Dinastija
Grcinic
Najistaknutiji predstavnik ove vlastelske porodice, uslovno
nazvane Grnicici, bio je Jovan Oliver, velmoza visokog ranga
i jedan od najmocnijih velikasa posle proglasenja Srpskog
carstva. Jovan Oliver je bio potomak izvesnog Grcina i pripadao
je porodici koje zivela u Srbiji gde je i rodjen negde oko
1310. godine, iako je njegovi ime Oliver zapadnjackog porekla.
Titulu despota dobio je od Cara Dusana, svakako pre 1349.
godine, kada se prvi put pominje kao despot. Uz titulu despota
dobio je i dozvolu da kuje sopstveni novac. Drustveni i
politicki uspon despota Jovana Olivera izrazit je u godinama
osvajanja cara Dusana i njegovih pohoda  ka
jugu. Pocetkom leta 1342. godine docekao je Velikog domestnika
Jovana Kantakuzina, sa kojim je sklopio dobro prijateljstvo.
Sastanak sa njim je odrzan u Pristini jula 1342. godine,
i na njemu je sklopljen ugovor o savezu protiv legitimne
carigradske vlade. Posle zakljucenog ugovora izmedju kralja
Dusana i Jovana Kantakuzina, saveznici su krenuli u prvu
ofanzivu. Ni ovaj, ni sledeci pohod na Ser, nisu urodili
plodom, kao ni saveznistvo Jovana Olivera i Jovana Kantakuzina,
ali je upadljiva uloga Jovana Olivera u politickim previranjima
na pocetku Dusanovog naglog napredovanja u osvajanju vizantijskih
teritorija.
Despot Jovan Oliver bio je ozenjen Anom Marijom (Marom)
i sa njom je imao jednu cerku i sest sinova: Danicu, Krajka,
Damjana, Vidoslava, Dabiziva, Rusina i Olivera. O datumu
smrti Jovana Olivera nema nikakvih podataka. Svaki mu se
trag gubi na pocetku vladavine cara Urosa, pa se moze pretpostaviti
da je umro posle 1356. godine. Sahranjen je u svojoj zaduzbini
manastiru Lesnovu, uz spoljni zid crkve Sv. Arhistratiga
Mihaila. Despot Jovan Oliver je iza sebe ostavio maloletne
naslednike na koje se, u vreme krupnih promena u srpskoj
drzavi, nije moglo racunati. Posle oceve smrti oni su izgubili
svoje posede, od kojih je jedan deo pripao kralju Vukasinu,
a kasnije su njima vladali Dejanovici. Iza despota Olivera
ostala je i njegova zaduzbina, manastir Lesnovo sa crkvom
posvecenom Sv. Arhistratigu Mihailu. To je jedna od najlepse
ocuvanih zaduzbina XIV veka.
Dinastija Dejanovic
Medju istaknute velmoze koji se pojavljuju na vrhuncu srpske
srednjevekovne drzave, pod carem Dusanom, sa visokim titulama,
velikim ovlascenjima i poprilicnom materijalnom moci, svakako
spada sevastokrator, despod Dejan, gospodar neuobicajeno
velike oblasti koja je obuhvatala zupe Zegligovo i Presevo.
Poreklo despota Dejana nije utvdjeno. Bio je ozejnem Dusanovom
rodjenom sestrom Teodorom, potonjom monahinjom Evdokijom.
Kada je sevastokrator Dejan dobio titulu despota, nije tacno
utvrdjeno ali se sa titulom sevastokratora pominje poslednji
put 10. avgusta 1355. godine. U vreme preraspodele snaga
u Srpskom Carstvu, poodmakle godine su ga odvojile od aktivnog
politickog zivota, te je vise paznje posvecivao svojim zaduzbinama,
pre svega manastiru Arhiljevici. Uspon oblasti despota Dejana
prekinut je ili njegovim povlacenjem u manastir, ili smrcu,
negde pre decembra 1371. godine.
Despota Dejana nasledili su maloletni sinovi Jovan i Kostantin,
koji ce posle maricke bitke formirati prilicno veliku drzavu.
Braca su zajedno upravljala prostranom oblascu u istocnoj
Makedoniji, mada se isprave sa potpisom starijeg Jovana
Dragasa cesce pominju. On je i nosio znake despotskog dostojanstva.
