dodirsvetlosti.co.nr

Књига носи назив Макавејска иако њен садржај није у вези са Макавејима, као што je то садржај 1 и 2 Мак. Такав назив дат je 3 Мак. вероватно зато што je у старим кодексима Септуагинте (садржи је А=Александријски, V=Венецијански, затим 64, 236 и још неки други курзивни рукописи) долазила одмах после 1 и 2 Макавејске. Али то што је сличнога садржаја са 1 и 2 Мак. учинило je да буде стављена у рукописима иза њих. Но у неким рукописима и у Синопсису Светог Писма, приписаном Св. Атанасију Великом (PG 28, 430-3), названа je Πτολεμαϊκά, јер својим садржајем она и говори о Птоломејима.

Садржај 3 Мак. (у седам поглавља) је следећи: Цар јелинског Египатског царства Птоломеј IV Филопатор (221-204 г. пре Хр.), после победе над Селевкијским царем Антиохом III Великим (223-187 г. пре Хр.), код места Рафије (217 г.), обилазећи градове у Палестини дошао je и у Јерусалим и, поред протеста првосвештеника Симона и народа, хтео je да уђе у иначе неприступну (άβατον) саму Светињу Храма Божијег, но чудесно je у томе од Бога спречен. После тог понижења цар одлучи да се за тај неуспех освети над Јеврејима у Александрији и Египту, па нареди да приносе жртве идолима, a који не хтедну да их хапсе и пописују ради потпуног истребљења свих Јевреја и укидања њихове вере. Уништење Јевреја помоћу опијених слонова требало је бити на Хиподрому у Александрији, но Бог провиденцијално спасе Јевреје и сам цар Птоломеј се покаје и постане њихов патрон. Тим поводом је установљен и посебни празник.

Књига je апологетског карактера, има две библијског садржаја молитве двојице старих Јеврејских свештеника: једнога у Јерусалиму при првој невољи, другога у Александрии при другој, али 3 Мак. садржи и низ невероватних догађаја, који ипак нису без стварне историјске основе, као што ћемо даље видети.

Језички и делом садржајно 3 Мак. има сличности сa 1 и 2 Макавејском, сa познатим Писмом Аристејевим, са Књигом Јестире (у грчком превду LXX ca додацима), са неким делима Филона Александријског и делима Јосифа Флавија, а има и извесне језичке и стилске позајмице из дела Есхила, грчког трагичара (525-456 г. пре Христа).

Посебно треба истаћи, и језички и донекле тематски садржајно, сличност 3 Мак. са 2 Макавејском: чудесни догађај са Птоломејем у Јерусалимском Храму (3 Мак. 2, 21-24) врло je близак сличном догађају са Илиодором (2 Мак. 3,22-31); затим je сличност у обе књиге у насилном прогону Јевреја и присиљавању да служе култу Диониса; и наравно, сличност по Божанским интервенцијама (έπιφάνειαι), као и сличност по молитвама и по установљењу празника у спомен спасења Јевреја. У праву су извесни научници (в. код R. H. Charles, р. 158) кад 2 Мак., Писмо Аристејево и нашу 3 Мак. јаким разлозима везују за Александрију и за приближно исто време њиховог настанка (нешто пре 100 г. пре Хр.).

Сличност са Књигом Јестире, нарочито са додацима у њој на грчком језику (текст LXX), осим језичке, у томе je што у обе књиге невоље Јевреја почињу царском наредбом (Јест. 3,13a-g - 3 Мак. 3,12-19); што по престанку тог прогона цар баца кривицу на своје саветнике, а сам признаје величину Бога Јахвеа, те се посебно стара за своје поданике Јудејце (Јест. 8,12s-r - 3 Мак. 6, 28 - 7, 2); такође je у обе књиге слична освета над непријатељима и издајицама, као и установљење празника у спомен спасења Изабраног народа (Јест. 9, 6.15. 21-3 Мак. 7,14-15; 6, 31-40).

Сличност, језичку и још важније тематску, са извесним делима Јосифа Флавија и Филона Александријског, показаћемо кад буде речи о времену настанка ове књиге.

Писац 3 Мак. је један до данас непознати александријски Јеврејин, који je књигу написао на грчком језику, у духу постегзилске (послевавилонске) јеврејске апологетске литературе, која је најбројнија управо у Макавејско време (2. век пре Христа). Стил књиге, која спада у александријску литературу, прилично је усиљен, са доста ретких и песничких израза и неологизама (око 180 речи су ретке и не постоје у грчком преводу LXX, а 20 од њих су άπαξ (=једном речене) у читавој грчкој литератури). Књига, по оцени стручњака, спада у тзв. азијску грчку реторику или, по другима, у патетичну азијску јелинистичку историографију. Међутим, то je књига библијског језика и менталитета, јер поред оригиналног грчког она има и доста јевраизама, попут бројних других књига овог познобиблијског, јелинистичког периода, а по богатству грчког лексилогија може се упоредити са Премудростима Соломоновим и са 4 Макавејском.

Време писања 3 Мак. највероватније je, опште гледано, време Макавеја-Асмонеја, тј. друга половина 2 века пре Христа, али је могућ и каснији настанак. Гледано по историјском сижеу који садржи, 3 Мак. тешко да je настала у времену које описује: доба Птоломеја IV Филопатора: крај 3 в. пре Христа.

Међутим, у опису битке код Рафије (217 г.) и нарочито у опису превртљивог и неморалног карактера цара Филопатора наш писац се прилично слаже са историчарима Поливијем, Јустином и другима (који за тог цара кажу да је „одступио од свега доброг и окренуо се развратном живљењу"; да је проводио „noctes in sturpis, dies in conviviis consumit", и да je био „ου πάνυ φρενάρη"), а изгледа да je писац 3 Мак. користио и изгубљене мемоаре Птоломеја Мегалополитанског о скандалима цара Филопатора. Сасвим је могуће да je Филопатор, у свом тријумфалном походу после Рафије, посетио Храм у Јерусалиму: зна се да je волео архитектуру и да се интересовао религијом, па je можда и захтео да уђе у саму Светињу Храма Јахвеовог, но Јевреји су били изразито противни том гесту оскврњења, па се вероватно тада и десило неко чудо које je то светогрђе спречило. Други догађај који описује 3 Мак. јесте прогон Јевреја у Египту и Александрији и намера извршења погрома целе нације, с пијаним слоновима на александријском Хиподрому, од стране цара Филопатора. За такав догађај у време Филопатора нема неког историјског податка, а зна се за добар однос царева Птоломејаца уопште, па и Филопатора, према Јеврејима у Египту и Александрији. Зато извесни број паучника сматра да се опис у 3 Мак. намераваног уништења Јевреја у Александрији, не односи на доба Птоломеја IV Филопатора, него на сличан догађај који се десио касније, у време цара Птоломеја VIII Фискона (званога и Евергет II: 170-164 г. и 145-116 г. пре Хр.), a који описује Јосиф Флавије (Прот. Апиона, II, 49-55).

Наиме, по смрти Птоломеја VI Филомитора (145 г.), у династичким борбама за наслеђе, александријски Јевреји на челу са својим сународницима Оншом и Доситејем, генералима у војсци удове царице Клеопатре II, стали су на страну њену и малолетног joj сина Птоломеја VII а против брата њеног Птоломеја VIII Фискона. Како је Фискон победио, он одлучи да казни Јевреје, па их све са породицама изложи пред напијене слонове да их погазе; но слонови се окрену на Фисконове присталице и погазе многе од њих. Цару се у то време јавило неко „страшно виђење", које га je предупредило од сличне будуће неправде према Јеврејима. Тада царева љубавница Итака=Ирина посредује, те цар Фискон не само да не казни Јевреје, него им дозволи да у Александрији установе посебни празник у спомен спасења свог народа (очигледно слично празнику Пурим у Књизи о Јестири, чијим посредништвом су спашени Јевреји тада у Вавилону).

