| Biografija |
| Poezija / Proza |
| Kôd |
| Luna / La Strada |
| Intervjui |
| Fragmenti |
| Poezija / Proza |
"VRT KAO TO"
0. KAO NEKO
Beleška uz KAO NEKO Sve što u jednom iskazu može biti subjekt, objekt, predikat nije reč.
1. OSTACI O PLIVANJU 7. Čitava kiša znakova padne 8. Beo list
2. KNJIGA SVEĆNJAK KROV Imao sam težak dan Kada meni neko govori Ja Otvorim knigu knjiga se zatvori Raz-po-ložen) zatim jednog šireg niza Zaboravim knjigu. Ili još kada kažem Ili kad čitam praznu knjigu ja preskačem Danas bih pisao o svećnjaku Počinjem iz početka tako kao da se može početi
3. DOK JONA 1 krug 2 idi izađe 3 prevoz unapred 4 prećutano zora 5 šta je jedno u više obuhvatiti 6 ustati 7 da peva dogovor 8 broje trava 9 ali uvek na drugom mestu otvoriti se poravnati 10 prerano 11 mnogo da pomognu jedno 12 sebe 13 nemoći stići 14 na jedan 15 odande 16 počela
4. SVOD BIT REKE I BITKA BOJA Rupa umire. Prsa. Psi. Mundiri Rupa. Kap. Apodiktika Stablo II PRAZNIK Nad prag se vodenast nadnosi u satnom mehanizmu Ono što će se popiti plavo nemo III PONEDELJAK : VODA Mlad prolećni vetar buči u polju Razbijen vetar otvara prozore su beli trorogi krik u kvadratu i putem se ništa ne kreće) Na sve se spušta
5. VRT KAO TO 1. San dve porodice. Prizor Kako to je to Pokušaj s pevanjem Bloody man Lakovane cipele nekad veoma blizu Nazimu kako će biti
POGOVOR HIATUSI JEZIKA I TRANSCENDENCIJE 34. Tako (moje) telo ima značenje tajne S. Tišma, Ostaci o plivanju, 1971. Slobodan Tišma (r. 1946) je novosadski konceptualni umetnik (grupa KOD) pesnik i muzičar (grupe Luna i La Strada). Njegovo delovanje započinje kasnih šezdesetih godina u okvirima novosadske tekstualne neoavangarde i razvija se preko analitičke konceptualne umetnosti ka postkonceptualnoj ezoteriji (crteži, tekstovi i poezija) i ka postmodernističkim spojevima visoke i popularne kulture (muzička produkcija panka). Novosadsku tekstualnu neoavangardu (Vujića Rešin Tucić, Vojislav Despotov, Judita Šalgo), produkcija članova grupe KOD pre njenog formiranja tokom 1969. i tokom njenog delovanja, produkcija grupe (E: Vladimir Kopicl) karakteriše postavljanje teksta kao jezičke formalne strukture (od sintagmatskog ka konkretističkom tipografskom poretku jezika) i postavljanje formalnog jezičkog poretka kao političkog pisma koje remeti utilitarni jezik umerenog pesničkog modernizma srpke kulture. Sa grupom KOD (Slobodan Tišma, Slavko Bogdanović, Miroslav Mandić, Mirko Radojičić, Janez Kocijančić) delovao je u domenima parateatra, uličnih akcija, konceptualne poezije, konceptualne umetnosti, umetnosti ponašanja i nevidljive umetnosti. Konceptulna poezija u Tišminom slučaju jeste oblik autorefleksivnog govora jezikom teksta u telu poezije. Nakon perioda konceptualne umetnosti, piše tekst Sakralna umetnost (1973.) kojim autopoetički određuje svoja ezoterična interesovanja i traganje za nevidljivim i neprikazivim odnosno za procesima umetnosti i života (život kao ritual, umetnost kao ritualizovani život). Izabrane pesme (1970 – 1977 ) Slobodana Tišme, tek danas sabrane i priređene za objavljivanje, pružaju uvid u jednu od najuzbudljivijih pesničkih praksi kod nas. To su primeri postavangardnog pesništva koji u poznom modernizmu (nakon neoavangardnog nultog formalističkog pisma ) pokreću analitička (formalizovani jezik, propozicija, koncept), fenomenološka (doživljaj jezika, poniranje u jezik, hijatusi svesti i jezika) i transcendentalna (ono što se jezikom ne može izreći, ali na šta se jezikom može ukazati) pitanja pesme, pesničkog teksta, teksta kao teksta, tekstualnosti – intertekstualnosti, lirike, poezije i umetnosti. Pesma, kasnih šezdesetih, još uvek jeste simboličko telo koje Tišma izdvaja iz vrtloga modernističkog preispitivanja granica jezika ( Malarmeov glas slučaja i jezika koji traži svoju boju, Rilkeov diskretni ton u unutrašnjem zvuku vremena i prostora, Vitgenštajnova upitanost nad jezičkim i onim izvan jezika što jezik zahvata i ispušta). Početkom sedamdesetih njegov pesnički tekst jeste okret zavrtnja strukturalnog reda u simboličkom telu poezije koja, Tišma to suptilno izvodi, razotkriva svoj konkretistički, fikcionalni i simbolički poredak stvaranja atmosfere, smisla i značenja. Tekst kao tekst, nastaje tokom 1970. i 1971. godine (karakteristično delo je tekst Kao neko, 1970). Takav tekst jeste konceptualističko iskliznuće iz poezije u sam poredak jezika (semiotiku i semiologiju jezika) koja ne traži opravdanje u tradiciji poezije i istoriji književnosti, već ističe svoju suštinsku materijalnu pojavnost kao besede i kao TU prisutnosti bitka jezika (granice jezika jesu granice sveta). Njegova poezija ima svojstva tekstualnosti, a to znači produkcije koja se oslobađa referencijalnih obaveza i pokazuje moć stvaranja sveta od jezika. Taj svet jeste svet kruženja i interpretiranja, poezija nije ekstatičko pevanje, već metajezičko i hermenautičko prolaženje iz teksta u tekst. Zatim zarez između 1973-1977, Tišma čini iskorak iz hermeneutičkog kruženja između teksta i pesme (tekstualnosti i poezija) postavljajući, metaforično govoreći, jezik teksta kao ogledalo koje ogleda (pokazuje i prikazuje) poeziju / liriku u njihovoj istorijskoj otsutnosti. Tišma poemom Vrt (kao) To (1977) aparturu avangarde (granice jezika, jezik kao materija i jezik kao svet) neovangarda (jezik kao materijalna struktura i semiotički poredak) i postavangarde (jezik kao autorefleksija i interpretacija koncepta teksta i istorije poezije) upošljava u prokazivanju nepokazivog (nevidljive ezoterične atmosfere zapadne poezije u njenom istorijskom dovršetku, u njenoj istorijskoj odsutnosti). Slobodan Tišma tim gestom, blisko velikim pesničkim mimezisima mimezisa Roberta Dankana, Toma Rejvorta, Majkla Palmera, Arkadija Dragomeščenka, Iztoka Gestera Plamena ili Darka Kolibaša anticipara postmodernu postistorijsku inverziju moderne TU prisutnosti u post-moderno prikazivanje asimetričnog odstunog i različitog. Ovo je središnji moment koji ima izuzetne teoriske i estetičke konsekvence: ukazuje se na kretnje od granica prisutnosti i identiteta (Vitgenštajnovo ukazivane da treba govoriti o samo onome o čemu se može govoriti) do govara o odstutnom i uvek različitom, odnosno, asimetričnom (Deridino ukazivanje na sosirovsko isticanje razlike, zatim Lakanovo pozivanje na činjenicu da jezik govori i o onome što ne pokazuje i na Levinasovu tvrdnju mnoštvo individualnosti). Produkcije, ponašanje i učinci Slobodana Tišme imaju status umetnosti: on nije jednostavno (institucionalno) književnik, pesnik ili pisac, već subjekt koji se bavi jezičkim i životnim igrama poezije u polju fenomena umetnosti. On pokazuje kako se subjekt poezije pojavljuje u izoštrenostima hipoteza subjekta tekstualnosti i, obratno, on pokazuje kako se subjekt tekstualnosti gubi u neoštrinama i zamućenostima hipoteza subjekta lirike. Nakon 1977. godine Tišma će prekinuti bavljenje poezijom da bi se zatim tokom osamdesetih vratio pismu (pisanju dnevnika) i zatim u devedesetima napisao zbirku pesama Marinizmi (1995.) Zbirka izabranih pesama je strukturirana u šest sekcija: Reći da je Kao neko tekst nulte ili označiteljske dimenzije znači da se pojavljuje nešto što pokazuje samu tekstualnost, a ne tekst kao poeziju, prozu ili esej. Intencije i učinci teksta Kao neko se prepoznaju u konceptu ranog poststrukturalističkog pisma koje se ukazuje kao paradigmatski splet. Paradigmatskim tekstom se naziva tabelarni (nelinearni) model izgradnje (samog) tekstualnog diskursa. Termin splet sugeriše da svaki skup zapisa predstavlja polazište tekstualnih odnosa upijanja drugih tekstova njihovog preobražaja u čistu (samu, ogoljenu) tekstualnost. Termin paradigma sugeriše da svaki element teksta funkcioniše kao dinamički znak koji pre konstruiše nego što izražava neko značenje. Pesme Ostaci o plivanju, Knjiga Svećnjak Krov, Dok (Jona) i Vrt (kao) to su dugačke pesme (koje prelaze sto stihova) i koje svojom dužinom ostvaraju tesktualnu protežnost realnog vremena čitanja i fikcionalnog vremena simboličkog reda ili narativnih nagoveštaja. Ostaci o plivanju su eksplicitni promer konceptualne poezije, a to znači da su pisani u formi niza stihova (svaka grupa stihova je označena rednim brojem), fikcionalni i narativni elementi se prepliću sa autorefleksivnim i metajezičkim konstruktima i jezik je funkcija koncepta (jezikom se izažava strukturalni koncept pesme kao teksta i jezik je sredstvo uspostavljanja mentalne predodžbe na način na koji to Vingenštajn u Tractatusu obećava). Pesma Knjiga Svećnjak Krov odstranjuje strukturalni poredak stavova i uspostavlja tekstualni kontinuum koji ima odlike prepleta autorefleksivnog govora („ Danas bih pisao o svećnjaku“ ili „Počinjem iz početka tako kao da se može početi s kraja“ ili „O N D A događaj se ispisao“), govora egzoterične svakodnevnice („Imao sam težak dan“, „Zaboravim knjigu“), meta narativnog umetanja druge – asimetrične priče u poetski tok(„To je priča bez svoje knjige / o limaru koji se u snu okliznuo na krovu / kuće... „) i alegorijskog apostrofiranja potencijalne transcedencije („Ili kad čitam praznu knjigu ja preskačem / stranice bez napora / i uz smeh visoko se vinem, ...“). Pesmu Dok (Jona) čine šesnaest fragmenata označenih rednim brojevima, koji su deo veće celine. Svaki fragment ima četiri stiha. Svaki stih je pojedinačna reč ili sintagma koja se može razumeti ili kao trag nekog jezika (deridijanska interpretacija) ili kao mentalna slika (vitgenštajnovska interpretacija). Primeri formulacije traga su „ispunjen (ispuniti se)“ ili „ispred na dva“ ili „u onome što se ne da izdvojiti“ ili „razbacati pobacati / spavati“ ili „otvoriti se poravnati“, itd. Primeri formulacija mentalne slike su „krug“ ili „trava“ ili „ogledalo (u) ogledalo“, itd. Fragmentarnom strukturom pesme se alegorizuje koncept diskontinuiteta (pojedinačnog, izdvojenog, izolovanog). Jezički minimalizam (fragment, tautologija, doslovna slika i doslovna reč) upotrebljeni su u svojoj najradikalnijoj formi. Pri, tome Tišma ne uspostavlja puki formalizam (formalizam kao formalizam, estetsko ispoljenje u praznoj formi), već formalne tragove i formalne slike upotrebljava da bi indeksno ukazao na ono iza, na ono odsutno (transcendentno). Pesma ili poema Vrt (kao) to ima deset linearnih delova i dva paralelna toka (glasa). Deset delova slede logiku sintagmatske ose (moguće linijske naracije ili razvoja fikcionalizacije). Paralelni tokovi (glasovi) su preplet prvostepenog jezika i metajezika, ali, ne bez paradoksa, i empirijskog jezika i simboličkog jezika, odnosno, kao demonstracija sinhronijske TU prisutnosti razlike (TU prisutnosti nesvodljivosti razlike). Pesma gubi konceptualni i minimalistički determinizam porpimajući moć oslikavanja (citatni i kolažni aspekti pesme) lirksog subjekta i njegovih izraza. Tišma, dekonstruiše (metafizički omekšava, čini lirski) konceptualni poredak pokazujući kako se u konkretnom tekstu ogleda istorijsko odsustvo lirkog i pesničkog identiteta. Moć teksta da istovremeno bude TU prisustvo pesničke strukturalno materijalne besede koja pokazuje svoj skelet i da bude ogledalni odsjaj (multiplikacija leksija) pozije i lirike čini ovu pesmu remek delom. To je pesma, u termnologiji modalne logike, mogući svet (TRACTATUS SVET). Zbirku pesama Svod bit reke čini 31 pesma klasifikovane u tri celine. Prvih sedam pesama Bitka boja, Reka i put, Cveće na podu, San AE, Bela i plava mesta, Der Mantel Des Meeres i Rastanak je objavljeno u Letopisu Matice srpske, 1975. Drugi deo čine pesme: Praznik, Ne vazduh osrednji, Jedno sećanje, Das Bettzeug, Godišnje provod, Jazz pro, Leti se do GB, Bez promena, Oktopodi (oktobri), J.S.B.S. Trći deo čine pesme: Ponedeljak: voda, Četiri tri, Karta, Svod bit reke, Devičanstvo, Skica, Sklad – išta, Zvuk kore, Hall kocka, Ploče poda, Mreža mreža. Pesme su pisane u slobodnom stihu. Kontinuum pesničkog teksta je uspostavljen i u tipografskoj formi pesme i u fikcionalnom toku sadržaja svake pojedinačne pesme. U kontekstualnom smislu integrisani su simbolistički motivi (zamak, boja, unutrašnji život – fantazam, atmosfera prirode), modernistička introspekcija (govor u prvom licu, posmatranje sebe, motor) i konceptualizacija semantičke motivisane ili nemotivisane arbitrarnosti (neočekivani spojevi reči, sintagmi i slika). Autorefleksivni i metajezički aspekti su minimalizovani ili svedeni na pozadinsku (druga scena) ili dubinsku (ono provobitno) podršku simboličkom, metaforičkom i alegorijskom učinku jezika. Jezik više nije jezik heremeneutičkog kruženja, već jezik teksualnog uživanja smisla i ukazivanja na ono drugo, asimetrično i neprisutno („Zefir. Daemon. Logos. / Cijankalij. Stereotip / Aeaoaeaoaeaoaeao“). Za konceptualnu stukturalnu besedu se vezuje značenje („Zemlja je zvezda. / biće i znak.“), za narativne tragove i fikcionalne razvoje se vezuje sadržaj („Sunce nije ništa, to je video.“), a za simboličku akumulaciju smisao („Kuća je (dom) / otvorena u mraku. / div je sav vid. Pod je stepenice stepenice je grade / Loco – mot- ion // Ništa ništa // Stepenice stepenice.“)
Slobodan Tišma je pesnik nenametljivosti čije osnovno jezgro opstoji u nežnosti, i kao takav, nije nikakvo čudo što se pokazuje sada a ne pre više od dvadeset godina. Nežnost je izgleda, takva da ne mari za ispoljavanje. Dakle, prisutno anoniman, Tišma je odustajući od života pesnika, zapravo sve vreme čuvao život pesmi. I šta se ispostavilo? Pre svega da vreme ni u kom slučaju ne teče već postoji, kao i Tišmina poezija koja uspešno održava beskajno skretanje sa puta prolaznosti. Otuda valjda to unutrašnje dešavanje u vidu pedesogodišnjeg pesnikovog napora da sačuva život, naprosto izaziva i učvršćuje ubeđenje / kada su male i velike istine sasvim iscrpljene / da smrt ustvari ne postoji. Postoji samo pesma: tajanstveni zamotuljak koji kada se lagano razvezuje, pesnikovo lice preplavljuje radošću, ne skrivajući pak bezrazložno ponuđenu glavu na panj. Alles ist Fanttasie. Stvarnosti su razne. Samo je jedan vlastiti osećaj. I opet. Pesnik Slobodan Tišma svojim novo-poetskim izviranjem na sasvim blag način podstiče čitaoca na Blejkovu preporuku, da je knjige najbolje ostaviti /zaboraviti/ negde u pustinji i ne brinuti. Neko će već naići. Ovo je jedna od knjiga na koje bih voleo da naiđem tamo gde je pesak sve i svja. Dok se pri duvanju zrnca raspršuju, po prvi put pronalazim ono što je od uvek postojalo. I osetim se kao neko. ------------------------------------
Pored mermernog ulaza Mislim na
Iza prozirnoljubičastog mora Što leže srušeni u belom pesku I pretvori ih u pehare
Kao lahor
Nenad Jovanović o Slobodanu Tišmi Slobodan Tišma se u javnost vraća knjigom o moru. On ima 49 godina. Ovo je prva knjiga koju objavljuje. Njen sadržaj u potpunosti odgovara naslovu – pisac mu se sav odazvao. Osetljiviji čitalac će, kada uvidi ovo, verujem, pomisliti: „Pa da; ni o čemu drugom nije potrebno da se piše kada je more tako lepo.“ Ospokojavajuće starije od plavog „ja“, od okeanski zelenog „ja“. Od mišljenja uopšte.
SEDEFINE 7. maj 88.
21. jan 89. Danas sam bio u Šumici. Dan je Bruj
30. maj 90. Ako nema Boga, nema ni Života Jutros sam bio u Šumici
7. juli 90. Trebalo bi se prihvatiti
2. nov 91. Zeleno kuglanje Par reči u vezi sa Rieslingovim textom
5. juni 92. Lied – zvuk – ritam – izraz – ekspresija Jezik kao hromatika Miris lipe podsetio me na
1. juli 92 Ljiljani su uvenuli u vrtu I prastara vrata koja škripnuše Veče je, večno veče Na tatinom grobu Pomislio sam
5. aug 92. Sedeo sam na terasi i čitao "Velikog Mona"
21. oct 92. Mnogo vremena sam izgubio "Po prirodi stvari"
14. feb 93. Posmatrao sam F. dok je spavao Moj ideal umetnika je Franc Šubert
21. mart 93. Nedelja je.
