TEKSTUALNOST TEKSTA
Prolog
Tekstovi I pesme Slobodana Tišme središnji za specifičnu paradigmu novosadske konceptualne umetnosti i avangardne produkcije teksta s kraja šezdesetih i sedamdesetih godina danas su gotovo nepoznati i nedostupni. Skepicizam, estetika ćutanja, etika odbijanja i individualni otpor pripadnosti, obeležavaju rad niza umetnika koji su na prelomu šezdesetih u sedammdesete stvarali i produkovali scene jezika. To su, da spomenemo samo neka imena, Mangelos, Darako Kolibaš, Iztok Geister Plamen, Slobodan Tišma. U pismu koje prethodi tekstu koji se otvara pred vama, Tišma zapisuje: „Sakupio sam nekako ove tekstove, zahvaljujući jednom prijatelju koji radi u Biblioteci M.S. Ponovni susret sa sopstvenim delima, ili, možda, nedelima, posle toliko godina, nije bio baš očaravajući“.
- Nezadovoljstvo u tekstu
Kada je Russell u razgovoru s Wittgensteinom uzviknuo „Logika je pakao!“ ili kada je Wittgenstein u procepima filozofske analize konstatovao da je bavljenje filozofijom mučenje...Iza svakog razgovora s Tišmom a to se zatim prenelo i na čitanje njegovih tekstova i pesama odzvanjalo je „Poezija je pakao!“ i „Pisanje teksta je mučenje!“. Iza prividnog mira, elegancije stiha, jasne stukturiranosti misli, lucidnih obrta diskursa, egzistiraju prostori obračuna, lomova, traganja za znakom, pokušaji, mucanja, intelektualni cinizam, religiozna posvećenost hermetizmu teksta, razgradnja tradicije poezije i ponuda glasu muza. Slobodan Tišma rodjen je 1946. godine u Staroj Pazovi. Pisao je poeziju. Bio je član grupe KOD i (E KOD (1970-1971). Realizovao je radove na zemlji. Crtao je autoportret na pločniku. Obesio je konturu kocke iznad ulice. Provlačio je bojenu vrpcu kroz zgradu Tribine mladih. Produkovao je konceptualnu umetnost. Suočavao se s granicama umetnosti i života. Pokušavao je da s drugim KODvcima dosegne do nevidljive umetnosti.
Na keju pored Dunava napravio sam u oktobru 1970. Autoportret. Tog istog dana preselio sam se u Beograd i tamo živeo sve do marta 1972, kada sam se vratio u Novi Sad. Od tog proleća moja osnovna umetnička aktivnost je bilo svakodnevno odlaženje u jednu šumu pored Dunava. Na kori jednog stabla bio je urezan neprimetan krstić za koji sam jedino ja znao; svaki put kada bih došao u šumu bacio bih pogled na njega. Kada je Dunav nadolazio, šuma je bila poplavljena. Čekao sam kada će voda tako nadoći da krst bude pod vodom, ali se to nikada nije dogodilo. Kada bi duvao jak vetar, iz šume bih posmatrao talase. Početkom proleća, ili krajem, svirao sam tamo u frulu. U to vreme bio sam pod uticajem mitskih pripovesti o Aricijskom Gaju, o Balderu i o Atisu. Takođe, u šumi je bio i veliki panj kome smo Svetlana Belić i ja poklanjali posebnu pažnju. U istoj šumi je 1973. Svetlana Belić snimila film koji se zove „The Wood of Souls“ i u kome sam u učestvovao kao glumac. U šumu sam odlazio redovno sve do 1976. Posle to više nije bilo moguće, jer je šuma bila posečena. Jednog oktobarskog dana te godine otišao sam na Dunav i video da ljudi seku šumu. Pitao sam ih ko im je dao dozvolu ili ko im je to naredio. Smejali su se. Na drugoj strani Dunava, u Kameničkom parku, bio je jedan dvestogodišnji hrast kojeg sam preko leta obilazio; on je takođe posečen. Na jezeru, u blizini tog hrasta, Svetlana Belić je napravila još jedan film u kome sam takođe učestvovao. Druga osnovna umetnička aktivnost, koja je trajala paralelno tokom nekoliko godina (1972-1977), bilo je svakodnevno pijenje Coca Cole ispred samoposluge na Limanu. U toj akciji samnom je učestvovao i Čeda Drča. Povremeno bi nam se pridružili Svetlana Belić i Mirko Radojičić.
Tišma je u stalnim obrtima i prekidima. Tu su godine rocka, bendova, muzike, Lune, okretanja ljudima i rasipanja ljudi. Rasipanje danas vodi monologu, koncetraciji na skriveni zapis, traženju prirode govoreće / zapisujućeg bića teksta i pemse, religioznostio smeštenoj između hedonističke lenjosti i plemenite distance otpadnika koji je izdržao.
Ako lagano prelistavate i vremenom se udubljujete u Barthesovo Zadovoljstvo u tekstu, a zatim u sebi ili naglas ćitate Tišmine stihove, opažate da se Tišmina ekonomija diskursa opire zadovoljstvu u tekstu. Barthes je pisao da je zadovoljstvo u tekstu onaj trenutak kada telo nastavlja svoje sopstvene ideje, jer telo nema ideje kao on. Barthesovo zadovoljstvo u teksu kroz izlaganje teksta sa strukturom čiji su članovi diferencirani, relativno slobodni (otvoreni za alternativu, i, shodno tome, neizvesnost), svodljivi (to je rezime) i rastegljivi (da se medju njih mogu beskonačno umetati drugostepeni elementi) udovoljava, puni, prožima, prenosi iz skulpture, iz perverzija kulture, praksu pisanja i čitanja. Tišma razara ono što struktura čiji su članovi diferencirani, relativno slobodni, svodljivi i rastegljivi, nudi kao subjekt teksta, subjekt pesme, subjekt uživanja u pisanju i čitanju. Na primer u belešci uz tekst „Kao neko“ on piše:
Sve što u jednom iskazu može biti subjekt, objekt, predikat nije reč. Imenice nisu reči. Kuća, na primer, nije reč ili je to manje od drugih. Takodje glagoli možda nisu reči. Pridevi? Prave reči su na primer KAO, GDE, ILI, UVEK, SA. Ja uvek kažem: spolja gledano. Šta to znači? Ovo je zamišljeno spolja ili iznutra. Ali ne do iskaza. Spoljašnost je neusmerena i nevezana. To je bilo ispoljavanje. Jezik nije SVE. Za ovu belešku ne mogu preuzeti odgovornost. Sve što je u joj, verovatno je pogrešno i besmisleno i još gore od toga: proizvoljno. Ja lupam i ja sam sada savmi izbezumljen. Ponižena još odavno, KAO je jedna reč mnogo zlostavljana i pogrešno korišćena sve do dana današnjeg. Suviše autoritativno sa moje strane.
Šta Tišma čini u belešci za tekst „Kao neko“? Razara, a razaranje je stupanj koji nadilazi deridijansku sofisticiranu i erotičnu dekonstrukciju zapadne tradicije. On razara subjekt teksta, subjek koji se uspostavlja kao hipoteza u radu teksta, da bi time što je ozančitelj postao znak, bio potvrđen kao subjekt ne samo tekstualnosti već i metafizike. Time što se on (subjekt) pojavljuje kao hipoteza on je dat rečima i zato Tišma oduzima ime „reč“ rečima, ostavljaući da su reči samo one reči koje ne nose ime (KAO, GDE, ILI, UVEK, SA). Oduzevši tekstu subjekt kao u ogledalu, Tišma se suočava s oduzimanjem teksta subjektu, sa subjektom koji oduzima teksu subjekt: sa Slobodanom Tišmom. U pitanju je suočenje koje je skeptički čin, jer sumlja u oduzimanje subjekta tekstu, a time i sam tekst, pripada području koje je Wittgenstein odredio sintagmom „o čemu se ne može govoriti, o tome treba ćutati“. Ili, ako se pozovemo na lakanovsku tradiciju, tada oduzimanje subjekta i sumnja u subjekt koji oduzima hipotezu subjekta tekstu, pripada transferu, pokretanju realnosti nesvesnog, a kako je jezik već dat u nesvesnom, to je pokretanje realnosti jezika. Jedina realnost jezika je uklještenje između napora da se govori i napora da se ćuti.
Beleška uz tekst „Kao neko“ je tekst (statement) konceptualne umetnosti: Tišmina fenomenologija teksta korespondira analitici Roberta Barrya, Lawrencea Weinera, Victora Burgina. Ali, beleška uz tekst „Kao neko“ je u provokativnim relacijama i s prošivenim bodovima književnosti. Tišmin skepticizam je sinhrono skepticizam konceptualnog umetnika i nezadovoljstva koje je prožimalo i Mallarmeov predgovor, rećićemo, spisa „Bacanje kocke nikada neće poništiti slučaj“ (1897). Tišma je napisao:
Za ovu belešku ne mogu da preuzmem odgovornost. Sve što je u njoj, verovatno je pogrešno i besmisleno i još gore od toga proizvoljno.