Kao што се види, има доста сличности између овога од Јосифа описаног догађаја и онога описанога у 3 Мак., укључујући и установљење посебног спомен-празника. Нема доказа да je Јосиф Флавије познавао или користио 3 Мак., али је врло могуће да je из истог извора, као и касније Јосиф, и писац 3 Мак. могао овај догађај знати и искористити у својој књизи антидатирајући га. Он је, дакле, у том случају спојио у својој књизи два различита догађаја из два времена: покушај Филопаторов (=Илиодоров из 2 Мак.) насилног уласка у Храм у Јерусалиму и покушај Погрома Јевреја с пијаним слоновима из времена Фискона, па je све то пренео у једно раније време, приписујући оба догађаја једном лабилног карактера и владања цару, као опомену властодршцима да не прогоне Божији народ Израиљ, a Израиљцима, својим читаоцима, апологетски доказ и пример: да се не боје у евентуалним новим гоњењима, јер Бог никада неће оставити Свој Храм и Свој народ.

У којем би онда времену могла настати 3 Макавејска? По самом садржају и тону књиге, она није писана у време неког гоњења (као што je обратно јасно за књигу Пророка Данила, посебно од 7. до 12. главе), него у доба просперитета нације у Египту. Можда je написана, како мисле извесни коментатори, у време кад је Књига Јестире (с додацима) преведена на грчки и донета у Александрију из Јерусалима: „четврте године царовања Птоломеја и Клеоиатре" (како стоји у Јест. 10, 31), тј. око 114 г. пре Хр. за време Птоломеја IX Латироса и Клеопатре IV или V (негде те године променио je супругу), или пак неку деценију касније кад je опет владао један царски пар Птоломеј-Клеопатра. Ово мишљење заступају они критичари који истичу блискост 3 Мак. са Књигом Јестире, као што смо напред навели. Било како било, сва она наведена мишљења сматрају да je 3 Мак. написана у време јелинског царства Птоломеја, дакле, пре римског периода.

Постоји, међутим, у новије време мишљење извесних научника о каснијем времену настанка 3 Макавејске, који појаву књиге везују за доба римске владавине, и конкретно у време цара Гаја Калигуле (37-41 г. после Христа), из времена чије владавине се два догађаја прилично поклапају са две кључне теме наше књиге: покушај оскрнављења Храма у Јерусалиму и гоњење Јевреја у Александрији. Посреди је овде напред поменута сличност 3 Мак. са делима Филимона Александријског: К Флакону, и Послање Гају као и са Јудејским ратом Јосифа Флавија. Наиме, римски цар Гај Калигула, ноторни ексцентрик и лудак, „толико је увредио своју судбину", како пише Ј. Флавије (Јуд. рат, II, X, 1-5, §§ 184-203; срп. превод Д. Глумца овде је непоуздан), „да je сам себе сматрао богом, и тражио да га и други тако и сматрају и зову ... па је своју безбожност продужио и на Јудеју. Jep je послао Петронија са војском у Јерусалим, наредивши да у Јерусалиму постави у Храму своје кипове, а ако Јудејци не прихвате, да оне који спречавају побије, а сав остали народ (έθνος - нацију) да прода као робље. Али, ове наредбе беху у власти Божијој" додаје Јосиф, тј. Бог их je спречио. Како? То Јосиф даље описује: отпором побожног народа у Јерусалиму, који je био готов рађе да сви умру него да такво светогрђе допусте; рађе „да сав народ са женама и децом буде принет на жртву", него да се царев кип постави у Храм Божији. Петроније, после свих неуспелих претњи Јеврејима, покушао je да од цара затражи измену одлуке, али je цар писмено одговорио претњом њему лично смрћу, но „случајно" царево писмо je стигло 27 дана после вести о Калигулином убиству. – Овај догађај je, дакле, могао послужити писцу 3 Мак. као историјска подлога за прву причу о покушају Птоломеја Филопатора, по карактеру ексцентрика као и Калигула, да оскрнави Свети Храм у Јерусалиму.

Други догађај - прогон Јевреја у Александрији - збио се, такође, у време Калигуле, 38 г. по Хр., и детаљан опис тог „првог антисемитског Погрома у Јеврејској историји" писац 3 Мак. могао je забележити, као што га је записао савременик догађаја Филон Александријски, у делу упућеном Авилију Флакону, Калигулином префекту Египта, који је подржао погром од стране Јелина извршен тада над Јеврејима, сатераним у гето у једну од пет четврти Александрије. Ево извода из тог описа Филоновог (Εις Φλάκον, 68): „Већ су и читаве породице, мужеве са женама, децу одојчад са родитељима, запалили они најнемилосрднији од свију (Јелини у Александрији)... И кад нису имали дрва за ватру, сабрали су грање и димом су их више него огњем погубили ... чија су тела полуспаљена лежала помешана, страшнога и најболнијег изгледа". И у другом делу Филоновом, Посланство Гају (кад је следеће 39/40 г. сам Филон ишао у Рим на челу јеврејске делегације да моли Калигулу за престанак гоњења), стоји (§ 124): „Истерали су Јевреје из њихових кућа из четири кварта и сабили их у врло тесан део једнога кварта... Сабравши толике десетине хиљада заједно људи и жена и деце, као стадо и стоку из целог града у мали део као у неки обор, смислили су да кроз мало дана нађу гомиле ненадано мртвих (услед мучења и глади) ... После насиља и бруталних избацивања ... били су (Јевреји) подмукло убијани, грубо вучени, гажени по улицама града, тучени камењем и моткама ... Читаве фамилије биле су спаљиване..." Додајмо овоме да и Филон такође спомиње отпор Јевреја у Јерусалиму намери Калигулиној да свој огромни кип постави у Храму Јерусалимском.

Сличности, дакле, између Јосифа Флавија и нарочито Филона, с једне стране, и 3 Макавејске, с друге стране, су очигледне: покушај оскврњења Храма и гоњење Јевреја од стране једнога цара, а да притом само Јевреји нису нелојални према власти, нити лично криви ни цару ни суседима; затим избијање на површину мржње јеврејских суседа, посебно Александринаца према Јудејском живљу, што оба писца истичу, тако да се Јевреји у Александрији осећају као „странци" (Филон, Флак. 54: „странци и дошљаци" = 3 Мак. 6,3: „туђинци у туђој земљи"); и на крају: вера обојице писаца у овим текстовима: да Бог увек и до краја стоји уз Свој народ и у задњи час га избавльа, па je разумљива препорука да треба до краја веровати у Његов Божансіси Промисао и не очајавати у невољама, нити клонути у гоњењима када она дођу.

Дакле, иако су у Филоновом опису и у 3 Мак. догађаји само донекле слични а ипак другачији, поменути научници сматрају да је писац 3 Мак. управо те догађаје описивао у својој књизи, користећи притом својеврсну литерарну мимикрију, те je, уместо отворене критике савременом му римском цару Калигули, нашао пример сличнога владара, не у римском него у јелинском царству, скоро 2 века раније, и описујући Птоломеја IV Филопатора и његово непријатељство према Јеврејском народу, имао je у ствари у виду - a његови су читаоци то лако могли разумети и дешифровати – самога Калигулу, за кога су савремени римски историчари Светоније и Дион Касиус оставили довољно црних речи о нечовечном карактеру и крвавој владавини. (Тирани су обично, одраније до данас, први препознавали себе у списима и делима писаца свога доба, па су тако и римски цареви, и њихови новији и данашњи следбеници, итекако прогањали своје критичаре, ненаручене биографе и савесне историчаре). Наш je писац, дакле, могао написати 3 Мак. негде око 40 г. после Христа, пре но што je Калигула убијен (41 г. после Христа, изгледа од неког Јудејца или прозелита Јелина).

Овакво мишљење о „прикривеном" или „мимикријском" начину писања, а тиме онда и о времену настанка наше 3 Мак. књиге, позива се још и на низ сличних примера из библијске постегзилне литературе, из које смо неке књиге већ споменули, као што су: књ. Јестире, па онда Јудите, па и књига Пророка Данила, и чак новозаветни Апокалипсис Светога Јована (где je „Вавилон" сами Рим, а „Антихрист" римски цар Домицијан).