15. maj 93. Nedelja je. Dokon. Derida o Bodleru: Brljotine, da li? Ja ne znam Bole je uložiti trud Text.txeT Muči me posunovraćena volja
9. jun 89. Antika. Opsednutost suncem
POGOVOR AUTORA, REČ UREDNIKA
"URVIDEK"
KRALJ ŠUME Stan je bio, očigledno, napušten u velikoj žurbi. No, ipak se ne bi moglo reći da se tu dogodilo nešto strašno, da je bio poprište bilo kakvog sukoba. Zovem se Socek, ali moje pravo ime je Teneka itd. Dakle, pošto je završio karijeru operskog pevača u malom provincijskom pozorištu (pevao je manje role u Verdilijevim i Pulcinelijevim operama), povukao sam se iz javnog života u skrovitost svog malog stana, u intimu svog unutrašnjeg prostora ispunjenog sećanjima i razmišljanjem. Ona zverka u njemu, koja je i te kako umela da blesne na sceni, neretko i da oduševi, kao da je oslabila, počela je da se gasi, što je bio znak da je moje vreme prošlo i da treba da oslobodim prostor scene za nove, mlade pevače. Iako je znao da peva i glavne role, na primer u "Kotki" ili "Mondenima", neke su mi bile i nuđene u određenim trenucima karijere, nikada se nisam otimao za njih, one ga nisu privlačile. Majstorski sam umeo da uobličim male uloge, što nije bilo za potcenjivanje i u tome je iskreno uživao. Takođe sam znao da pevam i role iz nekih Valdnerovih opera koje, na žalost, pozorište nije imalo na repertoaru. Kada se najzad povukao u skromni ambijent svog malog samačkog stana koji se, inače, nikada nije zaključavao i koji je bio uvek otvoren za svakog namernika, od sveg predašnjeg događanja ostala je samo potreba, čak nužda, održavanja pevačke kondicije i postepenog smanjivanja kapaciteta pluća. Ali ni psihološki momenat nije bio zanemarljiv. Nagli prestanak pevanja bio je koban za mnoge pevače, čak pre nego jutarnje oblačenje pantalona. I zato sam svaki dan u određeno vreme, prateći se na malom raštimovanom harmonijumu, pevao deo repertoara, ili bar svaki drugi dan, ne bih li nekako očuvao zdravlje. Obično je to radio prepodne kada je većina stanara odsutna. Za nevolju, bejah okružen starijim svetom koji je vreme, uglavnom, provodio kod kuće. U početku se niko nije bunio, ali, do kraja, zidovi, ipak, behu pretanki. Počelo je sa kuckanjem, nastavilo se sa snažnijim udaranjem u plafon, da bi se završilo sa zvonjenjem na vratima i gromoglasnim negodovanjem. Baš sam pevao ariju Kalvarosija kad neko leže na zvonce. U pitanju je bio jedan kapetan u penziji koga sam, inače, već imao prilike da vidim na nekoj svadbi kako podvriskuje i puca iz revolvera. Samo iz obzirnosti, ne iz straha, obustavih svaku dalju vežbu. Razmišljao je šta da radi, kako da reši problem, nikako nisam smeo prestati sa pevanjem. Mogao je da vežba u pozorištu, ali tamo mi se više nije išlo. Dobar deo dana, pogotovo ako bi bilo lepo vreme, provodio je u šetnji, Dunav mi je bio blizu kuće. Voleo je da posmatra sa keja skupine vrba i topola kako obrubljuju priobalne proplanke. Jednog lepog prolećnog jutra osmelih se da siđem na samu obalu, da stupim u gaj topola koje su se uzdizale iz vode, a između kojih je vijugala isprana bela peščana staza. Nade se tako nenadano u zelenom zamku i skoro spontano zapeva ariju Kurnemanta iz prvog čina "Slepca - vilenjaka". Problem je bio rešen na najsrećniji način: ovde sam mogao da pevam arije do mile volje, u ovim veličanstvenim dvoranama punim zlatnozelene svetlosti. Zelenilo, vegetacija, pogotovo, drveće je uvek bilo nešto što ga je fasciniralo - život u Zelenom. Začuđene ptice su me posmatrale iz bujnih krošnji u rano jutro ili večernji smiraj, već kada bih držao predstavu, predstavu u kojoj je imao glavnu ulogu, hteo ne hteo, sam na sceni u derilijumu Zelenila. Zanesen, nikada nisam pomislio da bi to mogao biti nečiji stan, log, da se tu, možda, ne krije neka veća zver. Ali jedne večeri, dok se voda odbleskivala između crnih vlažnih stabala, ugledah neko čudno stvorenje, nekog ogromnog čoveka u zelenom odelu kako me posmatra sa jedne uzvisine. Veliko mesnato lice sa sitnim crvenim očima cerilo se u mom pravcu. U trenutku prekinuh pevanje i nastavih svojim putem. Bio sam iznenađen, ali se brzo pribrah, pošto je to, ipak, bilo nešto sa čim sam, izgleda, u podsvesti računao. Bilo je sve to isuviše lepo da bi moglo da potraje. Prilično zabrinut sam proveo to veče kod kuće. No, ipak sam odlučio da nastavim da odlazim u šumu, ali da pazim: pevaću samo kada sam siguran da tamo nema nikoga. Međutim, sutradan, kada sam otišao u šumu, onaj čovek je opet bio tamo. Sada je to bila činjenica sa kojom sam morao da računam. Bilo je to nešto što se moralo trpeti, jer pravo na gaj on je polagao isto kao i ja. Jednostavno, nisam se osvrtao na njega, špartao bih stazicom gore-dole, jedino bih prestao da pevam kada bih ga ugledao. On me je, svakako, pratio, čuo bi izdaleka neku ariju i to bi ga veoma čudilo i vređalo kao nešto njegovom prostom uhu potpuno nepoznato i neprijatno. U početku, verovatno, beše radoznalost a onda mržnja, iako je bio moguć i obrnut sled. Jednog jutra, međutim, napravih veliku grešku. Dok sam pevajući hodao kroz gaj, primetih ga dosta kasno, predhodnu noć sam loše spavao i refleksi mi nisu baš najbolje radili. Umesto da nastavim da hodam ne obracajući pažnju, pošto sam bio iznenaden blizinom tog ogromnog tela, ja se trgoh, učinih dva koraka unazad i sklonih se iza jednog stabla. Beše to veoma nesmotren postupak. Uvredih ga, sujeta divljeg čoveka beše dirnuta i već sledećeg trenutka čuo sam ga kako sikće i psuje preteći da će me ubiti kao psa koji mu pogani svojim zavijanjem teritoriju, njegovu domaju. Situacija je bila opasna, nisam imao nikakve šanse protiv te telesine i zato pružih korak u pravcu keja, ne trkom, jer bi me bilo sramota, ali žurno. Sa odlascima u šumu bilo je gotovo, a samim tim i sa pevanjem. Jasno je bilo da tamo nije imao više šta da traži. Svojom nesmotrenošću uvredio si možda jedinog prijaptelja i on te je oterao sa scene. Povukao si se u skrovitu toplinu svog stančića. Izlazio sam samo ujutru, tek da kupiš, da kupiš da ljubiš, osnovne potrepštine, hleb, mleko i novine koje više nije ni čitao, ali sam nastavio redovno da ih kupujem po nekoj glupoj navici. Bacao ih je bilo gde, tako da je ceo stan bio već zatrpan njima. U maloj biblioteci koju si nasledio od oca pronašao sam neku knjigu o jogi, zapravo priručnik. Učinilo mu se da tu leži rešenje tvog problema, pa sam pristupio izučavanju materije da bi uskoro počeo i sa praktičnim vežbama. Pevanje si sasvim zapustio, već sam zaboravio pojedine arije, na primer, nikako nije mogao da se seti arije Kerontiusa, koju sam, inače, veoma voleo. Ipak, šetao si se ponekad u večernjim časovima kvartom prisećajući se nekih rola. Tiho je pevušio da me neko ne čuje, u stahu da ne krene priča po pozorištu da si poludeo. I tako, šetajući se jedne večeri ugledah mog prijaptelja ispred neke kafane kako ispija hektolitre piva, čitava vojska flaša beše naređana na stolu za kojim je sedeo. Bogme, trebalo je napuniti tu bačvu bez dna. Nekom drugom prilikom si ga, opet, video kako se pijan valja kvartom pevajući i pritom psujući političare, a i carevo ime je spominjao. Naime, u to vreme, zemlja je bila u ratu sa susedima i već je izgubila neke teritorije. Interesantno je bilo i to da me on prilikom tih susreta, uopšte, nije prepoznao, ili se samo pravio da me ne primećuje, kao da uloge behu zamenjene. Pomislio sam da bi mogao ponovo da odeš do šume, da on, možda, tamo više i ne boravi. Padalo ti je čak i to na pamet da je ona prilika u gaju, možda, neko priviđenje, moja halucinacija, što ga je malo brinulo, ili, pak, neki demon koji nema nikakve veze sa ovim čovekom ispred gostionice, da su to dva sasvim različita stvora. Ipak, sličnost je bila neverovatna. Ako je u pitanju bila samo halucinacija, onda si mogao slobodno da ideš u gaj, što me je radovalo. S druge strane, ako je to bila istina, to priviđenje je moglo da mi se javi opet i to bilo gde, čak i u skrovitom kutku njegovog stančića. Nikada, međutim, nisi pomislio da ja sam imam bilo šta zajedničko sa tom utvarom, sa tim demonom ili čovekom, šta li je već bio. On tako ogroman i nezajažljiv, provaljen kao bure bez dna, bio je sušta suprotnost tebi koji si pre ličio na neku grancicu nego na ljudsko stvorenje, o demonu da i ne govorim. Ako se, pak radilo stvarno o demonu, o prijaptelju, a verovao sam da takva bića postoje, onda je bilo bolje da u gaj više ne zalazim. Ipak, jednog jutra, pošto sam se dobro naspavao, okuražih se i krenuh u pravcu keja. Izdaleka, Dunav je izgledao planetarno. Talasi su se valjali peneći pod naletima košave. Nebo, čisto i azurno, ogledalo se u vodi tako da se Dunav, zaista, plavio kao u čuvenom Brandsovom valceru. Spustih se sa keja u šumu. Gaj me je šumeći pozdravljao. Mlado lišće je treperilo propuštajući zlatnozelenu prasvetlost. Nevinost vrba i tavna monumentalnost topola zaokruživali su prostor pun ptičijeg pevanja u koji uđoh malo napet, alu se uskoro opustih pošto ne beše nigde nikog. Kretao sam se belom peščanom stazom između stabala pored same vode, čas penjući se na proplanke, čas spuštajući se u udoline. Kad najzad dodoh do stabla u koje sam davno nekad urezao krst za koji sam samo ja znao i koji je mogao da zapali čitav svet, zapevah pesmu iz "Dečakovog čarobnog brega", pardon - iz "Dečakovog čarobnog štapa": Šta mi govori Poriroda? Bejah potpuno opijen radošću, skladom trenutka u kom se nađoh. Tonuo sam u duboke lage, da bih se zatim tremolima uzdizao do najviših tonova senčeći ih falsetima. Talasao sam se kao voda pod naletima severoistočnjaka, najdražeg mi od svih vetrova. I u tom času najuzvišenije čistote i sklada, nešto iznenada dunu sipajući nerazumljive reči i cepajući mi odeću. Obuze me strava, poslednjim atomima snage se otrgoh i ugledah prijapteljevo mesnato debelo lice kako se kezi peneći, lice iskrivljeno od besa i vetra. Pokušavao je da me raskomada čupajući mi ruke i noge, glavu, međutim, nekim čudom u šakama su mu ostajali samo delovi odeće, mantil, sako, prsluk, šešir, tako da, na kraju, ostadoh samo u košulji boje trule višnje koja je bila već prilično izbledela od pranja i iskrzana od nošenja. Tako tanak i klizav migoljio sam mu se iz ruku kao gušter, ali on je uporno nasrtao u nameri da me ponovo dohvati. Povremeno taj košmar bi prelazio u skladan, čak graciozan ples dva tela prilično asimetrična po proporcijama i obliku, koja kao da su u tom trenutku postajala jedno. Vrteći se između crnih mokrih stabala u tempu valcera, zanosno smo klizili s jednog na drugi kraj šume. I to je potrajalo, to smenjivanje rata i ljubavi, haosa i harmonije. Najzad, gubeći snagu i tražeći predah, prijaptelj bi se povlačio dva-tri koraka unazad, kao da uzima zalet, pa bi ponovo navalio, ali ja sam, dobro nakokan adrenalinom, sad već potpuno nag bežao velikom brzinom uz padinu prema keju. Bio je isuviše trom da bi me stigao. Posle ovog užasnog događaja još više se osamio, skoro da nisam izlazio iz stana, vežbao je jogu i sve manje jeo. Uskoro dode do intervencije oružanih snaga susednih zemalja i carstvo pade pod okupaciju. Ferdinand sa svitom pobeže u Ameriku gde dobi azil. Vremena su zbilja bila teška. Ipak, kao stariji čovek, bio sam pošteđen fronta, a i malo toga mu je bilo potrebno, pošto sam dobar deo dana obično provodio u meditaciji. Jednog jutra, tako sedeći na klozetu, mučen teškim zatvorom, a što beše posledica gladovanja, da prekrati vreme, dohvati neke stare novine iz ugla i ugledam ... šta? Mama i tata, ludaci! Između šamara i ubistva nema razlike. Ako je Kafka najveći pisac, a oberlajtnant Rizling najmanji, kako on tvrdi u jednom intervjuu, onda ja uopšte nisam pisac. Bravo! Ja sam, u stvari, slikar. Zar se tu ne nazire "krajnje rešenje"? U ime Kafke, sa Rizlingom kao egzekutorom. Ali svaki pravi umetnik je fašista, tj. političar, što, naravno, nije istina. Inače, Rizling je jedan od retkih majstora koji ume da napreduje kroz text koračajući unazad. Ipak, uvek nas je dvojica, jedan koji naređuje i drugi koji sluša i gunđa. Pa, da pozovem najzad tog slugu koji, inače, dosta liči na mene. Poguren je i nikada mu ne vidim lice, zapravo, on i nema lica, samo čujem njegov glas, njegov romor, koji je pre glas nekog Voceka – dakle, basso-profondo. Ali ni ja nisam baš don Đovani, sličniji sam malom histeričnom kapetanu, tako da sluga moje molbe i naređenja stalno sluša u tenoru koji je na ivici kontra-tenora, dakle, falseta. Ali kakva je sličnost, tj. razlika između basso-profondo i kontra-tenora? Ma ne, istina je da hoću da spletkarim, ali ja sam pre neki kondomski zavodnik, više posmatrač, dobronameran, predusretljiv, čije se mutne poruke obično i na sreću završavaju bez posledica. Snebivam se, pribegavam parabolama, aluzijama, kao, mogao bih ja da budem i direktniji. Ali ima prilika koje baš to najviše boli, ta nedovoljnost, u tome najviše uživaju. Zanimljivo! Iskazi i sudovi su arije koje lebde okolo i nestaju u uglovima umnožavajući odsutnost entropometrijskom progresijom. Gde su sad te lepotice, kuda su nestale te šarene krpice, moje skupocene ideje, moji dragi likovi? Počinjem uvek u nadi da će se najzad pojaviti, toliko se nadam da do kraja skoro uvek ne bude ništa. Nema odgovora. Ali započinjanje i to buđenje nade, to je skoro prirodna stvar. Uvek i uvek pokušavati, nasrtati na čast i čestitost misli. Čijih? Grešiti, greškariti do besmisla, do gluposti. Ili živeti za taj tren kada će se slika konačno izbistriti, kada ću fokusirati situaciju, participirati, biti uvučen u spletku. Prvi korak u spletku je "videti nešto", tj. znati nešto što ne treba da se zna. Iako, znanje je uvek nesigurno. A onda dolazi drugi korak, korak unazad, zatim nekoliko brzih sitnih, povući se u tamu, sakriti se i odatle tvrditi pazar, postaviti cenu ili, bolje reći, ucenu. He, he, kakvu ucenu? Ali uvek postoji rizik da onaj koji spletkari bude i sam žrtva spletke, da bude zavedeni zavodnik, da izgubi identitet i postane senka. Što ono rekao jedan balkonski, pardon, balkanski poeta: "Love, a ulovljeni." Velika mudrost! I to je pravedno, ništa nema za džabe, i zato treba biti oprezan, stalno plesati napred-nazad, levo i desno. Ipak, pričam o nečemu što je sasvim neprimereno situaciji, za čim neće biti potrebe. Ali opasno je nešto videti, biti uvučen u tajnu. Međutim, to mlečno staklo u četvorokrilnim vratima koja se rasklapaju deleći spavaću sobu od dnevne, zbilja je surovo. Zaista i vidim samo neke konture, senke koje plešu, koje marširaju, to stalno smenjivanje valcera i marševa, a zatim nestaju prepuštajući moju jadnu maštu izvesnosti apstrakcije pravougaonika i trouglova. No, ipak, u mojoj svesti ostaju neki otisci, tragovi nečijeg nečitljivog pisma kao tragovi zločina, mrlje, sunčeve pege na licu jedne biljke koja se uvek okreće tamo odakle dolaze vatra i svetlost, nežnost i surovost kao dvosmislenost ljubavnog zagrljaja. Pa hajde, kažem slugi, da počnemo tu komediju gladi, da skupimo družinu, makar da ih postrojimo u dubini scene. U mraku teško da možemo sagledati veze i odnose, u stvari, podozrevam da tih odnosa i nema, ta to je naš posao, da ih gurnemo blago jedne na druge, da se malo oraspolože, zabave, ne bi li nekako prekratili dosadu. Ali ja, u stvari, čeznem za matrijarhatom, pardon, šta to govorim, zapravo, hteo sam reći da čeznem za scenografijom, za pejsažom, likovi se jave u trenu i nestanu, večna je samo livada, polje preko koga prelaze. Samo da čujem jutarnje zvuke Pavlove ulice, bruj zvona reformističke crkve koji traje i koji nije prestao ni do dana današnjeg, samo se stišava šireći se u beskraj, da osetim smrad plina, koji se meša sa mirisom skuvanog mleka od koga bih mogao i povraćati, ali ta mučnina je možda i najveći užitak. Ili da vidim prazno, napušteno, skladište "Mlinotehne", koje se naslanja na malo sumračno dvorište u kom je večita gomila mokrih cepanica i par kanti za smeće, po kojima plešu tri dugačka siva štakora sa imenima, a zatim, za tren nestaju ispod trulih vratanaca bez natpisa, iza kojih uske stepenice vode u podzemni svet, napola zaklonjenih stablom jednog kržljavog ringlova čije ljubičaste grane jedva dopiru do stana na prvom spratu. Na terasi stoji neki dečak koji će nestati ili je nestao, izgubljen u večnosti, napušten od sveta, od univerzuma, kopile, skot na goloj utrini izložen ledenom povetarcu, ali postoji nada da će on biti pronađen, ponovo rođen i ponovo izgubljen. Dakle, da počnemo, oklevam, osećam se kao na zubarskoj stolici sa Graučom Marksom kao zubarom, a, naravno, i ostala braća su tu da asistiraju. U stvari, osećam se kao zavodnica, kao gospođa kojoj zavlače nadrealističke skalamerije u raščepljenu gubicu. Ali ne plaši se, kažem sebi, nema tu nikakve demonije, ne radi se o tome, ti likovi su naivni, dobroćudni, ne mogu te uvući ni u šta, meki noćni ljudi, kišni, slobodno ih dodirni, zagrli. Sve su to, u stvari, sitni sporedni likovi čije se životne priče iscrpljuju u par reči, zapravo, takvi me najviše i interesuju, ti su najslađi, ha-ha! Ali opet, lančana reakcija izazvana nepromišljenošću? Posledice mogu biti katastrofalne – domino efekat. Ko zna gde se završava taj koloplet? A? Ma hajde! Ali kada malo pre spomenuh užitak, setih se jedne pesme Nanija Balestrinija u kojoj kaže da je "možda Frančesko Petrarka nesrećan bio zbog kafe", dakle, zbog nečega o čemu nije mogao imati pojma. U mom slučaju pre bi se moglo reći da je "Đura Jakšić nesrećan bio zbog bureka", dakle, zbog nečega što mu je bilo dobro poznato, ali nije imao kredita ni za šoljicu kafe, a kamoli za burek. Dobro, evo, prvi je Matojz, Vili Matojz, osamnaestogodišnji mladić koji stanuje u dvorišnom stanu u krugu već spominjanog skladišta. Na kraju Drugog svetskog rata, njegov otac je pobegao u Nemačku sa nacistima koji su se povlačili preko Panonske nizije. On i majka su ostali. Majka se posle preudala za nekog Milićevića, tapetara, koji se uselio u njihov stan. Nedelja je. Gledam ih sa terase kako u dvorištu sede za stolom i ručaju. Vili podrigne, što, inače, kod Švaba nije ništa nepristojno, to je čak uobičajeno pri obedu, na šta očuh burno reaguje, otera ga od stola. Vili pretrči preko dvorišta, dođe do ulične kapije i tu otpeva jednu pesmicu koja se u to vreme nije skidala sa zapadnoevropskih radio-stanica, koje su bučale svuda okolo: "Rum and coca-cola, drinking of Cubana... Sutradan po Vilija dođu panduri i odvedu ga. Posle smo čuli, navodno, potkradao je nekog majstora, autoalhemičara, ovaj, automehaničara, kod koga je radio kao šegrt. Mene je Vilijev nestanak posebno pogodio, pošto je on bio moj zaštitnik u kvartu u kom je bilo dosta opasne i zločeste dece. Dobro se sećam braće Durstig, posebno najmlađeg Dušana čiji čvegeri mi još uvek zvone u tintari. I moj otac je voleo Vilija, rekao je jednom da ga podseća na njegovog starijeg sina, mog brata Vitalija koji je, takođe, sa osamnaest godina uhapšen, ali kao informbirovac, i osuđen na četvorogodišnju robiju na Golom otoku gde je i ostavio kosti. Ali to je možda i najbolje što je moglo da mu se desi u životu. Da li je umro od gladi ili su ga ubili, to nikada nismo saznali. I ne samo nesreća i tuga, veliko je to i poniženje za svakog oca, muškarca, da ti neko ispod šape otme prvorođenog sina, takoreći još dete, i odvede ga nekud bez traga, zapravo, ubije ga tu na tvoje oči, pa bila to Udba, država, sam bog otac. Šta ti drugo preostaje, nego časno da pogineš braneći ga, znaš svoje pravo, znaš gde je oružje. Ali hajde! Inače, brata je prijavio njegov najbolji drug iz gimnazije, izvesni M.P. koji je uhvaćen sa nekakvim propagandnim materijalom. Kada su ga udbaši upitali da li je taj materijal još neko video, tj. da li je taj materijal video i Vito, on je rekao: da. No, dosta o tome, postaje dosadno, osećam ispraznost te priče, njenu providnost. Postoje