U skrivanom dijalogu s Mallarmeom:
Najviše bih voleo da se ova Napomena ne čita ili da se, prelećena, čak zaboravi ; ona, večnog Čitaoca, uči malo čemu što je izvan njegove pronicljivosti: ali, može zbuniti bezazlenog pre nego sto spusti pogled na prve reči poeme kako bi ga sledeće, raspoređene kako jesu dovele do poslednjih, budući da je jedina novina u razuđenosti čitanja.
Dijalog s Mallarmeom u igri (witgenštajnovski pojam jezičke igre) konceptualne umetnosti anticipira smisao mesta teksta među tekstovima, tj. smisao transformacije značenja i transformacije teksta kao deskripcije ili objašnjenja u tekstu produkcije.
2.
Označitelji teksta
U pesmi „Ponedeljak: voda“ (iz neobjavljene zbirke „SVOD BIT REKE“, 1972-73) čitamo stihove:
Razbijen vetar otvara prozore
u ogledalo uleće koje ga
zaledi
koje se umnoži.
U poemi „Vrt (kao) To“ (1977) piše:
Kako to je to
u sebi
ako nije to
uvek
a u tekstu „Kao neko“ (1977) nižu se reči i fragmenti sintagmi:
1) kao neko
2) ili prema istom
3) kako
4)
5) ( da, a)
Šta je locirano u svakom od ovih navoda pesme, poeme, teksta? Locirane su reči bez subjekta, upravo prazno mesto: „kojega zaledi“, „koje se umnoži“, „to je to“, „kao neko“, „kako“, praznina na četvrtom mestu (4) teksta „Kao neko“, „da, da“.
Reči „koje“, „to“, „kao“, „neko“, „kako“, „da“ i samo praznina bez reči, ukazuju na mesto i funkcije označitelja. Funkcije označitelja teksta su anticipacije smisla, jer, pisao je Lacan, označitelj po svojoj priprodi uvek anticipira smisao, razotkrivajući u nekoliko unapred njegove razmere.
Kada je zapisano „uleće koje ga zaledi“ ili „koje se umnože“ ili „to je to“ ili „ kao neko“, klizanje značenja koje neosporno upravlja potencijalnom beskonačnošću produktivnosti pesničkog teksta (značenja teksta) zaustavljeno je prošivenim bodom (le point de caption) označiteljima. To su napetosti koje potiskuju iz sveta književnog (poetskog) diksursa u svet konceptualne umetnosti.
Analiza Tišminih pesama i tekstova ukazuje, formalno, na tri slučaja:
- tekstovi, tj. pesme koje ne idu ka biću i fenomenologiji poetskog diskursa, postajući sam taj diskurs,
- tekstovi, tj. pesme, koji idu ka suočavanju značenjske produkcije i prošivenih bodova (označitelja koji zaustavljaju beskrajno klizanje značenja), i
- teksovi koji se mogui nazvati teorijski objekti pošto fenomenologiju teksta nude da bi oku uma otkrili mehanizme teksta, da bi pokazali, kao što je to Joseph Kosuth nagovestio, da je definicija umetnsoti (teksta) umetnost (tekst).
Tekstovi, tj. pesme, koji idu – vode ka biću i fenomenologiji poetskog diskursa, postajući sam taj diskurs ukazuju na autonomiju diskursa u simboličkom prikrivanju označiteljskih praznina (Mallarme je pisao o ulozi beline). U primeru koji sledi, pesma „Cveće na podu“, diskurs pesme je diskurs prekrivanja označiteljske topologije u građenju gotovo ikoničkih slika koje zadobijaju simboličke vrednosti da bi čiatlac došao do označiteljske topologije, mora da se upusti u arheološku avanturu, da uvek korakne iza, iza, iza...
Mesecu u suncu. Senke
Pobodene bele lale
U vrata vrta. Zefir sleđen
U poljupcu. U trouglu
Logosa voda sazvežđa.
Rukav da nađe nežni zaspao je sneg.
Sunce u mesecu,
Cveće na podu cijankalij u knjizi
Voda ulazi u zamak zamak u strereotip.
Ishitri u lugu demon
Za vratima veliko nebo
Zefir. Demon. Logos.
Cijankalij. Stereotip
Aeaoaeaoaeaoaeao
Logika simbola je jedan svet (kontekst), a logika označitelja sasvim drugi. Na primer, deo stiha „Mesec u suncu“ može biti čitan:
- metonomijski: Mesec je u suncu (predmet u predmetu),
- metaforično: Mesec je u suncu (telo je u telu / možda erotska dimenzija),
- alegorijski: Mesec je u suncu ( jedan svet je u drugom, možda i alhemijska dimenzija).
A, geometrija označitelja, koja prodire u svako označeno od primera do primera i od čitanja do čitanja, kazuje sasvim formalno da su u pitanju dva označitalja S1 i S2. S1 nagoveštava S2, tj. nagoveštava da je tekst struktuiran kao jezik, da je potencijalna kombinatorika označitelja otvara smislove i čini mogućim i metomimijsko i metaforičko i alegorijsko čitanje, a čitanju je poreklo nesvesno koje ne samo da je strukturirano kao jezik, već i jezik među jezicima.
Tekstovi, tj. pesme koje idu ka suočavanju značenjske produkcije i prošivenih bodova koji zaustavljaju potencijalno beskrajna klizanja značenja, zasnivaju se na paralelizmu dva glasa (ili tipa diskursa):
- diskurs koji produkuje beskrajna klizanja značenja, prekrivajući označiteljsku topologiju, i
- diskurs koji otkriva (možda i simulira) označiteljsku topologiju.
Već u prethodnom primeru Cveće na podu naznačena je opozicija potencijalne značenjske produkcije i označiteljske topologije suočavanjem stihova:
Zefir. Demon. Logos.
Cijankalij. Stereotip
koji beskrupulozno pokrivaju totalitet zapadnih semantika (samo zapisati Logos, znači zapisati Sve, Apsolut i Bog), i kubofuturističke kručonihovske označiteljske sheme stiha:
Aeaoaeaoaeaoaeao.
U pesmi-poemi „Vrt (kao) To“ zamisao pozicije je dovedena do eksplicitne sheme dva paralelna diskursa. I kao što je semantika opozicija bitna, bitan je i prostorni paralelizam zapisa dva različita diskursa:
San dve porodice. Prizor Kako to je to
U Baroknoj sobi u sebi
Vrt. Klizanje ako nije to
Na jezeru uvek
Ako se pozovemo na metaforični okvir tada su pred nama dva rastera (= mreža): raster naracije i simbola (koji pripoveda) i raster shematizma označiteljske topologije (koji se upisuje i ne pripoveda već razotkriva pravu prirodu jezika). Ono zastrašujuće što se ukazuje u ovom paralelizmu, nije naracija fantazma, već rascep jezika na uobičajenu pojavnost jezika skrivanja i retku pojavnost jezika koji pokazuje svoju prirodu jezika. U pitanju je rascep koji karakteriše i slikarstvo rastera Maljeviča, Mondiana, Rymana, Reinhardta, Mertinove, Sola Le Witta, itd.
Razmatrani tekst „Kao neko“ teorijski je objekt po tome što fenomenologiju dela nudi i eksplicira kao primer mišljenja u / o umetnosti, a ne kao produkt rada umetnosti (poezije, tekstualnosti, konceptualne umetnosti). Teoretičnost teksta „Kao neko“ neteoretičnost u neeksplanatornom već u demonstrativnom smislu, definiše ga kao tekst konceptualne umetnosti. U ovakvim tekstovima sve je napisano, sve je napisano, a to ga i čini teorijskim objektom, da bi pisanje bilo pokazano kao režija i gomilanje tragova, znakova i brojeva pisanja da bi bila pokazana medjutekstualnost tj. materijalno telo teksta i besede i jezika, odnosno da bi samo pisanje (kao nizanje) bilo pokazano. Dimenzije Tišminog tekstualnog teksta ulaze i u domen relacija s tekstualnim eksperimentom autora oko pariskog časopisa Tel Quel, odnosno, sa analizom i eksplikacijom složenih strukturalnih aspekata ekonomije označavanja u praksi pisanja (pisanje pisanja).
3. Kratka napomena o netekstualnom
Zadržaćemo se na tri netekstualna Tišmina rada koja bacaju svetlost na pitanja teksta: „Kocka“ (1970), „ Kvadrat Kazimira Maljeviča“ i „Dimenzija greške“. U prvom koraku radovi ukazuju na Tišmine afinitete: relacija sa mallarmeovom kockom i relacija sa maljevičevim kvadratom.
„Kocka“ je žičana kontura kocke (ivica kocke) obešena iznad ulice na visini od 9m. Smeštanje kocke platonističkog idealiteta u konkretni urbani prostor deo je sistema neoavangardnih strategija intervencije, ali, to je i bacanje kocke koje nikad neće poništiti slučaj. „ Kocka“ pokazuje da je rasprava moguća između teksta (Mallarme) i vantekstualnog (Tišma).
Ukazivanje da je rasprava moguća, utvrđivanje je hijerarhije diskursa o diskursima: ne suočavaju se samo primljeni (doživljaji primera), već i znanje o mestu primera u hijerarhijama diskursa svetova umetnosti.
