www.dodirsvetlosti.co.nr

УВОД  У  ПРВУ  МАКАВЕЈСКУ

Прва Макавејска спада у ред јеврејских библијских хрони­ка, како и сам њен писац, иначе анониман и у књизи врло дискретан, жели да је читаоци схвате.  Не бисмо га могли убројати у неког званичног историографа дома Асмонејског, јер он je више библијски дневничар послевавилонског Јудаизма, који добро зна библијски језик, историју свог Изабраног народа и географију Палестине.  Зато се с правом претпоставља да je био Јудеј из Палестине, можда и Јерусалимљанин, али је сигурно у Јерусалиму стекао образовање.  Неки од научника убрајају га међу фарисеје, други међу садукеје, налазећи за своје мишљење разне, углавном узгредне, потврде у самом тексту књиге (махом неубедљиве, као нпр. кад га сматрају присталицом садукеја, који не верују у бесмртност душе, па тај садукејски утицај виде, наводно, у 2, 51 - неколико њих цитирају погрешно 2, 52 - мада ту нема никаквог доказа у прилог тој тези).  Писац je био један верујући Израиљац, веран Закону и патри­ота, који притом не припада ниједној групи, а несумњиво je привржен Макавејцима-Асмонејима, пре свега тројици Браће војсковођа за ослобођење и очишћење Светиња и Народа (што се јасно види у 5, 62), али не партијски, него патриотски: због њихових заслуга за Веру и Отаџбину.  Њих наш писац сматра сличнима Исусу Навину и Судијама Израиљевим, а донекле и Јездри и Немији, у ком смислу 1 Мак. има сличности са тим библијским књигама, као и са књигом Дневника.

Но да најпре укратко наведемо садржај 1 Макавејске.

После кратког увода (1, 1-9) о Александру Македонском и његовим наследницима, у наставку (1,10-64) писац износи тиранију насилног наметања паганске јелинизације и идололатрије, као и обесвећење Храма, од стране Антиоха IV Епифана, а уз потпуни отпад немалог броја Јудејаца који су прихва­тили јелински паганизам, што ћe све бити узрок Макавејског устанка.  Глава 2 описује прве жртве Антиоховог гоњења верних Израиљаца и почетак отпора свештеника Мататије и његових пет синова.  Књига се надаље може поделити на три дела: 1) Од главе 3 до 9,22 излаже догађаје и борбе под вођством Јуде Макавеја, где је најважније очишћење и обновљење Храма и Жртвеника и повратак верске слободе у Јудеји. 2) Од 9,23 до 12,53 описани су догађаји и борбе под вођством Јонатана, који постаје и првосвештеник.  3) Главе 13 до 16 доносе догађаје, бор­бе и успехе под вођством Симона, који постаје војни, верски и национални вођа Јудејског народа: стратег, првосвештеник и етнарх, и тако стиче прлитичку самосталност Јудеје, прошириване још пре њега на извесне територије Идумеје, Самарије, Галилеје и Трансјорданије.  Књига се завршава смрћу Симоновом, кога наслеђује његов син Јован Хиркан, но наш писац своју хронику доводи само до Хиркановог ступања на очеву троструку дужност у Јудејском народу (134 г. пре Христа).  - Иако je 1 Мак. једна историјска углавном тачна хроника пре свега Израиљског народа, она je хроника и свога доба, па тако описује укратко и владавину савремених Селевкијских царева: Антиоха IV (1,10 - 6,16); Антиоха V (6,17 - 7, 4); Димитрија I (7,1 -10,50); Димитрија II (10,67 -11,53 и 14,3); Антиоха VI (11, 54 - 13, 31); Трифона (13, 31 -15, 39) и Антиоха VII (15,10 -16,24).  - Наш писац посматра и износи и политичку историју Истока, и донекле Запада, али тако како се она односи и какве последице има на развој историје Израиља у време Макавеја-Асмонеја, тако да му је својствен библијски јудеоцентризам.  У књизи je коришћена хронологија грчкосиријског Селевкијског царства, која започиње од 312 г. пре Христа.

Рекли смо већ да je књига писана на јеврејском језику (не на арамејском којим се говорило у то време у Палестини, него је управо била писана свештеним језиком Библије (а обнову тог језика у време Хасмонеја посведочују Кумрански текстови), како о томе говори Блажени Јероним (мада сам не каже да ли je имао у рукама јеврејски оригинал), и као што Ориген на­води семитски назив 1 Мак. (али изгледа да je то арамејски па­зив): Σαρβηθ Σαρβαναι ελ.  Језик врло раног грчког превода је чист и једноставан.  (Латински превод са тог грчког настао је већ око 200 г., a сиријски превод Пешито неки век касније.)  Стил писца je прост и сличан хроничарима Старог Завета, на­рочито књигама о Царевима и књизи Дневника.  Види се да одлично познаје Библију, чак и библијску поезију, и историју свога народа.  Његова дискретност и објективиост у опису догађаја и личности за дивљење je, тако да улива поверење у аутентичност описаних догађаја и људи.  Писац очигледно не симпатише Јелине пагане и нарочито не своје сународнике Јевреје ренега­те, који су прихватили идолопоклонички Јелинизам, али, за разлику од писца 2 Мак., он њих описује с пажњом и опрезним речима.  Очигледно je да он намерно избегава да спомене име­на двојице више него недостојних јудејских првосвештеника, Јасона и Менелаја, за које писац 2 Мак. не штеди речи крити­ке и осуде.  Ипак, у 1 Мак. 7,5 и 9, писац помиње првосвештени­ка „Алкима безбожнога".

Нема сумње да се 1 Мак. може назвати националном јеврејском књигом, али je „национализам" њеног писца укорењен у бићу, животу и историји Израиља као Изабраног народа Божијег.  Историјска вредност ове књиге je велика.  Има се утисак често да je писац, осим што добро зна топографију догађаја, каткад био и лични сведок и очевидац многих збивања и сусрета (нпр. 1 Мак. 6,39; 7,33; 8,19; 9,43), па и докумената из прве руке.  Зато се с правом закључује да је савременик тих догађаја.  Писац помиње у 1 Мак. 9,22, да je користио извесне записе историје ратова и добрих подвига Јуде Макавејца, што мо­же означити и записе других (нпр. Јудине браће), али и његове личне, док у случају Јована Хиркана (16,24), он упућује читаоца, слично хроничарима из Књига о Царевима, на документа која он није даље користио, jep je свесно своју књигу ограничио на Мататију и његове синове: Јуду Макавејца и његову Браћу (што је учинио веома мудро, jep историја Мататијиних унука, и нарочито праунука, срозала би га са библијских висина, ваљда и зато што догађаји њиховог времена нису имали онај значај за Израиљ Божији који има Макавејска историја).

У своју књигу наш писац уграђује 12 докумената-писама која се тичу историје Израиља, којима су неки критичари скло­ни да порекну аутентичност, но други научници их бране и доказују њихову историјску достоверност.  Ти документи су: Писмо Римљана Јуди (8,22-32); Писмо селевкијског цара Вале Јонатану (10,17-20); писмо царева Димитрија I и II и Антиоха VI истоме (10,25-45; 11,30-37 и 57); писмо Јонатаново Спартанцима и цитирано писмо спартанског краља Арија првосвештенику Онији (12,6-18 и 20-23); писмо царева Димитрија II и Антиоха VI Симону (13, 36-40 и 15, 2-9); писмо Спартанаца Симону (14,20-23); писмо конзула Луција цару Птоломеју (15,16-21) и копија једног натписа у част Симонову (14, 27-45).  (О већини ових писама говоримо у напоменама).

Не могући поближе одредити самога писца 1 Мак., библисти и историчари настоје да макар приближно одреде време писања и појаве ове књиге.  Како 1 Мак. описује време између 175-135 г. пре Христа и како у 13, 30 писац каже за споменик на породичном гробу Макавејаца у Модину, који je Симон подигао по смрти Јонатановој, око 142 г., да стоји „до данашњега дана", што претпоставља временско растојање од деценију-две, већина научника, сматрајући да је књига записивана одраније, ставља њену појаву негде око 120-110 г. пре Христа.  Неки пак снижују овај датум и до смрти Јована Хиркана, 104 г., јер писац упућује на Хирканову хронику: „књигу дана његовог првосвештеништва" (16,24), што индиректно упућује да je он писао, бар тај завршетак, непосредно по смрти Хиркановој.  Тако би се година појаве 1 Мак. одредила негде око 100 г. пре Хри­ста.  Taj датум, међутим, ниуком случају не може бити померан наниже до 63 г. пре Хр., када су Римљани заузели Јудеју и Јерусалим и уласком самога Помпеја у Светињу над Светињама (Јосиф Флавије, Јуд. рат, I, 7,6,152) опет оскрнавили Храм, јер у том случају став писца 1 Мак. према Римљанима не би могао бити онако похвалан какав је изнет у 8 глави.

Што се тиче религиозног садржаја и значаја 1 Мак. рећи ћемо само неколико основних мисли (читалац ће наћи више у нашим напоменама на значајнија места, на крају ове књиге).  1 Мак. је књига која наставља библијску традицију јеврејских хроника из времена Судија и Царева, само што је ово сада послевавилонско време, чак два и по века после Јездре и Немије, а то je време престанка деловања великих Пророка и Божијег директног општења преко њих са Својим Народом, нарочито када је овај у невољи.  Но у 1 Мак. је јако изражена вера у Божији Промисао и Божије присуство и појаву - епифанију - ра­ди ванредне интервенције у штићењу и спасавању Свога Наро­да и његових Светиња.  Аутор књиге и његови хероји верују оно што, по речима Мартина Бубера, сваки прави библијски Јеврејин (и сваки православии Србин, додајемо ми) верује: да се ништа не дешава без Бога и ниједно дело не може успети без помоћи Божије.  (Ово још више од 1 Мак. наглашава 2 Мак.).  Но, како рече један енглески коментатор, у књизи је такође јако присутна вера у ону истину која je изражена у народној пословици: „Бог помаже онима који помажу сами себи" (R. H. Charles, стр. 61).  Погрешно би, опет, било закључити из то­га да јунаци 1 Мак., и пре свега њен главни див-јунак Јуда Макавејац, верују у моћ и ефикасност људског активизма (још мање: људског разума!), јер управо највећи од свих њих јунак, Јуда Макавејац (витез каквога је приближно имала и Косовска, Карађорђева и доверсајска Србија), највише се моли Богу за помоћ, пред сваку битку прво позива свој народ и борце на усрдну молитву Богу Небескоме да Својом небеском појавом спасе Свој народ - „остатак Израиљев", коме није до борбе него до очувања „Завета Отаца" са Богом Отаца.

Истина, по већ преовладалом обичају из персијских вре­мена владавине над Јеврејима, када je за Бога био устаљен назив „Бог Неба" јер се свето тетраграмно Име Бога Јахвеа (ЈХВХ), из побожности, није ни читало ни изговарало, у 1 Мак. се име Бог не спомиње, него га замењује израз Небо (3,18-19; 4,10. 24. 40; 9,46; 12,15; 16,3), или пак обраћају Му се у заменицама: Ти, Он, Светиње Твоје (2,61; 3,22. 51; 7,37. 42).  Но у књизи je присутна јака вера да постоји „Избавитељ и Спаситељ Израиља" (4,11: како смо ми превели, а у оригиналу је партицип, но са чланом „о λυτρούμενος και σώζων = Избављајући и Спасавајући Израиља, док у 4, 30 стоји баш именица: „Благо­словен си, Спаситељу (о σωτήρ) Израиљев!").  Наш писац, затим, има Даниловско виђење историје Израиља.  Он не пише само националну, него религиозно-народну, библијску историју.  „То је опис рата којим je спасен Јудаизам, носилац Откривења" (La Sainte Вible, р. 539).  Књига Пророка Данила му je позната и он цитира догађаје из њеног првог дела, а из кључне II. Главе Данилове узима (тешко би било рећи: поклапа се) назив „гнусоба опустошења" (Дан. 11,31 = 1 Мак. 1,54), кључни именитељ за све оне апокалиптичке „пропасти (σύντριμμά) Наро­да и Града Светога" (2, 7), које су наступиле са антихристом Епифаном и његовим ренегатским слугама у Израиљу, a који ћe израз и сам Господ Христос употребити у Своме говору о крају Јерусалима и крају света (Мт. 24,1.5).