У околностима у којима живимо, без могућности даљег проучавања, које у рату немамо, не можемо одлучити која је од изнетих претпоставки о времену писања 3 Мак. ближа тачном датирању ове библијске књиге. Већини научника, па и нама, ипак остаје ближа и прихватљивија процена: да je и 3 Мак. настала у временима Макавејским = Асмонејским, тј. у доба птоломејске владавине у Египту, мада нам је историја Јевреја под Птоломејима још увбк само фрагментарно позната. Иако спорадичне, но не мање стварне појаве антисемитизма у 3 и 2 веку пре Христа не могу се порицати, па je отуда и све чешћа појава књига апологетског карактера у јудејској постегзилној и интертестаментарној литератури, како у самој Палестини, тако и изван ње, у Дијаспори, а такве су књ. Јестире, књ. Јудите, Писмо Аристејево, па и наша 3 Макавејска, а за њом и са њом и 4 Макавејска. Према томе, настанак 3 Мак. ставља се у време пред крај 2 или на почетак 1 века пре Христа, но у сваком случају, најкасније пре разорења Јерусалимског Храма од стране Римљана (70 г. после Христа).

Иначе, као ни 1 и 2 Макавејска, ни 3 Мак. није обухваћена јеврејским масоретским каноном, али je зато ушла у круг девтероканонских књига Старог Завета Хришћанске Цркве на Истоку, тј. у грчку и словенску Библију, и такође у сиријску (превод Пешито са Лукијанове рецензије) и јерменску (превод настао око 400-600 г.), док је латинска Вулгата нема (мада у латинском Codex Claromontanus претпоставља се и 3 Мак., jep се спомшье 4 Макавејска), a немају je ни протестанти.

Што се тиче интегралности текста 3 Мак., неки научници сматрају да је постојао увод у књигу, који је изгубљен, јер књига овако почиње мало изненадно.

Трећу Макавејску спомиње 85 Апостолски канон, затим Јевсевије Кесаријски (у Хроници II, 122, под 17 годином владавине Птоломеја IV Филопатора), Синопсис Св. Писма приписан Св. Атанасију, Теодорит Антиохијски, Патријарх Никифор Цариградски.

Теологија 3 Мак. укратко се садржи у овоме: истиче се библијска вера Јевреја као Изабраног народа и верност Богу, Храму и Закону. У молитвама се обраћа директно Богу, Који, као и раније у свештеној историји (њен резиме у 2,2-20 и 7,2-15), директно интервенише у корист Свога народа, и Којему се придају многа својства, епитетима својственим Јудаизму јелинистичких времена. Такође се истиче појава Анђела од Бога, које je видео цар Птоломеј али не и Јевреји. У књизи je присутна јака вера у Божији Промисао и у моћ молитве Богу. Иако je настала у Александрији, 3 Мак. нема ни мало утицаја александријских грчких идеја, као што je то случај са Филоном Александријским, а у односу на 1 и 2 Мак. у овој књизи нема изразитих Месијанских нада, ни вере у васкрсење. Ипак, треба рећи да већ често и наглашено истицање идеје о „Изабраном Народу - Храму - Граду" (2,9 и 16), затим спомињање „семена Аврамовог... народа освећеног удела Божијег" (6, 3), као и завршни благослов целе књиге (7, 23) - знак је присуства месијанске идеје у овој књизи. Историјско-богословски циљ књиге исказан је укратко речима које њен писац ставља у уста цару Птоломеју: „Знајте: да ако против Јевреја подло смислимо неко зло или их уопште ожалостимо, тада ћемо не човека него самога Господара над сваком силом, Бога Свевишњега, имати заувек за противника" (7,9).

1 Египатски цар Птоломеј IV Филопатор побеђује Антиоха III Селевкијског код Рафије (217 гod. пpe Хрista); потом покушава да уђе у Храм у Јерусалиму, што Јудејци не дају.

1. А Филопатор (Птоломеј IV, цар Египатски), дознавши од оних који се вратише (из Палестине), одузимање од Антиоха (III Великог, цара Сиријског) оних места којима сам владаше, нареди (покрет) свима својим снагама пешадијским и коњичким и, узевши са собом и сестру Арсиноју, крете; и стиже (у Палестину) до места код Рафије, где беше утаборен Антиох с његовима.

2. А неки Теодот (из војске Антиохове), намисливши да изврши смшшьену заверу, узе најбоље оружнике птоломејце, који му од раније беху под влашћу, и отиде ноћу до Птоломејовог шатора да га сам убије и тиме заврши рат.

3. Но овога (Птоломеја) одвед e (из шатора) Доситеј, звани Дримилов - родом Јудејац, који je потом променио (= преверио) Закон и отуђио се од отачких предања (δογμάτων) - а неког другог незнатног стави да лежи у шатору, који и прими на се казну онога.

4. А када наста велика битка и ствари нагињаху већма Антиоху, Арсиноја дуго трчаше тамо-амо молећи војску, са расплетеним косама и преклињањима и сузама, да храбро помогну себи и деци и женама, обећавајући да he, ако победе, свакоме дати по две мине злата.

5. И тако се догоди да противници бише у сукобима погубљени, а многи бише ухваћени и заробљени.

6. Победивши пак (непријатеља) у нападу, одлучи (Филопатор) да посети околне градове и окуражи их.

7. И учинивши то, и поделивши храмовима дарове, своје потчињене орасположи.

8. А када Јудејци послаше од герусије (= савета стараца) и старешина оне који he га по здравити и дати му дарове до бродошлице и честитати му на догађајима (победе), деси се да овај већма би готов да сам брзо дође до њих.

9. Када пак дође у Јерусалим и принесе жртву Богу Превеликом (τφ Μεγίστω) и захвали My, и остало учинивши што приличи Месту; и управо дошавши у Место и запањен будући важношћу (σπουδαιότηп = марљивошћу) и лепотом,

10. Задиви се и лепом поретку у Светилишту, па му дође на ум и захтеде да уђе у Храм.

11. А када му ови рекоше да тако нешто није дозвољено (Законом), јер никоме из (Јудејског) народа није дозвољен улазак, ни свима свештеницима, него само првоме испред свих – Првосвештенику,и њему само једном годишње, он (Филопатор) никако не хтеде пристати.

2. Мојс. 30,10; 3. Mojс. 16, 2.34; Јевр. 9,7.25

12. А кад и Закон (о томе) би прочитан, он никако не одустајаше истичући да њему треба ући, говорећи:„Ако се они и лишавају те части, ja не бих требао".

13. И питаше из ког разлога, кад он улажаше у сваки (други) храм, нико га од присутних не спречаваше.

14. А неки (Јудеј) неразмишљено рече да je било зло (учињено) то чиме се (он) хвали.

15. А он рече: „Пошто се ово (улаз у Светилиште) десило из неког разлога, зар не треба свакако ући (у сами Храм), хтели то они или не?"

16. А када свештеници у свим одеждама падоше испред (Храма) и молише Превеликога Бога да помогне у садашњој невољи и да насртај зло наметанога промени, и вапајима са сузама испунише Светилиште,

2. Мак.3,15

17. Они преостали у Граду уплашивши се искочише (напоље) сматрајући да се збива нешто неизвесно (άδηλον).

18. И затворене у одајама девојке заједно са мајкама појурише напоље и, посувши се по коси пепелом, испуњаваху тргове лелецима и кукњавом.

2. Мак. 3,18-19

19. А и недавно доведене невесте, напустивши спремљене за брачни сусрет одаје и приличан им стид, неуредну трку кроз град чињаху.

1. Мак. 1,27

20. А и новорођену децу њихове мајке и дојиље остављаху овде и онде, неке по кућама а неке по улицама, и не враћајући се окупљаху се у најузвишеније Светилиште.