„Kvadrat Kazimira Maljeviča“ i „Dimenzija greške“ lociraju, mada ne istražuju, tanku graničnu crtu topologije crteža i topologije teksta. Radovi pokazuju da su topologije označitelja i njihovih geometrija tekstualnosti i crteža slične, mada ne i identične. Nema poklapanje teksta i ctreža, uvek se ispušta nešto (Pas Tout), postoji manjak koji upravlja razlikama zapisujućeg i crtajućeg bića. Postoji manjak koji Lacan određuje rečima „nema polnog odnosa“. Na MESTU razlike teksta i crteža Tišma uspostavlja (ili simulira) paralelizam koji će biti ekspliciran u tkanju teksta pesme – poeme „Vrta (kao) To“. Uspostavljanje konceptualne sheme paralelizma na metsima sa Ne-Celog i sporovodjenje kroz različite fenomenološke okvire dela (tekst, pesma, crtež, instalacija) zapravo je ispitivanje granica jezika. Tišmino nezadovoljstvo je između jezika i nejezika u tekstu: necelonecelonecelonecelonecelo.
PRILOG – DNEVNICI SLOBODANA TIŠME
- nemoguće istorije & scene jezika –
0.
Rad novosadskog pesnika Slobodana Tišme (1946.) pripada mitskim nemogućim istorijama postavangarde. Delovanje je započeo krajem šezdesetih u istraživanjima I akcijama konceptualne umetnosti (grupa KOD, 1970-71). Razvijao je tekstualnu praksu nevizuelne apstrakcije (“Kao neko”, 1970): iz jezika je govorio o biti jezika. Zatim, život u gradskoj komuni. Pisao je protojezičku ili konceptualnu poeziju (“Vrt (kao) to”, 1977). Zatim, rok La Strada I Luna. Danas piše dnevničke beleške. Na slovenskom jugu, na prelazu šezdesete u sedamdesete, delovala su tri pesnika koji su mogli od jezika sve – Iztok Geister Plamen, Darko Kolibaš I Slobodan Tišma su, svako na svoj način, prešli prag jezika. Plamen je pokazao da je svaki subjekt teksta objekt jezika u skladu sa reističkom doktrinom. Kolibaš je poeziju transfigurisao (premestio) u područje intertekstualnostsi označiteljske tvari jezika. Tišma je reinterpretirao ontologiju moderne poezije gradeći od poezije I iz poezije koncentrične hermeneutičke krugove prelaženja iz metafore ili alegorije (diskurzivnih slika) u metajezičke I iz metajezika (jezika o granicama jezika, jezičke igre sa granicama jezika) prvostepene diskurzivne slike bića od jezika.
1.
Šta osigurava I podržava postojanje teksta? Da li postoji neki početak koji mu prethodi? Kako hiatus (zev) između poezije I proze opstaje kao govor u prvom licu? U početku je bilo uzbuđenje, a kada ga čitamo, imamo utisak da je u početku bila nelagodnost. Ali, njegov kod je čisti kartezijanski kod specifikatora, semantičke mašine koja ulazi u jezik I ujedini svet koji je za pisca moguć: svet od jezika. Čitam:
- januar 1989.
Grund. Osnova.
Da li postoji? Ne postoji.
Postoje samo relacije, odnosi.
Svaki jezik je Meta-
Svaki jezik govori o drugom jeziku,
a ne o predmetu ili
pak samo o sebi.
Njegovo kruženje od poezije kroz prozu do diskursa subjekta koje govori u prvom licu je kruženje interpretacija koja od jezika interpretacije izuzetne uobičajenosti života pravi književnost. On pravi književnost upravo na samom mestu odsutnosti književnosti I to je varka kojoj pribegavaju oni koji brujanju jezika ne mogu pobeći jeziku ni u konceptualnoj umetnosti, ni u bučnom roku, ni u makrobiotici, ni u jednoobraznosti svakodnevnice… Čitam:
Zašto sam prestao da pišem, da se bavim umetnošću?
Zato što nisam mogao da razlikujem umetničku praksu ili praksu pisanja od politike. Ne kažem da je to isto, ali meni se tako ukazivalo, što je bilo izvor teških sumnji. Umetnost kao i politika pripada području volje za moć.
Što znači da je ona samo proivod lukavosti.
Manifestuje se kao igra (nadvladavanje) i prevazilaženje
Usavršavanje do konačne praznine i samorazaranja.
Objektivacijski nivo.
SHIT.
Tišma gradi zamku u jeziku od jezika i čitaoca uvodi u lavirint bića od jezika. Njegove sumnje su tvari pesničkog diskutsa. To je ona fina suptilna tvar jezika koju je davno osetio Wittgenstein dovršavajući filozofiju Tractatusom.
2.
Čitamo pismo koje nas uvodi u Dnevnike.
Dragi Miško, šaljem ti, najzad, ove zabeleške iz dnevnika. Tu ima par tekstova koji se mogu nazvati pesmama, zatim nešto snova i dnevnih razmišljanja, opisa nekih stvarnih situacija. Sve to daje neku sliku kako sam živeo jedno vreme. Dnevnik sam istrajno vodio oko dve godine. Rezultat je nekoliko stotina stranica, što je, ipak, prilično malo. Ovo je jedan odlomak. Pravi dnevnik bi trebalo da pokriva barem desetak godina. Ja ga, do duše, još uvek vodim, ali sam prilično štedljiv, da ne kažem škrt...
Uručeno pismo je privilegovani prolaz u zabranjeni grad zapisa o jednom životu koji pokazuje i govori da je zapis o životu pesnika Slobodana Tišme. Govor u prvom licu nije introspekcija, niti ispovest, ali ni revizija jedne lične i izuzetne istorije. Čitamo:
Čitao sam malu biografiju kineskog pesnika Li Taj Poa.
Očigledno da je bio opsednut pijanstvom.
Razmišljao sam o tome da ne bih smeo da ostavljam tragove svoje nesavršenosti, intelektualne bede, pa i moralne.
Trebalo bi sve spaliti.
Ali ne, to uopšte nije važno šta će neko misliti o meni.
Koliko ima takvih kao što sam ja, ili pak savršenih ljudi, perfektnih u svakom pogledu, pa šta?
Tišmi je veoma stran Freud, možda bi želeo da bude blizak Avgustinu, izmiče Kafkinom tragičnom grču i suprotan je Mannovoj društvenoj superiornosti, on prolazi kroz životnu igru zeva jezika Wittgeinsteina. Kada zapisuje „Sasvim sam se odvikao od pisanja. Čini mi se da ne mogu ništa da izrazim, saopštim. Nijednu misao ne mogu da uobličim. Nemam snage, ali to nije važno. ...“ On nas uvodi u središte igre jezika, upravo na ono mesto gde može biti rajski vrt savršenstva (Vrt (kao) to), ali i zmijsko klupko užasa (dimenzija greške). Jezik postoji kao (prava) književnost tek kada dođe do granice materijalne osnove besede i do granice ispunjenja sopstvenog smisla. Tišma zapisuje jezičke igre, skrivene šifre i odsutne poruke govoreći o svom skromnom i povučenom životu pišućeg bića. Dok njegov prijatelj i sadrug iz konceptualističkih vremena Miroslav Mandić pokušava da svet (celokupni svet bića i nebića evropskih drumova) pretvori u svoje umetničko delo (komad), Tišma živi gotovo neprimetno na Limanu (jedan deo Novog Sada) pokazujući, tek retkim izabranicima kako životna igra jeste, zaista i u potpunosti jezička igra. On ne govori o samojo nemoći pisca odnosno, o svojoj moći Stvaraoca – ne, on nas suočava sa nestajanjem poezije i proze u dnevničkom zapisu svakodnevnice koja zadobija jedini smisoa time što je poezija i proza. Njegov paradoks nije u prevlasti ironije ili epistemološkog ili etičkog nihilizma, mada zapisuje:
27. februar
Ali budizam kaže: Ne!
Iako nema Boga, ništa nije dozvoljeno, ili
tačnije,
Iako nema boga, ništa nije preporučljivo.
Irischer Fruhling.
Njegov paradoks je pozno-barokni sjaj simboličkog preobražaja ekstenzionalnog (prozirnog) jezika književnosti u neprozirnost koja ne otkriva samo telo simbolnog:
Vrbe pored Dunava su tako nežno zelene
Setio sam se Ljubavi
Svetlo zeleno u Duši
Zlato je zeleno
Svetlost je zelena.
ili
21. mart
Poslepodne sam malo skoknuo do šume.
Kada sam silazio, osetio sam neki miris,
neverovatno blag. Pokušao sam da pronađem
od čega je, ali nikako nisam mogao da utvrdim.
Zeleni miris, svetlozeleni, beličastozeleni.
Miris dragog kamena. Miris smaragda.
Tako nekako.
Išao sam dalje između drveća. Osetio sam
miris vode, bilo je hladnije.
Došao sam do drveta i zagrlio ga.
Malo sam pevao.
Kada sam se vratio, mirisa je nestalo.
Povukao sam se pred večernjom svežinom.