Има неке туге, али и носталгије, чини нам се више окренуте будућности него прошлости, у 1 Макавејској; неке потајне чежње за Верним Пророком Божијим (4,46; 9,27; 14,41), чиме ова књига скривено садржи месијанску наду, чију празнину у души, усудили би се да кажемо достојевсковски, као да заклања она у књизи наглашавана веза са Богом све више преко Закона, јер нема Пророка!  У сукобу, апокалиптичких размера, двају различитих светова, сукобу Изабраног народа са надолазећим, насилие и брутално, а наизглед „природно" и „цивилизацијски", светом и менталитетом паганског Јелинизма (читај данас: неопаганског Евроамериканизма), који je толико туђ библијском Израиљу, постегзилни Јудаизам у 1 Мак. нашао се распет.  Лева страна, или табор лево од тога распећа-крста, срљала je све више и све масовније у катаклизму апостазије, укиданье сваке везе са светом историјом и раскидање Завета са Богом Аврама, Исака и Јакова, Мојсија и Закона, у нихилистичко гажење „Отачких предања" и Светиња, све до оних којима је Израиљ васкрсао из Асиро-Вавилонског ропства под Зоровавељем, Јездром и Немијом.  Друга страна, или десни табор, били су они који су пружили отпор паганској јелинизацији, „пасивни" отпор као Асидеји, ако се пасивним може назвати мученички избор којим неки од њих: „изабраше рађе да умру да се не би опоганили јелима идолским и да не оскрнаве Завет Свети" (1, 63).  Макавеји су из тога десног табора кренули у активни, борбени отпор, у свети „рат Израиљев" (као неки земаљски „Михаил, велики кнез (небески), који брани твој народ" код Дан. 12,1 и исти у Апокалипсису: 12,7).  Њима се затим придружује, бар у почетку, „сва заједница Асидеја, моћни јунаци из Израиља, сваки добровољац Закона; и сви који бежаху од зала (από των κακών) придодаше се њима и посташе им подршка (έγένοντο αύτοΐς εις στήριγμα)" (2, 42-43).  Код Пророка Данила (11, 32-35) гоњење Антиоха Епифана против вере и верујућих, и народно страдање и борење за веру, описано је овако: „Народ који познаје Бога свога охрабриће се, и извршиће (тј. деловаће).  И разумни у народу научиће многе, и падаће од мача и огња, ропства и грабежи много дана.  И падајући, добиће помоћ малу (βοηθήσονται βοήθειαν μικράν); и многи ћe им се придружити дволичећи.  И од разумних ће пасти неки да би се окушали и очистили и убелили до одређеног рока".

Ако упоредимо ова два наведена описа углавном истих догађаја у 1 Мак. и у Књизи Пророка Данила, a који се односе на оно што се догађало у Јерусалиму и читавој Јудеји после наметања идолопоклонства: „гнусобе опустошења" на „Месту Све­том", идола Зевсовог и идолослужења у самом срцу Светиње народа који се сматрао Изабраним Божијим, нећемо наћи битне разлике.  (2 Мак. посветиће више места мученичком страдању, и самим тим мање места Макавејевим борбама, али ћe зато дати више места унутрашњим издајама самих Јудеја, почев од коловођа зла, првосвештеника Јасона и Менелаја).

Тако je то било у почетку Мататијиног отпора и устанка за одбрану слободе вере, Закона, Храма, Града, Отаџбине.  Та­ко je било и до Јудиног ослобођења и очишћења и освећења Храма (14 децембра 164 године, докле не иде Данилова књига); тако je било и за све време Јуде Макавејца (докле иде 2 Мак.); тако je било и за време Јудине браће Јонатана и Симеона (докле иде 1 Мак).  (3 Мак. не говори уопште о Јудеји ни о Макавејима, него о страдању Јеврејске колоније у Египту, а 4 Мак. je само похвала Мученицима из 2 Макавејске).

А шта je било даље, после тога?

То што је доба Макавејских наследника, синова и унука, Асмонејских царева, које није ни описано као свештена историја Изабраног народа (Макавејске књиге о њима не говоре, само Јосиф Флавије описује њихова дела и недела), што je то доба пало у искушење да обновљену Јеврејску државу и царст­во сматра својим циљем и тако потамни обновљени свети огањ у Месту Светом (како сликовито каже 2 Мак. 1, 18. 29), то је општеадамовска трагична прича о изгубљеном Рају и о лутању Јевреја кроз пустињу историје, док се не збуде једно од двога: или остављање костију у пустињи, или улазак у Земљу Обећану, како Апостол свих народа Јеврејин Савле-Павле поручује свим Јеврејима (Јевр. З, 8-19 и 4, 8-10).

Јуда Макавеј и његова Браћа повели су свој и Божији На­род, као Исус Навин, ка Земљи Обећаној.  Неки су од њих и ушли у њен Покој.  О томе нам говори опширније 2 књига Макавејска.

Александар Македонски и наследници. Цар Антиох IV Епифан и домаћи отступници уводе многобоштво у Јерусалим; пљачка и оскрнављење Храма, наредба о Прогону Закона и побожних Јудеја.

1.  И би пошто победи Александар, син Филипов, Македонски, који изиђе из земље Хетиим (=Јеладе) и порази Дарија, цара Персијског и Мидског, и царева уместо њега, претходно пак над Јеладом.

2.  И поведе многе ратове, и овлада многим тврђавама, и поби Цареве земаљске.

3.  И прође до крајева Земље, и узе плен многих народа.  И умири се Земља пред њиме; и он се уздиже, и погорди се срце његово.

Јез. 28, 2; Дан. 8,25

4.   И сакупи веома велику војску, и владаше над земљама и народима и владарима, и они му плаћаху данак.

5. И потом паде у постељу, и позна да ће умрети.

6. И дозва слуге своје, оне знаменитије, одрасле с њиме од младости, и раздели им царство своје још за живота.

Дан. 11, 4

7. И цароваше Александар година дванаест*, и умре.

* 336-323 г. пpe Христа

8.  И завладаху слуге његове, сваки у месту своме.

9.  И пошто он умре сви ставише (себи) круне, и синови њихови после њих за много година. И умножише се зла на Земљи.

10.  И произиђе из њих корен греховни - Антиох Епифан (= Славни), син цара Антиоха (III Великог), који беше талац у Риму.  И зацари се године сто тридесет седме* царовања Јелинског.

* 175 г. прe Христа

11.       У дане оне изиђоше у Израиљу синови преступници (Закона) и убеђиваху многе говорећи: „Хајде да склопимо савез са незнабошцима који су око нас, јер откако се одвојисмо од њих снађоше нас многа зла."

12.  И допаде се реч (ова) у очима њиховим.

13.  И показаше се вољни неки из народа (Јудејског), и отидоше цару, и он им даде власт да чине обичаје незнабожаца.

14.  И начинише у Јерусалиму гимнасион (=училиште и стадион) по обичајима незнабожаца.

15.  И учинише себи необрезања (άκροβνστίας= преправише обрезање), и одступише од Завета Светога, и подјармише се незнабошцима, и продадоше се да чине зло

1 Цар. 21, 20

16.  И кад се утврди царство Антиохово, намисли он да се зацари и над земљом Египатском, да би царовао над двама царствима.

17.  И уђе у Египат са силном војском, са борним колима и слоновима и са коњицом и са бродовљем многим.

18.    И започе рат против Птоломеја  (VI Филомитора) цара Египатског; и уплаши се Птоломеј од лица његовог и побеже, и паде много (насмрт) рањених.

19.    И заузе (Антиох) утврђене градове у земљи Египатској, и узе плен земље Египта.

20. И пошто порази Египат, врати се Антиох, године сто четрдесет треће.*  И крете против Израиља, и попе се у Јерусалим са силном војском.

* 169 г. после Христа

21.  И уђе у Светињу (Храма) са гордошћу, и заплени златни жртвеник кадиони, и свећњак светлости, и све сасуде Храма;

22.  И трпезу хлебова предложења, и судове за жртве излива вина, и путире, и златне кадионице, и завесу, и венце, и златне украсе који беху с лица Храма, и све оголи (и однесе).

23.  И узе сребро и злато и сасуде драгоцене, и покупи тајне ризнице, које нађе.

24.  И узевши све то, врати се у своју земљу.  И учини оскврњење убиством, и говораше велику гордост (= богохулство).

25.  И би велики плач у Израиљу у сваком месту њиховом.

26.  И уздисаху начелници и старци, девојке и младићи разболеше се, и измени се лепота женска.

27.    Сваки женик узе на се плач, и невеста у брачној одаји поста ожалошћена.

28.    И потресе се земља (од жалости) на становнике њене, и сав дом Јаковљев одену се у срамоту.

Јез. 30, 1-3; 25, 23-37; 26, 31-33;

Јерем. 14, 2-3; 7, 34; 16, 9; 25, 10; Плач 1, 4; 8, 21 Варух 2, 23;

Пс. 34/35, 26; Јоил 2,16; 2 Цар. 5, 7; 1 Днев. 11,5.

29. И после две године дана, посла цар начелника за порез у градове Јудине, и он дође у Јерусалим са великом војском.

2 Мак. 5, 24-26 

30.  И говораше им с лукавошћу речи о миру, и повероваше му. И нападе изненада на Град, и удари га великом раном, и погуби многи народ из Израиља.

31.  И узе плен из Града, и запали га огњем, и сруши куће његове и зидове око њега.

32.  И зароби жене и децу; и разделише међу собом стоку.

33.  И обзидаше (Антиохови људи) град Давидов са великим и јаким зидом и с утврђеним кулама, и постаде им тврђава (Акра = акропољ, врхоград).

34.  И поставите онде народ греховни, људе безаконе, који се осилише у њему.

35.  И нагомилаше оружја и хране, и сабравши плен из Јерусалима положише тамо, и беше (то) велика замка (Израиљу).

36.   И постаде (та тврђава) заседа Светињи (Храма) и стални зли противник (διάβολον = клеветник) Израиљу.

37.   И пролише крв невиних око Светиње, и оскрнавише Светињу.

38.   И побегоше становници Јерусалима због њих, и постаде стан туђинцима; и поста (Град) туђинац својему породу, и деца његова напустише га.

39.   Светиња његова опусте као пустиња, празници његови претворите се у жалост, суботе његове у посрамљење, част његова у понижење.

40.   Kao (раније) слава његова, умножи се (сада) срамота његова, и величина његова претвори се у жалост.

41.   И написа цар Антиох (IV Епифан) проглас свему царству своме: да сви буду један народ (είναι  πάντας εις λαό ν ε να).

42.   И да сваки напусти своје законе (τα νόμιμα = обичаје). И покорише се сви народи по речи царевoj.

43.   И многи се из Израиља сагласише са његовим (идоло)служењем (τη λατρεία) и принеше жртве идолима и оскрнавише суботу.

44.   И посла цар књиге рукама гласника у Јерусалим и у градове Јудине да (сви) следују обичајима туђинаца земље (Јудине);

45.   И да се забране свеспаљенице, и жртве, и жртве излива вина у Светињи, и да се оскрнаве суботе и празници;

46.   И да се упрља Светиња и свети (= свештенство и народ).

47.    Да се подигну олтари и храмови и идолишта, и да се приносе жртве свињске и од нечистих животиња.

48. И да остављају синове своје необрезане, и да упрљају душе своје у свему нечистоме и скверноме.

49. Да би (тако) заборавили Закон и изменили све уредбе (δικαιώματα = заповести Божије).

Ис. 24,5

50.   И ако неко не би поступио по речи царевој, биће погубљен.

51.   По свим тим речима (= питањима) написа свему царству своме, и постави надзорнике над свим народом; и заповеди градовима Јудиним да приносе жртве (идолима) од града до града.

52.   И придружише се од народа (Јудејског) к њима многи, сваки који напушта Закон. И учинише зла (велика) у земљи.

53.   И примораше Израиљ да се скрива у сваком збегу њиховом.

1 Сам. 13,6

54. И петнаестога дана Хасалева (= Кислева месеца), године сто четрдесет пете* подигоше  гнусобу   оиустошења над Жртвеником, и у градовима Јудиним унаоколо подигоше олтаре (идолима).

1. Мак. 4,52-53;  Мат. 24,15; Дап. 11,31;  

* 8 децембра 167 г. upe Христа

55. И на вратима кућа и по трговима палише тамјан (идолима).

56.   И књиге Закона, које нађоше, поцепаше и спалише на ватри.

57.   И где налажаху код некога Књигу Завета, и ако се неко држаше Закона, одлука царева га је убијала.

2 Мојс.24,7

58.   У своме насиљу чињаху тако Израиљу, свима које налажаху из месеца у месец по градовима.

59.   И двадесет петога у месецу приношаху жртве на олтару (идолском), који беше подигнут на Жртвенику.

60.   И жене које обрезиваху децу своју, побише по наредби (царевој);

61.   И вешаху децу (мртву) о вратове њихове, и куће њихове пљачкаху, и извршиоце обрезања побише.

2 Мак. 6,10

62.  И (уза све то) многи у Израиљу оснажише се и утврдише у себи да не једу од нечистих (животиња),

Пс. 26/27

63.    И изабраше (рађе) да умру да се не би опоганили јелима (идолским) и да не оскрнаве Завет свети; и умреше (тако).

64.    И беше гњев (Божји)  врло велики на Израиљу.

3ax.l,2;7,12

2.    Свештеник Мататија и његови синови у Модину устају у одбрану вере и отаџбине. Страдање побожних Асмонеја у пустињи у суботу. Завет Мататијин синовима и смрт.

1.  У дане оне устаде Мататија, син Јована Симоновог, свештеник од синова Јоаривових, из Јерусалима, и настани се у Модину.

