Brzina gravitacionih talasa

Kao prvo, potrebno je spomenuti da niko jo� nije direktno uspeo videti gravitacione talase pa tako ni izmeriti njihovu brzinu. Međutim, ako prihvatimo Einsteinovu teoriju gravitacije (a reklo bi se da je to i vi�e nego opravdano) onda se unutar te teorije neka merenja promena u periodima revolucije nekih dvojnih pulsara mogu smatrati indirektnim merenjima gravitacionih talasa. Ta merenja (za koje je dodeljena i Nobelova nagrada 1993.) s precizno�ću od 1 posto pokazuju da se gravitacioni talasi zaista �ire brzinom svetlosti kao �to Einsteinova teorija i predviđa.

Kad se govori o trenutnom �irenju gravitacijskih uticaja misli se na činjenicu da je gravitacijsko privlačenje tela koja se kreću jednako (npr. na�e Sunce) takvo da vektor sile Sunca na Zemlju uvek pokazuje prema Suncu (a ne prema "retardiranom" mestu gde je Sunce bilo pre 8 minuta).

U Newtonovoj teoriji gravitacija se �iri trnutno pa je ta činjenica prirodna. U Einsteinovoj teoriji, u kojoj se gravitacija �iri "samo" brzinom svetlosti, ona je posledica toga da sila u toj teoriji nije jednostavna stvar već se manifestuje putem zakrivljenja prostor-vremena i to upravo tako da se stvara taj privid trenutnog delovanja na daljinu.

No, naglasimo jo� jednom, to vredi samo za tela koja se kreću *jednako*. Ako bi Sunce naglo promenilo smer kretanja, uticaji te promene do�li bi do nas tek nakon 8 minuta.

*Statičko* gravitaciono polje (kao ono Sunčevo) daje privid trenutnog �irenja, ali to je samo privid jer, ba� zato �to je polje statičko, nikakvi se uticaji tu zapravo ne �ire nego naprosto postoje (otprilike) oduvek. Bilo kakva promena u tom polju kretaće se brzinom svetlosti.