On radi sa krugovima preobražaja simbolnog u imaginarno i imaginarnog u realno jezika. On radi sa erotikom kruženja u i od jezika.
3.
Tišmina poetika je poetika postavangarde: zrelog jezika. Ovde ne želimo reći da je jezik Slobodana Tišme zreo jezik ili da je on postigao pesničku zrelost. Njegov diskurs je uvek bio savršeni jezik i privilegovani prolaz u jezik književnosti: i danas i pre dvadeset godina. Njegova poetika je postavangardna zato što se na rušilačkim temeljima utilitarnih prozirnosti jezika prepušta radu jezika u njegovoj najkompleksnijoj formi preobrata interpretativnog diskursa u diskurs simboličkog prekrivanja. Poenta nije u čistoj emociji, čvrstoj naraciji, ili lucidnoj duhovitosti, već u moći da se fragmenti i holizmi jezika kniževnosti transformišu u označiteljski prekrivač prekrivanja u kome se nazire telo simbolnog. On je prošao kroz dril direktnog avangardističkog formalizma i purizma i sada je on Tišma koji ne radi sa jezikom, već je on Tišma koga radi jezik (brujanje, simbolizacije, intertekstualnosti, ispovesi, misaoni eksperimenti, itd). Kada kažemo da je Tišmin diskurs u svetu zrelog jezika to zanči da je on ( kao subjek o pišuće biče) radjen (ili bar suočen) sa lavinom TU prisutnih civilizacijskih diskursa (književnosti, mita, logike, umovanja, ispovesti, ...). Njegov diskurs je uzlobljen u jeziku koji je od izmaglice jezika. Tišmina naracije nije pripovest, već je naracija od jezika koji gradi simbolno na mestu imaginarnog, a to znači ona gradi atmosferu jezika (životne igre u jeziku), jednom rečju svetojezika. Tu nema traganja, otkrića, postignuća, Svetog Grala ili istine – tu je samo jezik u svojoj raskošnoj protežnosti telesnosti:
8. maj
Daydream : Pronaći nekog
Kada si već mislio da si ga
Izgubio zauvek
Tražio si ga danima i nisi mogao
Da se pomiriš sa tom nepodnošljivom
Činjenicom da ga više nikada nećeš videti
A onda jednog poslepodneva sedeći
Potpuno izgubljen
Ugledao si ga
Kako posle prolećnog pljuska
gazi barice kraj auto-puta
Bio je to Dečak-pas
Ili dečak zvani Pas
Uteha zagrljaja, božansko milosrđe
Ili hemija ljubavi pod bezimenim praznim nebom
koje nam je osporavalo bilo kakvo prepoznavanje
Ipak, ili baš zato
Uprkos svemu, to je on, to sam ja sam
Ja izgubljen u večnosti
Ja i Pas, ja biće psa
Ja napušten od sveta, od univerzuma
Ja koji sam nestao ali postoji nada
da ću biti pronađen i ponovo rođen
i ponovo izgubljen
Tišma je prešao prag jezika naracije. Svet je postao jezik narativnog uobličenja intenzionalnih likova. Nema istovetnosti, nema referencije, već pretapanja ekstenzionalnih fragmenata u intenzionalne projekcije od jezika.
Miško Šuvaković "Asimetrični drugi"
---------------------
"KRALJ ŠUME"
 
 
Pripovetka "Kralj šume ili pokušaj prljanja" / "Kralj šume", multimedijalna pseudo-opera
Pripovetka: Slobodan Tišma
režija: Andraš Urban
Producent: kuda.org
Koproducent: Gradjanski pakt za jugoistočnu Evropu
Premijerno izvedeno u okviru događaja "Trans_evropski forum: Umetnost i mediji u tranziciji", maj 2004.
KRALJ ŠUME ILI POKUŠAJ PRLJANJA
„Cijela kultura je na neki način reakcijska tvorba, pokušaj da se ograniči, kanalizira - kultivira - ta neuravnotežena traumatska jezgra, kroz koju čovek reže svoju pupčanu vrpcu sa prirodom, sa životinjskom homeostazom.“ Slavoj Žižek, Sublimni objekt ideologije
Koja je to suštinska dilema skrivena u priči iz koje nastaje opera „Kralj šume ili pokušaj prljanja“ Slobodana Tišme? Ili, koja je to dilema sa kojom se srećemo na Petrovaradinskoj tvrđavi, Gradilištu u na obali Dunava, u noći „dočeka Evrope“ i koliko jasno možemo prepoznati poruku koju razmenjuju ova dva događaja? Priča o stvaralačkoj samoći, o nepripadanju i posvećenosti, smeštena je, reklo bi se, u nedavnu prošlost, u gradsku svakodnevicu društva čije je naličije imperija na zalasku. Ređanjem opštih pojmova (mesto, vreme, kulturne prilike…) autor nas uvlači u unutrašnju dramu neshvaćenog umetnika, u ovom slučaju ne na početku, već na samom kraju karijere.
Njegov sukob sa društvom je obostrano egzistencijalne prirode: ono što je za umetnika osnovna potreba i jedina mogućnost da preživi, za okolinu je neizdrživi šum, delo van konteksta. Iza "sklada" malih i banalnih situacija, iza već viđenog i proživljenog, naslućuje se čitav niz protivrečnosti: naš junak je "istinski umetnik", prava retkost, stvaralac koji iskreno uživa u pevanju iz ljubavi. Bez ambicija i ideje o uspehu, sa karijerom epizodiste iza sebe, on nije u stanju da reaguje na pravila i granice umetničkog sistema… Usled toga, tek u situaciji pasivizacije tj. "stvaralačke penzije" on postaje aktivan i uzbudljiv za društvo. Njegovo prisustvo u neposrednoj okolini izaziva drastično pomeranje u uobičajenoj hijerarhiji produkovanja i konzumiranja: potreba za pevanjem je prejaka i nemoguće je ograničiti je i prilagoditi bilo kakvom ambijentu… Umetnik se više ne oseća dobrodošlim u gradu, napušta njegove ulice i odlazi na jedino moguće mesto, na granicu koja deli kulturni kontekst urbanih prilika od njegove protivrečnosti, u polumrak sumovite rečne obale, na mitsko mesto pod gradskim zidinama.
Ono što tada sledi je samo jedini mogući rasplet - dokaz da je nemogućnost ostvarenja umetnika/čoveka kao skladnog bića trajna. Poput proteze ili nekog sličnog ortopedskog pomagala, na mestu čovecanske veze sa prirodom nalazi se "plemeniti" kulturni sadržaj određen veoma jasnim kontekstom. U trenutku kada mehanizam koji verifikuje mesto kreacije u društvu iščezava, u trenutku kada granice postaju irelevantne, događaji nas uveravaju da je nemoguće ponovno uspostavljanje ravnoteže. Pitanje sistematizacije vrednosti i njihovog traumatskog potencijala u odsustvu standardizovanog okruženja ovde je postavljeno u telu metafore o umetniku i njegovom divljem polubratu, Kralju šume.
Šta bi, posle svega, mogao da da bude unutrašnji kontekst koji određuje smisao ovog događaja u istorijskom trenutku povišenih simboličkih vrednosti? Na početku ove priče je sam autor libreta za (operski) događaj, Slobodan Tišma, vodeći anti-autoritet novosadske umetničke scene poslednjih decenija, jedan od aktera konceptualističke avangarde 70-ih i frontmen najvažnijih rok-grupa NS-wave scene 80-ih. Poslednjih godina primećena je njegova povišena pesnička aktivnost, ali i praksa tihog govornika pred malobrojnim gostima na retkim javnim skupovima, najčešće u organizaciji bliskih prijatelja. Slobodan Tišma je, sasvim logično, i veliki ljubitelj opere i njen stidljivi zagovornik. Odatle se njegova priča o operskom pevaču može protumačiti i kao svojevrsna intimna mistifikacija sopstvenog iskustva, kao stejtment ćutljivog i povučenog umetnika (bez karijere)...
Na drugoj strani priče je "Umetnost", u našem slučaju Opera, večno mesto reprezentacije i stilizacije vlasti i njenih derivata. Opera se ovde ukazuje i kao autoritarni mehanizam umetničkog sistema, ali i kao moguća teritorija stvaralačkog asketizma, kao intimno iskustvo… Iako naizgled u drugom planu, priča o spektaklu i njegovoj drugoj, ljudskoj strani i ovde nas pozicionira u prostor određen nizom distinkcija - na kraju, ono što ostaje jeste odnos između umetnosti, njenih resursa i (podrazumevajućih) ograničenja. U tom smislu ono što možemo je da ovo delo shvatimo i kao sublimaciju svih mogućih distinkcija umetnosti i ideologije koje se na teritoriji koju naseljavamo (mentalno i fizički) mogu zamisliti.