2.  И беше у њега пет синова: Јован звани Гади,

3.  Симон звани Таси,

4.  Јуда звани Макавеј,

5.  Елеазар звани Аваран, Јонатан звани Апфус.

6.  И он виде хуле које бивају у Јуди (=Јудеји) и у Јерусалиму,

7.    И рече: „Авај, зашто се родих да видим опустошење (σύντριμμα = пропаст) народа мога и опустошење (σύντριμμα= пропаст) Града Светога, и да тамо седим (залудан) када се он даваше у руке непријатеља и Светиња у руке туђинаца?

8.    Храм његов постаде као човек неславан;

9.    Сасуде славе његове заплењене однеше; поклаше одојчад његову на трговима његовим, младиће његове мачем непријатеља.

Плач 2, 11, 21

10.  Који још незнабожни народ не наследи царство његово и не узе плен његов?

11.  Сав украс његов би одузет; уместо слободнога постаде роб.

12.  И гле, Светиње наше и лепота наша и слава наша опустеше, и оскрнавише их незнабожни народи.

Плач 1,5-10; 2, 1-16

13.  Зашто ћe нам још жи­вот?"

14.  И раздра Мататија и синови његови хаљине своје, и обукоше се у кострет и плакаху горко.

1.Мојс.37,34;  Јов.1,20;  Јона 3,6;  Јес.4,1

15. Α људи цареви, који присиљаваху на отпадништво, дођоше у Модин град, да принесу жртве.

16.   И многи из Израиља приђоше им, a Мататија и синови његови окупише се (посебно).

17.   И цареви људи обратише се Мататији и рекоше му, говорећи: „Господар си, и славан, и велики у овом граду, и ослоњен на синове и браћу.

18.   Сада, дакле, приђи први и изврши наредбу цареву, као што учинише сви народи и људи Јудејци и они који су остали у Јерусалиму; и бићеш ти и дом твој међу пријатељима царевим; и ти и синови твоји бићете прослављени сребром и златом и многим даровима."

19.   И одговори Мататија и рече јаким гласом: „Ако и сви народи, који су у дому царства царевог, послушају њега да одступи сваки од (бого)служења отаца својих, и прихвате наредбе његове,

20.   Но ja и синови моји и браћа моја ходићемо у Завету отаца наших.

21.   Нека нам се смилује (Небо = Бог) да не оставимо Закон и уредбе (= заповести Његове).

22.  Цареве речи нећемо послушати да преступимо (бого)служење наше десно или лево."

23.   И кад престаде говорити речи ове, приступи човек Јудејац пред очима свију да по наредби царевој принесе жртву на олтару (идолском) у Модину.

24.   И виде то Мататија и узревнова, и задрхташе бубрези (= срце) његови, и подиже гњев по правди, и потрчавши закла га на олтару.

25.    И човека царева, који нагоњаше да се принесу жртве, уби у онај час, и олтар сруши.

26.    И поревнова за Закон, као што учини Финес Замврији сину Саломовом.

4 Мој. 25,6-15

27.    И повика Мататија у граду снажним гласом, говорећи: „Сваки који ревнује за Закон и држи се Завета нека изађе за мном!"

28.    И избеже он и синови његови у горе, и оставите све што имадоше у граду.

29.    Тада многи, који искаху правду  (δικαιοσύνην = праведност) и суд (Божији), сиђоше у пустињу да тамо бораве,

Јез.18, 27

30.    Они и синови њихови и жене њихове и стока њихова, јер се над њима умножише зла.

31.    И би јављено царевим људима и војним снагама којe беху у Јерусалиму у граду Давидовом, да људи, који погазише заповест цареву, изиђоше у склоништа (= пећине) у пустињи.

32.    И појурише  за њима многи (војници) и достигавши их утаборише се наспрам њих и спремише против њих рат у дан суботњи.

33.  И рекоше им: „Доста је досад! Изађите и поступите по речи царевој, и живећете."

34.  И рекоше: „Нећемо изаћи, нити ћемо извршити реч цареву да оскврнимо дан суботњи."

35.  И они убрзаше напад на њих.

36.  А ови им не одговорише, нити им каменом узвратише, нити заградише склоништа,

37.   Говорећи: „Умримо сви у простоти (= невиности) нашој.  Сведочи нам Небо и Земља да нас убијате неправедно."

38.   И усташе (војници) против њих на борбу у суботу; и ови изгинуше, и жене њихове и деца њихова и стока њихова, око хиљаду душа људских.

39.   И дознаде Мататија и пријатељи његови, и плакаху над њима горко.

40.   И рече човек ближњему својему: „Ако сви учинимо као што браћа наша учинише, и не будемо ратовали против незнабожаца за душе наше и за уредбе (δικαιώματα = Законске наредбе) наше, сада ћe нас брзо истребити са земље."

41.   И одлучише онога дана, говорећи: „Сваки човек који би дошао против нас да ратује у дан суботњи, ратоваћемо против њега, и нећемо изгинути сви, као што изгинуше браћа наша у збеговима."

42.   Тада се сабра к њима сва заједница (συναγωγή) Асидеја, моћни јунаци из Израиља, сваки добровољац Закона;

43.   И сви који бежаху од зала придодаше се њима и посташе им подршка.

44.   И саставише војну снагу, и нападоше на грешнике у гњеву своме, и на људе безакоња у срџби својој. А остали се разбежаше по незнабожачким народима да се спасу.

45.   И прокружи онаоколо Мататија и пријатељи његови и срушише олтаре (идолске).

46.   И обрезиваху силом децу необрезану, коју нађоше у областима Израиљевим.

47.    И протераше синове гордости; и успеваше дело (Божије) у рукама њиховим.

48. И брањаху Закон од руку незнабожаца и од руку царева, и не дадоше рог (= моћ и победу) грешноме.

Пс. 74,5-6

49.   И приближише се дани Мататијини да умре, и рече синовима својим: „Сада се утврди гордост и покор, и време катастрофе, и гњев јарости.

50.   И сада, децо, ревнујте за Закон и дајте душе своје за Завет отаца наших.

51.   И сећајте се дела отаца наших која учинише у нараштајима својим, и добићете славу велику и име вечно.

52.   Не нађе ли се Аврам веран у искушењу, и урачуна му се у праведност?

l  Mojс. 22, 1-12; Рм. 4,9

53.   Јосиф у време стешњења свога одржа заповест (Божију), и постаде господар Египта.

l Mojс. 39, 4-12; 40, 39-42

54.   Финес, отац наш, ревнујући ревношћу (за Закон), доби завет свештенства вечнога.

4 Mojс. 25,7-13

55.   Исус (Навин) испуњујући реч (Мојсијеву), постаде судија у Израиљу.

4 Mojс. 27,16-23

56.   Халев посведочавајући пред црквом (=сабрањем народним), доби наслеђе земље (обећане).

4 Mojс. 14,6-10.38

57.  Давид у милости (=кротости, побожности) својој, наследи престо царства на векове.

2 Сам. 7, 8-9

58.   Илија, ревнујући ревношћу за Закон, би узнет као у небо.

l Цар. 19,10, 14; 2 Цар. 2, 1

59.        Ананија, Азарија, Мисаил, верујући спасоше се из огња.

Дан. 3,16--18.28

60.  Данило (пророк), у простоти (= невиности), би избављен из уста лавова.

Дан. 6,16.22

61.  И тако схватите из нараштаја у нараштај, да сви који се уздају у Њега, неће ослабити.

62.  И не уплатите се од речи (= претњи) човека грешника, jep je слава његова у ђубрету и у црвима;

63.  Данас се уздигне, а сутра га нема нигде, jep се врати у прах свој, и помисао његова пропаде.

64.  А ви, децо, храбрите се и јачајте у Закону, јер ћете се у њему прославити.

65.  И гле Симеон, брат ваш, знам да је човек од савета, њега слушајте у све дане, он ћe вам бити као отац.

66.  И Јуда Макавеј, силан јунак од младости своје, он ћe вам бити војсковођа и ратоваће рат против народа.

67.  И ви окупите око вас све који извршују Закон, и осветите правду народу вашем.

68.  Узвратите уздарје (=дуг, одмазду) незнабошцима, и пазите на наредбе Закона.

Јез. 25,12-14; Јона 3/4,4.7

69.  И благослови их (Мататија), и би прибројан оцима својим.

70. И умре у сто четрдесет шестој години*; и погребоше га синови његови у гробове отаца његових у Модину. И оплака га сав Израиљ плачом великим.

* 166 г. Пре Хрпста

3.     Похвала Јуди Макавеју. Победа Jудина над Аполонијем. Цар Антиох Епифан иде у Персију, Лисије шаље Горгију и Никанора на Јудеју. Јуда се улогори у Масифи.

1.  И у стаде Јуда звани Макавеј, син његов, уместо њега.

2.  И помагаху му сва браћа његова и сви који се придружише оцу његовом; и ратоваху рат Израиљев с радошћу.

3.  И рашири (Јуда) славу народа својега, и обуче оклоп као див и опаса се бојним оружјем својим, и учини ратове штитећи табор мачем.

4.  И би сличан лаву у делима својим, и као лавић који риче на лов.

l Mojс. 49,9; Ис.31,4

5. И гоњаше безаконике истражујући их, и смутљивце  народа свога спаљиваше.

l Мак. 5,5.44

6.  И устукнуше безаконици од страха његовог, и сви делатељи безакоња смутише се, и би успешно спасење (народа) руком његовом.

7.  И ојађиваше Цареве многе и весељаше Јакова делима својим; и довека ћe се благосиљати спомен његов.

8. И прође кроз градове Јудине, и истреби безбожнике из Јудеје, и одврати гњев (Божији) од Израиља.

1 Мак. 1, 64

9. И поста чувен по имену до краја земље; и сабра оне који погибљаваху.

10.  И сакупи Аполоније (=управник Самарије) незнабошце и из Самарије велику војну си­лу да завојшти на Израиљ.

11.  И дозна то Јуда и изиђе му у сусрет, и порази га, и погуби га; и падоше многи (на смрт) рањени, а преостали побегоше.

12.  И узеше плен њихов, и мач Аполонијев узе Јуда и ратоваше њиме кроз све дане.

13.  И чу то Сирон, начелник војске Сирије, да Јуда сабра скуп и цркву (= заједницу) верних са њиме, који крећу у рат,

14.  И рече: „Степи ћу себи име и прославићу се у цар­ству, и ратоваћу на Јуду и оне с њиме, који ниподаштавају реч цареву."

15.  И реши се (да крене), и узиђе с њиме јака војска безбожника да га помогне да учини освету међу синовима Израиљевим.

16.  И приђе до успона Веторона; и изиђе Јуда малобројан у сусрет њему.

17.  А када (његови) видеше војску где им долази у сусрет, рекоше Јуди: „Како ми будући малобројни можемо ратовати против мноштва толико јаког?  А и исцрпљени смо гладујући данас?"

18.  И одговори Јуда: „Лако се може рукама мало људи сколити мноштво. А нема разлике пред [Богом] Неба да спасава с многима или малобројнима.

1 Сам.14,6

19.  Јер није победа у рату од мноштва војне силе, него је моћ с Неба.

2 Мак. 15,21

20.   Они долазе против нас са мноштвом увреде и безакоња, да би истребили нас и же­не наше и децу нашу, и да нас оплене.

21.   А ми ратујемо за душе наше и за Законске уредбе на­ше.

22.   Зато ћe их Он (= Господ) скршити пред лицем нашим, а ви се немојте бојати од њих."

23.   А када престаде говорити, јуришну изненада међу њих; и скршен би Сирон и војска његова пред њим.

24.   И гонише га низ падину Веторона до равнице; и паде од њих осамсто људи, а остали побегоше у земљу Филистејску.

25.    И завлада страх од Јуде и браће његове и трепет захва­ти незнабошце око њих.

26.   И дође до цара (Антиоха IV Епифана) име његово.  И о војним делима Јудиним говораху сви народи.

27.   А када чу цар Антиох те речи, разгњеви се јарошћу и посла те сабраше војне снаге свег царства његовог, војни табор веома јак.

28.   И отвори ризницу своју и даде плату војсци својој за го­дину, и заповеди им да буду готови за сваку потребу.

29.   И виде да нестаде новца из ризница и доходци земље све су мањи, због неслоге и раздора који створи у земљи укидањем закона који су постојали од првих дана.

30.   И побоја се да неће имати до једном и двапут за трошкове и дарове, које је раније
давао обилном руком, надмашајући претходне Цареве.

31.   И беше у недоумици ду­ше своје веома; па одлучи да иде у Персију и узме данак од земаља (=сатрапија) и сабере новаца много.

32.   И остави Лисија, човека славнога и од рода царскога, над пословима царским од ре­ке Еуфрата до граница Египта.

33.   И да одгаја Антиоха сина његовог док се он не врати.

34.    И предаде му половину војних снага и (бојне) слонове; и даде му наредбе за све што је хтео, и за становнике Јудеје и Јерусалима:

35. Да пошаље против њих војну силу да скрши и уништи моћ Израиљеву и остатак (το κατάλειμμά) Јерусалима, и да избрише спомен њихов из тог места

2 Цар. 19,30--31;Рм. 11,5

36.    И да настани синове туђинце у свим границама њиховим и коцком подели земљу њихову.

