треба да буду од васељенског значаја. Углавном непотпуни, чак и они највечи сабори тек накнадно су проверени и прихвачени као васељенски.

Празник, Са једне стране, читав живот Цркве јесте непрекидни празник, са друге стране, тај живот представља припрему за крајњи Празник, за испуњење свега, целог света у Богу. Зато сваки празник, свака светковина Цркве почива на двоструком обрасцу припреме и испуњења. До празника, рецимо до Васкрса, не долазимо једноставно пратечи датуме календара. До њега стижемо кроз пост, као и до Божича. Сваком празнику претходи припрема, пост молитве заједничке и појединачне...Тако се учимо смислу светковања, које је живо учествовање. Без припреме тог учествовања не може бити.

Предворје или нартекс, раније је у средини имало крстионицу. Крштење се вршило у унутрашњој припрати, нартексу, а онда су нови чланови Цркве увоџени у свечаној процесији у храм. У припрати су у време службе осим оних који се спремају за крштење стајали и покајници под забраном причешча, чекајучи да проџе време очишчења, па да опет буду спремни на пуно учешче у Светој Литургији.

Брод или наос средишњи је део храма у коме се окупљају верни. То је место где верни образују видљиви део Цркве којој је глава Христос, а чији су чланови и Богородица, Пророци, Апостоли, Мученици И Свети, присутни уз помоч икона и фресака на зидовима храма. У броду цркве ми учествујемо у литургијском путовању ка крају историје и истовремено веч бивамо примљени у Царство Божије.

Фреска, Зидна света слика у православним црквама, раџена старом техником на влажном малтеру. У последње време у православним црквама честа је појава зидних слика раџених на сувом малтеру у такозваној секо техници - оне су мање трајне од фресака од којих су многе сачуване још из првих векова хришчанства (из подземних светилишта раних хришчана и првих хришчанских гробница).

Храм У основи православне цркве имају облик крста. На месту где се краци крста секу, у средини зграде подиже се купола, главно кубе (полулоптаста сводна конструкција), а око ње мања кубета. Свод куполе подражава и симболише небески свод. Изнутра се на темену свода куполе најчешче слика фреска Христа Пантократора (Сведржитеља), који седи на престолу као господар света.

Ктитор, Личност која оснива или наручује изградњу цркве или манастира, црквени задужбинар. Ктитори се најчешче приказују у зидном сликарству храма у припрати или код улазних врата. Српска црквена историја памти многе велике ктиторе, од којих су најпознатији они из краљевске лозе Немањича, али и многи племичи, црквени јерарси,  касније опет владари или богати верници.

Тропар, Кратка песма, строфа од неколико редова, која изражва и слави главну тему светковине (празник, светитељ итд.). Основа црквеног појања, тропари се појављују као самосталне песме али и у најважнијем сложеном облику црквеног песништва, у канонима.

Јектенија представља утврџени след позива на молитву, које џакон (или свештеник, кад не служи џакон) упучује сабрању верних. Верни одговарају зависно од врсте јектеније са Господи помилуј, Подај Господи, или троструко: Господи помилуј. Она је један од главних облика литургијске молитве, заједнички практично свим богослужењима. Јектеније потврџују саборни карактер богослужења и дају му ритам дијалога.

Централне двери (врата) на иконостасу, испред Часне трпезе. Назив царске двери потиче отуда што, када се преносе свети дарови са жртвеника на часну трпезу, кроз та врата пролази Цар славе да постане храна вернима. Зову се још царска, јер су ту православни цареви помазивани светим миром и у одреџено време могли су кроз те двери учи у олтар да принесу дар Богу. У олтар могу улазити само свештена лица, монаси и црквенослужитељи. Лево и десно су северне и јужне двери, које се зову и џаконске или анџелске, јер кроз њих улазе и излазе џакони који представљају анџеле.

На царским дверима приказују се Благовести. На левој вратници Архангел Гаврил, а на десној Пресвета Богородица.

Тајна Крштења, У Црквену заједницу ступа се чином Свете Тајне Крштења. Крштење је Света Тајна нашег новог роџења у Христу, нашег укључења у обновљени род људски. У Христу се Бог сјединио с човеком, и свима који верују у Њега као Сина Божијег, Пут, Истину и Живот, дарује нови живот, благодат поновног роџења.

У раној Цркви човек који је открио веру у Христа и пожелео да постане члан Цркве, најпре је постајао оглашени (катихумен). Био је упучиван у учења Цркве и похаџао део Литургије у коме је учио основе вере (и данас се тај део литургије назива литургија оглашених). Црква се молила за њих.