Vladimir Tupanjac, istoričar umetnosti, ko-urednik projekta "Trajni čas umetnosti"
KRALJ ŠUME
Tekst: Slobodan Tišma, Novi Sad; Reditelj: Andraš Urban (András Urbán), Subotica ; Kompozitor: Erne Verebeš (Ernő Verebes), Senta; Kostimograf: Tinde Varga (Tünde Varga), Pečuj; Reditelj filma: Sabolč Tolnai (Szabolcs Tolnai), Palić; Glumci: Suzana Vuković, Subotica Peter Ferenc (Péter Ferenc), Subotica; Zoltan Molnar (Zoltán Molnár), Novi Sad; Zoltan Pletl (Zoltán Pletl), Budimpešta; Heni Varga, Orlean; Sanja Moravčić, Beograd
Multimedijalna pseudo-opera "Kralj šume" predstavlja deo projekta "Trajni čas umetnosti", koji je pokrenuo Centar za nove medije_kuda.org iz Novog Sada. "Trajni čas umetnosti" ima nameru da publiku u Novom Sadu upozna sa ovim plodnim i kreativnim vremenom, kao zajedničkim i neporecivim nasleđem, kroz razgovore sa protagonistima novosadske konceptuale i rad sa njima. Realizacija ovog projekta predstavlja zajedničko uverenje da se može promeniti utvrđeno znanje o tome šta umetnost, kultura i prave vrednosti zaista jesu.
Doček nove evrope - noć pridruživanja novih zemalja evropskoj uniji biće obeležena predstavljanjem multimedijalne opere čiji je autor poznati novosadski avangardni umentik Slobodan Tišma. delo naglašava večni konflikt između individualizma i slobode umetničkog izražavanja i autoritarne kolektivne misli. opera će biti urbani spektakl sa moćnim sistemom zvuka i rasvete, koreografijom, vatrometima, laserima...
-------------------------------
"Dragi Boško,
Pišem vam drugi put. Ne znam zašto mi niste odgovorili. Verovatno moje pismo koje sam vam pisao još pre dva meseca niste ni dobili.
Imam dosta problema sa plućima, pa bih vas zamolio da mi pošaljete neke čajeve, ili da mi kažete gde mogu da ih nabavim.
Potrebni su mi preslica, kopriva, trosot i kantarion, zatim, za drugi čaj muška i ženska bokvica, islandska mahovina, plućnjak, dobričica i divizma i čaj čije latinsko ime Meum Mutellina. Takođe mi je potreban zdravac i melisa. Znam, ovo je jako mnogo, ali meni to treba u malim količinama, ili bar nešto od toga, šta ima.
Takođe bih vas zamolio ako znate nekog bioterapeuta da mi pomognete da dođem do njega. Sigurno je da je moj bioenergetski sistem narušen. Kod redovnih lekara ne želim a nemam ni socijalno.
Čuo sam se sa Ljubom Stojićem. On me je zvao. Međutim, Jasna se predomislila. Sad neće da ide. Problem je sa uputom. Ovi iz Novog Sada neće da daju uput. Mora da ide na neku komisiju, sranje!
Ako dolazite u Novi Sad, obavezno mi se javite.
Tebi, Braili i deci želim sve najbolje u Novoj godini i sve vas puno pozdravljam."
Pismo Slobodana Tišme prezeto iz knjige "Porodica Bistrih Potoka" (Božidar Mandić)
-----------------------------------------
 
 
----------------------------------------------
Beleška o "Urvideku" i drugim fenomenima Sobodana Tišme, književnika, performera, multimedijalnog umetnika i člana dve najbolje grupe sa ovih prostora Lune i La Strade
"Plivač sam na pustom moru, što se bori s talasima ovu noć. Bez obala."
(Slobodan Tišma: Plavi tonik)
Slobodan Tišma mi je najbolji prijatelj još od dana kada se moj poslednji obesni teenage dan iščaurio u nešto sasvim drugo. Za klinca taloženog na iskričavosti glam-rocka, monotoniji krauta (krajnje bizarna priča, od fudbala sve počinje - pitajte Kebru ili Richarda Jobsona) i preko urgentne revolucije punka, kao uzburkavanje iz vedra neba me je za stolicu svezao demo-snimak La Strade: ON iliti Ulica. Nista slično do tada nisam čuo i, umesto raskoši mladih godina, na mene je naslonio nespokoj. To je bio trenutak kada sam shvatio da muzika nije samo zabava. Nedugo zatim, nekoliko demo-snimaka kasnije, u popodnevnim letnjim satima pod suncem, kao predgrupu Idola (?) gledao sam La Stradu u postavi u kojoj je, nekoliko dana kasnije, ostala samo Mina i - La Strada je postala Luna. Još uvek žalim što sam vremenom izgubio neponovljvi snimak: tri pesme, dovoljno za kompletnu metamorfozu. Ostalo je istorija. Za one koji ne pristaju na bilo šta, za one koji divotno i blistavo drago kamenje traže u sebi, ma koliko za druge njihov užitak ličio na bol.
Ne volim izraz fan, više volim termin srodna duša ili, kao što je sada popularno - soulmate. I takvih, nas koji vrebaju Slobodana Tišmu, svuda ima. Ne znam da li je sve ovo pretenciozno, ali oduvek je nešto postojalo u samoj Tišminoj pojavi, a pogotovo u njegovoj muzici, glasu i rečima. Negirao je da je muzičar, pesnik, pevač, pa šta je onda? Ispit savesti uvek prisutan u svim dodirima? Ko zna. Sa vama delim tajnu da sam kao gušter (u zimu) žrtvovao odsustvo, izgovarajući se više-ne-znam-čime, samo da bih gledao Lunin nastup u maloj sali SKC i da mi je taj koncert najdrači u čivotu. Još se sećam kako me je Spori Metropolis uverio u snove da postoje i drugi svetovi. Sećam se u magnovenju kako smo Rakezić i ja danima sedeli u čitaonici biblioteke i do ludila dovodili zaposlene tražeći sve moguće brojeve Letopisa Matice srpske tragajući i prepisujući Tišmine reči, spasavajući ih tako od zaborava. Njihova magija još uvek negde leti. Sećam se isto kako mi je Rakezić iz Novog Sada doneo, na papiru nažvrljani tekst, Plavog tonika, koji je dugo visio uramljen u mojoj sobi. Svakog drhtaja koji je me je punio do tog trena neznanim sokovima, svaki put kada bih čuo novu pesmu, novu konstrukciju reči. I dok ovo pričam, mirisi se razlivaju oko mene. Ništa ne umire, samo menja oblik.
Prosle godine Slobodan Tišma je izdao svoju četvrtu knjigu Urvidek (Narodna knjiga, 2005) koja je najavljena kratkim pričama u Severnom bunkeru (Kikinda) i Kvartalu (Pančevo) zahvaljujuci entuzijastima kao sto su Srđan V. Tešin i Saša Rakezić. Pre toga, kao specijalan gost, Tišma je nastupio na Grrrr festivalu u Pančevu. Nas posvećenike on je ponovo motivisao da guramo dalje. (Ako nekom treba snimak ovoga koncerta neka se slobodno javi.) Samo on, gitara i pregršt nekih nevidljivim zakonom u geto gurnutih emocija i lepote.
Ja nisam nikakav kritičar: ni muzički, a pogotovo ne književni. I, hvala milosrđu i proviđenju, ne pretendujem da to nikad ne budem. Ali slobodno mogu da kažem da je Urvidek sjajna knjiga. Topla, puna nečega što se ne da rečima objasniti, puna magije koja isijava, muzike koja svaki put svira kada se otvori kao neka nestvarna stvar, neka muzička kutija i čini, naravno, svet lepšim. Ona nije svetlo na kraju tunela, jer u ovoj sezoni pakla kojoj boravimo, svetlo u tunelu znači izlaz, a izlaza, kanda, nema. Samo iracionalnom vedrinom koja nam se kao katalog nudi u pričama, može se ići kroz život. Mnogi i sami kažu da život i jeste iracionalan. Kombinujući stvarnost sa fikcijom, vezujući događaje za Urvidek (stari Novi Sad, umesto novog Ujvideka) iako se neki nisu ni desili tamo (znam to jer sam na nekima bio i prisutan), Tišma nam kroz reči i priče nudi neku samo njegovu intimu. U 11 udisaja i izdisaja koliko ova knjiga traje, on u sebi naglas traži grad koga se seća pre snohvatice i pokušava, ali i uspeva da nas, sa nivoa posmtrača, postavi za jednog od učesnika. Za razliku od prethodne tri knjige (Marinizmi iz 1995, Vrt Kao To iz 1997. i Blues Diary iz 2001, objavljeni u Ruži lutanja), Urvidek je knjiga koja će vrlo lako naći svoju publiku i van kruga poštovalaca lika i dela Slobodana Tišme poznatog kao performera, multimedijalnog umetnika i člana dve najbolje grupe sa ovih prostora Luna/La Strada. Glas o urvideku tome trebalo bi proširiti. Znam mnoge koji se kunu u sve malopre navedeno, a nemaju pojma da Urvidek postoji. To je njihova ili tuđa greska? Istina je negde na sredini, kao i uvek. To znači, uz (neproverenu, ali nadam se tačnu) informaciju da je prvi tiraž rasprodat, dakle, da je vreme za drugo izdanje i jasniju vidljivost života knjige.