2. Мак. 3, 19

21. А и молитва (Богу) сабраних у Место би разноврсна, због онога што овај безбожно наваљиваше да учини.

22. Уз ово joш, они смелији од грађана никако не допуштаху да се његово наваљивање и смишљена намера испуни.

23. Они повикаше да се посегне за оружјем и да храбро скончају за отачки Закон, па створише велику узбуну у Месту (светом); и једва беху одвраћени од стараца и старешина, те и они заузеше исти став молитве.

1. Мак. 3,21; 2. Мак. 8,21

24. А мноштво (народа), бавећи се као и претходно тиме, мољаше се.

25. Док старешине (Јудејске) око цара покушаваху на много начина да његов горди ум одустане од замишљене намере.

26. Али он, поставши још дрскији и одбацивши све (молбе), већ крете да приступи, решен да стави крај на оно што је раније рекао.

27. Видећи то и они око њега, окренуше се да са нашима призивају Онога Који има сву моћ (το παν κράτος έχοντα) да присутне заштити и не превиди ово безаконо и осионо дело.

28. А од сталне (πυκνοτάщд = пуне набоја) и болне вике маса, дизаше се неко неописиво јечање.

29. Јер чињаше се да не само људи, него и зидови и све тло одјекиваше, јер заиста све и сва тада претпостављаше смрт пре неголи оскврњење Места (светог).

2 Молитва првосвештеника Симона да Бог спречи оскврњење Храма. Казна над Птоломејем. Цар наредбом спрема освету Јудејцима у Египту. Неки одступише, већина оста верна Богу.

1. А првосвештеник Симон, павши на колена наспрам Храма и руке испруживши смерно, учини овакву молитву:

2. „Господе, Господе, Царе небеса и Владару све твари, Свети у светима, Јединовладајући (Μόναρχέ), Сведржитељу, погледај на нас угњетаване од безбожнога и сквернога, дрскошћу и моћју надменога!

1 Мак. 1,24; Ис. 57,15

3. Јер Ти си Творац свега и све одржаваш, Господар си праведни, и оне који дрскошћу и гордошћу нешто чине Ти судиш.

2 Мак. 1,24

4. Ти си оне који су раније неправду учинили, међу којима беху гиганти што се уздаше у снагу и дрскост, погубио, навевши на њих неизмерну воду (потопа).

l. Mojс. 6, 4-13. 17; 2. Петр. 2, 5

5. Ти си Содомљане, који чињаху гордост и бише познати по пороцима, огњем и сумпором спржио, ставивши их за пример следећим нараштајима.

1. Mojс. 19,24-25; Сирах 16, 7-8; 2. Петр. 2, 6

6. Ти си дрскога Фараона, који је поробио народ Твој свети Израиљ, казнио многим и разним казнама, обзнанивши Твоју силу и тиме обзнанивши Твоју велику власт;

2 Mojс. 9,16; 14, 27-28

7. И кад он гоњаше народ (Твој) с колима и великим мноштвом, покрио си дубином морском, а оне који су се поуздали (έμπιστεύσαντας = пοверовали) у Тебе - Господара свеколике творевине, читаве си провео;

2. Мојс. 14,21-31

8. Који када видеше дела руке Твоје, хвалу одадоше Теби Пантократору!

2. Мојс. 15, 1-21

9. Ти, Царе, створивши бескрајну и неизмерну Земљу, изабрао си Град овај и осветио Место ово у Име Твоје, Који немаш потребе ни у чему; и прославио си величанственим јављањем (παρεδόξασας εν επιφάνεια μεγαλοπρεπει), учинивши састав његов на славу великог и пречасног Имена Твог.

Цар. 8, 21-29; Мак. 14,35; Јерем.31,3 (38,3)

10. И љубећи (αγαπών) дом Израиљев обећао си да: ако буде нашег одступања, и наиђе на нас стешњеност, па дођемо у Место ово и помо-лимо се, услишићеш молитву нашу.

1. Цар. 8,33

11. И заиста си Веран и Истинит!

Откр. 19, 11

12. Па пошто си више пута, кад оци наши бише у невољи, помогао им у понижењу, и избавио их из великих зала;

13. Ево и сада, Свети Царе, због многих и великих наших грехова, мучени смо и поробљени непријатељима нашим, и паралисани у немоћима.

2. Мак. 8,2

14. А у нашем паду овај дрзник и скврнитељ спрема се да сасвим посрами ово на Земљи посвећено Имену славе Твоје Свето Место.

Нем. 9,5-6

15. Јер обиталиште Твоје Небо небеса, недостижно je људима!

1. Цар. 8,27; Д.Ап. 7,49

16. Но пошто си благоизволео да слава Твоја буде у народу Твоме Израиљу, осветио си Место ово.

Пс. 149,4

17. Немој нам се светити (εκδίκησης) нечистотом њиховом, нити нас казни оскврњењем (њиховим), да се не хвале безаконици у гњеву своме, нити да се радују у гордости језика свога, говорећи:

18. Ми погазисмо Дом Освећења као што се газе домови гнусота (идолопоклоничких).

1. Мак. 3,45

19. Избриши грехе наше, и уништи преступе наше, и јави милост Твоју у час овај!

20. Нека нас брзо предухитре милосрђа Твоја! И дај да Те хвале уста доле палих и сатрврних душом,учинивши нам мир.

Пс.78,8; Јов.7,12; 2 Мак. 1,4

21. Тада Свенадзирући (о πάνταν 1ложпс = Свевидећи) Бог и Праотац (Προπατωρ), Свети у светима, услишавши законито мољење, казни онога који се увредом и дрскошћу беше врло погордио:

Јестир. 5,1а; 2. Мак. 7,35; 9,5

22. Потресе га с jeдне и дру re стране као треку ветар, тако да је пао непокретан на тло, a још и удовима паралисан, па није могао ни проговорити, свезан праведним судом (Божијим).

2. Мак. 3,26-29

23. Зато његови пријатељи и телохранитељи, видећи брзу и строгу казну која га погоди, бојећи се да и живот не испусти, хитно га извукоше напоље, обузети превеликим страхом.

24. У времену пак нешто каснијем, повративши се себи (цар), нимало се не покаја мада беше кажњен, него отиде са страшним претњама (Јудејцима).

25. Вративши се у Египат он повећа своју злобу, (потстакнут) од својих напред поменутих другова у пићу и пријатеља (εταίρων), отуђених од свега што је праведно.

26. И не само да се не задовољи безбројним неморалним делима, него и до толике дрскости дође да је ширио по местима клевете (на Јудејце); а и многи од пријатеља (његов-их), видећи цареву намеру, и они се поведоше за његовом вољом.

27. И одлучи да јавно против народа (Јудејског) рашири срамоту, па на кулу двора (царског) постави стуб са уцртаним натписом:

28. „Нико од оних који не приносе жртве (идолима), не сме улазити у своја светилишта, а сви Јудејци (у Египту) да се попишу (εις λαογραφίαν) и подведу под стање слугу (= робова), a који се противе, да их на силу доведу и лише живота.

29. А пописиванима да се утисне ватрени жиг на телу: знак Диониса — лист бршљана, који ће затим бити унети у каталоге умањене слободе и права (εις την προσυνεσταλμένην αυθεντία ν).

2. Мак. 6, 7

30. Да не би пак свима изгледао непријатељ, написао je испод: „А ако неки од њих (Јудејца) буду хтели да учествују са посвећенима у обреде (идолске), такви нека буду изједначени са грађанима Александрије".

31. Тако, неки (Јудејци), због града (Александрије), презирући темеље Града побожности (Јерусалима), олако себе подчињаваху (царевој наредби), као да ћe добити неку велику част од будућег дружења с царем.

32. Но већина (Јудејаца) јуначком душом оснажи се и не одступише од побожности (της ευσέβειας), и даваху новац у замену за живот без страха, настојећи да се избаве од пописа (у каталоге).