Kao despot se prvi put pominje 1373. godine ali je izvesno
da je titulu dobio od cara Urosa. Braca Dejanovici bili
su turski vazali, ali su zadrzali siroku
unutrasnju samoupravu. Konstantin, mladji brat despota Jovana,
nije nosio ni jednu od visokih vizantijskih titula kao ni
vecina oblasnih gospodara posle smrti cara Dusana. Jedino
dostojanstvo koje je Konstantin Dragas nosio bilo je zvanje
"gospodina". Kada je sultan Murat I krenuo na
Srbiju, na Kosovo polje izbio je preko oblasti Konstantina
Dragasa. Sudbina gospodinu Konstantinu, kao turskom vazalu,
nije bila naklonjena pa ce pri sultanu Bajazitu i zavrsiti
svoj zivot. 17. maja 1395. godine, kod mesta Rovina u Vlaskoj,
kao Bajazitov vazal gospodin Konstantin je izgubio zivot.
Najlepsi spomenik u zemljama koje su drzali braca Dejanovici,
svakako je crkva Sv. Jovana Bogoslova u Poganovu, gde se
na kamenom zapisu pominju gospodin Konstantin i gospodja
Jelena, Konstantinova cerka. Jelena se ovde pominje kao
gospodja iako je bila carica, buduci da ju bila udata za
vizantijskog cara Manojla II Paleologa. Sa njim je rodila
osam sinova od kojih su Jovan VIII i Konstantin XI bili
vizantijski carevi. Konstantin XI Paleolog, poslednji vizantijski
car, poginuo je na zidinama Carigrada 29.maja 1453. godine,
kada je i Vizantijsko Carstvo prestalo da postoji.
Dinastija Kotromanic
Dinastija Kotromanica vladala je srednjevekovnom bosanskom
drzavom od sredine XIII veka, pa sve do njene propasti 1463.
godine. Poreklo porodice nije pouzdano utvrdjeno, ali se
zna da su prvi bosanski banovi, Kulin, Stjepan i Ninoslav,
bili njeni clanovi. Kao vladar posle bana Ninoslava pojavljuje
se Prijezda. Sa titulom bana pojavljuje se jos za Ninoslavljevog
zivota, a nije iskljuceno da je vec tada povremeno dolazio
na vlast. Neposradno posle sredine XIII veka, Prijezda I
je bio pokoran ugarskom kralju Beli IV, i kao verni ugarski
vazal vladao je jednim delom tada podeljene Bosne.
Prijezda I je imao tri sina: Stjepana, Prijezdu II i Vuka.
Prijezda II delio je uz Stjepana vlast u  Bosni
do 1290. godine, dok se Vuku gubi svaki trag. Posle 1290.
Prijezda II se vise ne pominje i na celu bosanske drzave
ostaje samo Stjepan, koji je na vlast dosao negde izmedju
1287. i 1290. godine. Nakon smrti Stjepana I, nesto pre
1314. godine, u Bosni su izbili nemiri. Posto se protiv
banove udovice podigla jaka opozicija, ona sa sinovima odlazi
u Dubrovnik, ali se jos za vrema vrhovne vlasti Mladena
II vraca u Bosnu, a njenog sina Stjepana Mladen II prihvata
za svog sticenika.
Stjepan II Kotrmanic vladao je Bosnom najpre kao vazal Mladena
Subica, a zatim i samostalno od 1322. do 1353. godine. Posle
smrti kralja Milutina, dinasticki razdori u Srbiji omogucili
su Stjepanu II da saposedne Soli u Usoru. U prolece 1326.
godine, banu Stjepanu pripali su i krajevi Huma sve do reke
Cetine, zbog cega se on pominje i kao gospodar humski. Ovim
osvajanjima udvostrucio je teritoriju bosanske drzave.
Dinastija Kosaca
Ishodiste zemlje koju su Kosace posedovale cinila
je oblast oko sastava Pive i Tare, oko Foce, gde se nalazilo
selo Kosac po kome je porodica dobila ime. Vlatko Vukovic,
sin Vika Kosace, prvi put se pominje 1378. godine kao poslanik
kralja Tvrtka I u pregovorima s Dubrovnikom. Kao vojvoda
bosanske vojske potukao je Turke 1388. godine kod Bilece.
Ipak ce vojvoda Vlatko ostati poznatiji kao ucesnik boja
na Kosovu 1389. godine. Umro je 1392. godine, a njegove
zemlje preuzeo je njegov sinovac Sandalj Hranic Kosaca.