Nebitno će biti ako ova knjiga nađe put do što vise ljudi - ma koliko to Tišmi možda i bilo nevazno - meni JESTE važno da što više ljudi sazna za knjigu, jer je moje iracionalno mišljenje da je upravo ON jedan od stubova koji tiho i nenametljivo, ponekada skoro iritirajuće tiho održava meru ovoga sveta u granicama razuma. Barem sveta oko nas, onog koji se nas tiče. Čitajuci Rumija, Milarepu pa i Remboa, Bodlera shvatam da je Tišma čovek koji nikad neće dobiti nikakvu nagradu, sem one koju će mu srodne duše slati svojom ljubavlju. (Uzgred, Urvidek je uvršten u uži izbor za NIN-ov roman godine, što je presedan jer je reč o zbirci priča! I sam Tišma se, u intervjuu novosadskom Dnevniku, čudio odluci žirija. prim.ur.) Ima li išta važnijeg od toga. Zato: širite reč o ovoj knjizi. Možda neko dođe na ideju i reizda sve tri prethodne knjige koje su trenutno nenabavljive. Ja bih to jako voleo, iako ih sve imam. Kupio bih sve ponovo naravno.
Neću da prepričavam radnju bilo koje od priča ili apostrofiram ulogu nekog junaka, na primer oca, etc. Ne želim. Kao što rekoh, ja nisam kritičar. Ja sam onaj koji misli da je pojava Slobodana Tišme nešto, u najmanju ruku, nepojmljivo i neopisivo. Njegove reči su svet za sebe koji je još uvek nedefinisan. One su put u samo srce lavirinta. Zato ne verujte u bilo koju definiciju. Recenzije bi pisala srca da imaju aparaturu sposobnu da realizuju bilo kakav zapis. A za kompletiste, možda se još uvek nađe neki stari broj Severnog bunkera (broj 11, jul 2003) ili Kvartala sa Tišminim pričama. (Jedna od priča iz knjige Urvidek - "Singlica bez etikete" objavljena je u petom broju OnLine magazina Plastelin, potražite u rubrici Arhiva. prim.ur.) Rekoh već da puno ljudi ima po dve ploče Lune.
I na kraju, da citiram Remboa i kažem da je "život farsa koju smo svi pristali da živimo". U nastavku ću ga još jedared opet citirati kada kaže da je njegov "život bio svetkovina gde su sva srca bila otvorena i gde su vina tekla u potocima". Slučajno znam mnogo, mnogo ljudi za koje stvaralaštvo Slobodana Tišme ima upravo takve doživljaje. Ja se još uvek sećam prvog dana kada sam čuo Slobodana Tismu na Radio Novom Sadu. Odjedared pijan sam bio, iako nisam pio ništa. I zaista je to bio dan nad danima
Mileta Okiljević, baltazar zauberquelle, januar 2006.
-----------------------------------------
EPIZODA: Da li sam luzer?
Eto mene, eto vas! O čemu li danas pišem (pritisla ova gradska žega pa zaboravljam stvari!)? A da, Slobodan Tišma i njegov Urvidek. Tišma (1946) je na književnom smislenom polju poznatiji kao pesnik, i to, ni manje ni više, sa svoje tri zbirke Ruža lutanja: Marinizmi (1995), Vrt kao to (1997), i Blues diary (2001).
Ali pustimo sad pesničarenje.
Urvidek. Proza. Knjiga priča i pričica. Njih 11. Dovoljno. A Urvidek je za vašu informaciju (da demistifikujem naslov!) jedan grad na obali Dunava.
...Čitati ili pisati, pitanje je sad?...stoji na samom početku Tišmine knjige. Nema potrebe podsećati koga je Tišma parafrazirao (ili ima!), ali ima potrebe zapitati se zašto je "biti’’ čitati, a "ne biti’’ pisati. Tišma kao da se pita, da li pisac (ajde uzeću taj primer!) može pisati bez čitanja, ili možda, pazite sad ovo, da li čitalac može čitati a da nikad nije napisao ni retka?
Odgovor ostavljam vama, dragi moji čitaoci, tako je najbolje.
Urvidek je pisan u prvom licu (znači, Ja propoveda!), ali s vremena na vreme, Tišma blago i neprimetno pređe i u treće lice (znači, On), kad to zatreba. To je u redu, recimo Kafka je zapisao da je istinski počeo da piše tek kad je sa Ja prešao na On.
Kafka je Kafka.
Tišmina rečenica je prava spisateljska, duga, tečna, tako reći, ritmična. Kombinuje gradski i lokalni jezik, ponegde se nađe i neka engleska reč (može!)
Njegov junak obično funkcioniše na liniji panka ili roka, na ivici bede i egzistencije, da ne kažem, društveno priznati luzer (e što ne volim to - društveno priznati, ali šta ću!), koji ne zna šta će sa sobom, živi sa roditeljima iako je prešao tridesetu, a ljubav mu je u fazonu, šta to beše...
Predlog - priča "Pojačalo i gitara’’.
Nije lako Tišminom junaku. Nije.
I to famozno pitanje oca, u stvari, pitanje identiteta. U svakoj priči, ajde nazvaću ih, pričete, provejava to pitanje, ko otac, šta otac, dokle otac, ja otac!
I nije čudo odakle ono hamletovsko pitanje, sad mi je tek jasno.
Okrećem sad list.
Ali zašto postmoderna? Onako čovečanski pitam, zašto? Dokle?! Mislim, ta pitanja, zašto pišem, ko je pisac, šta je tekst, zbog čega postoji i za koga, zar ona nisu iza nas.
Reći ću, hoću, zar postmoderna nije iza nas. Reći ću i to. Jeste.
Ali ja verujem da je slobodan tišma ovom knjigom raskrstio sa postmodernizmom (neka bude!)
U to ime, najčitajte Urvidek!
Marko Krstić
-----------------------------------------
PEVANJE ŽIVLJENJA I PEVANJA
Za svoju novu knjigu Blues diary (Bluz dnevnik) autor Slobodan Tišma kaže da je neka vrsta pseudodnevnika pseudopisca u pseudovremenu
Slobodan Tišma (1946) pripada onom malobrojnom krugu novosadskih pesnika znatnoga ranga za koje mimo njihove životne i književničke sredine malo ko zna. U Novom Sadu su, recimo, na sličan način poznato nepoznati, iliti nepoznato poznati, i vrsni pesnici Dragoljub Pavlov i Bora Vitorac, a ima ih još takvih, i to ne samo ovde. Svako od njih je u svoju izbranu, pa i negovanu "marginalnost" ulazio na svoj način. Ali je u svih njih istovetan neki polunehajan, samosumnjičav, pa i mazohistički samokritičan odnos prema sopstvenom delu. A kanda i jedan osećaj potrebe da se bude izdvojen i sam, pa ma i - neprimećen.
U toj izabranoj i "osvajanoj" samoskrjanutosti ima, dabome, podosta od one starinske panonske, gospodstveno uznosite skromnosti. Ali, možda i više od toga, ima jedne urođene nevoljkosti, samopokolebanosti, neviolentne opuštenosti, pa čak i "oblomovske" beživotne predanosti, koja se koreni u onom strašnom Molohu vojvođanske depresivnosti, koja vuče u rasap i samozatiranje.
Nimalo slučajno ispisujem ove teške reči uz najnoviju, treću pesničku knjigu Slobodana Tišme Blues diardž (Bluz dnevnik). Jer, taj i takav mentalitet, i ta i takva filosofija življenja, u temelju je ovog "pevanja i mišljenja", za koje bi istinovernije bilo reći pevanja i življenja, a najtačnije - pevanja življenja i pevanja.
Daleko više i uočljivije nego u prethodnim knjigama (Marinizmi, 1995, i Vrt kao to, 1997) - u kojima je, najpre, okušavao deskriptivne moći svoga pesničkog izraza, a, potom, konceptualističku "strategiju i taktiku" prakse svog pesničkog pisma - u svojoj najnovijoj knjizi ovaj autor, "pevajući", neprestano i isključivo misli sušt svoga bića i življenja, kao što i, živeći, mada ne ni stalno ni jedino, misli smisao svoga "pevanja".
On je, naime, u neprestanoj potrazi za srčikom svoga bića: traži se i samoistražuje, napipava i opipava, ogoljeno i nesamilosno. A to čini jednim rendgenski prozirućim samopromišljanjem, kojemu nije do samozavaravanja i samopolagivanja. A još manje do - pevuckanja. Pa čak mu ni do pevanja nije, pošto je i ono, svo, u jednom umišljajno depoetizovanom, "direktnom", uveliko diskurzivnom izrazu, koji ispovednost ovog dnevnika uznosi u ravan rudimentarnog i fragmentizovanog autobiografskog i autopoetičkog traktata o življenju i pevanju.
Za ovo i ovakvo svoje pevanje življenja i pevanja, sam autor će, u belešci na kraju knjige, s naglašenim samonipodaštavanjem, reći: "U svakom slučaju, moglo bi se reći da je 'Blues diardž' neka vrsta pseudodnevnika jednog pseudopisca u pseudovremenu (...). Naslov knjige jasno govori da se radi o 'plačevima'. Bluz je, kao što je opštepoznato, pesma tugovanka (...) monolog, razgovor sa samim sobom kao drugim, razgovor sa svojom dušom, mrmljanje u bradu da bi se olakšao bol."