37.    И цар узе преосталу по­ловину војних снага и крете из Антиохије, из града царства свога, године сто четрдесет седме*, и пређе Еуфрат реку и прохођаше горње земље.

465 г. пpe Христа

38.    A Лисија изабра Птолемеја сина Дорименова, и Никанора и Горгију, људе силне између пријатеља царевих,

39.    И посла са њима четрдесет хиљада људи и седам хиљада коњице да нападну земљу Јудину и опустоше je по речи царевој.

40.    И одоше са војном силом њиховом; и дођоше и улогорише се близу Емауса на земљи равници.

41.    И (кад) чуше трговци те земље за име њихово, узеше сребра и злата врло много и свеза (= окова) и дођоше у табор да купе синове Израиљеве као робље (кад их буду заробили).  И овима (Лисијевим) придружише се војна сила Сирије и земље иноплеменика.

42.    И виде Јуда и браћа његова да се зла умножише и да војне силе продиру у области њихове; и дознаде за речи цареве којима je заповедно да учине народу (његовом) погибао и коначно затирање (συντέλειαν).

43.    И рече сваки ближњему својему: „Да подигнемо из поништења народ наш и да ратујемо за народ наш и за Светиње (своје)."

44.    И сабра се збор (συναγωγή) да буду спремни за рат и да се моле и вапију за милост и милосрђе (Божије).

45.   И Јерусалим беше ненастањен као пустиња, не беше улазећег и излазећег од деце његове, и Светиња (= Храм) беше поражена, и синови туђинаца беху у тврђави (Јерусалимској), стану незнабожаца. И узе се весеље из Јакова, и неста свирале и гусала.

Јерем. 33/40 10.12; Ис. 24,8-10

46.    И сабраше се (Јудеји) и дођоше у Масифу наспрам Јерусалима, jep у Масифи беше раније место молитве Израиљу.

Суд. 20,1

47. И постише се онај дан, и оденуше се у кострет, и пепелом посуше главе своје, и раздреше хаљине своје.

48.   И отворише књигу Закона (да потраже) оно о чему незнабошци питају кипове својих идола.

49.   И донесоше одежде свештеничке, и првине плодова и десетине, и доведоше назореје који испунише дане (завета свога).

4Мојс.6,1-13

50.   И завапише гласом ка Небу, говорећи: „Шта да учинимо с овима, и где да их одведемо?

51. И Светиње Твоје гажене су и скрнављене, и свештеници  су Твоји у жалости и понижењу.

3 Мак.2,18

52. И ево незнабошци се сабраше против нас да нас истребе. Ти знаш шта смишљају на нас.

53.   Како можемо одолети пред лицем њиховим, ако нам Ти не помогнеш?"

54.   И затрубише у трубе и повикаше гласом великим.

55.   И потом постави Јуда старешине народу: хиљадуначелнике, и стоначелнике, и педесетоначелнике, и десетоначелнике.

2 Mojc.18,25

56.   И рече онима који грађаху куће, и онима који се жењаху, и који сађаху винограде, и страшљивима: да се, сходно Закону, врате сваки својој кући.

5. Мојс. 20, 5-8

57.   И подиже се војни табор и улогори се јужно од Емауса.

58. И рече Јуда: „Опашите се и будите синови јуначки, и будите спремни ујутро за бој против ових незнабожаца који су се окупили против нас да истребе нас и Светиње наше.

2 Мојс.12,11;  2 Сам. 2,7

59.   Јер боље нам je умрети у рату него да гледамо зло народа нашега и Светиња.

60.   И како буде воља на Небу, тако ћe и бити!"

4.     Битка код Емауса, Jудина Победа над Горгијом и Лисијем. Очишћење Жртвеника и Храма у Јерусалиму и празновање обновљења (= Ханука).

1.    И узе Горгија пет хиљада људи и хиљаду коњице изабране; и отиде та војска ноћу,

2.    Да би напала на војни логор Јудејаца и поразила их изненада; а синови тврђаве (Јерусалимске) беху му водичи.

3.   И чу то Јуда, и отиде он и јунаци да ударе на војску цареву у Емаусу,

4.   Док још беху војне снаге расуте ван табора.

5.   И дође Горгија у логор Јудин ноћу и не нађе никога; и тражаше их у горама, јер како рече: „Они беже од нас".

6.   И заједно с јутром појави се Јуда у равници са три хиљаде људи, али штитове и мачеве не имадоше, као што хтедоше.

7.   И видеше војни табор незнабожаца јак и с оклопима, и коњицу око њега, и они беху научени за рат.

8.   И рече Јуда свojим људима: „Не бојте се мноштва њихова, и напада њихова не уплашите се!

9.   Сетите се како бише спашени оци наши у Црвеном мору, када их гоњаше фараон са војском.

2 Mojс. 14,13-31

10.  И сада, завапимо к Небу (= Богу), не би ли нас помиловао, и сетио се Завета отаца наших, и скршио ову војску пред лицем нашим данас.

11.  И познаће сви народи да постоји Избавитељ и Спаситељ Израиљу."

Пс. 48,14;  Ис. 41,14

12.  И подигоше иноплеменици очи своје и видеше ове (Јудејце) да долазе са супротне стране,

13.  И изиђоше из логора у бој.  И затрубише војници Јудини,

14.   И сукобише се, и поражени бише незнабошци, и побегоше у долину,

15.  A задњи сви падоше од мача. И гонише их (Јудејци) до Газирона (= Газера) и до равница Идумејских и Азота и Јамније. И падоше од њих око три хиљаде људи.

16.  И поврати се Јуда и војна сила његова од гоњења за њима,

17.  И рече народу: „Не лакомите се на плен, jep je рат наспрам нас;

18.  И Горгија и војна сила на гори су близу нас. Него станите сада против непријатеља наших и ратујте на њих, а после ћете слободно узети плен."

19.  Још док Јуда завршаваше, појави се један део (војске) извиђајући са горе;

20.  И видеше да су (њихови) поражени и запаљен им логор, јер дим који се види сведочаше о томе;

21.  И схвативши то, веома се уплашише; видећи још и Jyдин војни табор у долини готов у бојном поретку,

22.  Побегоше сви у земљу иноплеменика (= Филистејаца).

23.  И поврати се Јуда ради плењења логора; и узеше много злата и сребра, и јакинта и порфире морске (=плавог и црвеог скерлета), и богатство велико.

24.  И вративши се хваљаху и благосиљаху Небо (говорећи) - "Јер је добро, јер је довека милост Његова!"

25. И наста спасење велико Израиљу у онај дан.

2 Дневн.20,21;  Пс. 135, 1;  1 Сам. 14,45 19,5

26. A који се од иноплеменика спасоше, дошавши испричаше Лисију све шта се догодило.

27.   А он чувши то, смути се и паде у чамотињу, jep се догоди Израиљу не оно што он хтеде, и збило се не оно што му је цар заповедно.

28.   И у следећој години сабра (Лисије) шездесет хиљада изабраних људи и пет хиљада коњице, да завојшти на њих.

29.   И дођоше у Идумеју и улогорише се у Ветсури. И сусрете их Јуда са десет хиљада људи.

30.   И виде (Јуда) силни војни табор, и помоли се и рече: „Благословен си, Спаситељу Израиљев, Који си скршио налет дива (= Голијата) руком слуге Твога Давида, и предао си војни табор иноплеменика (= Филистеја) у руке Јонатана, сина Сауловог, и носиоца оружја његовог.

1 Сам. 17, 4-50; 14, 6-14

31.   Тако предај војску ову у руке народа Твога Израиља, и нека се посраме са пешадијом и коњицом својом.

32.   Дај им страшљивост и расточи дрскост моћи њихове, и нека се поколебају поразом својим.

33.   Обори их мачем љубитеља Твојих, и нека Те хвале у песмама сви који знају Име Твоје."

34.   И сударише се међу собом, и паде из табора Лисијевог око пет хиљада људи, и падоше наспрам њих (= Јудеја).

35.  A Лисија, видевши настали пораз (τροπήν= бекство) његове војске, a Јудине војске показану смелост и како су готови или живети или умрети јуначки, врати се у Антиохију; и најмљујући странце умножаваше војску смишљајући да опет пође у Јудеју.

36.  А рече Јуда и браћа његова: „Ево поражени бише непријатељи наши. Узађимо (у Јерусалим) да очистимо Светиње (Храма) и обновимо (= осветимо) их.

37.  И сакупи се сав табор и узиђоше на гору Сион (= гору Храма).

2 Mак. 10,1

38.  И видеше Светињу опустошену и Жртвеник оскрнављен и врата (Храма) спаљена, и у предворјима растиње порасло као у шуми или као у некој гори, и ћелије (са оставама) разрушене.

39.  И раздреше хаљине своје, и ридаху ридањем великим, и посуше пепео по глави својој

40. И падоше лицем на земљу, и затрубише трубама знамења, и завапише ка Небу.

41. Тада нареди Јуда војницима да нападну на оне (војнике) у тврђави, док он очисти Светиње.

42. И изабра свештенике непорочне, добровољце Закона.

3 Мојс. 21-22 гл.

43.  И очисти Светиње, и уклонише камење оскрнављено на место нечисто.

2 Мак.10,3

44.  И већаху за оскрнављени Жртвеник свеспаљеница: шта ћe са њиме учинити?

45.  И дође им савет добри да га сруше, да им не буде на срамоту што су га незнабошци оскрнавили; и срушише Жртвеник.

46.  И одложише камење на гору Храма, на место погодно, док не дође Пророк да да одговор о њима.

47.  И узеше камење нетесано, сходно Закону, и озидаше Жртвеник нови као претходни.

5 Мојс. 27,5-6

48.   И изградише Светињу и све унутар Храма и предворја осветише.

49.   И начинише свете сасуде, нове, и унеше свећњак и жртвеник кадиони и сто хлебни у Храм.

50.   И кадише на Жртвенику и запалише светиљке на свећњаку и светљаху у Храму.

51.   И поставише хлебове на сто и простреше завесе.  И свршише сва дела која чињаху.

52.    И уранише рано двадесет петог (дана) месеца деветог - то је месец Хаселев (Кислев) - године сто четрдесет осме*.

l Мак.1,54; 2 Мак. 10, 5

*14. децембра 164 г. пpe Христа

53. И принеше жртву по Закону на новом Жртвенику свеспаљеница који подигоше.

54. У време и у дан у који га оскрнавише  незнабошци, у тај дан се обнови уз песме и гусле и харфе и кимвале.

1Днев 1.15,16;  1. Мак. 13,51;  Мак. 10, 5

55.   И паде сав народ ничице и поклонише се, и благословите на Небу Добропомоћника њиховог (τον Εύοδώσαντα = Онога који их je добро водио путем).

56.   И празноваху обновљење Жртвеника осам дана, и принеше жртве свеспаљенице с радошћу, и принеше жртве спасења и захвалнице.

2 Днев 33, 16

57. И украсише прочеље Храма венцима златним и штитовима, и обновише врата, и ћелије (с оставама) ставивши им врата.

58.   И наста веома велика радост у народу, и избрисана би незнабожачка срамота.

59.   И одредише Јуда и браћа његова и сва црква (= заједница) Израиљева да се празнују дани обновљења Жртвеника у време своје сваке године осам дана, од двадесет петог месеца Хаселева, са радошћу и весељем.

2 Mак. 10, 8

60. И изградише у време оно гору Сион, унаоколо зидове високе и куле утврђене, да не би дошли незнабошци и погазили (= оскрнавили) их, као што учинише раније.

61. И поставише онде посаду војну да чувају (гору Сион); и утврдише тако и Ветсуру да је чувају да народ има тврђаву наспрам Идумеје.

5.     Победнички иоход Макавеја изван Јудеје: на Идумеју u Амонићане, у Галилеју и Галадиту преко Јордана — да ослободе прогоњене Израиљце.

1. И би кад чуше околни незнабошци да је саграђен Жртвеник и обновљена Светиња (Храма) као раније, разљутише се веома;

2.   И одлучише да истребе род Јаковљев, оне који беху међу њима. И почеше у народу убијати и истребљивати.

3.   И ратоваше Јуда против синова Исавових у Идумеји, у (области) Акраватини, јер (тамо) опколише Израиљце; и порази их поразом великим и сакруши их, и узе плен њихов.

4.   И опомену се злобе синова Вејана, који беху народу (Израиљском) замка и саблазан, јер их сретаху заседама на путевима.

5.    И бише од њега опкољени у кулама, и нападе на њих и прокле их (=уништи их)\ и запали им куле огњем са свима који беху у њима.

6.  И пређе даље на синове Амонове, и нађе руку јаку и народ многи и Тимотеја вођу њиховог;

7.  И учини многе бојеве против њих, и бише сатрвени пред лицем његовим, и порази их.

8.   И заузе (град) Јазир и кћери његове (=подручја његова), и врати се у Јудеју.