samo dve situacije koje zaokupljaju moju maštu, maštu sina, dva paralelna patosa sa opasnim međuprostorom u kom nastaje text koji me kao crna rupa usisava, u kom nestajem. Uzbuđenje koje dolazi odatle podstaknuto je nedostatkom, manjkavošću situacije. Prva je: mama umrla, ili se ubila kada sam imao pet-šest godina. Sasvim sam je zaboravio, ostalo je samo sećanje na miris njene kose, mogu da ga dočaram u trenutku i on se apsolutno razlikuje od bilo čega poznatog. To naslućivanje je neka vrsta životinjskog instinkta. Danas živim sa ocem, živimo kao prijatelji, kao muškarci. U nekoj katakombi, u podzemnim galerijama velikog drevnog grada, otac i sin nesrećom skoljeni. Opet taj komični duet, u sumračnoj grobnici, okruženi tišinom stojimo i pevamo. Ali ipak otac je tu, njegova velika sen mi uliva pouzdanje, iako tužni smo, zaprav, veselo-tužni, sudba nam istovetna, takoreći. Ne postoji ni vreme, ni prostor, ništa. Druga situacija je: ja i mama živimo sami. Uopšte ne znam šta je to otac, pošto nas je napustio ne za dugo pošto sam se rodio, šmugnuo nekud i to zauvek – nema povratka. Kada budem imao deset godina i ja ću nestati, ali ne svojom voljom. Jednoga dana mama me pošalje u radnju da kupim sapun marke "ten-san" sa hipericinom, koji nije tako čuven kao onaj marke "pearson" sa aromom limuna, ali je upakovan u fantastičnu kutiju sa plavim i belim štraftama koje podsećaju na morske talase. . . Plavi tramvaj njišti kao krdo plavih konja, kao veliki talas, korača unazad odbrojavajući pragove, prolazi osenčenom stranom ulice pored poslastičarnice "City", ali nema te - nema me, ili nema tate – nema mame, nestao sam, sasvim sam izbledeo. Ulica je tunel, mrak kojim nešto klanca, samo napreduje i ne može da skoči ni levo ni desno, ni na izlog poslastičarnice, ni na izlog parfimerije, ogledaju se jedan u drugom, jer levo je desno i desno je levo, zato drži se pruge koja ipak nekud vodi, međutim počinje kiša, provala oblaka sa munjama i gromovima ... Novac koji sam dobio da kupim sapun potrošio sam na sladoled. Sedim u boksu od zelenog pliša dok mi baba Barlaćka servira na ružičasti mermerni stočić sjajnu rostfraj zdelu sa dve velike bele kugle sladoleda od limuna. Kaže mi: "A, pustio te majstor malo, dobri smo mi ljudi, mi majstori." Ne pokušavam da joj objasnim da ja nisam nikakav šegrt. Pretvorio sam se u sapun koji se topi, koji peni u ustima, pretvorio sam se u ukus limuna, u nešto. Kada sam se malo kasnije ipak vratio u Pavlovu ulicu, naše kuće beše nestalo, ostala je samo senka.Uzalud sam kao psić trčkarao okolo. Ali da se vratimo našem stolu. Caro il mio Leporello, Leporello, mio caro, ko je sledeći? Možda neko...a da, čini mi se da se zvala Zajra Dojnaš, teta Zajra. Živela je sama na mansardi u potkrovlju zgrade gde je leti bila nesnosna vrućina. Zbog toga je bila stalno u bikiniju koji samo što je postao modni hit. Takođe, prva je koristila ventilator koji je kupila u nekom komisionu u Jevrejskoj ulici. Bila je izrazito šlang i tamnog čistog tena kao crnkinja, nije vadila cigaretu iz usta, tako da joj je glas bio kao malo napuknut. Inače, redovno je pratila holivudski repertoar u bioskopu "Jadran", u Poštanskoj ulici. Kasnije je otišla u Švajcarsku da radi, ali se brzo vratila, nije joj se tamo svidelo. Naravno, nije Švajcarska Amerika. Ali posle je ipak otišla u Australiju i tamo joj se gubi svaki trag. Volela je moga oca, onako, čisto, prijateljski. Imala je običaj da ga oslovljava sa "Đovani, brate!" Oboje su bili žešće komunjare, ali pomalo naivni, zanesenjački su verovaliu da su svi ljudi, čitavo čovečanstvo, braća bez obzira na nacionalne i rasne razlike, a naročito su prezirali popove i crkvu koju su smatrali za glavnog krivca za sve ljudske nevolje. Inače, moj otac je bio učesnik Španskog građanskog rata i kao čoveka veoma zatvorenog i ćutljivog, ipak sam bio u prilici da ga nekoliko puta čujem kako na hodniku, onako u prolazu, priča Zajri neke epizode iz rata, što je ona prosto gutala. Koliko je sluh pouzdaniji od vida? Jedne noći kroz odškrinuta vrata spavaće sobe čuo sam nešto: otac je govoreći u snu optuživao majku koja je već davno bila mrtva, za neko, da li ubistvo ili neverstvo, nisam mogao da razumem, spominjao je i neko ime, ali ono je ostalo tajna, kao da je bilo izgovoreno preko nekog razglasa sa veoma jakim eho efektom, umnožavalo se, pritom dobijajući sve nova i nova značenja.To me je strahovito pogodilo, nisam baš dobro shvatao o čemu se radi, ali sam bio ubeđen da je mama nevina. Ujutro nisam bio siguran da li sam sve to sanjao ili je otac stvarno govorio u snu. Kasnije kada sam malo bolje bio upoznat sa prirodom muško-ženskog odnosa, mislio sam da je to bio njegov izgovor za nesugurnost koju je osećao kao muškarac. Jasno je bilo da sa njim nešto nije u redu. Imao je probleme koje nije hteo ni sa kim da podeli, nije bio u pitanju samo moj brat. Sa užasnim migrenama koje su se javljale u razmacima od dve do tri nedelje i obično završavale mučninom i povraćanjem, ležao je u mraku sobe nepomičan, prepušten, verovatno, najcrnjim mislima. Ipak se suprotstavljao tom beznađu, kako mi je jednom rekao, tako što je dočaravao šum talasa koji zapljuskuju prag kuće. Poreklom je bio Mediteranac, generacije njegovih predaka su se rađale i živele na moru, tako da je i u njemu plamsala ta čežnja za vodom i pustolovinom. Verovatno je teško patio zbog toga što je morao da živi u pustoši i monotoniji Panonske ravnice. Ali već u pubertetu sam počeo da sumnjam da mu ta stanja služe kao opravdanje da ne razgovara sa mnom. Za njega je svaki razgovor bio teret, najstrašnija uzaludnost, osim kada je u pitanju bila Zajra, ali i njoj je samo on govorio. U stvari, njegov problem je bio što nikoga nije slušao, nije ga uopšte interesovalo šta drugi ljudi misle, šta osećaju. Postojao je samo taj večiti monolog, romorenje u sopstvenu bradu. Koliko puta sam ga čuo iz druge sobe ili iz kuhinje kako razgovara sam sa sobom, kako šapuće: kakva budaletina, koji kretino i slično. I mislio sam, koga sad tako lepo časti, kome su upućene te uvrede? A, u stvari, on je to govorio sam sebi, proklinjao je sebe zbog nesnalaženja, zbog raznih grešaka koje je počinio i koje su ga postepeno dovele u sasvim beznadežan položaj. Ili je to bila samo neka mazohistička potreba, mračno zadovoljstvo da sebe stalno kinji i ponižava. Da li je njegov položaj bio zaista beznadežan i ko je mogao biti kriv za to, ja to, stvarno, nisam mogao tada još da shvatim. Ali umeo sam i te kako da ga gnjavim, već sa sedam-osam godina sam mu stalno postavljao tako glupa pitanja, kao: Gde sam ja bio pre nego što sam se rodio? Ili: Zašto mora da se umre? Na šta on apsolutno nije znao šta da mi odgovori. Međutim, jednog dana vraćajući se iz škole, bio sam svedok kada je u ajnfortu naše kuće Zajra Dojnaš ošamarila mog oca, a zatim stepeništem pobegla u potkrovlje. Ovaj događaj je bacio novo svetlo na karakter njihovog odnosa. Nisam znao šta o tome da mislim, ali ćutao sam kao zaliven. Već u višim razredima osnovne škole ja sam, takođe, bio redovni posetilac bioskopa "Jadran", u Poštanskoj ulici, tako da sam ponekad i Zajri pravio društvo. Sećam se da sam se tresao od straha gledajući film "Hiljadu očiju doktora Mabuzea", ali posebno me se dojmio film Džeka Arnolda, "Čovek koji je iščilio". To je priča o jednom bračnom paru bez dece, naoko srećnom. Međutim, muž jednog dana počne da se smanjuje. Regresira u uzrast dečaka, a zatim se pretvori u Palčića. Žena ulazi u odnos sa drugim muškarcem, njenim poslodavcem i oni kao par postaju čoveku koji se smanjuje nešto kao mama i tata, ali, u stvari, žele da ga se otarase. I tako, herojski se boreći sa svim nevoljama koje prate tu njegovu menu, posebno je bilo uzbudljivo kada ga kao Palčića napadne mačka, kada na kraju, kroz podrumski prozorčić, čovek manji od palidrvca, izađe na suncem obasjanu ulicu, meni se niz obraze osute pubertetskim bubuljicama slivaju suze u potocima. Ali u bioskopu "Jadran" gledao sam i film "Pesma" snimljen po romanu little-big pesnika i ibis-redibis revolucionara Oskara Darvinčija. Svi koji su gledali taj film ili čitali knjigu, setiće se one scene u potkrovlju, u vešernici, koja prikazuje seksualni odnos pesnika Vekovića i njegove komšinice, neke pralje koja je tu širila veš. To mi se uopšte nije svidelo, traumatizovala me je okrutnost i silina koitusa, dvosmislenost zagrljaja. Dugo sam bio pod tim lošim utiskom. U tom trenutku, izgleda, još nisam bio spreman za takvo iskustvo. A i ta ideja o potkrovlju kao poprištu zločina u mojoj svesti se, valjda, nije nikako smela dovesti u vezu sa Zajrinim potkrovljem koje je za mene bilo nešto kao Aricija ili Monsalvat, sveto mesto. Ali hajde da krenemo dalje, koga se još sećam, ili koga se još mogu setiti? Iz mraka, iz dubine scene izranjaju likovi nedovoljno jasni, bez imena. Ništa, baš ništa ne mogu za njih da učinim, da li? Ni da ih pozovem, da ih prigrlim, ni da ih povredim, da ih gurnem dublje u tamu, lica uplakana sa razmazanom šminkom, aveti, da im saopštim neku laž, da im šapnem, da im pojasnim šta ih je snašlo. Ili da im kažem šta ih je promašilo, zaobišlo zauvek, izneverene nade, obećanja pusta. Ipak, ja vas volim, utvare drage, jedina moja bratijo verna, što me pratiš u stopu, ali oprezno, na rastojanju. Razumem vas, nisam baš prilika od poverenja. Na primer, takav jedan lik na granici opažljivosti je domar naše zgrade, izvesni Adam F. Pijanac, žena pokušala da ga otruje, dala mu nešto da pojede. On je preživeo sa teškim oštećenjem ždrela, a ona zavšila u zatvoru, u okovima. Međutim, on posle izgubi stanarsko pravo, zapravo, nije ga nikad ni imao, isteraše ga na ulicu i tako postade klošar. Žena, pak, kad se vrati sa robije, oda se prostituciji i pretvori taj podrumski stan u bordel. Ali šta sa tim? Na šta me podseća ili na šta liči ta pričica? Pa, to je svakome jasno. Opet mi je pripala muka: vrlo patetično zvuči činjenica da sam zaista odrastao u Pavlovoj ulici. Ali verovatno je to bio razlog zašto sam se identifikovao sa jednim dečakom iz čuvenog romana Ferenca Molnara, u pitanju je jedan sasvim sporedan lik, ali zaveo me, mamicu mu. Sećam se neke slike kada u praznoj školskoj dvorani, dečak stojeći pored klavira odsutno prebira po dirkama, samo dva, tri tona – ko je to? Međutim, njegova škola je u nekom indijskom selu, u srcu džungle. Kada uveče krene kući, iz šikare ga vreba tigar, kao i svakog mladog majmuna. Ili je škola negde u afričkoj savani, na ivici pustinje. Kada u suton krene kući, iz visoke trave vrebaju ga lavovi, kao i svakog mladog bivola. Tigar ili lavovi? Jedna je posvemašnja noć a mnoga su sunca, mnoge vatre. Nedavno sam pokušao da se setim kako se taj dečak zvao, ali nikako nisam mogao da se setim. Prolazeći Duvanskom ulicom svratio sam u Gradsku biblioteku i zamolio bibliotekara, jednog mlađeg čoveka, da mi sa police skine knjigu "Dečaci Pavlove ulice", da nešto proverim. Mladić me je začuđeno pogledao, upitao me je: "Izvinite, da li ste vi član biblioteke?" Odgovorio sam da nisam, ali da bih želeo samo nešto da pogledam tu pred njim. Na to mi je on hladno odvratio da ne vidi razlog zašto bi mi dao knjigu. "Znam, ali knjiga vam je tu nadohvat ruke." Ćutao je. Kasnije kada sam bio u prilici da otvorim knjigu, da pronađem ime, jednostavno, nisam mogao, nisam smeo, sam bog me povukao za rukav. Prepustio sam to definitivno zaboravu. Jednom sam čak pomislio da možda tog imena i nema u knjizi, da je taj lik nestao i uplašio sam se. Baš koješta. Ili Švejk! Izgleda da je od svih literarnih likova, lik Švejka jedno od najčešćih ovaploćenja u tzv. stvarnosti. Iako oni koji su ovim imenom krstili određene prilike, teško da su ikada imali Hašekovu knjigu u ruci, najvrovatnije, samo su nešto slušali o Švejku. U Ujvideku, s kraja pedesetih, koliko se sećam, bilo je bar pet-šest takvih prilika, skoro svaki kvart je imao svog Švejka. Ali ta ovaploćenja ili, preciznije rečeno, metensomatoze, možda najbolje predočava priča o nosorogu: Kada su prilikom jedne posete zoološkom vrtu, neka deca upitala čuvara, kako se zove nosorog, on im je rekao da se zove – Časovničar. I deca su odmah pomislila da između nosoroga i časovničarskog umeća postoji neka veza, tj. da taj nosorog zaista ume da popravlja časovnike i bila su u pravu, taj nosorog je to, ipak, nekako mogao, u šta onaj čuvar ni u snu ne bi mogao da poveruje, iako je upravo on nosorogu nadenuo to ime. Ali preslikavanje je najveće čudo, najveća misterija – ta sličnost, tj. razlika. Ljudi su deca i to ne velika, nego mala, sasvim mala dečica. U životu, kao i u priči, uz malu pomoć zvezda sve se ipak nekako narihta, makar mic po mic, samo treba biti dovoljno uporan, pardon, oprezan. Ma, šta mi napriča! Zaista znam jednog nosoroga koji radi kao časovničar i koji teško da je u životu popravio neki časovnik, naprotiv, mnoge je pokvario, ali i dalje radi, tj. ti časovnici koji su bili kod njega na popravci i dalje rade, pokvareni su ali rade, samo što ne mere tačno vreme – varaju. Kada je, pak, matematika u pitanju, stvari stoje drugačije, ali kako sam nešto načuo, po najnovijim teorijama i tamo je haos. Naravno, ja se pre svih sećam Švejka iz Rotkvarije. U šinjelu, sa šapkom, mali debeljko sa prćastim crvenim nosem, zapišava uglove kuća, tocilja se po ledom okovanoj Šafarikovoj ulici, dok na zimskom nebu plamte dve-tri nepostojeće zvezde daleke hiljadama svetlosnih godina. Živeo je sam u nekom dvorištu kao neko biće, nešto između rovčice i tri praseta. Da li je imao viruse u njušci ili je samo slinio od hladnoće? Izgubljen u pričama-ludorijama, bez ikog svog, kako je uopšte mogao da preživi tolike godine? Od čega? Pa, verovatno od tih priča, od verbalnih eksplozija koje su same sebi bile svrha. A i taj oberlajtnant što ga otpusti, što mu dade voljno, stvarno nemam reči. . . Tišina. A onda se iz mraka približava mali kovitlac, orkančić iz kog se pojavljuje kao neki motiv oružja, na primer: Amfortasovo ukradano koplje, ukradena relikvija. Ali to je, u stvari, očev pištolj koji je on doneo iz Španije i čuvao kao dragoceni trofej. Ležao je godinama zaboravljen u ormanu u dnevnoj sobi ispod nekih sudskih akata. Ali kako kaže stara kineska poslovica, jednom, ipak, dođe taj dan kada oružje koje se čuva u kući mora biti upotrebljeno. I tako jednog dana otac ustanovi da je pištolj nestao. Bio je zbunjen, ali ubrzo složi kockice i optuži za krađu nekog našeg rođaka, inače, poznatog lovca i velikog ljubitelja oružja, koji je jednom prilikom, neposredno pre nego što je otac otkrio da pištolja nema, prenoćio kod nas i baš spavao u dnevnoj sobi gde se nalazio orman u kom je pištolj bio ostavljen. Međutim, slučaj je ostao dugo nerešen. Otac je insistirao da rođak vrati pištolj, ali nije hteo da ga prijavi policiji. Ovaj, pak, nije vraćao pištolj, uporno je tvrdio da ga on nije ukrao i čak se stravično uvredio. Kopča: U međuvremenu desi se jedan tragičan slučaj na nekoj svadbi. U ludilu pijanstva, kum potegne pištolj i opali par metaka u plafon. Jedan metak rikošetira od lustera i smrtno rani mladu koja je sedela za stolom i koja preminu tu na licu mesta, na rukama nesrećnog mladoženje. U istrazi se ispostavi da je pištolj iz kog je pucao pijani kum, upravo, očev ukradeni pištolj. Dotični kum je bio, niko drugi, nego naš zet, propali fudbaler i zavodnik, čija je žena bila mamina veoma bliska rođaka koja je još sa šesnaest godina pobegla od svojih roditelja i udala se za njega. Ona je, inače, po očevim rečima, veoma ličila na moju majku. Pošto je bila samo nekoliko godina starija od mene, imala je običaj da i posle mamine smrti često dolazi kod nas i da se igra sa mnom. S vremenom su se te posete proredile, pogotovo kada se udala, ali je ipak nastavila ponekad da dolazi, bar jednom ili dva puta godišnje. Naravno, bila je upoznata sa svim kućnim tajnama, tako da je znala i za pištolj. Ja sam se kasnije setio da je par nedelja pre nego što je otkriven nestanak pištolja, ona bila u poseti kod nas i da je nešto zavirivala u orman. No, u svakom slučaju, otac je sada bio u nevolji, pošto je rođaka u istrazi rekla da joj je otac posudio pištolj, a ona ga posle dala mužu. Takođe, onaj uvređeni rođak nikako nije hteo da svedoči u očevu korist i da potvrdi da ga je otac sumnjičio za krađu. Ipak, posle nekoliko izvinjenja i preklinjanja, on je najzad popustio i potvrdio u istrazi da ga je otac sumnjičio i tako je slučaj razrešen. Za ubistvo iz nehata naš nevoljeni zet dobi nekoliko godina robije, rođaka za krađu, uslovnu kaznu, a ocu bude vraćen njegov pištolj. Međutim, otac je smatrao da je taj pištolj sada bio na neki način oskrnavljen i jedne noći sa Varadinskog mosta baci ga u Dunav na čijem muljevitom dnu leži, verovatno, i dan-danas. Malo sam sačekao, nigde nikoga, a onda se iz mraka pojavljuje jedna maska, bilo čija maska, maska maske. Mislim da znam ko bi to mogao da bude. Opasno je. Vidim onog drugara kako vrti glavom, daje mi znak da se povučem u senku. To je onaj korak unazad, tako uzbudljiv, ipak, opera je to, doduše, životinjska, ali opera, opereta. Iako bi taj susret mogao da bude kruna svega. Ipak, ne! Izronila je iz noćnog okeana zaborava. Nisam joj dao da pije. Zašto? Zato što bi to bio poslednji razgovor. Poslednji, ali za koga? Možda sam pogrešio. Nisam je odgurnuo, samo sam je blago uronio u tamu. Čak pre bi se moglo reći da sam je samo pustio da ode u noć svojim prijateljicama, tamo gde joj je i bilo mesto. Prenuo me je nekakav šum, kao nekakvo struganje. Bio sam zaspao za stolom, ili sam se možda probudio, umro sam. Od onog drugog ni traga, samo ja. Telo mi je bilo sve od metala, sasvim zarđalo, kao nekakva mašina. Svaki pokret je izazivao natprirodno jasan šum koji je odjekivao u šupljoj utrobi. Međutim, u ustima sam osećao ukus sapuna, ukus limuna. Pokušao sam da ispljunem penu koja je kuljala, ali ipak sam gutao, samo sam nastavio da gutam i osećao sam neopisivo zadovoljstvo i gađenje u isto vreme. LIBRETTO INTEGRALE Otac i majka živeli su u divljem braku. Ništa crkva, ništa država. Rodio sam se. Otac nas je istog časa napustio. Nije mogao da podnese dečji plač. Posle par godina majka se udala za nekog pijanca koji ju je stalno tukao. U rastrojstvu pokušala je da ga otruje. On je preživeo a ona u zatvoru izvršila samoubistvo, obesila se. Prešao sam da živim kod oca koji se u međuvremenu spanđao sa jednom maminom rođakom koja je bila veštica, bavila se crnom magijom. Stanovali smo na njenoj mansardi. Jedne noći sam ih video kako se grle. Ona nagovori oca da me se otarase. Nije hteo da pristane, iako nije znao šta će sa mnom. Postavljao sam mu stalno pitanja na koja nije znao da odgovori. Onda je otputovao. Ostao sam sam sa maćehom, šta li mi je već bila, ne znam ni sam. Jednog dana poslala me je u prodavnicu po sapun, pretvorila me u psa. Nastavio sam da živim sam u nekom dvorištu. Nisam uopšte znao ko sam i odakle sam došao. Pričao sam gluposti i pokazivao ljudima zvezde. U međuvremenu na nekoj svadbi moj očuh, onaj pijanac, pucajući iz očevog pištolja koji je našao u našem stanu, nehatom teško rani moju maćehu, vešticu, koja je na toj svadbi izigravala kumu. Umirući ona se pokaje, pozva oca i zakle ga da me pronađe. Ovaj krene da putuje diljem zemljinog šara ali me nije bilo nigde. Na kraju me pronađe samo dve ulice dalje od naše kuće u jednoj šupi. Nas dvojica nastavimo da živimo zajedno kao muškarci i prijatelji. Ali kada sam imao osamnaest godina, upetljam se u politiku, u stvari, to mi je namestio moj najbolji drug, ili sam počeo da kradem gde sam stigao, tek, budem uhapšen i deportovan na neko ostrvo. Tu i umrem od gladi. Otac, star i teško bolestan, leži sam na mansardi i u mraku dočarava šum talasa koji zapljuskuju kuću. Neće da umre!
