Svemirska putovanja
 Pomračenje Sunca
 Neobična priča Dogona
 Sirius
 

Svemirska putovanja

Kada bi čovek uspeo da napravi letilicu koja bi se kretala pribli�no brzini svetlosti bio bi u prilici da upozna svemir i njegove tajne. Mogao bi, na primer da odleti do nama najbli�eg sistema Proksima Centauri, da izvidi da li ima �ivota i planeta za naseljavanje.

Nama najbli�e sunce, Proksima Centauri, udaljeno je od nas 40 biliona kilometara (broj sa 12 nula). Svemirskoj sondi bi bilo potrebno stotine hiljada godina da savlada tu razdaljinu. Zbog kratkgog ljudskog veka taj put je za čoveka za sada neizvodljiv. Čak i kada bi uspeli da napravimo atomsku raketu ona bi se kretala 200km/s i takvom brzinom bi do Proksime stigla za 6666 godina. Iako su naučnici daleko od dostizanja brzine svetlosti, oni ne gube nadu da će tehnički napredak jednog dana uspeti da savlada beskrajne daljine. Mo�da to izgleda kao naučna fantastika, ali ni generacije pre nas nisu mogle ni da zamisle da će brzina aviona za 80 godina porasti za čitavih 400.000%.

Da bi čovek leteo kroz svemir treba da savlada tri osnovna problema: treba da sagradi brod koji bi razvijao brzinu svetlosti, treba da fizički savlada ubrzanja i brzinu i nezamislive daljine. Kada bi uspeo da dostigne te tehnolo�ke momente, svi problemi ne bi bili re�eni. Trebalo bi, zatim, savladati i gravitaciju koja bi nastala. Ako bi svemirski brod dosegao polovinu brzine svetlosti, njegova masa bi se povećala za 15%. Kada je masa veća, potrebna je i veća energija. Kada bi kojim slučajem brod dostigao brzinu svetlosti, njegova masa bi te�ila beskonačnoj. Drugim rečima, da bi brod postigao brzinu svetlosti potrebna mu je beskonačno velika energija. U tom slučaju, brod sa beskonačno velikom masom bi proizveo totalnu gravitaciju. Jednostavno rečeno sve u svemiru bi navukao na sebe. Čitav kosmos, ka�u fizičari, bi se pretvorio u crnu rupu. Galaksije, zvezde, planete, sve �to se nalazi u svemiru bi se slilo u svojevrsno stanje nazvano singularitet. U njemu bi sve mere bile beznačajne jer ne bi bilo ni pravog vremena ni pravog prostora...

VRH

Pomračenje Sunca je pojava koja je oduvek privlačila pa�nju običnih ljudi i naučnika...

Pomračenje Sunca nastaje kada se Mesec postavi između Sunca i Zemlje pa posmatračima sa Zemlje zakloni Sunce.

U jednoj godini mo�e biti najvi�e sedam pomračenja: tri Mesečeva i četiri Sunčeva ili dva Mesečeva i pet Sunčevih.

U toku jedne godine moraju se dogoditi najmanje dva pomračenja i to oba Sunčeva (slučaj iz 1984.)

Mesečeva senka se kreće po zemlji brzinom od preko 3000 km/h.

Najveći broj Sunčevih pomračenja je pet (1935. zatim 2206.), a Mesečevih tri.

Najdu�e totalno pomračenje traje 7 minuta i 31 sekundu. Ovoliko dugo pomračenje do sada nije jo� zabele�eno, ali...

Najdu�e prstenasto pomračenje traje 12 minuta i 24 sekunde.

Najstariji zapis o jednom pomračenju Sunca potiče iz Kine. Podaci nisu sasvim pouzdani, ali najverovatnije se radi o pomračenju od 22. oktobra 2136. godine pre nove ere.

...najdu�e posmatranje jednog totalnog pomračenja trajalo je 72 minuta! Za vreme pomračenja Sunca od 30. juna 1973. tim naučnika je avionom Konkord leteo toliko u Mesečevoj senci i pratio pomračenje.

Linija totaliteta na Zemljinoj povr�ini mo�e biti �iroka do 272 km. Najče�će je ona u�a od ovoga.

Pomraćenje Sunca se vidi samo na ograničenom području na Zemlji. U jednom mestu na Zemlji totalno pomračenje se dogodi jednom u tri do četiri veka.

Najdu�e totalno pomračenje Sunca u novije vreme zabele�eno je 20. juna 1955. na Filipinskim ostrvima. Pomračenje je trajalo 7 minuta i 8 sekundi.

Najduče totalno pomračenje Sunca u periodu od 2004. g.  pre n.e. do 2526 g. n.e. bice 16. jula 2186. i trajaće 7 minuta i 29 sekundi.

Pomračenje Meseca se vidi svuda na Zemlji gde je Mesec iznad horizonta.

Prosečno u jednom veku bude 66 totalnih pomračenja Sunca.