No, pogrešiće onaj čitalac koji iz ove pesnikove beleške "iščita" bilo kakvu patetiku bola. Ni traga od nje nije u "pevanju" subjekta ovih pesama, koji je sav od netremične samoironijske distanciranosti. I od samorazorne, samoništeće iskrenosti. I od one uzvišene skrušenosti niščega, koji, samotan i samopotrven, ni na tren se ne bi drznuo ni da misli, a nekmoli da "peva" sebe s - patosom. Još manje s Narcisom.
Naprotiv.
U svome, kako sam kaže, "beleškarenju" sav ogoljen pred samogoljenim, a "bolesnim", utuljenim Erosom stvaranja ("Da li je, uopšte, još živ taj dečko") i dobrano prožet življenjem Tanatosa svoga "životarenja" ("Samo da postojim, da nestajem"), Slobodan Tišma ispoveda jednu dublju, suštastveniju dramu: drhturenje bića, jezu življenja. Onu egzistencijalnu zebnju ("Ja napušten od sveta, od univerzuma /Ja koji sam nestao, ali postoji nada / Da ću biti pronađen i ponovo rođen // I ponovo izgubljen") koja se uveliko samoprozrela, pa se tim samoprozrenjem potkrepljuje i zgreva. Ali, samo trenutačno i sasvim mlako. Pa i "peva" jednako tako, stišano i bestrasno, "između Nade i Sumnje", s reskom, grkom svešću o "pisanju kao ubijanju, poništavanju", zbog čega tako ravnodušno, a možda čak i oradovano prihvata i naglašava njegovu samoproglašenu nevažnost: "Uglavnom, ja ne znam šta pišem /Nisam svestan posledica /Njih, u stvari, i nema / Moje pisanje je bezazleno /Otud ideja o površnom pisanju /U njemu nema moći, nema značenja".
A i za "životarenje" i za "beleškarenje", taj "Virbije, krošnjar", kojemu "sve što voli(m) dolazi iz Zelenila" - i koji nikako ne bi da je učesnik nego samo posmatrač što vegetira u pustoši svoje "prigrljene Večne Dokonosti", koja mu je "Radost Večnosti"! - utehu nalazi u drveću, čiju koru opipava, čija debla obgrljuje, osluškujući "spolja unutrašnji šum sopstvenih godina".
Boško Ivkov
-----------------------------------------
"Najduhovnija ličnost u celoj grupi. Zatvoreni mistik i stvaralac sakralnog senzibiliteta. Posebnu toleranciju prema drugima i prema sebi. Fluidan. U to vreme nosio je dugačku kosu i lagano su mu ispadali zubi. Imao prvu rok-grupu u Novom Sadu, zvala se Bogalji. Prestao da piše poeziju. U njegovim pesmama oseća se uticaj Remboa i Helderlina. Ličnost mu je nežna i neaktivna. Okružen je bolestima i raspadom vremena. Njegova uloga u grupi Kod – Rafiniranost."
Božidar Mandić o Slobodanu Tišmi u knizi "Porodica Bistruh Potoka"
-----------------------------------------
"VILJUŠKA PUNA LJUBAVI"
S posla kad se vratim kući ja
moja svest se lako raspada
misli moje hrpa đubreta
moje telo puno otrova
Da kupiš cigare trebaju ti pare
da kupiš pare trebaš cigare...
Da kupiš, da kupiš, da kupiš da ljubiš
Da ljubiš, da ljubiš, da ljubiš da kupiš
S posla kad se vratim kući ja
Moja svest se lako razmrda
Misli moje drvo banana
Telo moje puno otvora
Da kupiš, da kupiš, da kupiš da ljubiš
Da ljubiš, da ljubiš, da ljubiš da kupiš
S posla kad se vratim kući ja
Sa poda viljuška me pogleda
U srcu mome ljubav nebeska
U lavabou izdahnula
Da kupiš gigaret trebaju ti pane
Da kupiš pane trebaš landale,
da kupiš landale trebaš...
Da kurpiš, da kurpiš, da kurpiš da ljurbiš
Da ljurbiš, da ljurbiš, da ljurbiš da kurpiš
tekst: Slobodan Tišma / muzika: Luka Stanisavljević
-----------------------------------------
"...Moj prijatelj Slobodan Tišma,
budista krošnjar, pamti vremena
kada sam bio mali, u jednoj pesmi
citirao je Gregora Strnišu..."
Nenad Milošević
-----------------------------------------
PESMA O PRIČI, PRIČA O PESMI
Drage kolege, dragi prijatelji,
Dozvolite mi da, pre svega, izrazim posebno zadovoljstvo što mi je ukazana čast pozivom da uzmem učešća u ovom razgovoru povodim Svetskog dana poezije, pozivom da sednem sa vama za isti sto. Ako smo prihvatili tu konvenciju koja se zove književnost, učinili smo to zato da bismo priuštili pravo da govorimo o sebi u jednom opštijem smislu, kako je to rekao Robert Muzil i da obavežemo čitaoce ili slušaoce da to prihvate bez prigovora da ih davimo, da im dosađujemo. Tako da i ja uzimam sebi za pravo da vam, ovde i sada, ukratko iznesem „svoj slučaj”.
U mladosti, pripadao sam grupi novosadskih neoavangardista koji su pisali nešto što je kasnije možda pomalo pretenciozno definisano kao „konceptualna poezija”. Znam da se nekima diže kosa na glavi od ove definicije, ali ja za to ne snosim nikakvu krivicu. Danas čak i ne mislim da je to bila jako loša definicija. Bila je to, jednostavno rečeno, tekstualna praksa koja je bila aktuelna u svetu u to vreme i koja se obično zvala „jezička poezija”, „tekstualizam”, „reizam” i ko zna kako još. To su bili samo slični postupci, ali ipak različiti. Na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete godine dvadesetog veka, beše to vreme kraja modernizma i početak jednog novog doba u umetnosti, koje je dobilo onaj čuveni i možda pomalo i zlorabljeni prefiks „post”. Šta je taj kraj ili prelaz podrazumevao? Sve je bilo u znaku negacije i redukcionizma. Modernizam, bar jedna njegova struja, pre svega je negirao iskustvo kao temelj umetničkog stvaranja, pa samim tim i doživljaj, a sledstveno tome i subjekt. Zadovoljstvo je proterano iz umetnosti. Razlozi za to su bili mnogostruki, i etički ali i estetski. Umetnička, književna emocija otišla je u ropotarnicu. To je važilo kako za svaku vrstu patosa, bilo socijalnog, erotskog, ili religioznog, tako i za ironiju, za ironijsku distancu koja se jedno vreme visoko kotirala i bila u tzv. visokom modernizmu jedini legitimni emocionalni stav. Ali i dalje: negiran je i sam predmet umetnosti, tema. On nikada nije smeo biti eksplicitno nazočan, možda tek kao nagoveštaj. Bilo je suviše prosto baviti se bilo čime. Zapravo, predmet je bio razaran, da bi na kraju sam jezik zauzeo njegovo mesto, kao „sve i svja pisanja”. Jezik se bavio sam sobom. Postao je Bog. Što naravno nije bilo ništa novo, još su simbolisti krajem devetnaestog veka postavljali slične zahteve, recimo, Malarme. Poznata je njegova propozicija da treba pisati što dalje od sebe. Ovo je kontroverza, s obzirom da je „novo” bilo fatum modernizma: a ono, i na početku i na kraju, ista priča. Ipak, postojala je jedna bitna razlika između te prvobitne pozicije i ove na kraju, između simbolista i tekstualista. Ali, da li u tekstualizmu nije bilo baš ni trunke osećanja, ni trunke emocija? Ipak je bilo, ali ta emocija je bila rafinisana, bila je samo jedna posebna nijansa, ton jedva čujan, jedva primetan. I zato se često govorilo da je tzv. konceptualna poezija teško razumljiva, da je hermetična, što apsolutno nije bilo tačno. Ona nije ništa prikrivala, nije bilo nikakve mistifikacije, što je, na primer, ipak bio slučaj sa poezijom proto-modernizma, sa simbolizmom i već spomenutim Malarmeom. Kada je, pak, tekstualizam u pitanju, nije bilo ništa zapretano što bi trebalo jednim teorijskim hermeneutičkim pristupom razotkriti. Sve je bilo transparentno. Tekst je bio samo površina na kojoj su se odvijale „jezičke igre”. Pisac ili pesnik, bio je samo radnik na tekstu, konstruktor koji je manipulisao otpacima jezičkih tokova. Italijanski modernisti šezdesetih godina su bili najizrazitiji predstavnici ovakvog pristupa pisanju, mislim na Eduarda Sangvinetija i njegovu čuvenu antologiju „I novissimi” sa Nanijem Balestrinijem i Eliom Paljaranijem kao glavnim protagonistima. Da li je to bilo ishodište rezigniranog modernog subjekta, ogledalo njegove nemoći? Na neki način, bio je to kraj umetnosti, kraj pisanja. Da li to znači i smrt umetnosti, smrt pisanja, što bi bila jedna optimistička opcija? Izlaz iz ovog ćorsokaka je bio u svetlu Bartove ideje o „zadovoljstvu u tekstu” i kasnija tekstualna praksa je išla u tom pravcu, ali to je već drugo vreme. Bila je to u suštini retrogradna ideja povratka na preadornovski period, nad kojim se uvek nadnosila velika Ničeova sen: imoralizam, zadovoljstvo, tj. u-žitak, zavodljivost, preokretanje vrednosti, tj. relativizacija.