NIKITA U proleće rano dok spava “Svaki moj pogled je krst” – izjava pobožnog snajperiste. “Pejzaž zemaljski je predivan. Međutim…” Pre svega, moram da kažem da se ovo što ću sada ispričati događa isključivo u mojoj glavi. Ako bi me neko ubedio da je ovo istina, poludeo bih, jednostavno, ne bih mogao to da podnesem. Ali, dragi čitaoče, nemoj očekivati bog zna šta, jer kada se malo bolje pogleda, nema u svemu tome ništa posebno, šta više, moglo bi se reći da je ovo jedna sasvim obična priča, obična da običnija ne može biti. Svako jutro u našoj spavaćoj sobi, ali i dnevnoj i radnoj, jer ona je sve to, gužva je oko kompjutera. “Okrenimo se kompjuteru sirotinjskom, juriš na kompjuter!”, što reče onaj banatski uncut. Kompjuter je zaista sirotinjska zabava. Nemaš posao, nemaš kuda da ideš, onda sedi kod kuće, jer kompjuter je sve. Uvek se nađe parica da nađeš provajdera, da budeš na vezi. Jedino je problem što jadni komjuterčić opslužuje nas troje, tako da važi ono narodno pravilo – ko prvi do đevojke, njemu đevojka. Ja obično kuckam nešto u “word”–u, žena otvara pasijans ili se sličuga po internetu, a ćerkica igra igrice i to “war games”, nego šta, hoće da bude muško, pa, u p.m. Ne putujemo nikuda, a i što bismo, kad je kod kuće najlepše – opet nekog citiram, ovog puta mog svekra, pardon, tasta. Živimo svi u toj jednoj sobi kao podstanari kod ženinih roditelja koji nas, praktično, izdržavaju svojim penzijicama. Inače u sobi se nalaze osim već spomenutog kompjutera i stereo uređaj, televizor, police sa knjigama, orman okrugli stočić i dve stolice, zatim, tu su i tri kreveta i to dva dečja na sprat u kojim spavamo ja i žena i jedan veliki, bračni, za našu ćerku. Rečju, ne možeš se okrenuti, sedimo jedno drugom na glavi. Prostor se sažima, kubizam cveta, preklapaju se oblici, likovi srastaju. Često mi se čini da smo žena i ja kao sijamski blizanci leđima srasli jedno za drugo. Ili da mi je ćerka prilepljena uz list desne noge ili uz bedro i taj čudan osećaj ume nekad da potraje. Ali ima to i svojih prednosti, iako postajemo pomalo nervozni, uznemireni kao životinje, pogotovo kada mesečina naraste, pa stvari počnu da se gurkaju napučene vibracijama, voda ih povuče, padaju sitniji predmeti sa stočića, kotrljaju se, beže u najudaljenije uglove. Žena, obično, tada hoće da napravi novi razmeštaj, od čega se meni diže kosa iako nemam tri vlasi na temenu. Uzeli smo se iz ljubavi, a poznato je da je brak ugovor, tj. posao. Nismo nikada ništa sanjali, pogotovo ne a obaramo jedno drugom ruke i slične gluposti. Kao da je obaranje ruku, ili krbanje, kako to mangupi zovu, puška koja na početku priče visi na zidu, a na kraju mora da opali. Jednostavno, bila je to čista slučajnost, to da smo se sreli. Ne znam šta da kažem za ženu, ali ja stvarno nisam bio rođen otac porodice, a i bio sam već u godinama kada se to postavilo to pitanje. Ali desi se jednog dana da žena ostane u drugom stanju. Naravno, nikakvi radikalni potezi nisu dolazili u obzir, dete će se roditi, morali smo se pre toga venčati da nikoga ne sekiramo. Žena je bila malo zabrinuta kako ćemo živeti, od čega. Ja sam joj obećao da ću se zaposliti, naći ću već nešto. Svi su bili presrećni, naši roditelji su blistali – kao, eto, sve se lepo završilo, postaćemo mama i tata, tj. oni će postati babas end dedas, a u stvari sve je tek počinjalo. Ženin stomak se već lepo zaokruglio. Jednog dana naslonio sam uho na njen goli pupak. Čuo sam jasno kako beba kaže, naravno, ne rečima, bila je to čista telepatija: “ Tata, ja sam princ!” Pomislio sam – razbojnik je, muškarac je, što mi je imponovalo. Žena je bila u četvrtom mesecu trudnoće kada smo se u oktobru venčali u jednoj fruškogorskoj varošici nadomak Urvideka. Odlučili smo se za to mestašce da izbegnemo gužvu. Na venčanje nismo zvali nikog od prijatelja, prisutni su bili samo naši roditelji i kumovi. Međutim, neko je provalio zaveru i kada smo izlazili iz crkve Svete trojice, još su odjekivali sa orgulja zvuci svadbenog marša, čekala nas je bulumenta koja nas je zasula cvećem i konfetama. Posle sam morao sve da pozovem na ručak u obližnju krčmu što me je udarilo prilično po ionako tankom buđelaru, ali jednom se čovek ženi, šta ćeš. Posle ručka koji se odužio žena i ja smo seli u jednu rasklimatanu oceanikplavu “bubu” okićeni ružičastim trakama, to su nam u međuvremenu prijatelji zakačili, i pobegli iz čitavog meteža koji nam i nije baš prijao. Kada smo izašli iz krčme, zapanjeno smo gledali, čitav predeo je bio bio pod snegom. Dok je trajao ručak, što je interesantno, počeo je da pada sneg iako beše oktobar, tako da smo se spustili svo troje (žena sa bebom u stomaku i ja) kao sa sankama niz fruškogorsku padinu. Spustiti se u proleće ili u jesen, u miris “fantazija”. U stvari, vratiti se, kud? Na početak emocija. Najvažniji trenutak: bio je sumrak, izašao sam iz stana, stajao sam u prohladnom hodniku, krenuo sam u šetnju prema Dunavu i nije postojalo ništa osim toga. Dakle, već sutradan čekala me je potraga za poslom. Mislio sam, imam vremena, tražiću dok se dete ne rodi, a onda, ako do tad ništa ne nađem, zgrabiću bilo šta, neću se predomišljati. Uvek sam imao puno prijatelja, bio sam, moglo bi se reći, omiljena figura u mom gradiću, nešto kao dežurna budala, pesnik-luda. Naravno, sva ta prijateljstva su bila, tako da kažem, neiteresna. Ja sam bio slobodan čovek, nisam zavisio ni od koga. Nisam tražio na zajam, niti sam davao, čist račun, duga ljubav. Pre svega, nisam se nikada družio sa političarima, što i nije baš pametno. Naravno, u ovoj novonastaloj situaciji svi su se nudili da pomognu, imao sam njihova obećanja a i direktna posredovanja, ali ni je dan od tih prijatelja nije bio na nekom bitnom polažaju da bi mogao moj problem da reši za pet minuta. I tako, išao sam kod raznih direktora gradskih ustanova. Obično bi me ljubazno primili, ali se uvek do kraja ispostavljalo kao problem to što nisam završio fakultet. Odem tako po preporuci kod direktora Matice iseljenika, jednog starijeg gospodina, inače stručnjaka za dijalektologiju. On me lepo primi, ali vidim da se nešto snebiva, kaže mi: “Znate, mogao bih da vam dam jedan posao, ali prosto mi je neprijatno da vam to predložim, nije to za vas.” “Pa dobro, recite šta je to, o kavom se poslu radi?” – kažem ja, takođe , malo snebivajući se. “To je posao redara u našoj čitaonici. Sedite gore za pultom i ako neko od čitalaca remeti mir, udarate prutom po pultu, ili viknete: tišina! A bogme, ako ni to ne pomogne, malo ga švićnete po nogama ili preko leđa, ali po glavi ne, to nikako.” “Hm, hm, zanimljivo.” “Znate kaj – kaže opet ovaj stariji gospodin – idite vi na policiju, pardon, ovaj, htedoh reći, idite i položite taj diplomski, ta, to možete da uradite za par meseci i onda dođite, daću vam pristojan posao.” Ja jedva dočekam ovaj predlog, pokupim se i tutanj kući. Posle izvesnog vremena učestvovao sam na nekom konkursu za novinare-pripravnike u Gradskom listu. Pomešao sam se sa silnom dečicom, radili smo neke tesove. Naravno, nisu me primili iako je u komisiji sedeo moj najbolji drug iz osnovne škole. Razlog: treba im mlađa radna snaga koja je spremna da gine na terenu. Zatim sam išao, takođe po preporuci, kod direktora radija, jednog prevejanog partijskog čoveka koji me je zezao dobra dva meseca u fazonu dođi za tri dana, dođi za dve nedelje. Pametan čovek, neverovatno! Ali desi se u međuvremenu opet nešto. Jedan moj dobar prijatelj, ali stvarno dobar, pokuša da posreduje kod direktorke televizije. Međutim, dođe do incidenta. Na pomen mog imena ova odvrati da ne može da me primi na televiziju jer je opšte poznato da sam ja problematična ličnost. Na to moj prijatelj šokiran plane, kao, šta joj to znači, neka objasni tu definiciju “problematična ličnost”, u pitanju je pre svega bio princip, ne ja lično. Ali ova odbije da objasni i reče mu da on i sam to dobro zna. I skoro se napsovaše, a bili su baš dobri. Posle ovog dogodeka počele su da mi bivaju jasnije neke stvari koje sam primećivao u poslednje vreme. Naime, primetio sam da mi se neki ljudi više ne javljaju na ulici. I to nisu bili neki poznanici, nego prijatelji, naravno, ne oni iz najužeg kruga, ali školski drugovi, ali čak ljudi sa kojima sam delio i dobro i zlo ’68. godine. Razmišljao sam šta bi mogao biti razlog tome i došao sam do zaključka da je moguće da se pročulo da tražim zaposlenje na sve strane, pa se ti ljudi uplašili da i od njih ne tražim i sada okreću glavu kad me sretnu. Ali posle onog incidenta kojije imao moj prijatelj sa direktorkom televizije počeh da sumnjam da je nešto mnogo gore. Bilo je to vreme kada je počelo da se zakuvava u zemlji, pretio je rat i rasulo, a zatim je došla famozna plišana dikatura da nas zaštiti i spase od svih zla – hvala joj i “nemojte nas više braniti!” Rat je ozbiljna stvar, on prvo počisti mangupe i budale. Da li je to tačno? Možda je pre istina da ih pokupi i iskoristi. Otud, valjda, i ta prevelika ukrućenost, ta poza ozbiljnih muževa, nemaju više vremena za šalu, otadžbina zove, crkva ili, pak, čovečanstvo zove, sam Gospod, treba spasavti naciju, veru, ili planetu, svet, čak transcendenciju, ali, naravno, za pare, ozbiljan čovek ništa ne radi za džabe. Ako su nekad i imali simpatija za nekog šaljivdžiju, sada je to vreme prošlo. Rat je i šansa da se posvete, da postanu heroji. Nema ništa bez slave, bez istorije, bez uglednog mesta u toj paradi. I ljudi su počeli da se svrstavaju levo i desno, uostalom, kako je uvek i bilo, da igarju lutriju, da secuju, što bi se reklo. Ipak, sve mi je to izgledalo kao neko teranje, kereća posla. Jedni su bili za čvrstu ruku, za diktaturu, drugi za demokratiju, jedni za rat, drugi za mir – opasne igrice, ali su u suštini dosadne i providne, i što je najgore iznurujuće. Ali da ne duljim, u čitavoj situaciji ja sam ostao nekako po strani. Nisam video sebe kao nekog ozbiljnog čoveka koji je trebalo da učestvuje u svemu tome. Moglo bi se reći da ja nikad nisam bio iniciran u svet odraslih, jednostavno, nikad nisam bio primljen u to društvo i samim tim nisam imao nikakv osećaj krivice i odgovornosti. Uostalom, nijedna partija me nije zvala da joj pristupim, nisam im, očigledno, predstavljao neku značajnu personu koja bi mogla bitno da pojača njihove redove. Privatno, pred prijateljima, ja sam, pak, iskazivao svoja ubeđenja otvoreno i svi su oni znali dobro da sam u duši liberal, anarhista, dakle, da su mi diktatura i fašizam mrski, čak odvratni. Međutim, primetio sam da me na ulici izbegavaju baš ljudi koji su se javno deklarisali kao demokrate i opozicionari, što me je pomalo čudilo i čak vređalo. Pomislio sam da me je neko od fašista oklevetao iz čiste pakosti, neko kome je moj anarhizam i nonkonformizam još poodavno smetao. Rešenje je bilo da javno iskažem svoje stavove, hrabrosti mi nije manjkalo, ali pri pomisli na to osećao sam se nekako glupo, kao neko kome to apsolutno ne priliči, tako da sam odustao. A i gde sam ja to mogao da iskažem svoje stavove javno, možda samo na nekom javnom skupu, na nekoj političkoj tribini, s obzirom da su mi medji bili sasvim nedostupni. Međutim, imao sam jedan feler – kad bih govorio pred nekim širim auditorijumom, počinjao bih da zamuckujem, i to sve jače i jače, i to je bilo tako neprijatno da bi se svi prisutni namah razbežali. Da bih ipak nekako umirio svoju savest, ali i sujetu, imao sam običaj da sednem ujutru na bicikl i da se stuštim niz bulevar pritom vičući iz sveg grla: “Dole diktatura, dole đubrad fašistička!” Čistačice ispred picerija i kafića su me zapanjeno posmatrale. Jednog jutra dve su me sačekale kod Si-marketa i jedna me je gadura tako opaučila metlom da sam pao na parking i prilično se ugruvao i pritom odvalio retrovizor na jednom dzipu. Morao sam da platim sto maraka na licu mesta vlasniku koji je upravo izlazio iz prodavnice. No, opšta situacija je bila sve gora. Nije mogao da se zaposli ni neko ko je bio u mnogo boljoj situaciji od mene, ko je imao prave veze. Tek, bilo je jasno da od mog zaposlenja neće biti ništa. Ostao je još samo fizički rad, fizički posao. A to je značilo zakupiti tezgu na Futoškoj pijaci, nabaviti neki stari “vartburg” I svako jutro, bila ciča zima ili žarko leto, na kvantaš po robu. Ali odlučiti se na tako nešto bilo je zbilja teško. Mislio sam, ako počnem da radim taj posao, umreću za dva meseca. Uprkos ratnom stanju i bedi u koju se tonulo, postala je odjednom jako popularna tzv. zdrava hrana, na sve strane su se otvarale makrobiotičke prodavnice. I tako počnem da pravim kod kuće makrobiotičko pecivo I da to valjam na crno. Morao sam svako jutro da poranim da umesim I ispečem šezdesetak kifli od integralnog brašna punjenih povrćem, koje sam tovario u jedna kolica za pijacu, a zatim ih raznosio po prodavnicama. Inače, ta kolica će kasnije postati veoma bitna, nekako će se sve oko njih vrteti. Eto, ipak je nemoguće izbeći u priči pušku koja je visila na zidu, jer ta kolica su još mnogo pre nego što je sve ovo počelo, zbilja, visila kao puška, doduše, u špajzu o jednom klinu, a da li su na kraju opalila, to ćemo još videti, tj. da li kolica za pijacu mogu biti opasno oružje. Bilo mi je dosta teško, nisam voleo rano da ustajem, ali drugog izbora nije bilo. Ali to je bilo bolje, nego ići svakog jutra na kvantašku pijacu. U početku posao je išao dosta dobro. Skoro svakog meseca sam od pretprodavaca deviza, za taj novac od kifli, kupovao oko hiljadu maraka što je bilo solidno. Mogao sam čak I da štedim, imao sam u planu da za godinu dana kupim nov auto. Medjutim, uskoro poče inflacija I sve ode do djavola. Sada sam mogao da radim to za iste pare, ali I promet je opao, tako da često nisam mogao da prodam ni desetak kifli na dan. I onda sam, jednostavno, prestao. Za to vreme je bila karakteristična jedna pojava, jedan prirodni fenomen, tako da kažem. Naime, celu bačku ravnicu je preplavila izvesna korovska biljka, poznata pod nazivom indijska konoplja. Zanimljivo, Indija u Bačkoj. Talasala se konoplja ravnicom na sve četiri strane sveta. U ostalom, ne zovu je rastafarijanci za dzabe “internacionalna travka”, što je bilo sasvim primereno s obzirom na sastav stanovništva, kažem – bilo je primereno, a da li je još uvek? Počela policija da hapsi ljude na čijim je parcelama otkrivena ova egzotična biljka. Medjutim, ovi su se zaklinjali da ne znaju otkud korov na njihovim njivama I to nije bio nikakav blef, nisu imali ljudi pojma, neko se vozio kabrioletom od Sabatke do Urvideka I bacao semenke I levo I desno a posle ih je I vetar razneo. Bilo je toga toliko svuda da su mogli dobar deo, pogotovu seoskog življa, da pohapse. Do kraja, policija digla ruke od svega, imali su oni u to vreme I važnije poslove. Naravno, bilo je I onih koji su pokušavali da to iskoriste, da beru, pa da prodaju, što je za svaku osudu, te stvarno trebalo strpati u zatvor. Ali slabo im je išao posao s obzirom da je trava bila svakom na dohvat ruke, tako da niko nije imao potrebu da to kupuje, siđe u park, nabere, osuši I puši. Iako sam ja uvek bio protiv pušenje I to bilo kakvog, nisam bezobrazan, mislim pre svega na pušenje duvana, nikada nisam mogao da razumem one koji puše I piju, zbog toga sam, valjda, uvek mrzeo kafane I klubove u koje nikad nisam zalazio. Trava je za mene bila namernica, prehrambeni artikl. U nadev kojim sam punio one kifle, od integralnog brašna, stavljao sam uvek I nekoliko svežih listova konoplja. Nekim kupcima se to toliko svidelo, iako nisu znali u čemu je štos, da su me preklinjali da se vratim kiflama, kada sam prestao da pravim pecivo. Posle sam jednom kupcu objasnio u čemu je bila tajna tog izuzetnog ukusa kifli, kiselo se nasmejao uz psovku: “O, mamicu ti…” bio sam đavo. Dakle, čujem ćaleta kako nešto ushićerno objašnjava kevi, kuca mi na vrata, zapljuskuje me prolećna svežina, snop aprilske svetlosti širi se u toj malenoj momačkoj jazbini. Otac viče, očigledno da je malo popio: „Izvukli ste premiju, postali ste roditelji sine, sada si otac, otac jednog ženskog deteta!“ „Kako ženskog?“ „Pa, devojčica je!“ „Ali kakva je to premija?“, po malo razočarano ću. „Premija, sine, devojčica je premija, prva nagrada. Ja imam sina i dobro znam šta je to, kamo sreće da si se rodio kao žensko. Ako ništa drugo, neće morati da ide u vojsku i u rat da gine zbog gluposti, a i posao će lakše da nađe.“ Naravno, odmah sam seo na bajs i odjurio u porodilište, ali tašta i tast su me preeduhitrili, zatekao sam ih kako već razgovaraju sa glavnom babicom. I tako, uskoro smo se smestili kod ženinih roditelja. Dali su nam najveću sobu, ali kada smo nagurali sve neophodne stvari, slobodnog prostora skoro dai nije bilo, tek toliko da se provlačimo kao mačke. Nikako nismo mogli da se odlučimo koje ćemo ime da damo ćerki. Ja sam smislio muško, naravno neću reći koje, žensko nisam imao u planu. Žena je nešto predlagala, ali se stalno predomišljala. Vreme je prolazilo, roditelji su nas opominjali, bilo je već krajnje vreme da to obavimo u zakonskom roku. Jedno veče pošto je beba zaspala a tašta i tast sijali od zadovoljstva da preuzmu ulogu bebisiterke, otišli smo da pogledamo film izvesnog Žan Lik Blesoneksa, „Kasta Diva Nikita“. To je film o jednoj devojčici koja hoće da postane operska pevačica a završi kao teroristkinja, nešto veoma zanimljivo. Još isto veče smo znali da ćemo ćerki dati ime po tom liku, samo nikako nismo mogli da se odlučimo koje od ta tri imena. Celu noć smo se kolebali. Ujutru je pala odluka – zvaće se Nikita. Odmah sam otišao kod matičara, popunio formular, nije bila velika gužva, očigledno, nije se u to vreme rađalo puno dece. Kada je službenica pogledala formular i pročitala u pisano ime, video sam odmah da nešto nije u redu, oklevala je, kao premišlja se, a zatim mi reče: „Ovo neće moći.“ „Zašto?“ „Ne može da se daje detetu ime koje budi neke nedolične asocijacije.“ „Kakve, pobogu, asocijacije?“ Pocrvenela je: „ Pa, vi i sami dobro znate.“ Uopšte mi nije bilo jasno na šta je mislila:“ nemojte, molim vas, pa to je sasvim normalno, opšteprihvaćeno ime. Da li ste gledali Blesoneksov film u Jadranu?“ Ne, nisam, niti me interesuje.