9. И сакупише се незнабошци који су у Галаду на Израиљце који су у њиховим пределима, да их истребе, и (ови) побегоше у тврђаву Датему.

10.  И послаше писма Јуди и браћи његовој, говорећи: „Окупили су се на нас незнабошци који су око нас да нас униште,

11.  И спремају се да дођу и заузму тврђаву у коју смо се склонили, и Тимотеј предводи војну силу њихову.

12.  Зато сада, дођи и избави нас из руке њихове, јер паде мноштво од наших;

13.  И сва браћа наша која су у земљи Товијиној убијена су, и заробише жене њихове и децу и имовину, и погубите тамо око једну хиљаду људи."

14.  Још док се посланице читаху, и гле дођоше други гласници из Галилеје, који раздреше хаљине своје казујући слично претходним речима, говорећи:

15.   „Окупили су се на нас из Птолемаиде и Тира и Сидона, и сва Галилеја иноплеменика, да нас искорене."

16.   Како чу Јуда и народ те речи, сабра се црква (=скупштина) велика да се саветују шта да учине за браћу своју која су у невољи и нападнути су од њих (=од непријатеља).

17.   И рече Јуда Симону брату својем: „Изабери себи људе и иди те избави браћу своју која су у Галилеји, a ja и Јонатан брат мој поћи ћемо у Галадиту".

18.   И остави Јосифа сина Захаријина и Азарију, за вође народу, са осталом војском у Јудеји ради чувања (одбране).

19.   И заповеди им говорећи: „Штитите народ овај и немојте започињати рат са незнабошцима док се ми не вратимо".

20.   И издвојише се Симону три хиљаде људи да иду у Галилеју, a Јуди осам хиљада људи у Галадиту.

21.   И отиде Симон у Галилеју и учини бојеве многе против незнабожаца, и бише сатрвени незнабошци од лица његовог;

22.   И гоњаше их до врата Птолемаиде. И падоше из незнабожаца око три хшьаде људи, и узе плен њихов.

23.  И узе (Јудеје) који беху у Галилеји и у Арватима, са женама и децом и свим њиховим имањем, и доведе их у Јудеју са великим весельем.

24.  A Јуда Макавејац и Тонатан брат његов, пређоше Тордан и ходите три дана нута у пустињи.

25.  И сусретоше Навутејце (=Арапе), а ови их сретоше мирољубиво, и приповедаху им све што се десило браћи њиховој (Јудејима) у Галадити,

26.  И да су многи од њих затворени у Восори и Восору, у Алеми, Хасфу, Македу и Карнаину, и све су то градови утврђени и велики.

27.  И у другим градовима Галадите затворени су, и за сутра се спремају (незнабошци) да нападну тврђаве, и узму их, и истребе све њих у један дан.

28.  И окрете изненада Туда и вој ска његова пут кроз пустињу за Восору, и заузе град и поби све мушко оштрицом мача и узе сав плен њихов и запали га огњем.

29.   И отиде одатле ноћу и дође до тврђаве (Датема).

30.   И кад би ујутру подигоше (Јудеји) очи своје и гле народ велик, којему не беше броја, носећи лествице и справе да заузму тврђаву, и нападаху на њих.

31.   И виде Јуда да је борба почела, и вика из града узиђе до неба с трубама и јаком виком;

1.Сам. 5,12

32.   И рече људима војницима: „Борите се данас за браћу вашу!"

33.   И изађе са три војне трупе с леђа њима, и затрубите трубама и повикаше у молитви.

34.   И позна војска Тимотејева да je то Макавејац, и побегоше од лица његова. И порази их великом раном, и падоше између њих онога дана око осам хиљада људи.

35.   И скрену (Јуда) у Алему и нападе на њу, заузе je и поби све мушко у њој и узе плен њен и запали је огњем.

36.   Одатле отиде и заузе Хасфу, Макед и Восор и остале градове Галадите.

37.   И после ових речи (= догађаја), прикупи Тимотеј другу војску и улогори се наспрам Рафона, на другој страни потока.

38.   И посла Јуда да извиде војни логор, и саопштише му говорећи: „Окупљени су с њиме сви незнабишци који су око нас, војска је врло велика.

39.   И Арапе су најмили у помоћ себи, и улогорили се преко потока готови да дођу у рат на тебе." И пође Јуда на сусрет њима.

40 И рече Тимотеј старешинама војске своје, када се приближаваше Јуда и његова војска на поток водени: „Ако пређе нама први, не можемо издржати против њега, јер je јак и надјачаће нас.

41.   Ако ли се пак уплати и улогори преко реке, прећи ћемо њему, и надјачаћемо га."

42.   А кад се приближи Јуда потоку воденом, постави писаре народне на потоку и заповеди им говорећи: „Немојте пустити ни једног човека да разапне шатор, него нека сви крећу у борбу".

43.   И пређе против њих први и сав народ за њиме; и бише поражени пред лицем његовим сви незнабошци, и бацише оружје своје у храм (идолски) у Карнаину.

44.   И заузе (Јуда) тај град, и храм запали огњем, са свима који беху у њему. И би поражен Карнаин, и не могаше више супротставити се пред лицем Јудиним.

45.   И сабра Јуда сав Израиль, оне у Галадити, од малога до великога, и жене њихове и децу њихову и имовину, скуп веома велики, да дођу у земљу Јудину.

46.   И дођоше до Ефрона, и то je град велики на путу (у земљу), веома утврђен, и није било могуће мимоићи га десно или лево, него (само) кроз њега проћи.

2 Мак. 12,27

47.  И закључаше се они из града и запречише врата камењем.

48.  И посла им Јуда (поруку) с речима мирољубивим, говорећи: „Да прођемо кроз земљу вашу одлазећи у земљу нашу, и нико вам неће нанети зла, само ћемо пешке проћи". И не хтедоше отворити му.

49.    И нареди Јуда да се објави по војсци да се сваки построји на месту у којем je.

50.  И постројише се борци војске, и нападаху на град цели дан онај и целу ноћ, и предаде се град у руке његове.

51.  И погуби све мушко оштрицом мача, и искорени град и узе плен његов, и прође кроз град преко побијених.

52.  И пређоше Јордан у равницу велику наспрам Ветсана (=Скитопоља).

53.  A Јуда сакупљаше оне последње (=заостале у колони) и утешаваше народ током целог пута, док не дођоше у земљу Јудину.

54.  И узађоше на гору Сион у радости и весељу, и принесоше жртве свеспаљенице, јер не паде нико од њих док се не вратише у миру.

2 Мак. 12, 31

55. А у дане у које беше Јудаи Јонатан у земљи Галадској, и Симон брат његов у Галиле ји наспрам Птолемаиде,

56.   Чу Јосиф син Захаријин и Азарија, вођа војске, за добре подвиге (των άνδραγαθιών) и за рат, шта све учинише (Макавеји).

57.   И рекоше: „Стецимо и ми себи име и пођимо да ратујемо против незнабожаца око нас".

58.   И наредише онима из војске која беше с њима, и пођоше на Јамнију.

59.  И изиђе Горгија из града и људи његови на сусрет њима за борбу.

60.  И би поражен Јосиф и Азарија, и гоњени бише до граница Јудеје; и падоше у онај дан од народа Израшьског око две хиљаде људи.

61.  И би велики пораз у народу Израиљевом зато што не послушаше Јуду и браћу његову, сматрајући да he учинити подвиге (άνδραγαθήσαί).

62.  Али они не беху од семена оних људи којима je дат спас Израиљу руком њиховом.

63.  А муж (племенити) Јуда и браћа његова прославите се веома пред свим Израшъем и свима незнабошцима где год се чуло за име њихово.

64.   И окупљаху се око њих похваљујући их.

65.   И изиђе Јуда и браћа његова и ратоваху против синова Исавових у земљи јужној, и порази Хеврон и кћери његове (=села његова), и сруши утврђења његова и куле његове запали унаоколо.

66.   И подиже се да иде у земљу иноплеменика, и похађаше Марису.

67.   У онај дан падоше свештеници у борби, хотећи да учине подвиге (άνδραγαθήσαί), кад изиђоше и они у борбу без савета (Јудиног).

68.    И скрете Јуда у Азот, земљу иноплеменика (=Филистеја), и поруши олтаре њихове и кипове богова њихових спали огњем, и заплени плен градова, и врати се у земљу Јудину.

6.        Смрт Антиоха Епифана. Јуда опседа тврђаву у Јерусалиму. Поход новог цара Антиоха V са Лисијем, битка код Ветзахарије: Елеазар убија слона, цар заузима Ветсуру и опседа Сион. Примирје, цар даје верску слободу Јудејима.

1.  А цар Антиох (IV Епифан) прохођаше горње земље (=на Иранској висоравни), и чу да има у Персији Елимаида град, славан богатством сребра и злата;

2 мак. 9, 1-2

2.   И храм у њему веома богат, и тамо војни предмети златни и оклопи и оружје, што je тамо оставио Александар син Филипов, цар Македонски, који први царова међу Јелинима.

1 Mак. 1,1

3.  И дође, и покуша узети град да га оплени, и не могаше, јер би јављена намера његова онима у граду.

4.  И супротставише му се они у рат, и побеже, и отиде оданде са великом жалошћу да се врати у Вавилон.

5.  И дође неко у Персију казујући му да су поражене војске његове кој е су ишле у земљу Јудејску

2 Мак. 9, 3

6.  „И отиде, (рече), прво Лисије са јаком војском, и би поражен од лица њихова, и надјачаше оружјем и снагом и пленом многим што узеше из војних логора које поразите;

7.  И срушише мрзост (=идол Зевсов) што га подиже (Антиох) на Жртвенику у Јерусалиму, и Светињу (=Храм) као и пре окружшпе зидовима високим; и Ветсуру, град његов (= царев)"

8.   И би, када цар чу вести ове, пренерази се и потресе веома, и паде у постељу разболевши се од јада што му не би како је замислио.

9.   И би тамо више дана, jep изнова дође на њега велики јад, и сматраху да умире.

10. И позва све своје пријатеље, и рече им: „Одступи сан од очију мојих, и срце ми се сломи од бриге.

11.   И рекох срцу (своме): „До какве ли жалости дођох и буре велике, у којој сам сада? А добар и омиљен бејах у власти мојој.

12.   Сада пак сећам се зала·која учиних у Јерусалиму, и узех све сасуде сребрне и златне у њему, и послах да без разлога искорене  становнике Јудеје.

13.   Схватих, дакле, да ме због њих снађоше зла ова, и ево пропадам од великог јада у земљи туђој."

14.   И дозва Филипа, једнога од пријатеља својих, и постави га над свим царством својим.

2 Мак 9,29

15.   И даде му круну и плашт свој и прстен (с печатом), да васпитава Антиоха сина његовог и одгоји га да царује.

16.   И умре тамо Антиох цар године сто четрдесет девете*.

*163 г. пре Христа

17.   И дознаде Лисије да je цар умро, и постави да царује Антиох (V) син његов, кога je одгајивао у детињству, и надену му име Евпатор.

18.    А они у тврђави (Јерусалимској) стешњаваху Израиљ око Светиње (Храма), и тражаху зла свакако, и беху подршка незнабошцима.

19. И одлучи Јуда да их искорени. И сазва на збор (έξεκκλησίασέ) сав народ за опсаду против њих.

5 M ojс. 4,10

20. И окупите се заједно и опседаху je године сто педесете*. И начинише против њих стрелоизбациваче и опсадне справе.

*162 г. пpe Христа

21.   И изиђоше неки од њих из опсаде; и њима се придружише неки од безбожних из Израиља,

22.   И отидоше цару (Антиоху V) и рекоше: „Докле ћеш чекати да не извршиш правду (κρίσιν- суд) и не осветиш браћy нашу?

23.   Ми добровольно служисмо оцу твоме, и владасмо се по ономе што je он говорио и следовасмо наредбе његове.

24.   И због тога синови народа нашега опседају око тврђаве, и отуђују се од нас; уз то и које од нас нађу убијају, и наше наслеђе (=имовину) разграбљују.

25.   И не само на нас пружише руке, него и на све границе њихове (= изван Јудеје).

26.   И ево, опколише данас тврђаву у Јерусалиму да је заузму, a Светињу и Ветсуру су оградили утврђењем.

27.   И ако их не предухитриш брзо, они ће учинити више од овога, и нећеш их моћи зауставити."

28.  И разгњеви се цар (Антиох V Евпатор) кад то чу, и окупи све пријатеље своје, начелнике војне силе и оне над коњицом;

29. И од других царева и морских острва дођоше му најамничке војске.

30.   И би број војних снага његових сто хиљада пешадије и двадесет хиљада коњице и тридесет два слона научена ратовању.

31.   И дођоше преко Идумеје и опседнуше Ветсуру, и ратоваху дана много, и начинише опсадне справе. Но изиђоше (Јудеји из опсаде) и запалите их огњем и борите се мушки.

32.   И подиже се Јуда од тврђаве (Јерусалимске) и улогори се у Ветзахарији насупрот табору царевом.

33.   И порани цар ујутро и покрену табор у стремљењу своме по путу ка Ветзахарији, и распореди се војска за борбу и затрубите трубама.