Sandalj je od strica nasledio i titulu vojvode. Preko cetiri
decenije aktivnog politickog zivota ovog najmocnijeg velikasa
svog vremena obelezene su znatnim prosirenjima teritorije
Kosaca. Cela Sandaljeva oblast je prakticno bila izuzeta
od vlasti bosanskog kralja, te je vodio potpuno samostalnu
politiku. Zbog pomoci kralju Ladislavu da dodje na ugarski
presto dobio je gradove Skradin i Ostrovcu. Ucestvovao je
i u zbacivanju sa vlasti kralja Ostoje i svojoj teritoriji
pripojio je oblasti porodice Sankovic. Sandalj Hranic, "po
milosti Bozijoj veliki vojvoda bosanski", umro je iznenadnom
smrcu 15. marta 1435. godine. Sahranjen je u crkvi Sv. Stefana
na Scepan polju. 
Sandaljeva braca, Vuk i Vukac Hranic, ziveli su u senci
svog starijeg brata. Upravljali su zemljom u Gornjem Podrinju
i zupama Govse i Jelaca. Ivan Vukovic, sin Vuka Hranica,
bio je jedno vreme uz svog brata od strica, Stefana Vukcica,
ali je kasnije stupio u sluzbu Mletacke Republike.
Stefan Vukcic Kosaca, "veliki vojvoda rusaga bosanskog",
potonji "herceg od svetog Save", bio je jedan
od najmocnijih velikasa srednjevekovne Bosne i najznacajniji
Kosaca. Vec od 1432. godine upravljao je zemljama nasledjenim
od oca Vukca, a posle 1435. godine preuzeo je mesto svog
strica Sandalja Hranica u tadasnjim istorijskim zbivanjima.
U sukobu sa porodicom Pavlovic uspeo je da zauzme neke njihove
teritorije. Ceste sukobe sa Tvrtkom II produzio je i sa
Stefanom Tomasem, ali su ti sukobi prestali kada je postao
ugrozen od strane Mlecana. Krajem 1448. godine, Stefan je
poceo da se naziva hercegom. Nije poznato od koga je dobio
ovu titulu ali se pretpostavlja da je titulu uzeo sam. Njegov
pokusaj da grad Novi- kasnije po njemu nazvan Hercegnovi-
razvije u trgovacku luku, doveo ga je u sukob sa Kotorom
i Dubrovnikom. Do zavrsetka ovih sukoba doslo je sredinom
1454. godine. Posle pada Bosne, 1463. godine, njegove zemlje
postepeno osvajaju Turci i Mlecani. Pred kraj zivota, hercegu
Stefanu je od njegove prostrane zemlje ostalo samo uzano
podrucje oko grada Novog. Umro je 22. maja 1466. godine.
Vladislav Hercegovic, najstariji sin hercega Stefana, bio
je u sukobu sa ocem jos od rata sa Dubrovnikom. Godine 1453.
sultan Mehmed II ustupio je vojsku Vladislavu, sa kojom
je on naneo poraz ocu i preuzeo vlast nad jednim delom hercegove
zemlje. Iako se izmirio sa ocem, nije bio zadovoljan podelom
zemlje pa je zato bio iskljucen iz ocevog testamenta, a
nakon 1469. godine trajno ce se naseliti u Ugarskoj. Vlatko
Hercegovic, bastinik hercega Stefana, nasledio je od oca
titulu hercega i posede oko Novog. U svojoj politici oslanjao
se na ugarskog kralja i Veneciju. Umro je 1489. godine na
Rabu. Najmladji sin Stefana, Stefan Hercegovic, poturcen
je 1470. godine i dobio ime Ahmed-pasa. Ubijen je u leto
1517. godine, a sahranjen je u "dvoristu dzamije u
kasabi Herceg".
Dinastija Dinjicic
Vrlo bliski Zlatonosovicima, bili su Dinjicici, vlastelka
porodica sa druge polovine XIV veka. Ziveci okruzeni mocnim
susedima, nisu uspeli da se uzdignu do ranga najznacajnijih
porodica poslednjeg stoleca Bosanske Kraljevine. Oblast
koju su drzali nalazila se u Podrinju i priblizno se moze
svesti na dolinu Jadra. Zupan Dinjica prvi put se pominje
aprila 1378. godine.