“ Zatim je zvala nekog čoveka, glavnog matičara, razgovarali su. Onda je on razgovarao samnom i na kraju je prihvatio, ubedio sam ga, bilo je sve u redu, zvaće se Nikita, sjajno ime za našu ćerku. Naravno, ni našim roditeljima se nije svidelo ovo ime, ali oni su našli rešenje, jednostavno, zvaće je Nikica ili Nike. Jedne sparne letnje večeri video sam Nikitu kako je spljeskala leptira koji je čučao ispod prozora na zidu naše sobe, imala je dve godine i koji mesec više. Od plavog leptirka ostla je samo siva fleka. Ali pričam gluposti, to uopšte nije istina. U to vreme meni su se često priviđali raznobojni šareni leptirići. Nikita je bila ta koja je svojim nežnim ručicama rasterivala ova moja, u suštini, bezazlena priviđenja. Kada bih je podigao visoko u vazduh, ona bi me udarila dlanovima po ćelavoj tintari dok se ne bih dozvao pameti. Inače, već sa pet šest meseci stravično se dernjala noću. Žena je bila potpuno iscrpljena. Morao sam da nosim Nikitu na rukama dok ne zaspi, a onda bih je preveo u naš bračni krevet i tako se vrlo brzo navika da spava sa nama. Ali kada je imala tri godine postala je jako nemirna u snu, gurala me je i nogama i rukama, tako da sam morao da se premestim u jedan u od ona dva kreveca na sprat. Uskoro je ista sudbina snašla i ženu, pa je i ona prešla u onaj drugi krevetac. Na sreću, bili smo oboje dosta niski rastom, tako da smo mogli da se smetimo, u svakom slučaju, nije bilo potrebno da nam neko testeri noge, ili, ne daj bože, glave. Nikita je ostala sama da se baškari u velikom bračno krevetu, iz dana u noć neki usud ju je teglio i bila je sve veća i veća. Imala je skoro sedam godina kada sam je jednog nedeljnog jutra poveo na pijacu. Kupovali smo povrće i ostale potrepštine za nedeljni ručak, sastavljao sam kraj s krajem ne bih li nekako kupio sve što mi je žena napisala na papiriću. Baš sam kupio pola kile smrtznutog oslića od poslednje stodinarke, inače imao sam uvek u rezervi novčanicu od dvadeset maraka, u zlu ne trebalo, kad me Nikita poče vući prema tezgama sa švercovanom robom, nešto je, očigledno, smislila. Radilo se o plastičnoj pušci, htela je da joj kupim tu igračku. Nije mi se to baš svidelo, više bih voleo da je htela pečenja jarećeg, ali s druge strane, bilo mi je žao da joj ne ispunim želju. U svakom slučaju onim markama iz rezerve nije bilo suđeno da prežive nedeljni pazar. Dakle, izvadio sam tu poslednju dvadeseticu i kupio joj pušku. Kada smo se vraćali kući, iako sam joj govorio da to ne čini, Nikita se razmahala puškom povremeno nišaneći u prolaznike. Kao za inat, na bulevaru smo naišli na jednog od onih mojih bivših prijatelja iz demokratske opozicije, inače jednog uglednog vojvodjanskog pisca. Sa kakvim prezirom me čovek pogledao... Jednog dana pošo sam uključio kompjuter, ugledao sam na ekranu nov dizajn u kom je dominirala reč “Terror”. Pomislio sam da bi trebalo malo više pažnje da posvetim igricama, da vidim o čemu se tu, zapravo, radi. Ranije nisam tome poklanjao nikakvu pažnju. I tako, sedeći do kasno u noć, kada je Nikita uveliko spavala, pretraživao sam po programima. Većina igrica se bazirala na sadržajima iz Drugog svetskog rata, na jednoj strain saveznici, na drugoj nacisti. “Blitzkrieg” je bila Nikitina omiljena igrica. Ali ideološki predznaci, ono plus/minus, bili su uklonjeni što je bilo I uredu, šta deca imaju sa tim? No, ipak je bilo primetno da su kreatori igica bili na strani nacista, više je ulagano na tu stranu. Uostalom, zašto se Nikita opredeljivala uvek za naciste? Agresor je, valjda, osim što je zahvalniji za obradu I inspirativniji za igru. A I nacisti su imali neku prepoznatljivu estetiku, imali su stil, što se za saveznike baš ne bi moglo reći. Možda sam Nikiti trebao da objasnim neke stvari, ali posle malo razmišljanja odustao sam. Ta moja intervencija bi izazvala samo suprotan efekat. Polako ali sigurno, nacistička ikonografija je počela da osvaja našu sobu. Iznad našeg bračnog kreveta, usvari, Nikitinog kreveta, raširio se ogroman plakat sa figurom nacističkog vojnika, pešadinca koji prateći tenk puca iz puškomitraljeza. Srećom niko nam nije dolazio u posetu, sigurno bi se zabezeknuo, a možda I ne bi. Pošto je Ničeova knjiga “Tako je gvorio Zaratustra” bila moja Biblija I uvek stojala na malom okruglom stočiću na sredini sobe, da mi bude pri ruci, da bude priručna, tako da sam je bar jedanput u toku dana otvarao I ako sam je znao napamet, a sa sterea se nije skidala Vagnerova muzika, povremeno sam se zabavljao uživljavajući se u ulogu tog vojnika da plakata koji je ispunjen kosmičkim vibracijama lako stupa stepom u pravcu sunčevog izlaska. Izlaska ili zalaska, zora ili suton? Možda je Zapad, Abendland za mene, to jest za njega, za tog izgubljenog vojnika bio baš negde na istoku tamo je zalazilo naše sunce, iako, u stvari, sunce nikad ne zalazi. U to vreme u medijima se često se postavljalo pitanje Zapada na Istoku I obrnuto. Gledao sam neke te-ve emisije sa vrlo uglednim gostima, pisci & političari – kako da postanemo deo zapadnog sveta ili gde je naše mesto u tom vetu I slično. Da ne bude zabune, nikada nisam imao ništa protiv te ideje, dapače. Jedino što mi tu nešto nije bilo baš jasno. Kada bih malo više razmišljao o svemu tome, izgubio bih orijentaciju I počinjalo bi da mi se vrti u glavi ali za Nikitu se nisam više brinuo, znao sam da će ona naći neko rešenje, igrice će je već dovesti do nečega. U ostalom, ni za nju nije više bilo bitno da li sunce izlazi na istoku ili zapadu, tj. da li uopšte izlazi ili zalazi. U dokolici sam sve više slušao muziku. Opijao sam se Vagnerovom operom “Parsifal”. Opsednut sam bio likom kralja Amfortasa koji leži ranjen na samrti, koji čezne za smrću, ili njegovim ocem, starim kraljem Titurelom koji, pak, neće da umre, kao drevni Nerej, neuhvatljiv, hoće večno da se brčka u svom morskom plićaku. Iako sam u stvari, bio diletant, seljak, tj. nisam imao pojma, iako sam voleo operu. Ne znam ni sam zašto, ali opera mi je bila nešto jako važno u životu. Što rekla jedna naša komšinica:”Obožavam I Travijate.” Od posla sam digao ruke. Roditelji su nas izdržavali od svojih penzijica, ko zna šta su mislili, ali nisu mi ništa prebacivali. Možda je to bilo bedno s moje strane. Čak sramotno, ali, jednostavno, nije bilo drugog rešenja. Ni sa najbližim prijateljima se više nismo viđali. Televijizu smo prestali da gledamo, sa slikama je lako - kvrc! Radio nismo slušali osim “stereorame”, znači - opera, klasika, što reče Babajaga. Novine nismo kupovali, nismo imali para za takav luksuz. Živeli smo u nekoj vrsti samoizolacije. Medjutim, povremeno bi procurilo na ulici u piljarnici, čuli bismo nešto, kao na primer, da tu na četrdesetak kilometara od nas ubijaju ljude i to je izgleda stvarno bilo istina. Takođe, stalno se šuškalo da ćemo biti bombardovani, na vratima naše zgrade video sam plakat, zapravo uputstvo, kako da se ponašamo u slučaju vazdušnog napada. Međutim do tog vazdušnog nikako nije dolazilo, nije se ta pretnja obistinjavala, vreme je prolazilo. Iako su Savadom i Evicken, taj mračni zaljubljeni par, opasno sekirali dobar deo planete, izgleda da skoro niko više nije verovao da ćemo biti bombardovani. U poker- partiji koju je najverovatnije igrao neko drugi, nevodljiv, skriven iza gvozdene zavese carstva, bile su vidjive samo ogrome šake koje kao da su izvirivale iz vrtloga zvezdama osutog tamnoazurnog ogrtača. Neko će reći da pričam ispričano, da su ovo sve bukvalizmi. Jeste, ali to je jedini način da ja otkrijem zapadni put za Indiju, pardon istočni put za Indiju. No, ipak smo živeli u isčekivanju, u nadi da će se nešto desiti. Na, kraju, čovek na svoje veliko razočarenje shvati da ništa ne mora da se svrši, da živeti znači stalno nešto odlagati, odlagati u beskonačnost. Zima je bila blaga, bili smo gladni iako je hrane bilo u izobilju i proleće je pristizalo velikom brzinom. A onda je počelo. Jednog februarskog dana, biće da je baš na svetog Savu, nešto zagrmi. Svi smo pomislili da je grom, ali nije bio grom, bila je to prva raketa koju je alijansa ispalila. Gađana je jedna policijska stanica na nekih kilometar ipo u pravoj liniji od naše zgrade. Nikita je baš skakala po krevetu nišaneći onom plastičnom puškom u nebo, kao, gađa avione alijanse, kad grunu. Kuća poče da se ljulja, nešto stravično zaškripa, kao da se cepa strop. Nikita zastane, pogleda u mene, pa u ženu a zatim briznu u plač. Ja je odmah prihvatih, počnem da je tešim, kao, neće nas, ne boj se, tu je tata. Ali ona se baci u naručje tastu koji se tu iznenada stvorio, što me prilično pogodilo. Eto, koliko je dete imalo poverenja u mene. Sutradan kad su sirene najavile nalet aviona, sklonili smo se u podrum. Sedeli smo u šupi sami nas troje uvijeni u ćebad ali posle pola sata Nikiti je procurio nos, prehladila se, vratili smo se u stan i nekako je uspavali, više nikada nismo išli u podrum ili, ne daj bože, u nekakvo javno sklonište. Pošto su napadi najčešće bili noću, u buduće je san bio najsigurnije i najudobnije pribežište. Dok su rakete krstarile tražeći cilj, mi smo mirno spavali u našim krevetima. I nije to bilo nikakvo junačenje, samo nas je praktičnost, ili, možda, lenjost navela na to rešenje. Kada je počelo bombardovanje, opet mi se javio onaj osećaj slepljenosti, ali sada mi je čak i prijao, činio me je kompaktnijim i sigurnijim iako sam imao običaj da baš kada sirene najave vazdušni napad, izađem napolje, na ulicu. Najčešće sam odlazio na kej, pored Dunava. Osećao sam neko uzbuđenje, nešto krajnje neobično. Zvuk aviona koji se približavaju povremeno se gubeći, propadajući u nebesa, ponovo vraćajući se. A zatim stravične eksplozije, vazdušni udari koji su povijali noćne krošnje visokih topola koje su se izdizale iz same vode. Krčanje preplašenih ptica i njihovo jurcanje u svim pravcima, istovremeno. U daljini, na horizontu, neke ljudske prilike koje beže prema prvom zaklonu. I onda tišina, veličanstveni mir, visoki stubovi dima i prve kapi kiše. Uskoro bih bio mokar do gole kože. Nisam nikada ništa vikao kao što su neki činili u takvim situacijama. Sećam se da je svaki put kada bi se čulo brujanje bombardera koji se približavaju, sa terase susedne zgrade neki izbezumljeni oficir, uz žestoko psovanje, pucao iz pištolja na zvezde koje su mirno treperile. Ja sam, pak, bio uvek apsolutno smiren, smiren i blažen, čak ozaren pod golim, otvorenim nebom. Polako ali sigurno zemlja je pretvarana u ruševinu. Ona deca gore na deset hiljada metara, van domašaja protivvazdušne odbrane, sedeći u svojim aviončićima za svojim kompjuterčićima, bila su prosto nepogrešiva u igricama. Bili su tako precizni da ne znam da je nastradao ijedan živi stvor, ili bar nismo čuli da je nastradao, pošto su isključivo gađali industrijske i vojne komplekse i to je bilo prethodno najavljeno. Možda je nastradao neki pas ili mačaka. Porušeni su svi mostovi, a zatim su rasturene i elektrane. Noći su postale stravično mračne, zvezde kao da su se udaljile, mesec nije izranjao. Posebno je bilo sumljivo to što su porušeni svi mostovi, to je ukazivalo na izvesne namere alijanse. U izgledu je bila skora kopnena invazija. Zavladala je opšta panika, jer ipak, jedno je bombardovanje i to selektivno i kompjuterski precizno, a drugo je borba prsa u prsa, ili vatra u prsa. Naime, širile su se glasine kako će kopnena invazija biti sprovedena uz pomoć izvesnih helikoptera koji su, jednostavno, u trenu spaljivali sve živo i neživo što se ukaže na vidiku. Užasna smrt u plamenu. Jedan uspaničeni poznanik na ulici mi je ispičao kako je na Telepu našao jednu staricu koja sama živi u kući i dogovorio se sa njom da se sakrije kod nje u podrum dok invazija ne prođe. Sve u svemu, rekao je da ne veruje da to može da potraje duže od nedelju dana. I pored sve uznesenosti, o kojoj sam nešto već pričao, problem većine vojno sposobnih muškaraca u tom trenutku je bio: kako izbeći mobilizaciju. Neko će reći da se ne radi o istim ljudima, ali nisam baš siguran. Bežao je kako je ko znao i umeo. Ja nisam imao taj problem s obzirom da nikada nisam služio vojni rok, na regrutaciji sam bio oslobođen zbog neuhranjenosti, preciznije rečeno, zbog loših prehrambenih navika. Uvek me je kroz život pratio taj nedostatak izvesnih prehrambenih artikala. Međutim, pošto se apsolutno približavao taj trenutak kada će početi kopnena invazija, bilo je krajnje vreme da nešto preduzmemo, da se negde sklonimo. Nije u pitanju bio strah. Nikako nisam mogao da sagledam vezu između naših života i situaciju u kojoj smo se našli. U ostalom, mi smo bili porodica, imali smo osećaj nezavisnosti od bilo čega i bilo koga, što je bilo po malo apsurdno s obzorom na prilike u kojima smo živeli, ali, stvarno, nikom nismo ništa dugovali. Prema tome, drevni savet je bio: pobeći u šumu! Mostovi su bili porušeni, ali za neke sitne pare bilo je moguće pod okriljem noći prebaciti se čamcem ili splavom preko Dunava. Tast je imao neku vikednicu u Fruškoj gori, u kraju zvanom Provalije, tako da smo tamo mogli da se smestimo. Naši roditelji kao i sav stariji svet, nisu želeli nikuda da idu. Iako smo ih na vreme obavestili o našim namerama da bežimo, nisu nas odvraćali ali i ohrabrivali na taj postupak, bili su u nedoumici. Prvo smo se preselili u stan kod mojih matoraca, pošto smo tako bili blizu Dunava, na nekih dvesta metara od obale. Tu smo se pripremali za prelaz. Spakovali smo izvesne količine hrane, beše to popriličan prtljag koji je trebalo vugliti, što je, naravno, palo na moja krhka pleća. Ipak, našao sam tu kod kuće, u špajzu, ona stara kolica za pijacu kojima sam kadgod raznosio čuveno makrobiotičko pecivo po radnjama i ta kolica će zaista pretstavljati spas u jednom trenutku. U kućnoj biblioteci sam pronašao i knjižicu nekog pukovnika Trifunovića, „Kako preživeti u šumi“. U tu knjižicu sam polagao mnogo veće nade nego u pripremljene zalihe hrane koje, svakako, nisu mogle da potraju duže od dve tri nedelje. I u samoj vikendici su bile ostavljene od ranije izvesne zalihe brašna i ulja, kao i stare odeće, na koje smo, takodje, mogli računati. Kuća je imala i agregat za struju i rezervoar za kišnicu, što je bila dodatna povoljna okolnost. Jedan naš komšija nam je ugovorio prevoz. Radilo se o malom ribarskom čamcu koji je trebalo da nas čeka u plićaku vrbove šume ispod nasipa, nadomak veslačkog kluba. Jedne noći u gluvo doba, mislim da je bila subota, nas troje smo se uputili na dogovoreno mesto. Bilo je veoma mračno, kej je bio neosvetljen, ali oči su nam se brzo privikle na tminu, tako da smo nekako došli na odredište i našli čamac u kome nas je čekao neki starac, bar tako je izgledao u mraku. U početku nisam ni obraćao pažnju na njega, gledao sam samo da se nekako ukrcamo. Kad smo se otisnuli niz tamnu mirnu vodu, pokušao sam ipak da mu osmotrim lice, ali kako je bio okrenut leđima, mogao sam samo da posmatram jednu pogrbljenu priliku koja je istrajno krmanila puštajući naš čamac da ga Dunav mirno nosi ka drugoj obali. Kada smo stigli, pomogao sam ženi i Nikiti da se iskrcaju, a onda sam preneo kolica i prtljag na kopno. Ostavio sam ih malo podalje od obale da se ne pokvase, a zatim sam se vratio da se pozdravim sa našim čamdzijom. Međutim, od njega i čamca nebeše ni traga. Pošto nas je Dunav odneo dosta nizvodno od početka puta koji je vodio u brda, morali smo da se uz obalu vartimo nekoliko kilometara. Najzad smo našli put i krenuli u šumu, ali ubrzo smo shvatili da taj put ne vodi u pravcu kuće. Bili smo zbunjeni i uplašeni, učinilo nam se kao da to nije onaj poznati krajolik. I tako smo nastavili da se šunajmo uz obalu. Počinjalo je da se razdanjuje i odjednom put je pukao pred nama. Kako je uspon bio prilično oštar, kolica su bila spas, a i žena i Nikita su mi povremeno, kada bi negde zapelo, priskakale u pomoć. Sunce je već uveliko pržilo kada se u daljini ukazala kuća između visokih borovih stabala. Za trenutak smo zastali i okenuli se da bacimo pogled na pređeni put. Duboko dole u ravnici, preko Dunava koji se plavio, uz samu obalu, blešteći pod suncem strave širio se gard Urvidek. Od gore, mogli smo sada lepo da vidimo kako krstareće rakete kao velike vatrene lopte lete sasvim nisko iznad grada, a zatim se strmoglavljuju lavirint rafinerije, posle čega su se na samom obodu horizonta dizali ogromni crni oblaci dima, gradeći oblike koji su ličili na ljudske prilike koje plešu u kolu kome nema kraja. Kuću je obrasla vegetacija. Crveni zidovi bili su sasvim pokriveni vrežama bršljana i ladoleža. Ali kako crveni kada se dobro sećam da su uvek bili žuti? Ako bih malo iskosio pogled postajali bi čak plaviji a lišće bi dobijalo srebrnkasti odsjaj ili bi postajalo ljubičasto. Na sve strane bili smo okruženi bojama koje su imale neverovatan intenzitet, nikada ranije nisam video toliko svetlosti. Ta kuća je bila neka vrsta ropotarnice, slabo se u nju odlazilo i dok je bio mir. Obično su tamo dolagane stvari koje nisu bile više za upotrebu, razni tehnički predmeti, ili odeća, zatim knige i ploče. Iako, svaki ponovo pronađeni, otkriveni predmet, imao je neki nesamerljiv sjaj. Stari gramofon na navijanje je sada preuzeo ulogu kućnog ljubimca. Jedna ploča na sedamdeset osam obrtaja sa Karuzovim glasom nije prestajala da se vrti. Ali ne bih puno govorio o tome kako smo tamo živeli, nekako smo se već snašli, život se odvijao iako se ništa nije događalo, bila je to jedna zagrobna situacija, porodična robinzonijada. Leto je bilo stravično toplo, išli smo goli. Obično bi svako poslepodne, u senci borova, na zlatnom povetarcu, dremali svi troje - životinjski par sa mladunčetom. Nismo primećivali da u kućama koje su bile na vidiku, zaklonjene gustim krošnjama, ima živog stvora. Za naše kuće je bio izvor pitke vode na kom se Nikita često igrala, uživala je da ispušta dugačke krike od kojih je odjekivala čitava šuma, medjutim, primećivao sam da je povremeno jako lepo pevala. Bile su to fantastične arije koje nikada ranije nisam čuo. Na nekih kilometar ipo nalazila su se dva sela, Purpek i Lantric u koja sam ja odlazio obično subotom prepodne. Uspeo sam da kupim kozu od jednog seljaka, iako je sa gorštacima uvek teško, mumlaju kad govore i nikad neznaš šta im se vrzma po glavi. Naravno, nama je još uvek bilo važno šta se dogadjalo dole. Briga ali i znatiželja su okretale naše misli i poglede prema gradu. Dosta vremena smo provodili uz jedan tranzistorčić, informacije koje su stizale bile su krajnje kontraverzne. Jednog dana iskopao sam iz nekog sadnuka mali teleskop. Tašta se svojevremeno bavila astronomijom, zapravo astraologijom, paravila je horoskope po porudzbini. Pronalazak ovog teleskopa nam je dosta izmenio život. Puno smo vremena provodili posmatrajući grad koji smo sada imali kao na dlanu. Mogao sam lepo da vidim u celoj dužini severni bulevar koji je bio glavna gradska arterija, doduše, samo jednu njegovu stranu. Takođe, video se i dobar deo centralnog gradskog trga sa spomenikom i katedralom, a i delovi ulica iz najužeg gradskog jezgra. Noću grad je bio obavijen tamom, pošto nije bilo električne energije, jedino bi ga povremeno osvetlila vatra krstarećih raketa, ali zato preko dana, pogotovu kada je sijalo sunce, jasno su se ukazivale kulise Urvideka na kojima se, ipak, događalo malo šta. Uporno sam motrio, ali od ljudskih prilika ne beše ni traga, ulice su bile puste. Pomišljao sam na roditelje, gde su sada, da li su bili uopšte tu negde iza tih sablasnih zidina? Ali video sam često u toku dana jedan plavi tramvaj kako se polako kreće bulevarom a zatim približavajući se železničkoj stanici nestaje u jednoj pobočnoj sporednoj ulici, ili se pojavljuje ulazeći iz suprotnog pravca u raskrsnicu ali opet brzo nestaje, pošto tu stranu bulevara nisam pokrivao teleskopom, samo jedan kratak deo. Kako nikoga živog nisam uspeo da uočim, pomislio sam da taj tramvaj vozi junak mog detinjstva – dečak Pale koji je sam na svijetu. Jednom se ipak desilo nešto: krećući se u pravcu železničke stanice tramvaj se zaustavio negde oko sredine bulevara i nije se više pomerao, ni napred, ni nazad, danima je tu stajao. Ponekad se činilo kao da ga obavija plamen, ali nije sagorevao, nije se pretvarao u