33. И беху испуњени надом да he добити заштиту (од Бога), и гнушаху се оних који од њих одступаху, и сматраху их као непријатеље народа, и одбијаху да с њима опште и да их помажу.

3. Однос египатских незнабожаца и Јевреја међу собом. Цар Птоломеј оптужује Јудејце и издаје посланицу о хватању и привођењу свих Јудејаца у царству.

1. Дознавши за то безбожии (цар) толико се наједио, да се гњевио не само на (Јевреје) Александријце, него је већма непријатељевао према онима у унутрашњости земље, и заповедио да брзо сакупе све њих на једно место и да их најгором смрћу лише живота.

2. А када се то спровођаше, рђав се глас рашири против рода (Јудејског), међу људима готовима на злодела, дајући им повода за расположение (на зло), као да су од тога (само) законима (досад) били спречавани.

3. Јудејци пак држаху непромењену према цару наклоност и поверење.

4. Но поштујући Бога и владајући се (πολιτευόμενοι) по Његовом Закону, издвајаху се (од других) односно јела, због чега се некима чшьаху мрски.

5. И украшавајући свој однос (према другима) добродетељношћу праведних дела, посташе пријатни (ευδόκιμοι = цењени) свима људима.

6. Но ту добродетељност у свему (εν πάσιν ... εύπραξίαν), ο којој се причаше, иноплеменици нимало не уважаваху,

7. Него много причаху о њиховој различитости (διάστασιν = издвајању) у клањању и у јелима, говорећи да ти људи нису послушни ни цару ни снагама (царевим), него су противни и јако се супротстављају стварима (државе); и тако им наношаху не малу клевету.

8. Α Јелини у граду (Александрији) ничим не повређени (од Јудеја), видећи неочекивани метеж (ταραχήν) око ових људи и неометане нападе (на њих), да помогну нису могли, јер стање беше тиранско, али их утешаваху и негодоваху, и сматраху да he се то (стање брзо) променити.

9. Јер (говораху) да неће тако бити презрен толико велики народ (τηλικοϋτο σύστεμά), који није ништа скривио.

10. Α већ и неки суседи и пријатељи и сарадници у трговини, узимајући тајно насамо неке од Јудејаца, обећаваху да he их помагати и све могуће пружати као помоћ.

11. Онај пак (цар), надимајући се садашњим благостањем, и не сагледавајући моћ Превеликога Бога, и сматрајући да ћe заувек остати при истој одлуци (βουλή), написа против њих (Јевреја) овакву посланицу:

12. „Цар Птоломеј Филопатор свима у Египту, и по местима војним заповедницима и војницима - да се радују и буду здрави!

13. А здрав сам и ja сам и наше (државне) ствари.

14. Када беше наш војни поход у Азију, као што и ви знате, који неометаном помоћју богова [и нашом снагом] би доведен по жељи до [најбољег] свршетка,

15. Сматрали смо да не насиљем копља, него снисходљивошћу и многим човекољубљем придобисмо народе који живе у Целесирији и Феникији, и добровольно им чинисмо добро.

16. И светилиштима по градовима давши многе дарове, дођосмо и у Јерусалим, и узиђосмо да одамо част Светилишту проклетника (Јудеја), ко-ји никад не престају са безумљем.

17. А они речју прихватише наш долазак, а на делу лажно. Када ми зажелесмо да уђемо у Храм њихов и почаствујемо (га) лепим и прекрасним даровима

2. Мак. 9,16

18. Надувени својом старом гордошћу, спречише нам улазак, лишавајући себе наше силе, због које имамо човекољубље према свима људима.

Јестир. 8,12б

19. И јавно пројавивши своје према нама непријатељство, као једини (μονώτατοι) из међу народа који над царевима и својим добротворима уздижу вратове, не хотећи ништа право (γνήσιον) чинити.

Јестир.3,13 е

20. Ми пак, саодносећи се сходно њиховом безумљу, и са победом вративши се у Египат сусрећући човекољубиво све народе, учинисмо како je требало.

21. И у томе, свима обзнанујући незлопамтљивост према њиховим сународницима (у Египту), и због њихове (раније) сарадње у борби и због мноштва ствари које смо им издавна с простотом поверили, осмелили смо се да променимо (стање), те да их удостојимо грађанства Александринаца и учинимо удеоницима доживотних свештеника (= жречева Дионизијских мистерија).

22. Но они то супротно примите, и (својом) урођеном поквареношћу одбацивши добро, и непрестано нагињући злу,

23. Не само да одбише драгоцено грађанство (александријско), него се и гласно и ћутке гнушају оних својих малобројних (сународника) који су према нама искрено расположени; и са ев oj им срамним начином живљења сваки час очекујући да ћемо ми брзо уништити (државне) ствари.

2. Мак. 14,8

24. Зато и ми, добро уверени доказима да нам ови (Јудејци) у свему мисле зло, и промишљајући да се не деси да касније изненада наиђе на нас метеж, те да ове безбожнике и с леђа издајнике и варваре не будемо имали као непријатеље;

25. Заповедисмо да одмах, чим (вам) стигне ова посланица, истога часа пошаљете нам са женама и децом ове напред наведене са понижењима и мучењима, одасвуд везане гвозденим оковима, ради страшне и срамне смрти, каква одговара непријатељима (δυσμενέσΐ).

26. Јер када они буду скупа кажњени, закључујемо да ћe нам у даљем времену ствари (државне) бити сасвим у стабилности и најбољем стању.

2. Мак. 14,6-10

27. Ако ли неко сакрије неког од Јудејаца, од старца до малог детета и одојчета, биће са целим домом најстрашније усмрћен (άποτυμπανισθήσεται = мучен до смрти).

28. Онај пак који хтедне да дојави (некога од њих), тај ћe за то добити имовину окривљенога и од царског новца две хиљаде драхми и добиће слободу и почасни венац.

29. А свако место, где уопште буде ухваћен скривени Јудејин, нека буде пусто и oгњем спаљено и свакој смртној природи у свему неупотребљиво на вечна времена."

Јестир.8,12 x

30. Таква је, дакле, била садржина (τύπος) те посланице (цареве).

4 Ухваћени Јевреји из унутрашњости доведени на Хиподром у Александрију, а тако исто и они из града. Попис Јудејаца чудесно спречен.

1. И свуда где је стигла ова наредба (цара Птоломеја), организоване су незнабошцима јавним трошком гозбе са вриском и весељем, као да je, издавна у њима укорењена мржња у срцу (κατά διάνοιαν) (према Јеврејима), сада се (заједно) са слободом испољавала.

2. A међу Јудејцима беше неутешна жалост и свеплачни са сузама вапај, јер им срце беше одасвуд распаљено узди-сајима, и ридаху због изненада донете против њих неочекиване пресуде уништења.

Јeстир.4,3

3. Koja област, или који град, или које уопште насељено место, или ко]и путеви не беху испуњени њиховом кукњавом и лелецима?

4. Јер су тако са грубошћу немилосрдне душе групно одашиљани (цару) од месних војних заповедника, да су, због необичних мучења, и неки од непријатеља, гледајући на опште људско сажаљење и помишљајући на неизвесну превратност (људског) живота, оплакивали њихово злонесрећно одашиљање (у прогонство).

5. Јер одвођено би мноштво стараца украшених седином, који због спорости ногу у след старости и погрбљености, бише (од војника) без икаквог стида присиљавани да се брзо крећу, те падаху (по путу).

2. Мак. 6,23

6. А и младе жене, које су недавно ради заједнице брака тек уведене у брачну одају, уместо у радости узеше удела у плачу, и коса им, мирисима намазана, би улепљена прашином, и бише вођене гологлаве, те уместо свадбених песама све имађаху плач, растрзаване мукама од туђинаца.

7. И везане беху јавно и насилно вучене до укрцавања у лађу.

8. Њихови пак супрузи, у пуном младалачком узрасту, конопцима уместо младеначким венцима везани око вратова, уместо гозби и младалачке безбрижности, провођаху остале дане брака у плачу, гледајући пакао где им већ лежи крај ногу.