Dragisa Dinjicic bio je aktivni sudeonik u zaveri protiv
kneza Radoslava Pavlovica i ucesnik u ubivstvu ovog bosanskog
vlastele 23. avgusta 1415. godine. Knez Dragisa se cesto
pominje u dokumentima Tvrtka II, kao jedan od njegovih saboraca
u napadu na Srebrenicu. Licnosti Pavla i Kovaca, brace Dragise
Dinjicica, manje su poznate. Kovac je u jednoj povelji kralja
Ostoje tituliran kao vojvoda. Vojvoda Kovac je imao sinove
Petra, Tvrtka i Ivanisa. Petar Kovacevic-  Dinjicic
prvi put se pominje kao vojvoda 1436. godine. 27. jula 1440.
godine primljen je za dubrovackog gradjanina. Niz godina
vojvoda Petar je bio najistaknutiji predstavnik porodice.
Vojvoda Petar je pomogao despotu Djurdju da zauzme Srebrenicu
krajem 1443. godine, zbog cega mu je Djuradj Brankovic poverio
nadzor nad jednim gradom. Petar je u medjuvremenu napustio
despota Djurdja, jer je po nalogu kralja Tomasa maja 1455.
godine napao Srebrenicu. Despot Djuradj je uspeo da odbrani
grad od napada vojvode Petra, pri cemu je Petar ubijen.
Na celu porodice nasledio ga je njegov brat Tvrtko Kovacevic-
Dinjicic. Dokumenta ga prvi put pominju septembra 1439.
godine kao kneza u Jadru, a kao vojvodu 22. maja 1462. godine.
Neki clanovi ove porodice pobegli su tada u Dubrovnik. Imenom
se medju njima pominje samo Ivanis Kovacevic, za koga se
kaze da je u Dubrovnik dosao a sinom i cerkom. Nije poznato
kako su dvojica Dinjicica, Zarko i Vukic, kojima nije moguce
odrediti mesto u rodoslovu ove porodice, dospeli medju vlastelu
porodice Pavlovic.
Dinastija Jaksic
Istorija porodice Jaksic moze se pratiti od Jakse Brezinica,
rodonacelnika njihovog. Posle pada Srpske Despotovine 1439.
godine, vojvoda Jaksa presao je u Ugarsku, da bi se posle
obnove Despotovine vratio u Srbiju. Sinovi vojvode Jakse,
Stefan i Dmitar, presli su oko 1464. godine u Ugarsku, gde
im je kralj Matija Korvin darivao vlastelinstvo Nadjlak
u Canadskoj zupaniji, na severnoj obali Morisa. Vremenom
su se njihovi posedi umnozili pa ih je, tako, bilo u Kluskoj,
Aradskoj i Vukovskoj zupaniji. Dmitar Jaksic je ucestvovao
u borbama oko Sleske, a uz kralja Matiju se borio i u Donjoj
Austriji. Godine 1480, vojska kralja Matije je krenula u
pohod protiv bosanskog pase. Medju vojnim zapovednicima
bili su i Dmitar Jaksic i njegov sin Jovan. Dmitar  Jaksic
poginuo je u jesen 1486. godine na jezavskom mostu pred
Smederevom, posle povratka sa poslanstva u Carigradu, a
Stefan Jaksic umro je u Becu 6. januara 1489. godine.
Marko, sin Stefana Jaksica, prisutan je u istorijskim zbivanjima
u Ugarskoj narocito posle smrti kralja Ludovika II u bici
na Mohackom polju 1526. godine. U borbama za kraljevski
presto, Marko Jaksic je bio pristalica Jovana Zapolje. Jelena,
cerka Stefana Jaksica, bila je udata za despota Jovana Brankovica.
Nakon njegove smrti, Jelena je morala da se preuda za kralja
Vladislava II. Brat jelenin, Stefan Jaksic, bio je ozenjen
cerkom Milosa Belmuzevica. Ovom bracnom vezom, svi njegovi
posedi su pripali Jaksicima. Irina, najmladja cerka Stefana
Jaksica, bila je udata za Matiju Balsica Kosacu,a Ana, treca
Stefanova kcer, za kneza Vasilija Lvivica Glinskog od Litve.
Anina cerka Jelena Vasiljevna udala se 1526. godine za ruskog
velikog kneza Vasilija III Ivanovica, i sa njime rodila
dva sina: Georgija, kasnije kneza Uglickog i Ivana, potonjeg
velikog kneza moskovskog. Ivan IV Vasiljevic Grozni postao
je car sve Rusije 1547. gidone.