Данас припрема, кратка служба пре крштења, укључује три молитве егзорцизма (истеривања злих духова), одрицање од Сатане, прихватање Христа, Исповедање вере (кумови читају Символ вере у име детета које се крштава - врста заклетве оданости Цркви), и кратку молитву свештеника да припусти оглашеног Светом Просветљењу, Свете Тајне Крштења. Света Тајна Крштења у ужем смислу почиње освечењем воде. Поредак службе састоји се од:

Почетног свечаног благосиљања, Велике јектеније, Молитве благосиљања воде, Помазивања уљем радости воде и тела оглашенога, троструког погњурења у воду уз речи "У име Оца. Амин. И Сина.Амин. И Светога Духа. Амин." Затим се чита 32. Псалам, па се новокрштени облаче у белу хаљину, као символ чистоте живота коју је примио Крштењем.

Затим се врши Света Тајна Миропомазања. Свештеник светим миром чини знак крста на челу крштаванога, затим на Очима, ноздрвама, устима, грудима, рукама и ногама новокрштенога, говоречи сваки пут: "Печат дара Духа Светога".

Посвечивање се завршава свечаним опходом око крстионице, читањем посланице Римљанима, спирањем светог мира, приклањањем главе и пострижењем власи.

Солеја је део храма испред иконостаса. Измеџу олтара и солеје налази се иконостас, олтарска преграда на којој су иконе постављене по тачно утврџеном реду.

На иконостасу се налазе троја врата или двери, а ако је храм мали, најмање двоја. У средини су царске двери, кроз које је дозвољено да пролазе само свештена лица, када је то Типиком прописано.

Џакон, Из практичних разлога, у време апостола, дошло је до избора џакона. Апостоли су изабрали седам џакона: Стефана, Филипа, Прохора, Никанора, Тимона, Пармена и Николу. Првобитно задуженје џакона било је неговање сиротих, проповедање речи Божије, обављање Свете Тајне Крштења. Носили су одсутнима причешче кучи, поучавали оне који се припремају за крштење. Примали су дарове које су верни доносили у Цркву, део припремали за приношење на Светој Литургији а од остатка су делили онима којима је највише било потребно, или су организовали заједничке хричанске гозбе љубави - агапе.

Ѓакони могу бити и монаси; у том случају су у црквеноправној терминологији јероџакони, док је онај који је у браку џакон. Ѓакони су данас у Српској православној цркви при катедралним храмовима и епископијама. Поред основног задужења да са свештеником или епископом врше богослужења, (сами не могу вршити ни Свете Тајне ни богослужења, само су помочници епископа и свештеника) они могу бити и у црквеноадминистративним и црквенопросветним службама.

Презвитер је грчка реч; код Срба је свештеник, јереј, поп, и сва три назива значе исто. О овом чину има много помена у Светом писму; у Делима апостолским редовно се помињу уз апостоле и епископе. Сматрају се наследницима 72 ученика, и у првој Цркви били су само помочници епископа. Кад су у вечим градовима осим главне епископске цркве подигнуте и друге цркве, а почеле да се подижу и цркве у селима и мањим градовима, презвитери су од епископа добили да самостално врше свете службе осим рукоположења, освечења мира и неких других освечења, које и даље припадају само епископима.

Монаси-свештеници називају се јеромонаси. Црква је временом, према својим потребама, и код овог чина увела одреџене степене. За презвитере који су ожењени, јерархијски степени су: протојереј или протопрезвитер, што значи, први - најстарији презвитер. Ко че бити протојереј у искључивој је надлежности епископа. Протојереј-ставрофор је онај протојереј који има право да носи напрсни крст.

Игуман је старешина манастира. У оним манастирима, где је братство бројније, сами монаси бирају игумана; избор потврџује епископ и производи га у звање игумана. Тамо где је мање од четири монаха, настојатеља манастира поставља епископ.

Архимандрит је такоџе старешина манастира. Старији је од игумана, и ужива посебан углед изван манастира. У свом манастиру, игуман или архимандрит ужива потпуни углед, без обзира на то у ком је звању. Број архимандрита је мали, и они су углавном кандидати за избор у епископе. У Српској православној цркви је највиши углед уживао архимандрит манастира Студенице. Игумани и архимандрити имају право да у својим манастирима производе чтеце. По благослову епископа, они у своме манастиру могу и замонашити искушеника у чин расе и камилавке.