9. И бише одведени (у лађе) на начин зверова, вучени у тешким гвозденим оковима, а (у лађама) неки бише везани вратовима за клупе лађа, а неки опет ногу везаних нераскидивим оковима.

10. И још (уз то), изнад њих би постављен густ ред дасака, да би им одасвуд очи биле у мраку, имајући (тако) за цело време пловљења (до Александрије) третман злочинаца.

11. А када бише доведени до места званог Схедија и пловидба би окончана, као што je цар био одредио, заповеди да их окупе у Хиподром испред града (Александрије), који имађаше високо оградно окружење - и беше веома погодан за пример поруге свима који улазе у град и онима који из града одлажаху у унутрашњост земље - да не би (Јудеји) општили ни са његовим војницима, нити уопште били удостојени крова.

12. А када то би, чу (цар) да њихови сународници тајно одлазе из града да изблиза (виде и) оплакују несрећну судбину своје браће;

13. Па се разгњеви и нареди да и њима заједно на исти начин строго у чине као онима, те да нинакоји начин не избегну њихову казну.

14. А да се све племе (το φϋλον, Јудејско) попише по имену, да их, не као кроз некада раније познате ропске радове, него телесно да их унаказе кроз наређена мучења и на крају униште за један дан.

2. Мојс. 1,11-14; Јестир. 3,6-7

15. Тако биваше њихов попис са грубом журбом и ревносним утркивањем, од истока сунчевог до запада, у току четрдесет дана, имајући неуспешан крај.

16. А цар навелико све време испуњаван задовољством, чињаше симпозијуме (= гоз6е) код свих идолишта, хвалећи заблуделим далеко од истине разумом и прљавим устима глуве идоле,који им не могу говорити ни помагати, а против Превеликога Бога говораше неприличне ствари.

Рм.1,28; Дан.11,36

17. А после напредреченога временског периода, известите писари цара да више не могу вршити попис Јудејаца услед њиховог неизбројивог мноштва.

18. Јер их у унутрашњости земље има још врло много, од којих неки беху још окупљени по кућама, а други по местима (расејани), тако да је (пописивање) било немогуће свим војним заповедницима по Египту.

19. А када им (цар) строжије запрети, као да су били подмићени да измисле избегавање (полиса), деси се да се и он јасно убеди у то.

20. Јер му са доказом говораху (писари): да им је нестало и хартије и писарских пера којима су се служили.

21. А ово беше дело (ενέργεια) непобедивог Промисла Онога Који с неба помагаше Јудејцима.

5 Прва и друга наредба царева, да опијени слонови изгазе и уншите Јевреје, пропада јер Бог смути цара заборавом. Превртљиви цар опет прети да уништи Јевреје, који се усрдно моле Богу.

1. Тада (цар), дозвавши Ермона, надлежнога за старање о слоновима, и испуњен великим гњевом и јарошћу по свему непроменљив,

2. Заповеди (му) да следећег дана обилним прегрштима тамјана и са што више јаког (акράτω) вина напоји слонове, којих беше пет стотина на број; па кад подивљају од обилног напијања, да их изведе на сусрет са смрћу Јудејаца.

3. И он, наредивши ово, отиде на пировање, окупивши од пријатеља и из војске оне који највише мржаху Јудеје.

2. Мак. 5,23

4. Начелник пак слонова Ермон заповеђено пажљиво извршаваше.

5. А службеници одређени за то изиђоше увече и везиваху руке несрећним (Јудејцима) и стараху се за остало обезбеђење око њих, сматрајући да ћe током ноћи племе (Јудејско) заједно доживети коначно уништења.

6. Α Јудејци, који незнабошцима изгледаху лишени сваке заштите због невоље која их je одасвуд оковима захватила,

7. Сведржитеља Господа и над сваком силом Господарећега, милостивога Бога и Оца свога, непрестаним вапајем сви са сузама призиваху, мо-лећи се:

Јов. 13,4

8. Да измени безбожну против њих одлуку и да их величанственом појавом (μετά μεγαλομεροϋς επιφανείας) избави од спремљене им крај ногу смрти.

9. Њихово, дакле, усрдно мољење уздизаше се на Небо.

10. А Ермон, напојивши немилосрдне слонове, насићене многим давањем вина испуњеног тамјаном, дође ујутру у двор да о томе обавести цара.

11.А од вечнога времена добра творевина, давана ноћу и дању од Даваоца онима којима Он хоће - сан, би послат део њега цару.

12. И слатким и дубоким (сном) захваћен, дејством Владара (Небеског), он доста промаши од своје безаконе намере, и од своје упорне намисли би много обманут.

13. Α Јудејци, мимоишавши унапред одређени час, хваљаху Светога Бога свога и опет мољаху Благопомирљивога да покаже снагу Своје великомоћне Деснице гордим незнабошцима.

14. Када пак наступи већ скоро и десети час (= 4 После подне), надлежни за позивање (= шеф протокола), видећи да су се позвани (на гозбу) већ окупили, уђе к цару и закуца.

15. И једва га пробудивши, каза му да час гозбе већ пролази, подносећи му о томе извештај.

16. Размисливши цар о томе, отиде на пиће (= на гозбу), и нареди присутнима на гозби да залегну наспрам њега.

17. Док гозба трајаше он подстицаше оне који у пировању уживаху да садашње учешће у гозби, којим су почаствовани, проводе у што већем весељу.

18. Док је дружење и разговор подуже трајао, цар позва Ермона и запитиваше са строгом претњом ради којег узрока бише остављени Јудејци да преживе овај дан.

19. А кад му овај показа да je заповеђено још током ноћи потпуно испунио, и пријатељи му то посведочише;

20. Имајући свирепост гору од Фаларида (тиранина), цар рече: „Нека они (Јудејци) захвале данашњем сну, али за сутрашњи дан неодложно припреми на исти начин слонове за уништење безаконих Јудеја".

21. Када то цар рече, одмах се сви заједно присутни с радошћу сагласише, па одоше сваки своме дому.

22. И утрошише време ноћи не толико на сан, колико на смишљање свакојаких поруга овима које сматраху несрећницима.

23. А чим јутарњи петао запева, и Ермон припреми (= раздражи) зверове и покрену их ка великим аркадама (= стубовима).

24. Мноштво пак народа из града окупи се на ово најжалосније позориште, очекујући јутро с нестрпљењем.

25. A Јудејци у ово кратко (предсмртно) време, борећи се с душом (ψυχολκούμενοί), са многим сузама и плачевним песмама мољаху се, пружајући руке Небу, молећи Превеликога Бога да им опет брзо помогне.

26. Но још сунчеви зраци не изгрејаше и цар дочекиваше пријатеље, предстаде му Ермон и позиваше на излазак, указујући да je царева жеља спремна за извршење.

27. Када (цар) то саслуша, изненади се због непрописаног изласка (из двора), па сасвим захваћен заборавношћу (άγνωσία), запита каква je то ствар за коју je спремно за њега извршење.

28. А и ово (= заборављање) беше дело Бога Господарећега над свима, Који је навео на његов ум заборав свега што je раније намислио.

29. Ермон пак и сви пријатељи указиваху: „Зверови и војска припремљени су, царе, сходно твојој изричитој наредби!"

30. А он се на те речи испуни великим гњевом - зато што се Промислом Божијим о овоме расеја сва његова замисао -, па погледавши с претњом рече:

31. „Кад би овде били [твоји] родитељи или деца, онда бих овим дивљим зверовима спремио богату храну уместо невиних према мени и мојим претцима Јудејаца, који су (нам) изузетно показивали сасвим поуздану верност.

32. Али, да није због љубави дружбе (од детињства) и службе (твоје), ти би уместо њих био лишен живота."

33. Тако Ермон поднесе неочекивану и опасну претњу, те се изгледом и лицем смркну.