34.   И слоновима показаше крв од грожђа и дудова, да их подстакне на борбу.

35.   И разместите животиње међу бојне редове, и придодаше сваком слону хшьаду пешака у оклопима од ланаца и са бронзаним шлемовима на главама њиховим, и по пет стотина изабрана коњаника придодата свакој животињи.

36.   Они (коњаници) на време бијаху тамо где би била звер, и где год би она пошла ишли би зај едно не одвајајући се од ње.

37.   И беху на њима куле дрвене утврђене и одбрамбене на свакој звери, повезане на њој подвезима, и на свакој по три војника, који ратоваху на њима, и Индијац (вођа) њен.

38.   И осталу коњицу постави с je дне и с друге стране, на два краја војске, да нападају и да штите у бојном строју.

39.   А кад обасја сунце по златним и бакарним штитовима, одбљеснуше од њих горе и засјаше се као пламене зубље.

40.   И разви се један део бојног реда царевог по горским висовима, а други по низини, и иђаху у чврстом и уређеном поретку.

41.   И дрхташе сви који чујаху јеку мноштва њиховог и топот покрета масе и звекет оружја, јер беше бојни строј велик и јак.

42.   И ступи Јуда и његов бојни строј у борбу; и падоше из царевог табора шест стотина људи.

43.   И виде (брат му) Елеазар, звани Аварон, једнога од слонова покривеног оклопом царским, и беше далеко већи од свих зверова, и помисли да je на њему цар;

44.   Па жртвова себе да спасе народ свој и стекне себи вечно име.

45.   И појури слону са смелошћу у сред бојног строја, и убијаше десно и лево, и раздвајаху се од њега тамо и овамо.

46.   И продре до под слона и прободе га одоздо, и уби га. И паде (слон) на земљу преко њега, и он умре онде.

47.   И видеше (Јудеји) снагу царства и јуриш војске, те отступише од њих.

48.   А они из табора царевог кретоше горе у Јерусалим да их тамо сретну; и завојшти цар на Јудеју и на гору Сион.

49.   И учини мир са онима из Ветсуре, и изиђоше из (тог) града, јер не беше тамо хране да би се затворили у њега, јер беше суботња година земљи.

2 Моjс.23,10-11;  4 Mојс.25,4-7

50.   И заузе цар Ветсуру, и постави тамо посаду да је чувају.

51.  И опседаше  Светињу (Храма) много дана, и постави тамо стрелобацаче и опсадне справе и пламенобацаче и каменобацаче и скорпионе, да би избацивали стреле и праћке.

52.   А начинише и ови (Јудеји) справе наспрам справа њихових, и ратоваху много дана.

53.   А хране не беше у оставама због тога што беше седма (суботња) година, а и они (=Jудеји избеглице) који се из незнабожаца спасаваху у Јудеји појели су остатке хране из остава.

54.   И остадоше у Светињи (Храма) малобројни људи, јер их надвлада глад, а остали се разиђоше сваки у своје место.

55.   И чу Лисије да je Филип, кога је цар Антиох (IV), док join беше жив, оставио да одгаји Антиоха (V) сина његовог да царује,

56.   Вратио се из Персије и Мидије и са њим војске које су ишле с царем, и да тражи да преузме послове (царства).

57.   И пожури нагло да оде (од тврђаве) и каже цару и вођама војске и људима: „Ми оскудевамо свакодневно, и хране нам je мало, и место на које нападамо утврђено je, a предстоје нам поел ови царства.

58.   Зато сада, дајмо десницу (мира) овим људима (Јудејцима) и склопимо мир с њима и са свим народом њиховим;

59.   И допустимо им да следе за Законима својим као раније, јер због Закона својих, које ми укинусмо, они се разгњевише и учинише све ово."

60.  И допаде се реч пред царем и великашима, и посла к њима да склопе мир, и они прихватише.

61.  И закле им се цар и великаши; и на то изађоше (опседнути) из утврђења.

62.  И узиђе цар на гору Сион, и виде утврђење Места, и погази заклетву којом се закле, и заповеди да сруше зид около (Храма).

63.  И отиде брзо и врати се у Антиохију, и нађе Филипа где влада градом, и завојшти на њега, и заузе град силом.

7      Нови цар Димитрије I Сотир шаље Вакхида и првосвештеника Алкима на Јудеју. Никаноров поход на Јудеју, претња Храму, пораз код Адасе и смрт његова.

1.  Године сто педесет прве* изиђе Димитрије  ( I Сотир), син Селевка (IV Филопатора), из Рима, и искрца се са малим бројем људи у (jeдан) приморски град и зацари се тамо.

*161 г. пpe Христа

2.  И би, када он улажаше у дом царства отаца својих, ухватише војне снаге Антиоха (V Евпатора) и Лисија, да их доведу њему.

3.  А кад му јавише ствар, он рече: „Не показујте ми лица њихова".

4.  И поби их војска. И седе Димитрије на престо царства свога.

5.  И дођоше к њему сви људи безаконици и безбожници из Израиља, и предвођаше их Алким, који се намерио да буде (прво)свештеник.

6.  И оптуживаху народ пред царем, говорећи: „Јуда са браћом његовом погуби све пријатеље твоје, и нас растера из земље наше.

7.  Зато сада, пошаљи човека којему верујеш, и отишавши нека види сву погибао коју учини (Јуда) нама у земљи царевој, и нека казни њих и све који их помажу."

8.  И изабра цар Вакхида између пријатеља царевих, управитеља области с ову страну реке (Еуфрата) и моћнога у царству и вернога цару.

9.  И посла њега и Алкима безбожнога, којему одобри (прво)свештенство, и заповеди му да учини освету међу синовима Израшьевим.

10.   И отидоше и дођоше са великом војском у земљу Јудину. И послаше гласнике Jyди и браћи његовој речима мирољубивим са лукавошћу.

11.   Али они (Макавеји) не придадоше пажњу речима њиховим, jep видеше да су дошли са великом војском.

12.   Сабра се (ипак) код Алкима и Вакхида скуп књижевника (=законозналаца) да праведно размотре ствар.

13.   А први Асидеји („Хасидим " = Побожни) беху међу синовима Израшьевим и тражаху од њих мир.

14.   Јер рекоше: „Човек свештеник од семена Ароновог дође с војском, и неће нам учинити неправду".

15.   И овај говораше с њима речи мирољубиве, и закле им се говорећи: „Нећемо тражити зла вама и пријатељима вашим".

16.   И повероваше му. А он ухвати између њих шездесет људи и поби их у je дан дан, по речи коју написа Пророк:

17.   „Тела преподобних („хасидим") Твојих и крв њихову про лише око Јеру салима, и не беше ко да их сахрани".

Пс. 78/79, 2-3

18.   И нападе страх и трепет од њих на сав народ, jep рекоше (Израшьци): „Нема у њима истине и суда (=правде), jep погазише договор и заклетву којом се заклеше".

19.   И отиде Вакхид из Jepyсалима и улогори се код Витзете, и посла те похваташе многе од оних људи који њему беху добегли, и неке од народа, и закла их (и баци) у велики бунар.

20.  И предаде управи земље Алкиму и остави с њим војску да му помаже; и врати се Вакхид цару.

21.  И вођаше Алким борбу око првосвештенства.

22.  И сабраше се к њему сви који смућиваху народ свој, и овладаше земљом Јудином, и учинише велику рану у Израиљу.

23.  И виде Јуда (Макавеј) све зло које учини Алким и они с њиме међу синовима Израиљевим више него незнабошци.

24.   И изиђе у све пределе Јудеје унаоколо, и учини освету међу људима који су одбегли (непријатељима), и бише спречени да ходе по земљи.

25.   А када виде Алким да ојача Јуда и они с њиме, и позна да се не може супротставити њима, врати се цару и оптужи их зло.

26.   И посла цар Никанора, једнога од славних великаша својих, који је мрзио и непријатељевао Израшьу, и заповеди му да искорени (тај) народ.

27.   И дође Никанор у Јерусалим са многом војском и посла Јуди и браћи његовој (поруку) мирољубивим речима са преваром, говорећи:

28.   „Нека не буде борбе између мене и вас; доћи ћу са неколико људи да видим ваша лица с миром".

29.   И дође Јуди, и поздравише један другога мирно. А непријатељи беху спремни да зграбе Јуду.

30.   И дојавише ту ствар Јуди да je с преваром дошао к њему, и побоја се од њега, и не хтеде више видети лице његово.

31.   И дознаде Никанор да би откривена намера његова, и изиђе на сусрет Јуди у рату, близу Хафарсалама.

32.   И падоше од Никанорових људи око пет стотина, и (остали) побегоше у град Давидов (=у Tврђаву).

33.   И после тих речи (=збивања) узиђе Никанор на гору Сион. И изиђоше неки од свештеника из Светиње (Храма) и од старешина народних да га поздраве миролюбиво и да му покажу жртву свеспаљеницу приношену за цара.

34.   И наруга им се, и исмеја их, и оскврни их, и говораше надмено (=6огохулно).

35.   И закле се гњевом, говорећи: „Ако се не преда Туда и војни табор његов у руке моје сада, биће кад се вратим у миру, да ћу запалити овај Храм". И отиде са гњевом великим.

2 Мак. 14, 33

36. И уђоше свештеници и стадоше пред лицем Жртвеника и Храма и плакаху, и рекоше:

37. „Ти си, (Господе), изабрао Дом овај да се призива Име Твоје у њему, да буде Дом молитве и мољења народу Твоме.

1 Цар. 8, 43.29. 59

38.   Учини освету на овоме човеку и његовој војсци, и нека падну од мача! Опомени се хуљења његових и не да] им останка!"

39.   И изиђе Никанор из Јерусалима и улогори се у Веторону, и срете га (=придружи се) војска из Сирије.

40.   A Јуда се улогори у Адаси са три хиљаде људи. И помоли се Јуда и рече:

41. „Када послани од цара Асирског (Сенахерима) богохулише, изиђе Анђео Твој, (Господе), и поби међу њима сто осамдесет пет хиљада.

2 Цар. 19, 35;  2 Мак. 8, 19; 15, 22

42.    Тако сатри војску ову пред нама данас, и нека познају остали да зло говорите на Светиње Твоје; и суди му по злоби његовој!"

43.    И сукобише се војске у боју тринаестога (дана) месеца Адара; и скрши се табор Никаноров, и паде он први у

2 Мак. 15, 28

44. А кад виде табор његов да Никанор паде, бацише оружје своје и побегоше.

45.   И гонише их (Јудеји) један дан пута од Адасе док не дођоше у Газиру, и трубљаху за њима трубама знамења.

46.   И изиђоше из свих села Јудеје унаоколо и опколише их; и повратише се једни на друге; и падоше сви од мача и не оста од њих ни један.

Ис.Нав.8,22

47.   И узеше (Јудеји) плен и добит, и главу Никанорову одсекоше и десницу његову коју испружи гордо, и донесоше и обесише пред Јерусалимом.

2 Мак. 15, 35

48.   И обрадова се народ веома много, и празноваху дан онај као дан великог весеља.

49.   И одредише да празнују сваке године тај дан тринаестог Адара.

50.   И смири се земља Јудина за мало дана.

8.     О Римљанима и савез Јевреја с њима.  Писмо Римљана Јудејцима.

1.   И чу Јуда за име (= славу) Римљана: да су моћни снагом, и да су благонаклони према свима који им се придружују, и са онима који им приђу склапају пријатељство; и да су моћни снагом.

2.   И испричаху му њихове ратове и храбре подвиге (τάς άνδραγαθίας) које чинише међу Галима, и да их надвладаше и потчинише под данак;

3.   И шта учинише у земљи Шпанији да овладају тамо рудницима сребра и злата.

4.   И овладаше свим оним подручјем разборитошћу (τη βουλή) својом и стрпљивошћу; а место беше врло далеко удалено од њих. И цареве који нападоше на њих с краја земље, скршише их и поразите их раном великом, а остали им плаћају данак сваке године.

5.   И Филипа (Македонског) и Персеја цара Китијског (из Македоније), и (друге) који устадоше на њих, победише их у рату и покорише их.

6.   И Антиоха Великог (III Селевкида), цара Азије, који je пошао у рат на њих имајући сто двадесет слонова и коњицу и борна кола и веома велику војску, и би поражен од њих;

7.   И ухватише га живог, и одредише да њима плаћају данак велики он и они који после њега буду царовали; и да даје таоце; и издвајање (διαστολήν = отцепљење).

8.   И (то) земљу Индијску и Мидију и Лидију, најбоље области од тих земаља, и узевши од њега дадоше их Евменију цару (Пергамском).

9.   И како су неки из Јеладе намеравали да дођу и истребе их;

10. А они (Римљани) дознаше ту ствар, и послаше на њих једног војсковођу, и ратоваху против њих, и падоше од њих многе жртве; и заробише жене њихове и децу њихову и узеше плен њихов, и овладаше земљом њиховом, и порушите утврђења њихова и поробише их до овога дана.