Danas kao človek na pragu starosti, da ne rečem nešt strašnije, osećam se kao izdajnik ovih mladalačkih nazora. Poeziju, tj. pisanje poezije vidim ipak kao neku vrstu svedočenja iskustva postojanja, i to na svim nivoima, od onoga što zovemo iluzijom i prividom, [Niče (opet on!) je još postavljao pitanje o poreklu privida], pa do „najdubljeg postojanja”. Pesništvo mi je ipak bitnije od samog pisanja. Pesnički subjekt sa svojim iskustvom, njegova mitologija, dakle sve ono što je modernizam jednom svojom strujom dobrano negirao, danas mi je važnije od svekolike tekstualnosti. U meni prebiva taj dobro znani „estetski pogled”, postoji ta stalna tendencija ka apstrahovanju iskustva. Gledam na svet onako kako bih želeo da on izgleda, borim se stalno za tu iluziju. Između radosti i patnje, patnje koja je uvek prisutna i koja kvari sećanje na rajski vrt poezije. Na karuselu čulnih senzacija, kao u sinesteziji nekakvog rejv-partija u kome prebiva subjekt, pisanjem pokušavam da sačuvam tu sliku, tu iluziju. Ili je u pitanju amalgam, pristajanje na neku vrstu mešavine užitka i patnje, mističnu smešu kao neku vrstu „istine postojanja”, ono što je Vilijam Blejk definisao kao „venčanje Raja i Pakla”? Na žalost, iz iskustva znamo da s vremenom to mitsko stanje vrtne i ogledalske zabave sve više bledi i ustupa mesto brizi, plašnji, strahu od strave i, konačno, samoj stravi kada se svako pevanje, svaki govor pretvara u bezglasni krik. Spomenuo bih to metaforisanje Laze Kostića, koje je Laslo citirao: slavuj ili zmaj? Meni bi bila bitnija opozicija: slavuj ili kukavica? Naravno, reč je o ptici kukavici, „der Kuckuck” kako kažu Nemci. Slavuj predstavlja pohvalu i slavljenje postojanja, setimo se Kitsove čuvene „Ode slavuju”, to da smo otvorili oči i ugledali sve te krasote, „im wunderschoenen Monat Mai” što bi rekao Hajnrih Hajne, i to samo nakratko, u doba mladosti. Ali, već početkom leta, čuje se iz šume zov kukavice: „kuckuck, kuckuck, ruf aus dem Wald”. Kukavica predstavlja brigu, žaljenje zbog propuštenih prilika, osećanje krivice i nemoć pred vremenom koje nas neumitno prestiže. I to je upravo vreme proze. Pisanje priče, bar za mene, pokušaj je da se konstruiše environment, tekstualni milje u kome ću moći preživeti još neko vreme. Dakle, opet iluzionisanje. Pisanje proze me zaklanja od strašne istine da nema istine, od strave i konačne praznine. Proza je evokacija, pokušaj da se ožive poetski trenuci koji su pohranjeni negde duboko u prošlosti, zapravo, u večnosti i koje jezik baštini, da bi aktuelnim jezičkim činom ponovo bila stvorena ta toliko potrebna iluzija. Proza čak i ako govori ili ispisuje neku uslovnu istinu vremena u kome živimo, ipak ima taj prevashodni zadatak evokacije radosti, tj. poezije. Dakle, ako u prozi nema toga, ako nema poezije, kako reče moj profesor Sreten Marić, ona ne vredi ništa. Svet umetnosti je „ptolomejski svet”, nasuprot svetu nauke koji je „kopernikanski”. Za pesnike, Sunce i dan-danas izlazi na istoku a zalazi na zapadu i planeta Zemlja je sa svojim prekrasnim pejsažima i dalje nepokretna, kako je rekao, tj. pomislio veliki francuski pesnik Pjer Reverdi: „Devet sati a Zemlja i dalje osta nepomična”, ili: „Gle, i zvezde prestale su sjati, ni Zemlja se ne vrti...” I u tom smislu ja sam uvek, kada je pisanje u pitanju, za sinkraziju, za iluzionizam, za ugođaj, a protiv seciranja i razgradnje, protiv analize. Naravno, to je samo namera, sa druge strane, nezavisno od naših želja, tekst ide sam protiv sebe, dekonstruiše se i rekonstruiše se, ugrađujući u sebe i ono drugo manje ugođajno, ali čineći to lakše prihvatljivim, pripitomljavajući ga. Tekst postaje onaj mistični amalgam kao neka posebna istina postojanja, kao hromatika koja sadrži disonancu ali je ipak ugođajna. Ipak, ne verujem da se pisanjem može doći do bilo kakve istine. Možda u nekakvoj religioznoj koncepciji, ali to je onda u vezi s onim prethodnim narcističkim stanjem rajskog prebivanja, tj. poezije. Prosto, poezija se bavi Rajem a proza Paklom. Poezija ne poznaje vreme, ona je ono sada, sama Radost Večnosti, razgovor sa samim sobom, sa svojom slikom koja se ogleda u jezeru, u okeanu, u drugom licu, ili bilo gde u prirodi. Proza je sva u vremenu koje je naš Pakao i bavi se isključivo ljudskim tu-bitisanjem, „strašnim faunskim igrama”, kako reče Božo Vodušek. Pesnik je po definiciji religiozan (poeta sacer), samo ne zna kako se njegov Bog zove, tj. kako se on sam zove, tj. ne zna da je on sam Bog. To nisu znali ni Mocart, ni Rembo, a bili su Bogovi. Još je sveti Pavle tvrdio da je svaki človek Bog, tj. presnik. Ne radi se ni o kakvom verovanju, nago o izvesnosti. A poezija je inače zauzela mesto religije, kako je tvrdio Volas Stivens. No, onda ne treba brinuti, to je zalog, obećanje jedno koje me čeka kad-tad i to je uteha. Prozom možemo i sada u starosti da bacamo poglede i da se tešimo, jer „Radost nam se samo piše”, što je rekao, tj. pomislio, Rembo. A dotle Helderlinovo „sumnje mračno pitanje stoji u daljini”. Dakle, proza.
Na kraju, dodao bih još i ovo:
Primetio sam da ima dosta pisaca koji zaziru od citatnosti, čak pokazuju izvestan prezir prema drugim piscima koji upotrebljavaju citat. To su „kiseli ljudi” ili bolje reći „gorki tipovi” koji nose u sebi onaj „duh težine”, što je dobro poznata Ničeova dijagnoza (opet on!). Njihova greška je u tome što suviše ozbiljno shvataju svoj poziv, teško nose masku pesnika. Ja sam u svom izlaganju ovde dosta citirao, svašta sam „nadrobio”, što bi se reklo, tako da osećam potrebu da se izvinim ali i da objasnim zašto to radim. Citat je jako „klizava stvar”. Uvek postoji opasnost da ga stavimo u pogrešan kontekst, tj. da mu damo značenje koje on nema i tako da ispadnemo glupi. Mudri zato izbegavaju citat. Kaže se da je ćutanje zlato, ali u književnosti ne vredi to pravilo. Ako se bavimo književnošću moramo da snosimo taj rizik, greške su često plodotvorne i podsticajne. Citatnost nije nikakvo razbacivanje znanjem, ni potreba da bilo koga impresioniramo. To je komunikacija u ravni književnosti kada na svetlo dana izvlačimo reči, dragocene misli drugih pisaca, kada ih aktualizujemo, što je po meni sveta dužnost svakog pisca. Eto, ja sam ovde citirao pesnika Pjera Reverdija, za koga ne znaju baš ni svi pesnici, a njegova poezija je izuzetna, dragocena. I to nisam učinio da bih pokazao kako ja znam poeziju nekog pesnika, nego da vas samo podsetim na njega, da ga vratim u sećanje. Citat je evokacija, oživljavanje dragocenih iskaza, stihova bez kojih bi naši životi bili bitno siromašniji. Poezija je, kao što sam već rekao, ono plus života, oživljavanje sjaja i čari, koje poezija daje životu. Moram da spomenem imena još nekih izuzetnih pesnika čija imena tonu u zaborav, a koji su u svojim stihovima zapretali tu čar postojanja, vatru duha. Dakle, čitajte Dubravka Škurlu, Gregora Strnišu, Janoša Pilinskog. Setimo ih se i citirajmo ih. Moram reći još ovo: te kolege pisci, koji preziru citatnost, da li bi voleli da ih niko nikada ne citira? Shvatate šta hoću da kažem... Naravno, mudrosti oko poezije često prete da budu samo „razbrbljano pesništvo”, dakle, loša poezija, ali ipak...
---------------------------------
 
 
 
 
|
-(2).jpg)
.jpg)