34. И сваки од пријатеља (царевих) постиђен повуче се, и сакупљени народ отпустише свакога на свој посао.

35. A Јудејци чувши ово од цара, хваљаху Јављенога (τον Επιφανή = Славнога) Бога и Цара над царевима, зато што се удостојише да и ову помоћ Његову добију.

2. Мак. 15,34

36. А цар опет по истим правилима учини гозбу, и подстицаше (званице) да се предају уживању.

37. И позвавши Ермона, са претњом рече: „Колико ти пута треба заповедати за једно исто, несрећниче?

38. Сада опет припреми слонове за сутра ради уништења Јудеја."

39. А сродници (= великаши) који с њиме сеђаху (на гозби), чудећи се његовом непостојаном уму, рекоше ово:

40. „Царе, докле ћеш нас као неразумие искушавати, заповедајући већ трећи пут да их униште, и опет кад дође до саме ствари променом опозиваш своје наредбе?

41. Због тога je град услед ишчекивања у метежу, и испуњује се масама, и већ више пута je у опасности да буде разграбљен."

42. Тада цар (Филопатор), у свему као (тирании) Фаларид, испунивши се безумља, и не сматрајући за ишта настале у њему душевне промене за заштиту (έπισκοπήν) Јудејаца, закле се неостваривом заклетвом, одредивши да их неодложно пошаље у пакао здробљене ногама и стопама зверова (= слонова);

43. И да ће војним походом на Јудеју брзо је сравнити са земљом огњем и копљем, а њихов неприступни (άβατον) за нас Храм да ћe одмах огњем оборити (= сажећи), и учинити га за сва времена пустим за оне који тамо приносе жртве.

44. Тада пријатељи и сродници (цареви) отидоше радосни и уверени, а заповедише да војне снаге чувају најважнија места града.

45. А начелник слонова доведе звери скоро да кажемо до стања помахниталости напајањем миришљавим вином мешаним с тамјаном, и (уз то још) опремљене страшним оруђима.

46. У зору, док град већ беше испуњен неизбројивим масама према Хиподрому, он уђе у двор (царев) подсећајући цара на предстојеће.

47. Α овај, испунивши свој безбожии разум великим гњевом, са свом снагом јурну за зверовима желећи непопустљивим срцем и зеницама (сопствених) очију да види болну и несрећну пропаст унапред осуђених (Јудејаца).

48. И док слонови и пратеће наоружане снаге излажаху на капију, Јудејци, видећи прашину од кретања масе и чувши потмули топот те гужве,

49. Сматрајући да им je то последњи тренутак живота и крај најнесрећнијег очекивања, ударише у тужни плач и вапаје, и љубљаху једни друге грлећи се са сродницима и падајући им на рамена: родитељи деци и мајке кћерима; друге пак жене имаху новорођену децу на дојкама која сисаху последње млеко.

50. Па онда, сећајући се бивалих им и раније заштита с Неба, падоше сви заједно ничице на земљу, и децу одвојивши од дојки,

2. Мак. 8,19

51. Завапише гласом веома великим, преклињући Господара сваке силе да им се Својом појавом (μετ επιφανείας) смилује, јер се већ налазе пред вратима ада.

2. Мак. 3,24

6 Молитва свештеника Елеазара. Бог шаље анђеле да казне гонитеље. Промена царевог расположења према Јеврејима, и опраштање. Народ Божији слави Бога и празнује празник избављења

1. А неки Елеазар, муж знаменит, од свештеника из унутрашњости земље, већ достигао у старачки узраст и украшен сваком врлином у животу, зауставивши старије око себе да призивају Светога Бога, помоли се овако:

2. Мак. 6,18

2. „Царе Великомоћни (Μεγαλοκράτωρ = Великодржни), Свевишњи, Сведржитељу Боже, Који сву твар управљаш милосрђем,

2. Мак. 1,24-27

3. Погледај на семе Аврамово, на децу освећенога Јакова, на народ освећенога удела Твога, туђинца у туђој земљи, неправедно погубљаваног, Оче!

1. Мојс. 15, 4-6; 5. Mojс. 32,8-9

4. Ти си фараона, ранијег господара овога Египта, који имађаше многа борна кола, који се погордио безаконом дрскошћу и великоречивим језиком, погубио са гордом војском потопивши га у море, пројавивши светлост милости роду Израиљевом.

2. Мојс. 14,26-28

5. Ти си погорђенога безбројном војском Сенахерима, тиранског цара Асирског, који је копљем био већ подчинио сву земљу и погордио се против Светога Града Твога, говорећи надменошћу и дрскошћу тешке (хуле), Ти си га, Владико, скршио, јавно показавши многим незнабошцима Тво ју моћ

4. Цар. 18-19 гл.; 1. Мак. 7,41; 2 Мак. 12, 28

6. Ти си три пријатеља (младића) у Вавилону, који су добровољно огњу предали свој живот (την ψυχήν) да не би служили испразним (идолима), оросивши ужарену пећ избавио неповређене чак и до косе, пославши пламен на све противнике.

Дан. 3,20-27

7. Ти си Данила, оклеветанога завишћу и баченога у ров лавовима за храну зверовима, извео на светлост неповређенога.

Дан. 6, 16-24

8. И Јону,у утроби дубиноморскога кита немилосрдно топљенога, показао си неповређенога свима својима, Оче!

Јона 2,1-10

9. И сада, Ти који мрзиш гордост, Многомилостиви, Заштитниче свега (των όλων
σκεπαστά)', брзо се појави (έπιφάνητι) овима од рода Израиљева, вређанима од мрских и безаконих незнабожаца.

10. И, ако je у одсељењу ( τη ν αποικία ν = у расељењу ван отаџбине) безбоштвима био обузет живот наш, онда, избавивши нас из руке непријатеља, како изволиш, Владико, погуби нас Ти смрћу;

Јов. 13, 3-5

11. Да се не би сујетномудри (људи) похвалили сујетним (идолима) за пропаст љубљених (των ήγαπομένων) Твојих, говорећи: Ни Бог њихов не избави их!

12. А Ти, Вечни, Који имаш сваку снагу и свецелу власт (δνναστείαν άπασαν) погледај сада: Помилуј нас, безумном увредом безаконика лишаване живота на начин злочинаца!

13. Нека се данас устраше незнабошци Твоје непобедиве силе, Пречасни (Έντιμε) Који имаш силу за спасење рода Јаковљева!

1. Мак. 4, 11

14. Моли Те усрдно сво мноштво мале деце и родителе њихових са сузама.

15. Нека се покаже свима незнабошцима да си са нама, Господе, и да ниси одвратио лице Твоје од нас, него, као што си рекао, да: кад су у земљи непријатеља њихових, нисам их презрео', тако и учини, Господе!"

Пс. 26/27,9; 3. Мојс. 26,44

16. И кад Елеазар већ завршаваше молитву, цар са зверима и свом гордошћу војне силе стиже до Хиподрома.

17. И видећи то Јудејци повикаше веома јако према Небу, тако да и околне долине заједно одјекнуше, те изазваше неиздржив страх у читавој
војсци.

18. Тада Великославни Сведржитељ и Истинити Бог јавивши (έπιφάνας) Своје Свето Лице, отвори нсбеске двери, из којих два славна, страшног изгледа анђела сиђоше, видљиви свима, осим Јудејцима;

2. Мак. 3,26-29; Дан. 9,15-19

19. И стадоше насупрот војној сили непријатеља, и испунише је метежом и страхом, и свезаше је непокретним свезама.

20. И само царево тело би захваћено ужаснутошћу, и заборав обузе његову многогневљиву дрскост.

21. И звери се повратише назад на наоружане војне снаre ко je су их пратиле, и газише их и сатираше.

22. И измени се царев гњев на сажаљење и сузе, због онога што je сам раније намислио.

23. Јер чувши крик, и видећи све (Јудејце), пале ничице за погубљење, заплака (цар) и са гњевом запрети пријатељима, говорећи:

24. „Злоупотребљавате царство, и тиране превазиђосте свирепошћу, и мене самога, добротвора вашег, покушавате већ да лишите власти и духа (= живота), тајно смишљајући оно што je штетно царству.