11. И остала царства и острва, која им се некад супротставише, они скршише и покорише себи.

12. Са пријатељима пак својим и онима који се ослањају на њих одржаше пријатељство.  И овладаше царевима оближњим и даљњим, и који чуше за име њихово, бојаху се од њих.

13. Α којима одлуче да помогну да царују – они и царују; за које пак одлуче (другачије) - њих свргавају.  И веома се узвисише.

14. И у свему томе не стави нико од њих круну и не огрну се порфиром да би се њоме узвеличао.

15. И веће (= Сенат) сачинише себи и свакодневно држаху веће триста двадесет (сенатора) који стално већаху о мноштву (= о народу) ради његовог благостања.

16. И поверавају једноме човеку (= конзулу) да влада над њима за годину и да управља свом земљом њиховом, и сви слушају тога једнога, и нема зависти ни суревњивости међу њима.

17.   И изабра Јуда Евполемона сина Јованова, сина Акосова, и Јасона сина Елеазарова, и посла их у Рим да утврде са њима пријатељство и савез.

18.   И да скину јарам са њих, јер видеше да царство Јелинско поробљава Израиль ропством.

19.   И отидоше у Рим, и пут беше врло далек. И уђоше у веће (= Сенат), и обратише им се и рекоше:

20.   „Јуда звани Макавеј и браћа његова и народ (го πλήθος) Јудејаца послаше нас к вама да утврдимо с вама савез и мир и да нас упишете у савезнике и пријатеље своје."

21.  И допаде се та реч њима.

22.  А ово je препис посланице, коју написаше на бронзаним плочама и послаше у Jeрусалим да буде код њих тамо спомен мира и савеза:

23.   „Добро нека буде Римљанима и народу (τω εθνει) Јудејском на мору и на копну вавек!  И нека се мач и непријатељ удаљи од њих!

24.   Ако ли пак настане рат најпре Риму или свима савезницима њиховим у целој владавини њиховој,

25. Бориће се (као савезник) народ Јудејски, како им време одреди, срцем пуним;

26.   И непријатељима неће дати нити дотурати пшеницу, оружје, новац, лађе - како би угодно Риму. И да сачувају обавезе своје, ништа (за то) не узимајући.

27.  А на исти, начин ако се народу Јудејском деси најпре рат, бориће cе (као савезници) из душе Римљани, како им време одреди;

28.  И савезницима (непријатеља) неће се дати пшеница, оружје, новац, лађе - како би угодно Риму. И сачуваће обавезе ове, и (то) не с преваром.

29.  По овим условима тако склопише Римљани савез са народом (~τφ δήμω) Јудејским.

30.  Ако пак после ових услова одлуче jeдни и други да нешто додају или одузму, нека то учине од воље своје, и оно што додају или одузму, нека буде важеће.

31.  А за зла која цар Димитрије чини њима, написасмо му говорећи: Зашто си отежао јарам твој над пријатељима нашим и савезницима Јудејима?

32.  Ако се, дакле, још једном пожале на тебе, учинићемо им правду (την κρίσιν = освету) и завојштићемо на те на мору и на копну."

9. Повратак Вакхида у Јудеју, битка код Берије, погибија Јуде Макавеја. Бујање безакоња. Јонатан вођ Јудеја. Склањање у пустињу Текое. Убиство Јована Макавеја u освета. Борба на реци Јордану. Смрт Алкимова, нови поход Вакхида, склапање мира.

1.   И чу Димитрије (I Сотир) да паде Никанор и војна снага његова у рату, па накнадно одлучи да Вакхида и Алкима по други пут пошаље у земљу Јудину и десно крило војске с њима.

2.   И они отидоше путем у Галгалу и нападоше на Meсaлот код Арвила; и заузеше га и побише душе (= животе) многих људи.

3.   И првога месеца (= Нисана) године сто педесет друге* улогорише се код Јерусалима.

*160  г. пре Христа

4.   Па отидоше и пређоше у Вереју са двадесет хиљада људи и две хиљаде коњице.

5.   A Јуда беше улогорен у Еласи и три хиљаде људи изабраних са њиме.

6.   И видеше (његови људи) масу војних снага да их je много, и уплашише се веома; и избегоше многи из логора, те не остаде од њих само осамсто људи.

7.   И видевши Јуда да се растури табор његов, а битка га притискиваше, сломи му се срце, јер немаше времена да их сакупи,

8.   И сможден рече преосталима: „Устанимо и изађимо на противнике, можда ипак можемо ратовати против њих".

9.   И одвраћаху га говорећи: „Нећемо моћи, него спасимо сада душе (= живоше) наше, и вратићемо се са браћом и ратоваћемо против њих, а сами смо малобројни".

10. И рече Јуда: „Нека ми не буде да учиним ту ствар – да бежим од њих! Ако нам je дошло време нека и умремо храбро за браћу нашу и немојмо дати повод за каљање славе наше."

1 Мојс. 44, 17

11.   И крете војска (сиријска) из логора и постави се за сусрет с њима, и разделише коњицу у два дела, и они са праћкама и стрелама иђаху испред војске, и сви први снажнији међу борцима.

12.  А Вакхид беше на десном крилу. И приближи се бојни строј са две стране и трубљаху трубама.

13.  И затрубише и они око Јуде трубама, и потресе се земља од јеке војних табора; и би борба прса у прса од јутра до вечера.

14. И виде Јуда да je Вакхид и главна снага војске на десној страни, те се сабраше око њега сви који имађаху јуначко срце.

15. И скршише они десно крило (непријатеља), и гонише за њима до горе Азота.

16.  А они на левом крилу видеше да је скршено десно крило, па се окренуше у стопу за Јудом и његовима отпозади.

17.  И би тешка борба, и падоше многи (насмрт) рањени од једних и других.

18.  И паде Јуда, а остали побегоше.

19. И узеше Јонатан и Симон Јуду брата свога и погребоше га у гробу отаца његових у Модину

1 Мак. 2,70

20. И оплакаше га и ридаше за њим сав Израиљ плачем великим, и жаљаху много дана, и рекоше:

1 Мојс 50, 10

21. „Како паде моћни (јунак), спас Израиља!"

Суд. 3,9

22. И остале речи (= историје) Јудине, и ратови, и добри подвизи (των άνδραγαθιών) које учини, и величанственост његова, нису записани, јер су врло многобројни.

23. И би по скончању Јудином, избише (у јавност) безаконици у свим пределима Израиља, и изникоше сви делатељи неправде. У дане оне наста врло велика глад, а издаде и земља заједно с њима.

Пс.91,8

24.   И изабра Вакхид безбожне људе и постави их за управитеље земље.

25.   И они тражаху и испитиваху пријатеље Јудине и вођаху их пред Вакхида, и чињаше им освету и извргаваше их руглу.

27.   И би велика невоља у Израиљу, која не би од дана од кад се не појави Пророк међу њима.

28. И окупише се сви пријатељи Јудини и рекоше Јонатану:

29.   „Од када брат твој Јуда сконча, нема човека сличнога њему да изађе и уђе (= отиђе и врати се) пред непријатеље и Вакхида, и међу непријатељствујуће народу нашем.

30.   Зато, дакле, тебе изабрасмо данас да нам будеш уместо њега начелник и војсковођа да ратујеш рат наш."

31.   И прихвати Јонатан у оно време вођство, и устаде уместо Јуде брата свога.

32.  И дозна то Вакхид и тражаше да га убије.

33.  И дозна Јонатан и Симон брат његов и сви они са њиме, и побегоше у пустињу Текое, и улогорише се на води језера Асфар.

34.   И дозна Вакхид у дан суботњи и дође он и сва војска његова преко Јордана.

1 Мак.9, 43

35.   И посла Јонатан брата свога (Јована), вођу пратећег народа, и замоли Навутеје пријатеље његове, да им повере своју многу комору.

36.   И изиђоше синови Јамврини из Мидава, и ухватите Јована и све што имађаше (са собом) и с тим отидоше.

37.   А после тих речи (= догађаја) јавише Јонатану и Симону брату његовом да синови Јамврини праве велику свадбу и доводе невесту из Надавата, кћер једног од угледних великаша Хананејских, са великом помпом.

38.   И сетише се крви Јована брата свога, и изиђоше и сакрише се под окриљем горе.

39.   И подигоше очи своје и видеше, и гле беше жагор и сватови велики; и изиђе женик и пријатељи његови и браћа његова на сусрет онима (с невестом) са бубњевима и музиком и многим оружјем.

40.   И подигоше се на њих из заседе (Јонатан и његови), и побише их; и падоше многи (насмрт) рањени, а преостали побегоше у гору; и узеше сав плен њихов.

41.   И претвори се свадба у жалост, и звук музике њихове у плач.

42.   И осветише освету крви брата свога, и вратише се у блато код Јордана.

43.   И чу Вакхид, и дође у дан суботњи до каменитих обала Јордана са многом војском.

44.   И рече Јонатан људима око себе: „Устанимо и боримо се за душе наше, јер није данас као јуче и прекојуче.

45.   Јер ево рат је испред нас и иза нас, а вода Јорданска одовуд и одонуд, и блато и шума, и нема места да се склонимо.

46.   Сада, дакле, завапите ка Небу, да се спасете од руке непријатеља наших."

47.   И започе борба, и пружи Јонатан руку своју да удари Вакхида, и овај измаче од њега уназад.

48.   И ускочи Јонатан и они с њиме у Јордан и препливаше на другу страну, а (противници) не пређоше на њих преко Јордана.

49.   И падоше у Вакхида онога дана око хиљаду људи.

50.   И врати се (Вакхид) у Јерусалим, и подизаше градове утврђене у Јудеји: тврђаву у Јерихону, и Емаус и Веторон и Ветиљ и Тамнату и Фаратон и Тефон, са зидовима високим и вратима и запорима.

51.   И постави посаду у њима да непријатељује Израиљу.

52.   И утврди град Ветсуру и Газару и тврђаву (у Јерусалиму), и постави у њима војске и резерве хране.

53.   И узе синове старешина земље за таоце и стави их у тврђави у Јерусалиму у затвор.

54.   И у години сто педесет трећој*, другога месеца, нареди Алким да сруше зид унутрашњег дворишта Светиње (Храма); и разори дела Пророка (Божијих), и поче рушити.

*159 г. пре Xpuста

55.   У то време Алким доживе удар, и спречена бише дела његова, и завезаше му се уста, и поста паралисан, и не могаше више изговорити реч и заповедати о дому своме.

56.   И умре Алким у оно време са муком великом.

57.   И виде Вакхид да умре Алким, и врати се цару. И мирна би земља Јудина две године.

58.   И одлучише се сви безаконици, говорећи: „Гле, Јонатан и они с њиме уверени су да живе у миру. Сада, дакле, доведимо Вакхида и похватаће их све у једној ноћи".

59. И отишавши саветоваху му то.

60.  И подиже се (Вакхид) и дође (у Јудеју) са великом војском; и посла тајно посланице свима својим савезницима у Јудеји да ухвате Јонатана и оне с њиме. И не могаху, јер јављена би намера њихова.

61.  И похваташе (Јонатан и његови) од људи из земље око педесет људи коловођа зла, и побише их.

62.  И склони се Јонатан и Симон и они с њиме у Ветвасију, која je у пустињи, и сагради рушевине њене и утврди je.

63.  И дозна то Вакхид и сабра сво мноштво своје и позва оне у Јудеји.

64.   И дошавши утабори се код Ветвасије, и ратова против ње много дана, и направи опсадне справе.

65.   A Јонатан остави Симона брата свога у граду, па изиђе у околну земљу, и изиђе са малим бројем (војске).

66.   И порази Одомира и браћу његову и синове Фасиронове у њиховим шаторима; и (потом) поче нападати и узлазити с војском.

67. А Симон и они с њиме изиђоше из (опседнутог) града и спалише опсадне справе.

68.  И ударише на Вакхида, и би скршен од њих. И стешњаваху га веома, јер намера његова и поход његов би узалудан.

69.  И разгњеви се (Вакхид) јарошћу на људе безакоња, који су му саветовали да дође у земљу (Јудејску), и поби многе од њих, и одлучи да оде у земљу своју.

70.  И дозна то Јонатан и посла к њему посланике да склони мир са њим и да им преда заробљенике.

71.  И он прихвати, и поступи по речима његовим, и закле му се да му неће тражити зло у све дане живота његовог.

72.   И предаде му заробљенике што је заробио раније из земље Јудине, и вративши се отиде у своју земљу, и не одлучи се више да дође у границе њихове.

73.   И преста мач у Израиљу. И настани се Јонатан у Махмасу. И стаде Јонатан судити народу, и истреби безбожнике из Израиља.

10    Александар Валас цар. Повластице Димитрија I Јонатану. Писмо и повластице Александра цара: Јонатан првосвештеник. Писмо и обећања Димитрија I, Јонатан одбија. Женидба цара Вале, Јонатан управитељ Јудеје. Нови цар Димитрије II: Аполонијев напад и пораз.

1. У години сто шездесетој* узиђе Александар (Валас), син Антиоха (IV), (назван) Епифан, и заузе Птолемаиду; и примише га, и зацари се тамо.