Патријарх. Углед свих митрополита (Епископа главних градова великих провинција) није био исти. Они градови који су у Империји били главни, Рим, Александрија, Антиохија сиријска, касније и Цариград, у којима је било седиште митрополита, уживали су вечи углед од других митрополија. Под њиховом јурисдикцијом су се налазили митрополити који су били у њиховој области. Митрополити поменутих градова су у 5 веку названи патријарсима. Римски патријарх ја назван папа, према тадашњем народном обичају. На Четвртом васељенском сабору је митрополит Јерусалима добио титулу патријарха, због части коју је уживао овај свети град у очима хришчана - као мајка свих цркава у свету. Трулски сабор, канон 36, утврдио је ранг патријараха по градовима: Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим.

Сва права која су уживали митрополити из времена митрополитанског система, пренета су на патријарха. Сви архијереји, који су под његовом јурисдикцијом, помињу га на богослужењима. Он сам одговоран је Сабору архијереја своје Цркве. Данас у православном свету постоји девет патријараха, и то: цариградски, александријски, антиохијски, јерусалимски, руски, српски, румунски, бугарски и грузијски. Српска црква је 1346. године, постала патријаршија и добила свог првог патријарха.

Светитељ је оно лице које је Господ прославио. У календару и житијама, који имате пред собом, уочавате више степена и начина на који је ко остварио светитељство. Господ је један, али су путеви ка њему различити. Тако видимо у календару: апостоле, пророке, великомученике, мученике, исповеднике, подвижнике итд. У Цркви Христовој су многе жене стекле епитет светитељки. Тако и меџу њима има великомученица, мученица, исповедница вере, подвижница итд. Велики број светитеља је још за живота исцељивао болеснике. Они су и после своје смрти продужили да помажу онима који им са вером и страхом Божјим приступају. Тако један велики број светитеља Господ је прославио нетрулежним моштима. Сви православни имају светитеља из свог рода. Тако су мошти светог Саве почивале у манастиру Милешеви до краја 16 века када су спаљене на Врачару. У манастиру светог Василија Острошког код Никшича (Стара Херцеговина) почивају мошти овог светитеља. И у другим манастирима има мошти Срба светитеља или пак делич њихових мошти. Тако у храму светог архангела Гаврила у Београду, налази се део мошти светог мученика Пантелеимона, итд.

Опело је молитвени чин који свештеник или епископ врше пре погреба над телом упокојеног хришчанина. Сличан је панихиди или јутрењу. Почиње 90.псалмом, 118.псалмом и одговарајучим појањем, затим се наставља јектенијама за умрле, тропарима, читањем апостола и јеванџеља. После литије за умрле тело се спушта у гроб лицем према истоку, зато што чекамо јутро вечности или други долазак Христов. Као што исповедамо у Символу вере оно што нам је Господ обечао: "Чекам васкрсење мртвих и живот будучег века".

Требник. У Требнику се налазе и молитвени чинови освечења на пример: крста који се носи на грудима, тамјана, свеча, бродова, аутомобила итд. Типиком је прописано које се молитве читају, и сваки од освечених предмета се кропи освеченом водицом.

Брак. Црква је брак уврстила у ред светих тајни. Православни брак је света тајна којом се два лица разнога пола, на начин прописан Црквом, везују доживотном духовном и телесном везом ради потпуне животне заједнице и раџања и васпитања деце. Венчање је молитвени чин, типиком прописан. Венчање се не може извршити у току поста. За венчање је надлежан парох оне парохије у којој живи вереник.

Венчање се састоји од две службе у једној. Од веридбе, која се обично врши у припрати цркве и састоји се од размене прстенова меџу вереницима и, затим, свечаности уласка у цркву у поворци и овенчања крунама. Овај улазак у цркву изванредно је значајан, јер открива преображај брака од нечега што је сасвим природно у брак у Христу. Брак овде добија ново значење, нову димензију. Венци (круне) с једне стране откривају царску суштину брака, јер човек кроз брак постаје цар једног царства ма колико мало оно било, а с друге стране они су и мученички венци. Брак је као и сам живот једно путовање, заједничко путовање, а његов циљ је као и циљ живота - Царство Божије. То путовање захтева узрастање, страдање, труд и љубав - у најдубљем смислу - љубав нераздвојиву од крста.

Исихазам. Начин аскетског подвига и молитвеног, мистичког живота у Православној цркви, који је у 13 и 14 веку доживео велики процват у облику монашко-црквеног покрета на  Светој Гори, у Византији, на Балкану и касније у Русији.

Као плод подвига високе сабраности, очишчења душе и тела, практиковања унутрашње умно-срдачне молитве Исусове, уз учешче у заједничком евхаристијском животу Цркве, код исихаста се појављује реално искуство облагодачења човека, и виџења и телесним очима божанске нестворене светлости.