25. Ко је тај ко ове, што верно држаше наша утврђења у земљи, одведе од куће свакога и безразложно окупи овде?

26. Ко је ове, који од почетка наклоношћу према нама по свему превазилазе све народе, и који више пута горе од (свих) људи доживете невоље, подвргнуо овако безаконим мукама?

27. Разрешите, раскините неправедне окове! Пошаљите их с миром својим кућама!

Опозовите све што раније учинисте (против њих)!

28. Ослободите синове Сведржитеља Небеског, Бога Живога, Који од наших предака до сада са славом даје неометану постојаност нашим (државним) стварима."

29. Цар, дакле, ово изговори, а они (Јудејци), у кратком времену ослобођени, благосиљаху Светога Спаситеља, Бога свога, тога часа смрт избегнувши.

2. Мак. 8,27

30. Затим цар, вративши се у град, позва началника над приходима и нареди да вина и осталог потребног за гозбу даје Јудејцима у току седам дана, пресудивши да у оном месту у којем изгледаше да ћe доживети погибију, да на том истом месту у сваком весељу прославе спасење.

Јестир. 2,18

31. Тада они, раније поругани и близу пакла, боље рећи већ у њега ушли, уместо горке и плачевне смрти, учинише гозбу спаситељну; па место спремљено за њихово затирање и гроб, пуни радости разделише на седалишта.

32. И окончавши свеплачну песму ридања, започеше песму отачку, хвалећи Спаситеља и Чудотворца (τεροίτοποιόν) Бога. Одбацивши сваку кукњаву и јадиковку, саставише хорове (= кола) - знак мирне радости.

2. Мак. 15,21

33. А тако исто и цар, сабравши тим поводом велику гозбу, стално се Небу велелепно захваљиваше за чудесно спасење које му се догодило.

34. Они пак који су њих (= Јудејце) раније сматрали одређенима за погибао и храну за птице грабљивице, и с радошћу их (за то) пописивали, (сада) застењаше, навукавши на себе срамоту и стидно угасише горућу дрскост.

2. Мак. 9, 15

35. Α Јудејци, као што напред рекосмо, саставивши већ поменути хор (= коло) слављаху са гозбом у радосним хвалама (Богу) и у псалмима.

36. И одредише заједнички о томе закон (θεσμόν = одлуку) за сваку њихову заједницу (παροικίαν = парокију) кроз нараштаје: уредише да празнују ове речене дане као радосне (= празничне), не ради пића и преједања, него због спасења које им je дошло од Бога.

Јест. 9,15-17; 2. Мак. 15, 36

37. A дођоше и цару молећи да их отпусти својим кућама.

38. А пописиваху их од двадесет петог (дана) месеца Пахона (= април/мај) до четвртога (дана) месеца Епифа (= јун/јул), током четрдесет дана. А чинише њихову погибао од петог до седмог (дана) месеца Епифа, током три дана,

39. У којима и великословно пројави милост Своју Господар свију, избавивши их све, заједно неповређене.

40. И гошћаху се, снабдевени од цара свим потребним, до дана четрнаестога (месеца Епифа), у који дан и молбу учинише за своје отпуштање.

41. И цар, одобривши им, написа им нижепотписану посланицу (упућену) војним заповедницима по градовима, која великодушно имађаше препоруку (за њих).

7 Писмо-наредба цара Птоломеја у корист Јудејаца. Они кажњавају своје издајнике. Повратак народа у своја места и захвалност Богу.

1. „Цар Птоломеј Филoпaтор, војним заповедницима у Египту и свима постављенима над стварима (државним) - да се радују и буду здрави!

2. Мак. 9,18-19

2. Здрави смо и ми и деца наша, пошто Велики Бог управља стварима (државним) као што желимо.

3. Неки од пријатеља, злонаравошћу (својом) чешће нам долазећи, убедише нас да Јудејци који су под нашим царством буду сабрани у једну скупину (σύστημα) и буду мучени страшним казнама одступника (= издајника);

2. Мак. 12,27

4. Говорећи као да никад неће наше (државне) ствари бити у благостању, због непријатељства које ови (Јудејци) имају према свима народима, докле се то не учини.

5. Они их и доведоше свезане, уз мучења, као робље, боље рећи као издајнике, и без икаквог саслушања и испитивања настојаху да их убију, испуњени свирепошћу дивљачкијом од обичаја Скита.

2. Мак. 4,47

6. Ми пак, запретивши о томе строжије, по благости коју имамо према свима људима, једва таквима живот опростисмо; и знајући да Небески Бог поуздано штити Јудејце, као Отац што се за синове свагда бори (συμμαχοϋντα),

7. Α узимајући у обзир сигурно пријатељство које имају према нама и наклоност према претцима нашим, с правом их ослободисмо од сваке на било који начин кривице.

8. И заповедисмо свакоме: да се сви врате својим кућама, да им ни у једном месту нико уопште не чини штету, нити да их вређа због онога што се бесмислено догодило.

9. Јер знате: да ако против њих подло снујемо неко зло, или их уопште ожалостимо, тада ћемо не човека, него Господара над сваком силом, Бога Свевишњега, имати по свему неизбежно и заувек као свога противника ради освете тих ствари. Будите здрави!"

2. Мак. 3,38

10. Примивши ту посланицу, (Јудејци) не пожурише одмах са одласком, него још замолише цара (за дозволу), да они од рода Јудејскога, који су Светога Бога и Божији Закон, самовольно преступили, буду од њих дужно кажњени.

11. Говораху цару: да они кош су због стомака преступили божанске заповести, никада неће бити наклоњени ни стварима царевим.

Рм.16,18; Фил. 3, 19

12. А он, прихвативши да говоре истину и сагласивши се, даде им дозволу за све: да преступнике Божијег Закона погубе по свим местима под његовим царством, слободно без
икакве (накнадне) Цареве власти или надзора.

13. Онда, похваливши га веома као што доликоваше, њихови свештеници и све мноштво (народа) узвикну: Алилуја! - па са радошћу отидоше.

2. Мак. 1,23

14. Тада свакога истонародника (свога) од оних оскврњеника (= престуиника), којега сретоше на путу, кажњаваху и, с показивањем за пример (другима), убиваху.

15. И онога дана убише преко триста људи.И провођаху празновање с радошћу, убијајући опогањене.

Јестир.9,15

16. Сами пак они који се до смрти држаху Бога, добивши уживање потпуног спасења, отидоше из града овенчани сваким миомирним цвећем, са весељем и клицањима, похвалним и свемелодичним химнама благодарећи Богу отаца својих, вечном Спаситељу Израиља.

17. И стигавши у Птолемаиду, која се због својствености места називаше Родофорос (= Ружоносна), где их сходно њиховој заједничкој жељи, очекиваху бродови, седам дана,

18. Тамо учинише гозбу спаситељну, пошто им je цар добродушно дао свакоме све што треба док не стигне до своје куће.

19. А када стигоше у миру с одговарајућим похвалама (Богу), и тамо такође одредише да те дане празнују као радосне (= празничне) за све време њиховог привременог боравка (παροικίας у туђини);

1. Мак. 13, 52

20. Koje и посветише (и записаше) на стубу, и на месту гозбе установише место молитве, па отидоше неповређени, слободни, прерадосни, земљом и морем и реком, заштићивани царевом наредбом, сваки у свој дом.

21. И већу него раније међу непријатељима власт добише, са славом и страхом (= са слављењем и страхопоштовањем од њих), више ниоткога не бише узнемиравани у својим поседима.

22. И сви добише све своје (имање) по полису, тако да они (суседи) који имађаху нешто њихово, враћаху им то са великим страхом: Јер Превелики Бог учини савршено велика дела ради спасења њиховог.

23. Благословен Избавитељ Израиљев у вечна времена!

Амин.