Dinastija Karadjordjevic
Vladavina poslednje srpske dinastije, Karadjordjevica, pocinje
dogadjajima veznim za Prvi srpski ustanak. Zborom u Orascu,
2. februara 1804. godine. Djordje Petrovic zvani Karadjordje,
 izabran
je za vodju ustanka. Poreklom iz siromasne porodice mladost
je proveo u cestim selidbama u potrazi za poslom. Za vereme
austrijsko-turskog rata Karadjordje se bori u zapadnoj Srbiji
i tada stice dragoceno vojnicko iskustvo, koje ce doci do
izrazaja u prvom srpskom ustanku. Odmah nakon "sece
knezova", Karadjordje i Stanoje Glavas preduzimaju
korake ka brzem sirenju ustanka. Pod rukovodstvom Karadjordja
sazvana je prva skupstina staresina u Ostruznici, a prema
prepisci sacuvanoj iz tog vremena, Karadjordje se od pocetka
maja 1804. godine potpisuje kao "vozd", "vrhovni
vojvoda", "komandant od Srbije". Karadjordje
se nije zadovoljavao polovocnim resenjima koja su mu nudjena
od strane sultanovih predstavnika, a posle prvih znakova
kolebanja nekih staresina, opredelio se za nastavak borbe
sa jasno  izrazenim
oslobodilackim ciljevima. Do pocetka 1807. godine oslobodjeni
su znacajni delovi Srbije, zajedno sa Beogradom, Sapcem
i Uzicem. Pokusaj primirja nije uspeo i na prolece 1807.
godine nastavljene su borbe. Sredinom maja 1812. godine
doslo je do uspostavljanja Bukurestanskog mira, kojim nisu
bili zadovoljni ni Turci ni Srbi. To je dovelo do velike
Turske ofanzive 1813. godine, koja je slomila otpor Srba,
a Karadjordja i najistaknutije vojvode naterala da u jesen
1813. godine prebegnu u Austriju. Karadjordje se, posle
prelaska u Austriju, u septembru 1814. godine obreo u Rusiji.
Izabran za komandanta ustanka, koji je dogovoren izmedju
predstavnika Grka, Srba i Bugara, Karadjordje tajno dolazi
u Srbiju 11. jula 1817. godine i preko svog kuma Vujice
Vulicevica, trazi da se sastane sa Milosem, radi dogovora
o zajednickoj akciji. Milos, medjutim, pravdajuci to "drzavnim
razlozima" naredjuje da se Karadjordje ubije. Naredjenje
je izvrseno u noci izmedju 13. i 14. jula 1817. godine u
mestu Radovanju, kod Smedereva.
Karadjordjev sin, Aleksandar Karadjordjevic, posle sloma
prvog srpskog ustanka, proveo je  svoju
mladost sa roditeljima u emigraciji. Sredinom 1839. godine
vratio se u Srbiju i postao clan suda, a zatim porucnik-adjutant
kneza Mihaila. Na vlast je doveden od strane ustavobranitelja
13. septembra 1842. godine, na skupstini u logoru na Vracaru.
Ruska vlada je trazila da se izbor Aleksandra ponisti, te
je sazvana nova skupstina na kojoj je ovaj izbor za kneza
potvrdjen. Knez Aleksandar nije mogao po svojim kvalitetima
i obrazovanju da odigra neku znacajnu ulogu u politickom
zivotu Srbije. Za vreme njegove vladavine donet je Gradjanski
zakonik, cije je stvaranje zapocelo jos za Milosevog vremena.
Knez Aleksandar je zbacen sa vlasti na Svetoandrejskoj skupstini
decembra 1858. godine, kada je na presto opet doveden Milos
Obrenovic.
Posle majskog prevrata 1903. godine i ubivstva kralja Aleksandra
Obrenovica na vlast u Srbiji po treci put dolazi porodica
Karadjordjevic. Petar, koga je Narodno predstavnistvo izabralo
za kralja Srbije 2. juna 1903. godine, stupio je na presto
sa 59 godina. Skolovanje je zavrsio u Beogradu, Zenevi i
Parizu, gde je zavrsio vojnu skolu Sen-Sir. Borio se u francusko-pruskom
ratu, kao i u bosansko-hercegovackom ustanku pod imenom
Petar Mrkonjic. Prosavsi put od
pasaluka do kraljevine, Srbija se pojavljuje kao nezavisna,
vojnicka snazna drzava, kadra da bude centar oko koga ce
se okupiti ostali juzno-slovenski narodi. Bio je to period
brzog razvoja kapitalizma, kulturnog i privrednog napredka.