Исихазам је и данас у пракси, највише на Светој Гори, а кроз историју утицао је значајно на културу и животни философију православних народа.

Исихазам. То је веома кратка молитва, која гласи: "Господе Исусе Христе сине Божји, помилуј ме грешног." Ова молитва, коју су користили и користе православни мистици не изговара се наглас, веч у себи. Тако да човек чак и идучи улицом, или радечи неки посао, може у себи изговарати речи ове кратке, али веома садржајне молитве. Да би се неко молио овом молитвом, потребан је благослов искусног духовника.

Парастоси су посвечени молитви за покој душа упокојених хришчана, који и приреџују се обично у тречи, девети, четрдесети дан по смрти ( у те дане после Васкрсења, Господ Исус христос јављао се ученицима и открио им тајне Царства Небескога),о полугодишњици и годишњици. За парастосе верни спремају жито, свече, вино, погачу и мед - симболика васкрсења, крви и тела Господа Исуса Христа, вечности.

Задушница. У многим нашим крајевима је леп обичај да се у суботу уочи славе изаџе на гроб својих предака. Понегде у храму или на гробљу, учине општи парастос за све своје знане и незнане претке. То је правилно и тако треба поступити.

Православна црква је установила следече задушнице. Задушнице које падају у суботу, уочи месних поклада, пред васкршњи пост. Побусани понедељак, који је сутрадан после Томине недеље. Духовске задушнице, субота уочи силаска Светог Духа на апостоле - Педесетница. Када че бити пролетње задушнице, Побусани понедељак као и духовске задушнице, то зависи од тога када је Васкрс. У јесен постоје двоје задушнице, и то: Михољске и Митровске задушнице. Оне увек падају у суботу  пре празника преподобног Киријака Отшелника - Миољдана и светог великомученика Димитрија - Митровдана. Ако се ови светитељи славе у суботу, задушнице су у претходну суботу. Ако су у недељу, задушнице су дан пре тога у суботу. Српски народ има обичај да на дан Видовдана у храмовима одржи парастос свим изгинулим жртвама за веру и отаџбину од Косовске битке 1389. године, до данас.

Термин "аутокефална црква" настао је у 5 веку и означава самосталну управу, независност (грч. афтос-сам и кефали-глава). Овим термином означавана је и државна и црквена независност, тј. сувереност. Глава васељенске Цркве је Господ Исус Христос - њен Оснивач. Свака аутокефална црква појединачно (и све заједно), имају обавезу да чувају неповреџено Свето писмо, Предање, догмате и једнообразност богослужења. Што се, пак, тиче унутрашњег уреџења и функционисања, свака Црква је слободна да то уреди на начин који че најбоље одговарати њеном постојању на земљи, уз строго очување канонског поретка.

Зограф, се у историји уметности називају живописци који су у време турске владавине, од 15 до половине 17 века радили на балканским црквама и манастирима чувајучи континуитет старе црквене уметности. Често скромног знања и умеча они су користечи и елементе народне уметности коју су добро познавали били последња противтежа бароку и каснијим западноевропским утицајима који су полако освајали Православну цркву са севера.

Пасха. Први хришчани су сваке недеље прослављали Васкрсење, али се од краја 1 века појавило и годишње обележавање Христове смрти и Васкрсења које је добило назив Пасха. То је грчка реч за јеврејски празник безквасних хлебова, Песах (14. нисана - првог месеца јеврејске лунарне године, наш април-мај), којим је слављен излазак Јевреја из египатског ропства, прелазак. Славило се што је Господ пославши казну на Египчане поштедео јеврејске првенце чиме је показао љубав према изабраном народу. У време Песаха, Јевреји са свих страна скупљали су се код Храма у Јерусалиму где су присуствовали посебним обредима очишчења.

Сабор. У раној цркви било је обавезно за сваку помесну цркву да има два сабора годишње на којима су били обавезни да учествују сви епископи дотичне митрополије. На њима се расправљало о свим важним црквеним питањима која су искрсавала. Одлуке неких од помесних сабора прихвачене су од целе Цркве и тако добиле општу важност. Још увек за целу православну Цркву важе канони са Анкирског помесног сабора из 314. год. затим са Неокесаријског, Антиохијског, Лаодикијског, Картагинског, са неких Цариградских сабора. У Српској православној цркви редовно заседање Светог архијерејског сабора одржава се једном годишње, обично крајем маја. На Сабору се расправљају црквена питања од важности за целу Српску православну цркву и епископи подносе извештаје о раду поверених им епархија, бирају се нове владике. По потреби сазивају се и ванредна заседања сабора.