*152 г. пре Христа

2. И чу то Димитрије цар и сабра врло велику војску и изиђе му на сусрет у рат.

3.  И посла Димитрије Јонатану посланице с мирољубивим речима, (обећавајући) да ћe га узвеличати.

1 Мак. 10, 48-50

4.  Јер рече: „Предухитримо да склопимо мир са њим, пре но што он склони са Александром против нас;

5.  Jep ћe се сетити свих зала које смо учинили њему и браћи његовој и народу његовом."

6.  И даде му власт да окупља војску и прави оружје, и да буде његов савезник, и за таоце у тврђави (Јерусалимској) рече да му их предају.

7.  И дође Јонатан у Јерусалим и прочита посланице да чује сав народ и они из тврђаве.

8.  И уплашише се (непријатељи) страхом великим, када чуше да je цар дао власт (Joнатану) да окупља војску.

9.  И предадоше они из тврђаве Јонатану таоце, и предаде их родитељима њиховим.

10.  И настани се Јонатан у Јерусалиму, и поче изграђивати и обнављати Град.

11.  И рече онима који су вршили радове: да изграђују зидове и гору Сион унаоколо од камења клесаног ради утврђења, и учинише тако.

12.  И побегоше иностранци (плаћеници) који беху у тврђавама које сагради Вакхид,

13.   И сваки остави место своје и отиде у земљу своју.

14.   Али у Ветсури осташе неки који напустите Закон и заповести (Божије), јер им то беше уточиште.

15.   И чу Александар (Валас) цар за обећања која посла Димитрије (V Сотир) Јонатану, и испричаше му о ратовима и јуначким подвизима (τάς άνδραγαθίας) које учини он и браћа његова, и о трудовима које имађаху;

16.   И рече: „Можемо ли наћи таквог једног човека? И зато сада учинимо га пријатељем и савезником нашим."

17.    И написа посланице и посла му, са следећим речима, говорећи:

18.    „Цар Александар брату Јонатану - да се радује!

19.   Чули смо за тебе да си човек моћан јунак и достојан си да нам будеш пријатељ.

20.    И зато те постависмо данас за првосвештеника народа твојега и да се називаш пријатељем царевим - и посла му порфирни огртач и венац златни - и да пристајеш уз нас, и да држиш пријатељство са нама."

21.   И обуче Јонатан свету одежду седмога месеца, године сто шездесете*, на празник Сјеница (σκη νοπηγίας). И сакупи војску и направи много оружја.

*152 г. пре Христа

22.   И чу Димитрије за те речи (= догађаје) и ожалости се, и рече:

23.   „Шта смо то учинили да нас је претекао Александар те успоставио пријатељство с Јудејима на утврђење (себи)?

24.   Написаћу им и ja речи уверљиве, и о високим (почастима), и о поклонима, да ми они буду на помоћ."

25.    И написа им речима овим: „Цар Димитрије народу Јудејском - да се радује!

26.  Пошто сте одржали уговоре с нама и оста ли у пријатељству с нама и нисте пришли непријатељима нашим, чуемо то и обрадовасмо се.

27.  И сада оставите и даље да држите верност према нама, и узвратићемо вам доброчинствима за оно што нам чините.

28.  И опростићемо вам давања многа (= порезе), и даћемо вам дарове.

29.  И сада, ослобађам вас и разрешавам све Јудејце од дажбина и пореза соли и од крунског пореза;

30.  И уместо трећине плодова земље и уместо половине плодова дрвећа, што ми припада да узимам, остављам од данас па надаље да узимам од земље Јудине и од трију покрајина (νομών) које су joj придодате од Самарије и Галилеје, и то од данашњег дана и на сва времена.

31.  И Јерусалим нек je свет и слободан, и подручја његова, од давања десетка и осталих дажбина.

32. Препуштам и власт над тврђавом у Јерусалиму и дајем је првосвештенику, да постави у њој људе које сам изабере да је чувају.

33. И сваку душу Јудејску која је заробљена из земље Јудине у читавом царству моме пуштам на слободу без откупа; и сви нек буду ослобођени од пореза, и (од пореза) за стоку своју.

34.  И сви празници и суботе и новомесечја, и дани (законом) одређени, и три дана пре празника и три дана по празнику, нек буду сви дани беспорезни и (дани) отпуштања свима Јудејима који су у царству мојем.

35.  И неће имати власти нико да наплаћује или узнемирава икога од њих за било коју ствар.

36.  И нека се упишу од Јудејаца у војску цареву тридесет хиљада људи, и даће им се плата као што припада свим војницима царевим.

37.  И биће постављени неки од њих у великим царским утврђењима, и други од њих поставиће се на поверљиве службе царства; и заповедници њихови и старешине нека буду између њих, и нека следују за својим законима као што je одредио цар у земљи Јудиној.

38.  И три покрајине, које су придодате Јудеји од земље Самарије, нека се придодају Јудеји да се сматрају сједињене с њом у једно, те да не слушају другу  власт осим првосвештеникове.

l Мак. 11, 34

39. Птолемаиду и област коja joj припада дајем као дар Светињи (Храма) у Јерусалиму за надлежне трошкове Светињи.

40.  И ја дајем годишње петнаест хиљада сикала сребра из доходака царевих из места припадајућих (ми).

41.   И све преостало што (службеници) нису дали од дуговања, као у пређашњим годинама, од сада ћe давати за потребе Дома (= Храма).

42.   И још уз то, пет хиљада сикала сребра, које сам узимао од доходака Светиње према годишњем убирању, и то се оставља, да то припада свештеницима који врше службу (τοις λειτουργοϋσι ν).

43.   И они који затраже уточиште у Светињи у Јерусалиму и у свим подручјима његовим, дугујући цару порезу или неку другу ствар, нека буду слободни и они и све што je њихово у царству мојем.

44.   И да се изграде и обнове радови око Светиње, и трошак he се дати из дохотка царевог.

45.   И да се изграде зидови Јерусалима и да се утврди унаоколо, а трошак ћe се дати из дохотка царевог, и да се изграде зидови (по градовима) у Јудеји."

46.   Кад пак чу Јонатан и народ ове речи (= обећања), не повероваше им нити их прихватише, јер се присетише зла великога које (цар) учини у Израиљу и како их je много угњетавао.

47.  И већма пристадоше са Александром, јер им je он први упутио речи мирољубиве, и бише његови савезници у све дане.

48.   И сакупи Александар цар велику војску и завојшти против Димитрија.

1 Мак. 10,2

49.   И започе рат два цара, и побеже табор Димитријев, и гоњаше га Александар, и надјача их;

50.   И појача рат жестоко до заласка сунца, и паде Димитрије у онај дан.

51.   И посла Александар посланике Птоломеју цару Египатском (VI Филомитору) са следећим речима, говорећи:

52.   „Пошто се повратих у земљу царства мога и седох на престо отаца мојих, и узех власт, и скрших Димитрија и овладах земљом нашом;

53.   И започех с њиме борбу, и би поражен он и војска његова од нас; и седосмо на престо царства његовог.

54.   И зато, да склопимо међу собом пријатељство, и сада дај ми кћер твоју за жену, и постаћу ти зет, и даћу дарове теби и њој достојне тебе."

55.   И одговори Птоломеј цар, говорећи: „Срећан je дан у који си се вратио у земљу отаца твојих и ceo на престо царства њихова.

56.  И сада, учинићу ти што си (ми) написао, но дођи ми у Птолемаиду да видимо један другога, и учинићу те зетом, као што си рекао."

57.  И изиђе Птоломеј из Египта, он и Клеопатра кћи његова, и дођоше у Птолемаиду године сто шездесет друге*.

*150 г. пpe Христа

58. И изиђе му Александар цар у сусрет, и (овај) му даде Клеопатру кћер своју, и учини свадбу њену у Птолемаиди, као цареви у слави великој.

59.   И написа Александар цар Јонатану да му дође на сусрет.

60.  И отиде (Јонатан) са славом у Птолемаиду и сусрете двојицу царева; и даде им сребро и злато и пријатељима њиховим, и дарове многе, и стече наклоност њихову.

61.  И скупише се против њега људи погубни из Израиља, људи безаконици, да би га оптужили (код цара), но цар им не обрати пажњу.

62.   И нареди цар да скину Јонатану одећу његову и да му обуку порфиру, и учинише тако.

63.  И посади га цар крај себе и рече својим великашима: „Прођите с њиме посред града и објавите да нико не долази да говори против њега за било коју ствар, и да га нико не узнемирава из било ког разлога".

64.  И би кад видеше они тужитељи славу  његову, као што се објави, и да је огрнут порфиром, сви побегоше.

65.  И прослави га цар, и записа га у прве пријатеље, и постави га за војног заповедника и управитеља области (Јудеје).

66.  И врати се Јонатан у Јерусалим с миром и весељем.

67.  И у години сто шездесет петој*, дође Димитрије (II Никанор) син Димитрија (I Сотира) са Крита у земљу отаца својих.

*147 г. пpe Христа

68.  И чу Александар цар и ожалости се веома и врати се у Антиохију (из Птолемаиде).

69.  И постави Димитрије (II) Аполонија, начелника над Целесиријом, (за стратега), и сакупи војску велику и улогори се у Јамнији. И посла к Joпатану првосвештенику, говорећи:

70.  „Ти се jедини гордиш на нас, a ja бих извргнут подсмеху и порузи ради тебе! И зашто ти владаш против нас у горама?

71.  Сада, дакле, ако се уздаш у војску твоју, сиђи на нас у долину, и одмерићемо се тамо међу собом, jep je са мном војска из градова.

72.  Запитај и дознај ко сам ja и остали који нам помажу, и рећи ћe ти: Не можеш ни на ноге стати пред лицем нашим, jep два пута бише побеђени оци твоји у земљи својој.

73.   И сада не можеш одолети коњици и оваквој војној сили у долини, где нема камена ни заклона ни места за бежање."

74.   А када чу Јонатан речи Аполонијеве, потресе се срцем, и изабра десет хиљада људи и изиђе из Јерусалима, и сусрете га Симон брат његов да му помогне.

75.   И улогори се код Јопе, и затворише je они из града, jep беше стража Аполонијева у Јопи. И нападоше je,

76.    И уплашивши се отворише они из града, и Јонатан завлада Јопом.

77.   И чу то Аполоније, и сакупи табор од три хиљаде коњице и велику војску и пође у Азот, као да ћe само проћи, и заокрену одмах у долину зато што имађаше велику коњицу и уздаше се у њу.

78.   И гоњаше за њим (Јонатан) до Азота, и ту се сукобише табори у борби.

79.   Али остави Аполоније хиљаду коњаника скривених иза њих.

80.   И дозна Јонатан да има заседа иза њега. И (непријатељи) опколише његов табор и избациваху стреле на народ (= војску Јонатанову) од јутра до вечера.

81.   Но народ стајаше као што заповеди Јонатан, и уморише се коњаници њихови.

82.   Тада Симон уведе своју војску и нападе на бојни ред, јер коњица (им) беше изнемогла.  И бише (непријатељи) сломљени од њега, и побегоше,

83.   И коњица се разбеже по долини. И побегоше у Азот и уђоше у Вит Дагон, идолиште њихово, да се спасу.

84.   И запали Јонатан Азот и градове око њега, и узе плен њихов; и храм Дагона и побегле у њега запали огњем.

85.   И палих од мача са спаљенима беше око осам хиљада људи.

86.   И отиде оданде Јонатан и утабори се на Аскалон, и изиђоше они из града на сусрет њему са слављем великим.

87.  И врати се Јонатан у Јерусалим са онима око њега, носећи плен многи.

88.  И би, кад чу Александар цар ове речи (= догађаје), одлучи да још више прослави Joнатана.

89.  И посла му златну копчу, као што је обичај давати сродницима царевим; и даде му Акарон и све подручје његово у наслеђе.

11.   Цар Птоломеј узима приморске градове и Клеопатру преудаје за Димитрија II. Сукоб царева и смрт обојице. Јонатану потврђена звања, војска помаже Димитрију. Нови цар Антиох VI признаје Јонатана. Победа над иноплеменицима у Галилеји.

1.  И цар Египта (Птоломеј VI Филомитор) сабра многе војне снаге као песак на обали мора и многе лађе, и тражаше с преваром да завлада царством Александровим и да га придода царству своме.

2. И изиђе у Сирију с речима мирољубивим, и отвараху му (врата) они из градова и сусретаху га, јер беше наредба цара Александра да га сусретају, пошто му је био таст.

3.  Када пак улажаше Птоломеј у градове, постављаше војне снаге као посаду у сваком граду.

4. А кад се приближи Азоту, показаше му храм Дагона спаљен, и Азот и предграђа његова срушена, и тела разбацана и спаљена, оних које (Јонатан) спали у рату, јер их сакупише на гомиле крај пута његовог.

5.    И испричаше цару шта учини Јонатан да би га оптужили, а цар оћута.

6.    И сусрете Јонатан цара (Птоломеја) у Јопи са славом, и поздравише један другога, и спаваху онде.