Povezivanje ostalih balkanskih naroda sa Srbijom nije bilo
po volji Austriji, koja je aneksijom Bosne 1908. godine,
cinila sve da do te saradnje ne dodje. Sbija je, medjutim
bila dovoljno snazna da prebrodi te teskoce, pa cak i da
sa uspehom okonca dva balkanska rata 1912. i 1913. godine.
Pod pritiskom oficirskog kora, kralj Petar I se 22. juna
1914. godine povlaci, prenevsi vrsenje kraljevske vlasti
na prestolonaslednika Aleksandra. Od tada pa do smrti, Petrov
uticaj na politicki zivot u Srbiji bio je minimalan. Iako
star i bolestan, kralj Petar I je sa vojskom preziveo najteza
iskusenja prvog svetskog rata, prelazak preko Albanije i
izbeglistvo u Grckoj. U Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca
vraca se 1919. godine, gde dve godine kasnije umire.
Djorjde Karadjordjevic, stariji Petrov sin, bio je covek
preke naravi i neobuzdanog temperamenta. Posle nekoliko
skandala dao je ostavku na polozaj prestolonaslednika u
korist svog mladjeg brata Aleksandra. Posle prvog svetskog
rata proglasen je za umobolnog i prisilno  drzan
u sanatorijumu sve do 1941. godine. Posle drugog svetskog
rata ziveo je sve do smrti u Beogradu, kao penzioner. Prestolonaslednik
Aleksandar Karadjordjevic je prva ratna iskustva sticao
u balkanskim ratovima. Rendgent Srbije postao je 1914. godine,
a po zavrsetku prvog svetskog rata, Aleksandar je, 1. decembra
1918. godine proglasio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca.
Vidovdanskim ustavom od 1921. godine, Aleksandar je u upravi
i zakonodavstvu dobio siroka ovlascenja. U avgustu 1921.
godine, po smrti kralja Petra, Aleksandar stupa na presto.
Aleksandar je 6. januara 1929. godine ukinuo Vidovdanski
ustav i zaveo licnu diktaturu. Novi Ustav kralj je dao septembra
1931. godine. U vreme jacanja fasizma, kralj Aleksandar
I ubijen je u Marselju 9. oktobra 1934. godine, prilikom
zvanicne posete Francuskoj.
Aleksandra je nasledio najstariji sin Petar, ali je zbog
njegove maloletnosti vlast u zemlji preuzelo Namesnistvo
sa princem Pavlom Karadjordjevicem na celu. Pristupanje
Trojnom paktu 25. marta 1941. godine, izazvalo je revolt
naroda i demonstracije. Vojnim udarom, Namesnistvo je ukinuto
a na vlast je doveden kralj Petar II, jos uvek maloletan,
koji je posle napada Nemacke na Kraljevinu Jugoslaviju,
15. aprila iste godine, napusta zemlju i sa vladom odlazi
u izbeglistvo, prvo na Bliski istok, a zatim u London. Zbog
podrske cetnickom pokretu Draze Mihajlovica, jugoslovenski
komunisti su mu zabranili povratak u zemlju. Konacno resenje
pitanja monarhije donela je Ustavotvorna skupstina Jugoslavije
svojom odlukom od 29. novembra 1945. godine, kojom se u
zemlji ukida monarhija, a Petar II sa celom svojom dinastijom
lisava svih prava koja su njemu i dinastiji pripadala. Kralj
Petar II se ozenio grckom princezom Aleksandrom, sa kojom
je dobio sina Aleksandra II. Umro je u Londonu 1970. godine.
Njegov naslednik princ Aleksandar se tek krajem dvadesetog
veka vratio u Srbiju sa svojom porodicom, sinovima Petrom
III, Aleksandrom III i Filipom.
Kralj Petar II je bio vladar Jugoslavije cetiri burne i
sudbonosne ratne godine, a da nije ni bio u njoj. Ako se
u svetskom vrtlogu nije snalazio, opravdanje bi se moglo
naci u njegovoj mladosti i drzavnickom neiskustvu. Do Petra
II Karadjordjevici su gubili presto, ali je monarhija opstajala.
Vladavina kralja Patra II oznacava kraj monarhizma u Srbiji
i Jugoslaviji. Novovekovna monarhija nastala je i nestala
za vreme Karadjordjevica, oba puta u ratu. Srbija je po
ko zna koji put u svojoj istoriji oci u oci sa svojom sudbinom.
Dolaze prelomni trenutci za povatak monarhizma u Srbiji,
sve je vise pobornika te ideje, a medju njima je i kreator
ove prezentacije.
|