U ovom veku biće ukupno 228 pomračenja Sunca od čega 145 centralnih (totalnih i prstenastih). U XXI veku biće 224 pomračenja Sunca od čega 144 centralnih.

VRH

Neobična priča Dogona

U Maliu, dr�avi na zapadu Afrike, �ivi mali narod Dogona. Dogona danas ima manje od 500 hiljada. �ive u stenovitim brdima i na obroncima planina. Bave se uglavnom zemljoradnjom i lovom.

To je vrlo stari narod. Dogoni su poznati jo� od antičkih vremena kao dobri poznavaoci Sunčevog sistema i po nekim pretpostavkama njihova astronomija je stotinama godina starija od stare egipatske. Međutim glavni verski ritual Dogona je vezan za zvezdu Sirius. Vrhunac religiozne ceremonije de�ava se svakih 60 godina, u vreme kada se na njihovom nebu pojavi Svirius između dva planinska vrha. Tada se mladići povlače u izolaciju i razgovaraju posebnim, tajnim jezikom. Dogoni veruju da su pre 3000 godina njihov narod posetila amfibijska bića sa Siriusa.

Svoja učenja o astronomiji i Siriusu poverili su francuskim antropolozima koji su ih posetili 1930. Izmedju ostalog ispričali su im da u blizini Siriusa postoji jenda neobična zvezda. Zvezda ogromne gustine i velike mase.

Danas znamo da oko Siriusa kru�i zvezda velike gustine i mase - to je Sirius B. Ali, kako su Dogoni od davnina mogli da znaju za ne�to �to je tek moderna astronomija otkrila? To niko ne zna.

VRH

je najsjajnija zvezda na noćnom nebu. Njena prividna veličina je -1,46 m, a od nas je udaljena 8,7 svetlosnih godina. Sirius je plavo-bela zvezda, 23 puta sjajnija i 1,8 puta veča od od Sunca, a i nesto toplija od njega. Ime Sirius verovatno dolazi od grčke reči u značenju blistav.To je sedma zvezda po udaljenosti od Sunčevog sistema. Sirius je dvojna zvezda u konstelaciji Canis Major (Veliki Pas).

Po�to je dosta blizu moguće je u kraćim vremenskim intervalima opaziti kretanje Siriusa u odnosu na daleke zvezde. U zadnjih 2000 godina ova zvezda se pomerila na nebu za 44' a to je 1,5 prividni prečnik Meseca.

Kroz nekoliko milijardi godina Sirius će postati zvezdani div, a zatim beli patuljak. Takav je �ivot nekih zvezda.

Stari Egipćani zvezdu Sirius su zvali Sotis. Verovali su da ova zvezda izaziva poplave Nila jer su poplave počinjale sa njenom pojavom na nebu.

Sezonsko pojavljivanje Sirusa na nebu označavalo je i početak nove godine.

Posmatranjem dolaska Siriusa Egipćani su utvrdili da godina ima 365,25 dana, tj, da godina traje za četvrtinu dana du�e nego �to se do tada verovalo. Ovu korekciju će mnogo kasnije prihvatiti Cezar prilikom reforme rimskog kalendara.

Heleni i Rimljani su Sirius dovodili u vezu sa Orionom, divovskim lovcem čije se sazvezđe nalazi u blizini. Sirius se od davnina zove Pasja zvezda jer pripada sazvezđu Velikog Psa. U susedstvu je i sazvezđe Mali Pas. Oba po mitu predstavljaju lovačke pse lovca Oriona.

Po sazve�đu u kome le�i Sirius se od antičkih dana  zove jo� i Pasja zvezda. U starom svetu se, inače,  dugo najtopliji period leta vezivao za pojavu Siriusa (jula i avgusta meseca) pa se jo� od tada, čak i kod nas, sačuvao izraz "pasja vrućina". "Pasji dani'' predstavljaju onaj sparni deo leta kada psi od vrućine lako pobesne.  Smatralo se da Sirius koji sredinom leta izlazi sa Suncem dodaje Suncu svoju toplotu �to uzrokuje toplo vreme. Isto tako verovalo se da Sirius utiče i na ljude te u vreme pojave ove zvezde, njih,  muči tromost i mrzovolja.

  Zvezda Sirius se u na�im krajevima mo�e videti od jeseni do početka proleca, ali po�to ona le�i ispod nebeskog ekvatora uvek je prilično nisko nad na�im horizontom, te njena svetlost prolazi kroz debele slojeve Zemljine atmosfere. Zbog toga je mi retko vidimo u njenom punom sjaju, a titranje vazdusnih slojeva često uzrokuju lake promene u njenoj boji.

Kod nas se za zvezdu Sirius zna od davnina. Posto je označavala vreme kada valja izvoditi stoku na pa�u, odnosno svinje na jasle, nazvana je Volujarka, Volarica i Volujarica tj. Svinjarusa.

VRH