olupinu, ostajao je ceo i blistao se sa svojim crnilom kao kakva velika buba na riđkastoj nervoznoj svetlosti, ili bi se u toku poslepodneva na njega spuštala senka jedne visoke zgrade i onda bi izgledao još crnji, kao neki tajanstveni, nikad viđeni predmet. Jedne noći na tranzistoru smo nešto načuli pored stravičnog šuštanja, jer ometanja su bila konstantna (kakav je smisao ometanja?), uspeli smo ipak da razumemo: invazione trupe su iz dve susedne države sa severoistoka ušle u zemlju i kretale se prema gradu. Ujutru me je probudilo Nikitino vrištanje. Jedva sam uspeo da je odguram od teleskopa. Pretpostavljao sam da su u toku bile ulične borbe. Ali ono što sam ugledao bilo je krajnje neočekivano: ni traga od helikoptera, oklopnih vozila ili vojnika. Uz jeku neke daleke muzike, možda neke koračnice, krda belih konja koje su jahali snažni crni majmuni hrlila su bulevarom. Kao neka beskrajna reka talasale su se njihove sapi i povijeni vratovi sa kojih se vijorila bela griva kao pena talasa i nije se uopšte naziralo odakle naviru, pošto su pristizali i slivali se u bulevar iz svih mogućih pravaca. Ali odjednom, sve se pretvorilo u mozaik raznobojnih kvadrata i trouglova. Stalno kružeći a zatim klizeći s leva na desno, ovi kristali kao parčići nekog nepostojećeg sveta, nestajali su u ponoru izvan okulara teleskopa. Učinilo mi se kao da sam sedmogodišnak i da, umesto teleskopa, u rukama okrećem kaleidoskop. Medjutim, na glavnom gradskom trgu video sam opet nešto od čega mi se dizala nepostojeća kosa na galvi: tamo je sada stajao ogroman blešteći monolit iz koga se pomaljala figura staklenog čoveka, kao neki ledeni kip, svakim trenom je postajala sve veća, tako da je nadkrilila katedralu, preteći da uskoro prekrije i gradi i čitavu Frušku goru. Čule su se stravične reči optužbe, izgovorene nepojamnom dubinom koja je podsećala na grmljavinu ili tutnjavu zemljotresa. U panici rekao sam ženi da se pakuje, da moramo da bežimo. Na brzinu smo stavili nešto hrane i odeće i krenuli kroz šumu. Kretali smo se izmedju crnih i belih stabala uz sve gušći čestar, tako da na trenutke nismo znali gde smo, nismo mogli da se orijentišemo, iako smo dobro znali da moramo da idemo u pravcu zapada tj istoka. U toj situaciji Nikita nas je spasavala. Ispuštajući dugače krike koji su se odbijali od stabala, ona je pronalazila izlaz iz četara prema šumskim proplancima sa kojih smo čak mogli da osmotrimo situaciju i da odredimo pravac. Na nesreću, iako je bilo leto, odjednom je počeo da pada sneg i to sve jače i jače. Bili smo u vejavici. Propadali smo u smetove, ali nekako smo ipak napredovali. Bio sam sve umorniji, osećao sam da više ne mogu. Na kraju sam pao, ali žena i Nikita su me svojim snažnim rukama podigle na kolica. Iako sa ih preklinjao da me ostave, strpale su me pod ceradu, nisam bio previše težak izmršavio sam i što je još interesantnije – smanjio sam se, postao sam patuljak i tako su me vukle u kolicima kroz šumu. Ispuštajući krike, Nikita je proredjiavla šumu i na kraju su ostala samo dva stabla kao neka vrata, jedno belo, jedno crno. Prošavši izmedju njih našli smo se u beskrajnoj beloj pustoši, prepušteni očaju. Odjednom, Nikita je zapevala predivnu vokalizu koja je ostala da lebdi nad čitavim predelom. Čuo sam glasove, bili smo opkoljeni pograničnom patrolom. Neko je rekao da smo na stranoj teritoriji, da smo prešli granicu i onda sam se onesvestio. I na kraju samo da dodam: Nikita je postala čuvena operska pevačica. Baš sutra idemo na premijeru opere „Parsifal“ u kojoj ona nastupa u ulozi Kundri koja je zavela kralj Amfortasa i tako omogućila zlom čarobnjaku Klingsuru da ga smrtno rani. Nekada davno, slušajući tu operu na našem kućnom stereu, mislio sam da je Nikita ustvari, Parsifal, stupila je u moj život kao spasitelj, ali na kraju me je ipak izdala. Veče na veče, ali veče je tako ugodno kao neko jutro, jutro... Kakva svežina, istuširao sam se, obrijao, svezao kravatu, bordo sa svetlozelenim pufnicama, ostario sam... Star sam.. Idem da slušam Nikitu kako peva... Da mi ponovo otvori rane... Da patim još malo. P.S. SINGLICA BEZ ETIKETE ILI SLAVA MLADOSTI KNJIGA "To je knjiga bez svoje priče, Ipak, postojala je jedna knjiga koju nisam mogao nikome da poklonim ili pozajmim, nije mi to padalo na pamet. Bila je to tekstualna mašina, starokineska Knjiga promena, poznatija kao Ji-đing. Ali desilo se... šta? Izgleda da se nisam dobro ponašao prema njoj, zlorabio sam je, šta li? Imao sam dvadeset i pet godina kada sam kupio tu knjigu pouzećem, naručio sam je i poštar mi je doneo jednog lepog majskog jutra. Naravno, postojale su različite redakcije i mnoga izdanja tog drevnog teksta. Ja sam se odlučio za jedno koje je priredio jedan dosta zagonetan lik koji se predstavljao kao izvesni Aleks I. Starvinski i koji je imao nekakav okultistički kružok u Ujvideku početkom sedamdesetih godina. Lokaciju njegovog prebivališta bilo je teško otkriti. Dotični se oglašavao preko novinskih oglasa, posedovao je poštanski fah preko koga su se mogle naručiti nekoliko njegovih knjižica iz okultizma. U to vreme, početkom sedamdesetih, bio sam dosta dezorijentisan, došlo je do sloma mladalačkih iluzija, bio mi je potreban nekakav vodič kroz život. Nije to morao da bude čovek, živ stvor, iako sam jednog trenutka pomišljao da nađem sebi gurua, vrača. Ubrzo sam shvatio da bi to mogao ipak da bude samo nekakav uređeni sistem znakova ili simbola i to mi se naročito svidelo. Pokušao sam sa tehnikom tumačenja snova, koristio sam jedan dosta dobar sanovnik jednog švajcarskog psihologa koji je bio učenik slavnog K. G. Junga, međutim, malo je vajde bilo od toga. Jednostavno, višeznačnost snova i proizvoljnost tumačenja su me zbunjivale, nisam mogao ni za šta čvrsto da se uhvatim. Zatim sam pokušao sa kartama, u pitanju je bio tarot, čuveni Marseljski špil, ali vrlo brzo sam počeo, pod uticajem velikih slika ili simbola, tzv. arkana, da sanjam stravične snove i to je jednog trenutka pretilo da se pretvori u košmar i na javi, tako da sam morao da prekinem sa tom praksom. Najzad, došao sam do Ji-đinga, starokineske Knjige promena i to je bilo ono pravo, to sam odmah shvatio. Kao što sam već rekao, imao sam u početku nekoliko različitih izdanja, ali vrlo brzo sam se odlučio za Ji-đing koji je priredio dotični Aleks I. Starvinski. Filozofska mašina koju je oličavala ta knjiga, bila je, u suštini, veoma strog vodič kroz život, čak represivan, što je sasvim odgovaralo mom palanačkom podaničko--izdajničkom mentalitetu. Ona je manje-više stalno govorila: ne! Njeni saveti su u suštini najčešće bili odvraćanje i instrukcija za askezu, za uzdržavanje. Na primer: piški mi se, a ona mi kaže - nemoj, strpi se još malo. Ona je afirmisala moju urođenu pasivnost i nepokretnost i to mi je prijalo, to povlađivanje da ne mrdam ni levo ni desno. Odmah sam je zavoleo. Ali sa druge strane, njene dijagnoze su uvek bile nekako umerene i deskriptivne, nisu bile presude, čak i kada su bile mračne, tako da su uvek ostavljale neku nadu. U pitanju je bila sama priroda tog jezika koji nije znao za definicije. U izvesnom smislu, moglo bi se čak reći da je Knjiga iskazivala stanovitu nežnost i uviđavnost prema svom posvećeniku i baštiniku. Bila je nežna i brižna kao mati. Ali kada je davala instrukcije za činjenje bila je direktna i jasna. Međutim, ja je nisam uvek slušao, bio sam neposlušan sin, iako, njene prognoze su se skoro redovno obistinjavale. Kada je trebalo da se oženim, deset puta sam je pitao da li da to uradim i odgovor je uvek bio: Ne! U stvari, deseti put odgovor je bio: Ako to baš želiš da učiniš, shvati to kao svoj životni opus, kao simboličan čin, iako biće to za tebe preteško iskustvo. I učinio sam to. Oženio sam se svojom dugogodišnjom prijateljicom sa kojom sam se znao još od detinjstva. Iznajmili smo stan koji je žena uredila po svojim željama i ukusu. Bilo je to ljubavno gnezdašce, lepo smo živeli. Međutim, ja sam nastavio da odlazim svakodnevno u stan kod moje tetke, mamine sestre koja me je othranila i koja mi je, u stvari, bila mati, pošto je moja majka umrla na porođaju. Porodivši me, predala mi je svoju dušu. Tamo, u tetkinom stanu u kom sam odrastao, zadržao sam svoju sobu u koju sam se svakodnevno zatvarao da meditiram, da prebiram po pijaninu i da povremeno okrećem Ji-đing. Jednostavno, nisam mogao toga da se odreknem, morao sam nekoliko sati u toku dana da budem apsolutno sam. Žena je to tolerisala, imala je razumevanja za tu moju nasušnu potrebu. Međutim, jednom sam je uhvatio da me krišom posmatra kroz ključaonicu. Nenajavljena je došla u stan kod tetke i dok sam bacao novčiće, ona me je posmatrala. Ali nisam joj mnogo zamerio zbog toga. Uostalom, ona je već znala da se ja bavim vračanjem. Kada sam ustao od stola i došao do vrata, ona je već bila na pola predsoblja, ali bilo mi je sve jasno. Počeo sam da se smejem kao lud, dobacio sam joj: "Ko je od nas dvoje muško, a ko žensko, stvarno, ne znam?" Međutim, pričao ja ovo ili ono, činjenica je da je to danonoćno tabanje sa tom knjigom bilo nešto više od čitanja i vračanja, imalo je sve to neku čulnu, erotsku dimenziju. Jednog leta, hteli smo da idemo negde na odmor, iako smo to retko činili. Ja nisam voleo da putujem, više su me privlačile te domaće, kućne aktivnosti. Ali bili smo se već ucrvljali, potrebno je bilo provetravanje i tako smo odlučili da odemo na Crno more, u Bugarsku, u jedan živopisni starovizantijski gradić po imenu Nesebar. Postavljalo se pitanje kako da putujemo. Ji-đing mi je govorio da će putovanje biti osobito lepo i srećno ako budemo išli avionom, međutim, u slučaju kopnenog putovanje, neko će nas pokrasti. Heksagram koji sam otvorio bio je: Vatra na nebu. Inače, plašio sam se da letim, bio sam zemljani tip i uvek sam preferirao kopno. Ali ovo, Vatra na nebu, stvarno me je zbunilo, video sam avion u plamenu i tako sam odlučio da ipak idemo autobusom. Žena se odmah složila, pošto je i ona zemljani tip i imala je strah od visine. I tako sam opet izneverio Knjigu, nisam poslušao njen savet. Tetka je, inače, htela da iskoristi vreme mog odsustva da okreči stan koji nije bio krečen nekih deset i više godina, pošto sam se ja užasavao svake promene rasporeda, premetačine nameštaja ili bilo kakve novine u stanu. Pre nego što smo krenuli na more, pitala me je kojom bojom želim da se okreči moja soba. Rekao sam - plavom i zelenom, bile su to moje boje. Ji-đing je uvek bio uvijen u beli frotir i stajao je na gornjoj ploči od stelaže za knjige, koja je manje-više zvrjala prazna. Sada sam ga prebacio tako uvijenog, u samu stelažu da ne bi za vreme krečenja padala prašina i šut po njemu. Na putovanju dogodio se jedan mali incident, tačno ono što je Knjiga predskazala. Čim smo se ukrcali, jedna devojka me je zamolila da zamenim mesto sa njenim momkom da bi oni sedeli zajedno. Pošto sam u tom slučaju morao da se odvojim od žene, nisam mogao da udovoljim njenom zahtevu. Ja i žena imali smo sedišta koja je delio samo prolaz u sredini autobusa. Inače, na putovanje sam poneo samo jednu knjigu koju sam odmah u autobusu počeo da čitam, pošto ionako nisam mogao da zveram kroz prozor. Bio je to "Dnevnik" jednog našeg pesnika koji je živeo u Kanadi. Nešto vrlo zgodno, kratki jezgroviti zapisi - baš sam uživao. Jednog trenutka sam otišao do toaleta, knjigu sam ostavio na sedištu. Žena je za to vreme spavala. Kada sam se vratio, knjige je nestalo. Zanemeo sam. Trebalo je odmah da dignem galamu, ali nisam. Smrkao sam se i ćutao - setio sam se upozorenja Ji-đinga, bila je to neminovnost. Nisam imao nikakve dokaze, ali bilo je jasno da je knjigu ukrala ta devojka koja je sedela do mene ili njen momak koji je sedeo iza. Da sam ih optužio, verovatno bi došlo do svađe, možda i tuče, ko će znati sa kakvim ološem čovek ima posla. Uskoro se žena probudila i ja sam je upitao da li je možda ona uzela knjigu. Kada sam joj objasnio šta se desilo, počela ja da besni, ali smirio sam je. Ono dvoje su se pravili ludi, ukrali su mi knjigu iz čiste pakosti, da mi se osvete. Verovatno su je posle bacili u prvu kantu za đubre. U svakom slučaju, dobro su mi smestili. Ujutru kada smo stigli u Nesebar, čuli smo na tranzistoru da se dogodila avionska nezgoda. Avion koji je te noći leteo na liniji Beograd - Podgorica se zapalio, malo je falilo da udari u planinu Lovćen. Ipak je uspeo bezbedno da sleti, niko od putnika nije nastradao. Inače, samo letovanje je proteklo tako: dugačko peščano žalo, vodoravan položaj pod suncobranom, plavo nebo, raznobojni talasi. Skoro da se nismo kupali, veoma retko smo ulazili u vodu. Deset puta se sunce dizalo iz ravnice i deset puta tonulo u more. Nisam ništa čitao. Ja i žena smo malo pričali. Posmatrao sam velik putnički brod na pučini kako se polako smanjuje krećući se prema severu na putu za Odesu. Taj milionski grad palio je moju maštu. Pomislio sam kako bi bilo uzbudljivo ukrcati se jednog jutra na brod i otići tamo, izgubiti se u tom velegradu, sresti nekog nepoznatog, sasvim drugačijeg od nas, čudnog, veoma čudnog. Ali, naravno, iako je to bilo sasvim izvodljivo, jer je brod išao skoro svaki dan, a za Ukrajinu nisu bile potrebne ni vize, mi smo ipak bili isuviše nepokretni a i plašljivi za takav korak. I na kraju, povratak sa onim nevaljalcima, pošto je u pitanju bio paket-aranžman, petnaest sati u autobusu na metar razdaljine, mržnja nas je napinjala. Setio sam se jedne mudrosti Starvinskog koja je glasila otprilike ovako: "Ne možeš voleti čitavo čovečanstvo a mrzeti nekoga samo zato što ti je u autobusu stao na žulj." Iako, nije bilo isto, nekoga slučajno očepiti i nekome ukrasti njegovu omiljenu knjigu. Ipak, pokušavao sam da ih opravdam, da im oprostim, zamišljao sam ih kao malu, sitnu dečicu. Ali... Tek, vratili smo se i život je krenuo ustaljenim tokom. Pošto sam se odmorio od puta, otišao sam do tetke. Stan je blistao. Pokazala mi je moju sobu, okrečili su je u plavo i zeleno, baš onako kako sam tražio. Pričala mi je malo o molerima: bila su dvojica, posebno joj je bio simpatičan pomoćnik, jedan mladić, Rus koji je došao iz Sevastopolja u Ujvidek da studira ornitologiju, bio je veliki zaljubljenik u ptičiji svet - zanimljivo! Pošto je bio bez stipendije, preko leta se izdržavao od moleraja. Ja sam se posle malo zatvorio u sobu, prebirao sam na pijaninu, pokušavao sam da odsviram jednu gimnopediju Erika Satija, ali nije mi padalo na pamet da uzmem Ji-đing u ruke, iako sam video da frotir uredno stoji na stelaži, tamo gde sam ga i ostavio. Sutradan sam dobio poziv da učestvujem na nekakvom festivalu alternativnog stripa u Pančevu. Trebalo je tamo da otpevam nekoliko svojih pesmica prateći se na električnim orguljama. Ujutru sam otišao kod tetke da doručkujem, posle čega sam se zatvorio u sobu u nameri da okrenem Ji-đing, da vidim šta mi savetuje u vezi sa tim, da li da idem u Pančevo ili ne, iako sam već unapred znao da ću ići. Dakle, nastavljao sam sa starom praksom izigravanja saveta. Interesovalo me je šta mi Knjiga savetuje, a onda bih opet, kao i obično, terao po svom. Kada sam uzeo frotir sa stelaže, stavio sam ga na pisaći sto i počeo da ga odmotavam. Razvio sam ga, a onda se desilo nešto. Video sam Ji-đing, u stvari, projektovao sam očekivanu sliku Knjige koja se odjednom pretvorila u nešto drugo, u neku drugu knjigu koja je zapravo bila u frotiru. Skamenio sam se, užas, preda mnom na belom frotiru ležali su Borhesovi "Prolozi", knjiga koja je po formatu bila približna Ji-đingu. U magnovenju shvatio sam da je Ji-đing ukraden. Sve neprijatnosti na putu bile su samo uvertira za ovu nevolju. Bio sam obogaljen. Mogli su da mi uzmu sve, samo ne to, ne Ji-đing! Odmah sam pozvao tetku, pokazao sam joj frotir sa knjigom, tresla joj se brada: "Šta, zar to nije ta knjiga?" Ona, inače, nije bila upućena u čitavu stvar oko Ji-đinga, znala je, doduše, da ja nešto radim sa tim sadržajima u frotiru, ali nije je to interesovalo, nije na to obraćala pažnju. Rekla mi je da nije bila u stanu kada su majstori pomerali nameštaj. Kada je posle došla, videla je da su neke knjige popadale sa stelaže, frotir je bio odmotan na podu i jedna knjiga je ležala pored, bili su to, upravo, "Prolozi". Ona je pomislila da je ta knjiga bila u frotiru, umotala je i vratila na stelažu. Prilikom pada sa stelaže Ji-đing nije mogao ispasti iz frotira, pošto je bio dobro umotan nekoliko puta, mogli su ispasti samo novčići za bacanje i olovka za ispisivanje heksagrama. Znači, neko je odmotao frotir i pokupio sadržaj, u to nije moglo biti sumnje. Za vreme mog odsustva, niko osim tetke i ta dva molera nije bio u stanu. Glavni moler je bio neki običan priprost čovek koga Ji-đing apsolutno nije mogao da interesuje, ostao je, dakle, jedino taj mladić, Rus, ornitolog. Gatanje po ptičijem letu - pomislio sam - to je to. Odjednom me je zahvatilo stravično osećanje ljubomore, kao da mi je neko preoteo ženu, šta li? Razdirao me je bol koji je povremeno prelazio u neko čudno osećanje koje, jednostavno, ne umem da opišem. Da li je to bio užitak? Bio sam jako uznemiren. Počeo sam da optužujem sam sebe: kakva neopreznost, samo da sam je stavio u ladicu. Starvinski je u predgovoru Knjige savetovao da se ova obavezno drži pod ključem, ali ja to nisam ozbiljno shvatio, bio sam komotan, kao i obično. Ipak, da ne bude zabune, još isti dan sam pročešljao čitavu sobu da vidim da nije možda knjiga negde zapala, zagubila se, ali ništa, ni traga. Nisam našao nijedan novčić. Kada sam već hteo da krenem kući, mahinalno sam dohvatio porcelansku vazu koja je stajala na stočiću, okrenuo sam je i iz nje je ispala ljubičasta drvena olovka na kojoj je srebrnim slovima pisalo: Saturn, olovka kojom sam ispisivao heksagrame. Beše to pozdrav lopova za kraj. Naravno, najjednostavnije rešenje je bilo da kupim novi Ji-đing, iako je bilo jako teško naći to izdanje koje je priredio Starvinski, ali ako bih nekako i uspeo, nije to bilo pravo rešenje - u pitanju je bio magijski predmet, moj Ji-đing koji sam okretao preko trideset godina i u kom je bila akumulirana velika energija. Ta knjiga je bila deo mog tela, moja krv i meso. Morao sam nešto da preduzmem, ali, opet, nisam imao nikakvih dokaza. Razgovarao sam sa tetkom šta da radimo, imala je njihov telefon. Odlučili smo da ona prvo lepo razgovara sa tim mladićem, da ga najljubaznije zamoli ako je uzeo knjigu na čitanje, da je sada vrati, pošto je meni neophodna, ne mogu da živim bez nje. Međutim, razgovor nije dao nikakav rezultat. Rekao je tetki da on uopšte ne zna o čemu ona govori. Onda sam ja uzeo slušalicu, rekao sam prilično uzrujan: "Mladiću, da li bismo nas dvojica mogli da se vidimo, da vam ja lepo ljudski objasnim neke stvari?" Odgovor je glasio: "U svako doba sam vam na raspolaganju, kad god želite." Govorio je sasvim dobro srpsko-hrvatski, sa onim dubokim nazalnim vokalima iz svog maternjeg jezika, koji su govoru davali nešto tajanstveno, nedokučivo. Dodao je: "Moja adresa je Peradovićeva 65, u Petrovaradinu. Kad vam odgovara?" Dogovorili smo se da dođem u šest sati poslepodne istog dana. Njegova ljubaznost me je malo smirila, ali kada sam u pola šest ušao u gradski tramvaj, adrenalin je opet proradio, bio sam spreman da mu razbijem njegovu rusku njušku. Bila je to tipična prizemna kuća u švapskom stilu kakvih ima na desetine u tom kraju. Odškrinuo sam tešku kapiju i ušao u ajnfort. Nigde nikoga. Pošto sam se plašio psa, povikao sam: "Gazde, imali koga?" Tišina. Prešao sam preko dvorišta, a zatim se popeo uskim stepenicama na terasu. Kroz prozor sam video da u sobi za stolom sedi neki čovek, zapravo, ležao je, riđa razbarušena kosa štrčala je između nekoliko flaša. Znao sam da je to on. Ušao sam u sobu, pridigao sam ga, bio je pijan, ali se trgao i već sledećeg trenutka kao da se istreznio. Rekao sam mu otprilike ovo, pomalo teatralno, u fazonu Šilerovog markiza Poze: "Znate šta, samo mi priznajte da ste je uzeli i pokloniću vam je, alaliću, razumete, samo da znam gde je, u čijim je rukama." Gledao me je svojim velikim plavim očima koje uopšte nisu bile plave. Nastavio sam: "Nije samo problem u tome što je meni ta knjiga preko potrebna, to nije dobro za vas, nisu to stvari sa kojima se treba igrati. Ne daj bože, može nešto loše da vam se desi. Ovo nije nikakva moja pretnja, samo najdobronamernije upozorenje." Kao da se sasvim istreznio, ispravio se, opet sam čuo taj sonorni glas: "Ja sam ovde u tuđoj zemlji, nema smisla da me na ovakav način ugrožavate. Mene ne interesuju nikakve vradžbine, nikakav Ji-đing, razumete, mene interesuju samo ptice - ja sam biolog!" Jednog trenutka učinilo mi se kao da osećam njegovu nevinost, ali već sledećeg, izgledao mi je opet sumnjuv, sumnjiv da sumnjiviji ne može biti i ta osećanja su se nekoliko puta kao na klackalici smenjivala, jedno je išlo gore, drugo dole i obrnuto. Da li je ta klackalica, u stvari, bila Knjiga koja se, osetivši moju blizinu, probijala prema meni pokušavajući nešto da mi saopšti. Zatim ga je opet hvatalo bunilo, bulaznio je ili se pretvarao, bujica nerazumljivih reči kuljala je iz njegovih usta. U svakom slučaju, više nisam bio ubeđen da mi je on ukrao Knjigu, izgledao mi je čak simpatično. Pogledom sam lutao po sobi ne bih li negde ugledao neke knjige a među njima i moj Ji-đing, ali ne beše ni traga od bilo kakvih knjiga. Jasno je bilo da više nemam šta da tražim i pošto je on još jednom utonuo u bunilo, polako sam se povukao i preko terase i dvorišta krenuo napolje. U ajnfortu sam sreo neku stariju ženu koja je verovatno bila njegova stanodavka - veoma me je podsećala na nekoga, ali nikako nisam mogao da se setim na koga. Posle dva dana ja i žena sedimo uveče u dnevnoj sobi i gledamo TV Dnevnik koji se kao i obično završava crnom hronikom. Na ekranu vidim fotku nekog mlađeg čoveka, poznat mi je odnekud. Spikerka govori: "U iznajmljenom stanu u Petrovaradinu juče je pronađen mrtav ruski student. Stanodavka je otkrila leš sa nožem zabodenim u grudi. Sumnja se da je u pitanju samoubistvo, pošto je obdukcijom utvrđeno da je mladić u trenutku smrti bio u alkoholisanom stanju. Istraga je u toku." Bio sam savim hladan. Pomislio sam: šta ja imam sa tim - ništa. Razgovarao sam sa ženom, pošto je ona bila upućena u čitavu stvar. Rekla mi je da ne brinem. Ali napetost je ipak rasla, mesečina me je napinjala, imao sam sve češće prinudne misli. Iako možda bez osnova, postepeno se budila grižnja savjesti. Ako se ubio ili nastradao zbog Knjige, to je samo njegova krivica, đavo ga terao da se petlja u te stvari. Ali ako se ubio zbog knjige kao knjige, zbog krađe, ja sam onda ipak bio saučesnik, jer sam bio, ako ništa drugo, a ono bar nesmotren, svojom nepažnjom sam ga naveo na greh. Moglo bi biti reči i o ubistvu iz nehata, naravno, to nije bilo za sud, ali trebalo je živeti sa tom mišlju. Mogao je neko da se ubije i samo zato što ga je neko neosnovano okrivio, ima i takvih, preosetljivih stvorenja. Sutradan je zazvonio telefon, zvali su me iz policije na razgovor. Znali su da sam ga posetio u stanu onaj dan. Primio me je neki inspektor Ćirić, elegantan, u pepita odelu, sa malo dužom crnom kosicom. Ispričao sam mu sve potanko, čitavu tu epizodu sa Knjigom, nisam imao šta da krijem. Znao sam da je iskrenost najbolji paravan. Kada sam završio, inspektor me je upitao: "Šta vam je to, kakve su to mađije? Da niste vi možda član neke sekte?" Odgovorio sam mu: "Ne, nisam član nikakve sekte, ja sam taoista katoličke proveniencije. Mislim da imam prava da se bavim čime hoću u svoja četiri diza, pardon, zida, naravno, ako to nikog ne ugrožava. U svakom slučaju, ne bavim se mudo-magijom, znate šta je to?" Inspektor je dodao: "Radi se o klasičnom slučaju samoubistva u stanju delirijuma tremensa. Ovaj razgovor je bio puka formalnost. Što se mene tiče, stvar je završena, slobodni ste." Morao sam svakako da dođem do Starvinskog, ako je to ikako bilo moguće, to mi je bila poslednja nada. Raspitivao sam se kod nekih starih prijatelja koji su u mladosti takođe kupovali njegove knjižice, ali niko nije ništa znao da mi kaže. Ipak, jedan mi je rekao da je čuo da se on još krajem osamdesetih godina odselio u Švedsku, da tamo živi. Drugi mi je, opet, rekao da se pričalo da je nestao, da je bila čak policijska istraga oko toga. Na kraju, zamolio sam ženu da pokuša da pronađe njegovu e-mail adresu, pošto se ona mnogo bolje snalazila na kompjuteru od mene, naravno, ako je to ikako bilo moguće, pitanje je bilo i da li on uopšte ima adresu. Išlo je dosta teško, imali smo veoma malo relevantnih podataka koje je kompjuter tražio. Ipak, osećao sam kao da nešto bunarimo. Permutovali smo ime nekoliko puta i onda sam shvatio: slovo "r" je preskočilo slovo "a", s desna na levo, kao onaj đavo iz tornja koji je preskočio sirotog plesača na žici, a ovaj se osramoćen sunovratio u ponor. Više se nije prezivao Starvinski nego Strvinski - bio je to on. Odmah sam mu napisao pismo. Predstavio sam se kao njegov stari sledbenik. Obavestio sam ga da je moj, tj. njegov Ji-đing nestao, ispričao sam mu čitavu tu priču sa studentom-molerom. Posle par dana stigao je odgovor. Predložio mi je da se vidimo, da ga posetim. Nije bio mali šok kada sam ugledao adresu: Petrovaradin, Peradovićeva 66. Stanovao je tik pored kuće onog nesrećnog mladića. Ne, bila je u pitanju parna strana, znači, prekoputa ulice, sa druge strane. U poruci je predložio da ga posetim za dva dana, u subotu, tačno u ponoć! Još je napomenuo da ne zvonim, samo da uđem, vrata će biti otključana, a onda uz stepenište na mali trem, pa kroz predsoblje... U prvom trenutku pomislio sam da neću otići, nisu to bila čista posla. Ali, opet, to je bio jedini način da se čitava misterija oko knjige razreši. Starvinski, tj. Strvinski je očigledno imao nešto da mi kaže. Bilo me je i sramota da pred ženom ispadnem kukavica, iako mi je ona govorila da ne idem ni za živu glavu. Više nisam imao Knjigu da je pitam šta da učinim, da je pitam nešto o njoj samoj. To mi, inače, nikada ranije nije padalo na pamet, interesantno! Ostavio sam da odluku donesem na sam taj dan, u subotu. Nisam hteo da se mučim, onda ću da prelomim, pa šta bude. Bilo je negde oko pola jedanaest uveče kada sam ušao u dnevnu sobu. Otključao sam komodu u kojoj je ležao pištolj uvijen u frotir. Bila je to jedna stara zarđala italijanska "bereta", ratni trofej mog pokojnog oca. Zadenuo sam pištolj nazad za pojas ispod sakoa. Malo me je žuljao ali prianjao je čvrsto uz bedro. Pomislio sam: u zlu ne trebalo. Znao sam da se magija nekada može razbiti na tako jednostavan način - pucnjima iz pištolja. Žena me je gledala sa nevericom, ali nije ništa rekla. Napolju je bila topla septembarska noć, trajalo je miholjsko leto. Odlučio sam da idem peške, nisam se žurio. Trebalo mi je četrdesetak minuta do Petrovaradina. Bio sam potpuno miran, možda malo i previše miran. Kuća je bila tačno sa druge strane ulice, preko puta od kuće u kojoj je stanovao onaj siroti student. Iako još nije bila ponoć, odlučio sam da ne čekam, da uđem, nisam morao baš da ispoštujem dogovor do kraja. Dakle, odškrinuo sam mala vrata koja su bila u sastavu velike masivne kapije i ušao u neosvetljen ajnfort. Popeo sam se stepeništem na trem a zatim krenuo uskim hodnikom prema vratima odakle je dopirala prigušena narančasta svetlost. Kroz napola otvorena vrata ugledao sam Strvinskog kako sedi u naslonjaču. Prikazao mi se iz profila. Ne udostojivši me pogledom, stari veštac se cerio. A onda, naglo se okrenuo izbacivši visoko ruku u kojoj je držao nešto što je svetlelo. Bio je to moj Ji-đing, poznao sam ga po bojama na koricama - plavoj i zelenoj, kojima sam ga obeležio još prvi dan kada sam ga dobio. Zatim se pridigao. Posmatrao sam zapanjen njegovo lice koje je, u stvari, bilo moje lice, samo veoma ostarelo, lice starca koji mi je sada govorio glasom neke žene, više je pevao nego što je govorio. Bio je to rečitativ koji je glasio otprilike ovako: "Poranio si opet sinko/ Još ponoć stigla nije/ Ali dobro, tvoja te navika digla/ Poznat si po tome što savet ne prihvataš britko/ Od svoga baštinika, pak/ Knjiga je veća dika/ Makar on i nehajan bio/ Savete si pogrešne pio, uvek/ Da bi na pravi put izbio/ Samo ono što se pod ključem čuva/ Jednom upotrebljeno će biti/ Uslišiće ga noć glugluglugluglugluva..." Krenuo je prema meni, mašio sam se za pištolj, međutim, bio je brži, snažno me je udario Knjigom po čelu i heksagrami su se razleteli na sve strane, pucao sam, ali Strvinski je tog časa nestao, preplavio me je užas, bio sam potpuno sam u nepoznatoj kući, išao sam iz jedne sobe u drugu i više nisam, uopšte, znao ko sam. U očajanju sam otvorio neka vrata, odjednom me je zapljusnula svetlost u svim mogućim bojama, bila je slična vodi - preda mnom je blistao veliki heksagram Vatra na nebu. Linije heksagrama kao raznobojni talasi su me okruživale sa svih strana i ja sam, nemajući izbora, kročio u taj prostor osetivši odjednom radost - Radost Večnosti. ----------------------------------------------------------- TITO IN JAZZ "Ove noći ja se vozim ulicama drugog grada " – Šta, zar opet ? Izbezumljen, unezveren. Mislim, pisanje, piskaranje će me spasiti, pružiti još neko zadovoljstvo. Ali nema više Erosa – dečko je mrtav, dehidrirao je u pustinji. U životu više nema u-žitka, nema života. Poslednje emotional masturb., to gorko zadovoljstvo struganja, grebanja kašikom po dnu šerpe, tužno ili otužno zadovoljstvo na ivici strave. Kako koju šerpu ostružem, bacim je neopranu u neki ugao, tako da je cela kuhinja već zakrčena gomilom prljavog posuđa. Međutim, postoji jedan tiganj, probušen... Ali o tome je bolje ćutati, zaogrnuti se tišinom. Iza je mrtvaja, praznina, shiza-kliza koja se ledeno ceri. Ali, ipak, piskaraću, šaliću se, šega će me možda spasiti. Pisanje kao bekstvo od ludila, ili je to prečica, možda. Pisanje kao traganje za nadahnućem kojeg nema, za radošću, iako to nije red stvari, ali može i tako, zašto da ne. Zvao me je Viktor Lazlo. Ujutro, dok sam spremao doručak, iako, bila je to, u stvari, večera, telefon je zazvonio. Obično nikad ne zvoni, niko me ne zove – čovek kada ostari, postane neerotičan, neinteresantan, ali sada je poludeo, zarđalo zvonce. Iako telefon je potencijalno opasno sredstvo da te neko udavi. Zato danas postoji elektronska pošta, ostvario se san koji je još Tolstojevski sanjao, komunikacija na daljinu bez ikakvih dodira, bez ukusa i mirisa. Večan je samo prezir. Lazlo je tražio text za njegov časopis. Eto, sad imam razlog da nešto napišem. Izvinio sam se što mu već nisam nešto ponudio. Ali moje pravilo je da ne idem tamo gde me ne zovu. To je iz pristojnosti. Ako me zovu, onda idem da ne bih ispao ohol. Sada kad mu uvalim ovu glupost, neka gleda šta će. Ali pozivi su, zbilja, retki, kome trebaju škrabanja provincijskog rokenrol pesnikčića. Patetičan sam, to je moj standardni EPP. Osećam da se iz kuhinje širi smrad. Nešto je zagorelo, ovsena kaša i kupus. Kupus kada zagori, to je strašno, kao leš. Lazlova tema je: Tito i ja. Očigledno, još uvek robuje politici. Od kada se vratio iz Pakistana, definitivno je prešao na književnost. Šta je tamo doživeo, sam bog zna, nije objavio nikakav putopis. Ipak, teme su mu još uvek opterećene istorijom, tj. iskustvom (o ženama drugom prilikom). Ali kakve ja veze imam sa Titom, tj. kakve sam imao? Slabo sam se ja češao o sve to, a i ostavljalo me je uglavnom na miru. Ponekad se samo preteći ukazivalo na vidiku, u fazonu: no, no! Imao je on, tj. imali su "oni" važnija posla. Vladar, veliki državnik naspram malog palanačkog umetnika. Gromada, ma kakva gromada, tvrđava naspram jedne prilike koja je skoro ličila na senku koja šeta dunavskim kejom u suton i sastavlja svoje loše pesmice. Ovakog me je, inače, naslikao Jaša Alfandari u svom romanu "Pramac i krmak". Ta utvarna prilika (Ja), bio je on sam (Ja-ša) u mladosti, ali je kasnije, kako sam kaže, naučio da piše romane i tako se spasao bede. Ali provalio sam ga: Alfandariju se ideja za taj roman objavila u jednoj reči iz pesme vršačke pesnikinje Dušice Pavkov. U pitanju je reč "Pra-ma-c" koja sadrži i u kojoj se krije reč "pra-mama", tj. "pramajka" ili "pramaca". Pazi sad ovo: čitav roman Alfandarijev se bavi, upravo, likom pramajke, tj. likom "primarnog autora". Uzgred rečeno, taj lik pramajke je kod njega tendenciozno pozitivan, iako majka u tom dubinskom smislu može biti samo destruktivna, razarajuća. Kao i Beketov Krap koji svoju majku spominje samo na jednom mestu, ali ona je tamo definitivno upokojena, sa njom nema više dijaloga, "on", "sekundarni autor" Alfandarijev, preslušava magnetofonske trake ali sa majčinim govorom, ne bi li rekonstruisao sopstveni primarni dubinski lik, što je, naravno, nemoguće (Pramaca – Ja). Bar tako tvrdi jedan baćuška koji se detaljno bavio tim problemom. He-he! Zato Beketov Krap razgovara sam sa sobom, tj. preslušava trake sa sopstvenim glasom, iako to nije njegov glas. Nema dubine, sve je površina. Jednom prilikom smo, možda bih tako mogao i da načnem temu pre pravog početka, ja i moj prijatelj Branko Kovačević, inače, prevodilac čuvenih "Motelskih hronika" Sema Šeparda, a na koga već pominjani Jaša Alfandari neverovatno liči, sprovodili umetničku akciju "Pozdrav proleću". Sa keja smo bacali u Dunav flaše u koje smo prethodno stavljali tekstove pesama posvećenih proleću. Čuvar vodovoda nas je video i pošto mu je sve to bilo sumnjivo, uhapsio. Došla je "marica" i odveli su nas na saslušanje u policiju. Inspektor koji nas je ispitivao stalno mi je govorio da zna za još jednog Tilšera, umetnika, osim, naravno, velikog Ksavijera Tilšera koga svi znaju. Ja sam mu odgovorio da ne znam ko je to i da nikada nisam čuo za "njega", pravio sam se lud. Ali "oni" su znali "sve", nisu nikoga potcenjivali, uopšte se nisu oholili, skromni marljivi ljudi. I nije tu bilo nikakve zle namere, posao je posao. Viktor Lazlo je sigurno zvao još neke face, radi se o tematskom broju. Znam, svi će da ironišu. Ali zašto će da ironišu? Valjda zato što se stide, što se srame. Ili iza ironije stoji želja da se razori predmet, da se trijumfuje, neprejebiva muškost, titanski posao. Koliko se ljudi danas bavi pisanjem, to je strašno, makljaža na život i smrt. Kada je ovakva tema u pitanju, ironijska distanca je, stvarno, neizbežna - stalna promena pozicije, hip-hop, čas sam ovde, čas tamo, rečju, neuhvatljiv. Luk i strela su tu najmoćnije oružje, ali ni praćka nije loša, praćka koja zakucava imena posred čela, ili preko usta. Ili koplje, kopljem ga ubodeš u trbuh. Mogu samo da zamislim onog Pantagruela sa njegovom otrovno-slatkastom, zaokrugljenom Češkom šalom. Ipak, ironisanje se najčešće izvrgava u najcrnju patetiku. Ne, ja neću da teram šegu, biću ozbiljan, mrtav-hladan. Samo, ko da mi poveruje? Primeniću tehniku tankog površnog pisanja, ako je to uopšte neka tehnika. Na primer, nabacaću par fragmenata, kao nekih sećanja ali hronološki ispreturanih, napraviću mali haos, haoščić. Čitavo to vreme koje je "obeležio" Tito prošlo je nekako mimo mene, bez nekih naročitih posledica, ja, čak, nisam imao ni neko određeno mišljenje o svemu tome, s obzirom da sam više živeo "unutra", u svom ajnfortu, bunaru/pećini. No, dobro: rodio sam se 1946. godine, dakle kada je zaživela ta zemlja kojom je vladao taj čovek koga su od milošte zvali Tile. Mene su takođe u detinjstvu zvali Tile, od prezimena Tilšer, ali ja to nikada nisam dovodio u vezu, kao "veliki i mali Tile", to mi skoro uopšte nije padalo na pamet. Možda se to nije smelo ni pomisliti, ili sam to potiskivao izbegavajući da se suočim sa nečim što bi me sekiralo. Najverovatnije je da sam se još u detinjstvu srodio sa tom okolnošću tako da mi to kasnije, kada sam odrastao, nije značilo ništa. Međutim, magijska moć imena nije za potcenjivanje, tako da danas ponekad pomislim da bi možda bilo bolje da nisam bio te sreće. No, u mladosti mi to zaista nije značilo ništa, imao sam neki osećaj nezavisnosti i samosvojnosti, moj svet je bio neprikosnoven, moja mladost je bila moja država u kojoj sam ja vladao, a njegova država je bila nešto drugo, kao neki paralelni svet u kojem mi se njegov lik ukazivao tek kao neka utvara. I to je tako bilo čak i kada sam šezdesetih godina imao problemčić baš zbog tog nadimka. Naime, tada sam svirao, imao sam rok grupu koja se zvala "Tile i četiri bogalja" Naravno, nismo mogli pod tim imenom da se plakatiramo ili bilo gde da nastupamo. Morali smo da koristimo neko drugo lažno ime kao na primer: "Senke", ili "Utvare" i tome slično. Tante za tante, što bi se reklo. Kada je 1982. godine Tito umro, ja sam imao 34 godine i bio sam po drugi put u rokenrolu, sada mnogo ozbiljnije. Sa grupom koja se zvala "Banditos Amerikanos" dobio sam tada uglednu nagradu "Sedam sekretera" za debi album "Nesvarljive stvari" koji je bio prilično mračan. Kome je palo na pamet da nam da tu nagradu, zaista ne znam. Više me niko nije zvao Tile, u to vreme moj nadimak je bio Deda, pošto sam bio već prestar za rokenrol, ali i nedovoljno star za neke druge stvari. U Zarajevu, na dodeli nagrade, prvi put sam se susreo sa glamurom i pompom omladinsko-političarskog sloja, sa izobiljem i luksuzom u kom je živela ta bratija, a što mi je ranije bilo potpuno nepoznato. Naime, ja sam pripadao omladinskoj generaciji koja je bila prva ispuštena generacija posle Drugog svetskog rata. Bio je to prvi momenat u kom je popustila komunistička pasha: ko je hteo u omladince mogao je, ko nije, slobodna mu volja i srećan put. Generacija koja je bila rođena u ratu i koja je prošla udarničko-brigadirski period užasno nas je mrzela zbog toga. Obično su oni koji su hteli da nas šišaju dolazili, upravo, iz tog dela mlađe populacije, dakle, oni koji su bili od nas stariji tek koju godinu. No, sve se završavalo, ipak, samo na pretnjama. Neku godinu ranije, stvari oko frajerisanja, kako su oni to nazivali, stajale su mnogo ozbiljnije. Znam da je poznati novosadski kompozitor i dendi Aranđel Matković bio oboren na asvalt ispred bioskopa "Zvezda" od strane Daše Makarejca, kasnije svetski poznatog filmskog režisera i još jednog svesnog omladinca i da mu je krojačkim makazama otfikarena tzv. tarzan frizura i prosečene frula-pantalone. Taj događaj je sam Daša Makarejac ispričao javno jednom prilikom, rekavši pritom da je to bio presudan trenutak u njegovom životu u kom se on sam definitivno osvestio i napustio politiku. Interesantno je da ja za te 34 godine paralelnog života nikada nisam video Tita in vivo. Dika i ponos naš, slavni Joka Balalajkašević je sastavio čuvenu pesmicu u kojoj kaže da je Tita video uživo čak tri puta. Kao jedna želja triput ispunjena, ni manje ni više. Ja ne, naši putevi se nisu nikada ukrstili. Jednostavno, ja nisam išao ni na kakve javne manifestacije i svečanosti. Ruku na srce, niko me nikad nije ni zvao, bar ne za Titova života. Jednom prilikom posle Titove smrti, pošto je nastavljeno sa praksom slavljenja Dana mladosti, tj. Titovog rođendana, urednik jedne kulturne ustanove u kojoj je moj bend imao prostoriju za vežbanje, zamolio me je da napravim za taj Dan mladosti jednu pesmu posvećenu Titu. Inicijali dotičnog urednika su bili, skrećem pažnju na ovaj detalj - D. B. a i dan-danas su valjda isti. Na njegovu molbu ja sam mu jednostavno odgovorio da ne umem da pravim takve pesmice, mogao bih da napravim nešto ali to sigurno ne bi valjalo. Ako treba da sviram i pevam, tu je bio moj standardni repertoar i to sam bio spreman da izvedem pred svakim auditorijumom i u svakoj prilici. Urednik mi je s razlogom poverovao. Eto, kako iskenost može biti nekad najveće lukavstvo. I tako smo mi nastupili na lokalnoj proslavi Dana mladosti sa mojom pesmom "U suton" koja je, zbilja, sutonska. No, čitava predstava je bila režirana tako da je posle nas kao odgovor na našu malodušnost i defetizam nastupio zagrebački sastav "Parni valjak" sa njihovim hitom "Uhvati ritam" i koji je trebalo, jednostavno, da nas pregazi, sve u fazonu – energija, mladost i optimizam će pobediti i biti najbolji odgovor na tako žalosno-ironične poruke kao što je: "Tvoja mladost, tvoja hrabrost je tako divna, tako tužna komedija". Tako je to bilo što se tiče proslavljanja Titovog rođendana i posle njegove smrti. A što se tiče obeležavanja dana kada je umro, poznato je da je 4. juna svake godine sirena zavijala tačno u podne, u vreme kada je umro, da bi se iskazala žalost. Kada bi se oglasila sirena, svi građani su bili dužni da stanu, da se zaustave na ulici ili bilo gde da su i da stoje sve dok ne prestane zavijanje. Beše to svojevrstan umetnički performans za koji ja baš nisam puno mario. Sećam se da sam jednom baš žurio preko Limana pored studentskog doma kada je počelo zavijanje. Nisam se zaustavio, niti mi je to padalo na pamet. Odjednom se otvorio prozor u prizemlju zgrade i kroz njega se promolio jedan student, očigledno državljanin neke od nesvrstanih zemalja iz tzv. Trećeg sveta i ozbiljno me upozorio: "Druže stani! Zašto ne iskažeš dužno poštovanje?" Stao sam, ali ne zbog Tita, nego iz poštovanja prema crnom čoveku. Danas mislim da to ipak nije bilo u redu, bilo čija smrt zaslužuje makar saosećanje. Moj prvi susret sa Titovim likom (in vitro) bio je u prvom razredu osnovne škole. Ako se dobro sećam, u mojoj osnovnoj školi, u Njegoševoj ulici, bila je jedna gipsana bista (poprsje) u hodniku i slika (fotografija) u svakoj učionici. Naravno, kasnije sam susretao Titov lik na filmskom i TV ekranu. Kada sam odlazio kod svojih drugova iz razreda, u skoro svim stanovima sam video velike uramljene Titove slike. Međutim, moji roditelji nisu držali Titovu sliku u našem stanu. To me je čudilo, a i bilo mi je krivo. Shvatao sam prisustvo Titove slike u stanu kao stvar prestiža i ugleda. Pitao sam tatu, ali on nije mogao to da mi objasni, zabašurio je odgovor. Iako je bio član Partije, on je, očigledno, smatrao da je stan intimni prostor i da tu politici nema mesta, a i estetski momenat je verovatno bio bitan. Međutim, ko zna šta se njemu još motalo po glavi. Naravno, bio sam suviše mali da to razumem. Možda sam čak bio spreman da prijavim roditelje na određenom mestu zbog izdaje i nelojalnosti. Poznato je da su u Nemačkoj za vreme nacizma deca često tužakala svoje roditelje učiteljima i nastavnicima koji su zatim te informacije prosleđivali Gestapou. Ali od dobrog i revnosnog Titovog pionira, ipak, nikada nije postao dobar omladinac. Početkom sedamdesetih godina pripadao sam grupi mladih umetnika koja je imala ozbiljnih problema sa Titom, tj. sa "njima", a sve zbog toga što su Titov lik i delo bili predmet umetničkih radova nekih članova te grupe, koji su kasnije zbog toga optuženi i osuđeni na ozbiljne zatvorske kazne, koje su i izdržali u sremskomitrovačkom zatvoru. U svojoj knjizi o disidentstvu u Jugoslaviji, veliki jugoslovenski pisac Vlatko Džo Palentić, spominjući te moje prijatelje koji su dospeli u zatvor zato što su uvredili predsednika države, a što im uopšte nije bio cilj, nije uspeo čak ni da se seti njihovih imena. Oslovljavao ih je u množini, kao "ti mladići" ili što bi rekli njegovi gorštaci: "nijeme stvari", pritom braneći ih na jedan sasvim pogrešan način, pokazavši da uopšte ne razume njihove postupke i umetničke činove. Njegova odbrana je bila molba za milost. Kao, pogrešili su, mladi su, treba im oprostiti, iz radničkih su porodica i slično. Zbilja, bedno. Braneći načelo umetničke slobode, Palentić je zaboravio da je suština odbrane umetnosti i umetnika u razumevanju i tumačenju te umetnosti bez obzira na posledice. No, očigledno, on to nije ni smatrao za umetnost. Umetnost je za njega bila nešto jako ozbiljno, uzvišeno, nešto što nije za svakog. Ili je mešetario u fazonu: sa prostacima moram ovako da razgovaram, ne treba ništa da im objašnjavam, jer oni to ionako neće ništa razumeti. On sam je bio u književnosti ono što je Tito bio u politici. Uostalom, obojica su odrasli na selu i to u ona vremena kada je to obično bilo presudno za razvojni put nekog ko je, na primer, odlučio da uči zanat. Jednostavno, nedostajao mu je ukus. Nije imao stila. Ali to je slučaj sa svim umetnicima (prerušenim političarima) koji su i suviše fascinirani stvarnošću, istorijom, a to znači, strogim sistemom vrednosti, društvenom hijerarhijom, patrijarhatom. "Istorija je sramota ljudskog roda", nedavno sam to negde pročitao. Istorija je istorija muške dominacije. "It’s a man’s man’s world", kako peva Džems Braun, "but nothing nothing without woman". Ipak, teško bi se moglo reći da Tito nije imao stila. He got it, but...Njegova figura i život imali su izvesnu estetsku dimenziju: sve te pudlice, bela odela, narukvice i prstenje, tompusi i šestopreg, druženje sa umetnicima. Moglo bi se reći da je on bio preteča današnjih turbo folkera, truli bogataš. U stvari, on je bio kum, godfather, trebao je ljude, tvrdio je pazar kao marvenski nakupec. Možda nije lepo tako govoriti o mrtvom čoveku, ali, naravno, nije to "on", uvek je reč o nekom drugom. To sam, zapravo, ja sam kao kum, kao truli bogataš, ma koliko se toga užasavao. Odvratnost je pouzdan pokazatelj. Kada je priča u pitanju, problem sa istorijom nije u tome što je ona strašna, nego što je ružna, ali nedovoljno, nezadovoljavajuće ružna. Ali, zaboravio sam se, zalećem se u propeler... P. S. Nažalost, ne mogu da završim text. Sada bi u igru trebalo ponovo uvesti Lazla. Kao, sreo sam ga poslednji put baš kada se spremao da ide u Pakistan. Eto, opet pričam pričanje, pišem pisanje, a to je već opšte mesto, to svi rade – piš, piš, obeležavaju teritoriju. Takođe, počeo sam da prodajem pamet, iznosim svoje stavove, polemišem, što je takođe loše. Morao bih nekako da opravdam Lazla, pošto je on ipak dobar tip. Ipak je Građanski rat u Španiji bio najveća euforija i najveći daun 20. veka. Iza njegovog bavljenja politikom i istorijom, krije se nešto drugo mnogo interesantnije. Nešto što ne probija ideološki plan, što je čista strast, eros, glad za doživljajem. Istorija je pre svega područje arheologije, ropotarnica, ništa nije nestalo zauvek, samo treba tražiti. Zato je i išao u Pakistan, ne zbog aktuelnih događaja, to je samo izgovor. Išao je tamo zato što je ta zemlja područje na kojem se u davna vremena širila kultura matrijarhata, zemlja Amazonki. Kada sam mu prilikom tog susreta rekao da čeznem za matrijarhatom, dočekao me je rečima: "Budalo, pa ti nemaš pojma šta je to". A onda mi je ispričao kako satima sedi pred televizorom i gleda Fashion TV da bi video top model Jasmin, poreklom Pakistanku. U njoj je prepoznavao upravo tu amazonsku rasu. Ako su sve Pakistanke takve, onda jedino vredi ići tamo, iako je to veoma opasno, ali Lazlo je uvek voleo opasnost. Ljubav i rat idu zajedno, "ili je opasno ili nije ništa". Ja sam mu na sve to odgovorio da mene u životu interesuje samo umetnost, da je za mene najlepše žensko stvorenje Mikelanđelova Bogorodica u Crkvi svetog Petra u Rimu, koja u naručju drži mrtvog Hrista (Pieta). Nijedna živa žena ne može da se poredi sa njom. Nije u pitanju samo princip, radi se o nečem stvarnom, konkretnom, o telu. Ali i Marijanski kult, obožavanje Bogorodice je za mene i dan-danas pravi izbor. To je moj matrijarhat: crnci (potomci robova), žene, ludaci i deca. Ženski princip kao odbrana od istorije, od politike, od cinizma, od grubog i ružnog sveta muškaraca o čemu zapravo peva Džems Braun, odbrana od spoljašnjosti, od površina kojima nas zasipaju mediji, pre svih televizija. Na sve to, sa ironičnim osmehom Lazlo mi je kratko odgovorio: "Ti ljubiš hladni kam!" To mu je bio neki citat, valjda? I tako smo se razišli. Pomislio sam: pa, TV je, takođe, hladan medij. Dok je odlazio još jednom mi je dobacio: "Ne, ti ljubiš mlako kam! A šta ćemo sa onom tvojom tezom da je sve površina? E, frajeru..." P. P. S. Dimenzije grešaka, kratki spojevi UTEHA KOSE Pokušavam da pronađem ženu i sina u večernjoj gužvi luna-parka, ali nema ih. U stomaku osećam hladnoću sutona. U detinjstvu sam često morao da ostajem sam kod kuće. Otac nas je rano napustio, a mama je morala da radi nekada po ceo dan. Raznobojne svetlosne trake preleću preko gomile u kojoj vidim neku crvenu kosu, koja liči na kosu moje žene. Jednog davno-budućeg prolećnog jutra izgubio sam se među tezgama Futoške pijace. Unezverenim pogledom tražio sam mamu, ali nje nije bilo nigde. A onda sam u pijačnom metežu video kosu neke žene koja je ličila na kosu moje mame. Iako sam u trenutku znao da to nije ona, bilo mi je lakše bar za mrvicu. Bio sam spreman da se utešim sa nekim ko je ličio na nju, nečim što me je podsećalo na nju, čak kosa je bila skoro ista, spreman sam da prihvatim bilo šta, makar komadić mame, i taj ne pravi, samo da se spasem strave. Kosa lažne mame me je smirila, miris bilo koje kose, prave ili lažne, njen kestenjasti odsjaj. Još malo sam tumarao okolo, a onda sam se vratio kući. Tamo sam zatekao ženu i sina. Žena je bila ljuta, nije mi verovala da sam ih tražio. Pokušala je da me šutne, ali sam se izmakao. Na kraju, ceh je platio sin, ali mamini šamari me nikada nisu nešto naročito boleli. P.S. Kada sam završio priču, ostavio sam tekst na pisaćem stolu. Žena ga je pročitala i rekla mi da je to javno ogovaranje, da sam je predstavio u najgorem svetlu. Rekao sam joj da je to samo tekst i da to, uopšte, nije priča o nama, samo je napisana u prvom licu. U priči postoji niz činjenica koje nemaju nikakve veze sa našim stvarnim životima. Istina je da sam odrastao u Ujvideku, u Pavlovoj ulici, da i danas tu živim i da je Ujvidek potonuo. Istina je da imamo sina i da sam se kao dečak izgubio jednog prolećnog jutra na Futoškoj pijaci. Ali sve ostalo sam izmislio. Kad smo bili u luna-parku? Nikada. «Uostalom», dodao sam, «kada bi Irena Petrović sve uzimala zdravo za gotovo, mislim na priče Nikole Petrovića, mogla bi odmah da traži razvod, ali ona zna da je sve to samo literatura, tekst.» Na to je žena rekla da to nije isto i da ja nisam Nikola Petrović. Naš svet je mnogo manji, skučeniji, što je tačno, mi nismo javne ličnosti. Kako će to čitati i razumeti naši rođaci ili komšije? Kada su, pak, u pitanju poznati sve je relativno, sve je istina i ništa nije istina. Treba se popeti na Olimp, pa onda možeš da radiš šta hoćeš. «Dobro», rekao sam, «ako tako misliš», a bila me je prilično ubedila, «ja ovu priču neću objaviti.» P.P.S. Onda sam ja seo i dopisao post scriptum. Dao sam ženi da ga pogleda. Kada ga je pročitala, rekla mi je: «Pa, ti si lud, uvredićeš te ljude.» Rekao sam da ne verujem da ću ih uvrediti, ali mogu, za svaki slučaj, da pokažem priču Nikoli Petroviću da čujem šta on misli o tome. Poslepodne sam otišao u Dunavski park i tamo ga zatekao u društvu kompozitora Ivana Pavlovića, inače, mog prijatelja, koji svaki dan provodi u parku bez obzira na vremenske prilike, zapravo, on komponuje dok hoda, a park mu je idealan ambijent. Priključio sam im se slušajući njihov već ranije započeti razgovor. Posle izvesnog vremena tema je bila iscrpljena, nastajale su duže pauze, pa sam to iskoristio da se obratim Nikoli Petroviću. Rekao sam mu snebivajući se, s obzirom na poštovanje koje sam osećao prema njemu: «Ne bih hteo da Vas gnjavim, ali imao bihjednu molbu: napisao sam priču, nije dugačka, dve-tri stranice, da li biste mogli da je pogledate? U priči se spominjete Vi i Vaša supruga, gospođa Irena. Ako bi to za Vas bilo kompromitujuće, ja bih odustao od objavljivanja.» «Znate šta», rekao je Nikola Petrović, «ja priču mogu pročitati, ali Vam mogu odmah reći da Vam ne mogu dati savet da li da je objavite ili ne, o tome morate sami da odlučite. Sem toga, ako je štogod uvredljivo, ne morate ni da je objavite, dovoljno je da ste to napisali.» A onda je počeo da se smeje, očigledno, dajući mi na znanje da se šali. Izvadio sam tekst iz džepa i pružajući mu ga rekao: «Evo, ovo je ta priča. Za koji dan doći ću da, ipak, dobijem Vašu dozvolu, nadam se.» Prošlo je nekoliko dana. Vreme se pokvarilo. Svraćao sam u park, ali Petrovića nije bilo. Ivan je hodao sam po kiši. Posle sam čuo da je Nikola Petrović otputovao u inostranstvo. Izašao mu je roman kod jednog uglednog pariskog izdavača. Imao sam vremena da razmišljam: može mi reći da tu nema ničega, da moguda činim sa pričom šta mi je volja. Ili da to, ipak, izbacim, taj deo u vezi sa njim i Irenom. Ali šta s tim? To nije nikakav kraj, priču moram nekako završiti bez obzira na sve. Imao sam, inače, običaj da stvari započinjem, ali da ih ne dovedem do kraja. Ovaj put sam morao staviti tačku. Posle, otprilike, tri nedelje, a možda je proteklo i mnogo, mnogo više vremena, svratio sam u park i tamo našao Nikolu Petrovića. Bio je dobro raspoložen. Ivan mu je, izgleda, postavljao neka zanimljiva pitanja. Bilo mi je teško da ga pitam za priču. Očekivao sam da će mi on sam reći kako stvari stoje. Međutim, on priču nijednom reči nije spomenuo. Zaboravio je, ili je, možda, nije ni pročitao. Kružili smo okolo. Dok su on i Ivan pričali, zurio sam odsutno ispred sebe. Već sam se pomirio sa tim da ću morati da ubacim neka izmišljena imena, ali da to neće valjati, to je bilo jasno već na prvi pogled. Kričeći labudovi su uzletali sa staklene ploče jezera vukući još dugo za sobom kristalne zavese kapljica kroz večernji sumrak. Na korzou Nikola Petrović nas je pozdravio i otišao nekim svojim poslom. Kad smo ostali nasamo, Ivan mi je odmah rekao da je, iako mu je neprijatno i ne želi da se meša, ipak odlučio da mi kaže, da je Nikola Petrović već sutradan, pošto sam mu dao priču, došao u park i rekao da ne vidi u njoj ništa kompromitujuće za njega i Irenu, ali da mu se čini da je priča veoma slaba i da baš nije oduševljen da mu se ime pojavljuje u jednom neuspelom domaćem radu. Dok sam polako išao Bulevarom oslobođenja, razmišljao sam zašto priča nije dobra. Nikola Petrović je bio isuviše velik autoritet da bih njegovo mišljenje mogao tek tako da odbacim, a nisam sumnjao ni u njegovu dobronamernost. Brzo sam došao do rešenja. Jednostavno, priča nije dobra jer u njoj nema ironije, nema ironijske distance. Sve sam uzimao doslovno. Patetičan sam. Eto, to je moj problem. Ja, jednostavno, nemam smisla za ironiju, a u ironiji se ogleda i svest o tekstu. Ali, opet, s druge strane gledajući, danas svi koji dobro pišu ironiziraju. Ironija je postala oprobano literarno sredstvo, pretvorila se u rutinu, a to je loše. Sem toga, pokušao sam da proturim i nekakvu ideju, da budem pametan, a to je, takođe, pogrešno. Tekst je jedino dobar kao vrtlog, ako predstavlja sumu kontradikcija. Svaka rečenica treba da protivureči prethodnoj, čak svaka reč. Ali i to je nekakva ideja. Tendencioznost je, u krajnjoj liniji, nemoguće izbeći. Svaki tekst krije ideju, više ili manje, što je mistifikacija, vračanje. Ako je nema, onda je haos, tj. površnost. Banalnost je neizbežna, polovna svetlost dana, što bi rekao Hauard Divoto. Nema jezika. Sve je stvarno. Gomila kamenja u koju prži sunce. Kada sam stigao kući, žena je odmah primetila da nešto nije u redu. «Najbolje da sve to zaboraviš», rekla je, «šta će ti to? Pomisli samo koliko ljudi piše, koliko se ljudskih prilika upinje oko toga. I da završiš tu priču i da je objaviš, da li će se nešto promeniti u životu? Neće. Pisanjem nećeš izmeniti svoju situaciju. Gde je tu poziv, profesija? To je stvar sudbine, zrelosti. Najbitnije je zadovoljstvo, moraš ga sebi priuštiti na neki drugi način. Očigledno, ti ne uživaš dovoljno u pisanju čim toliko razmišljaš o posledicama. Ja sam ti, doduše, rekla da ćeš ih uvrediti, ali, uostalom, zašto to ne učiniš? Završi priču, pa je objavi bez obzira što je loša, pa šta bude, neka mu se to ne sviđa. Pisati i objavljivati loše priče, možda je i to nešto, čak više nego pisati dobre. Ima jako puno dobrih priča. Sve dobre priče liče jedna na drugu, loša ne liči ni na šta.» Ćutao sam. Moje želje bile su sasvim nisko. «Moraš se odlučiti», nastavila je, «ili pisanje bez pardona, makar i loše i objavljivanje, ili da tražiš nekakav posao, što bi za sve nas bilo bolje.» Možda je bila u pravu. Moje uživanje u pisanju, uistinu, bilo je mlako. Bili su mi potrebni neki stvarniji eliksiri, stvarniji i privatniji. Trebalo je potponuti, utopiti se. Iznenada se pojavio sin i počeo da me moli da ga vodim u luna-park. Rekao sam mu da je kasno, nije mi se baš išlo. A onda se žena umešala, doviknula je iz kuhinje: «Možete otići na pola sata, taman da spremim večeru. I pazi, molim te, budi budan u gužvi, nemoj da toneš u razmišljanja.» Luna-park je bio blizu kuće. Uskoro smo zaronili u šarenu papazjaniju zabave. Sin je zauzeo mesto u jednom letećem tanjiru i vrteška je krenula okićena decom. Pratio sam ga pogledom kako se udaljava, nestaje, nema ga, a zatim se pojavljuje iz krivine, približava se i maše mi. Zatim se opet u luku udaljava i nestaje i u stomaku osećam hladnoću, pa se opet pojavljuje, približava se i onda mi je toplo. Hladno, toplo, toplo, hladno. Plavo, crveno, žuto, zeleno i tako stalno. Iz te omamljenosti na karuselu čulnih senzacija prenuo me je nekakav metež. Čuo sam viku, a zatim sam ugledao tri vojna policajca kako vuku jednog mladića, gotovo dečaka. Neko iza mene je rekao: «Dezerter, uhvatili su ga, vode ga nazad na front, a možda ga čeka i preki sud.» ali ja sam dobro znao šta je moj posao. Opet sam usmerio pogled na vrtešku, ali sina nisam video nigde. Nema ga, nestao je. Osećam hladnoću u stomaku. Ali, eno, upravo se pojavljuje, u luku se priblližava i maše mi. Ali izgleda čudno, kao da je malo drugačiji.
|
