ДΡУГА MAKABЕJСKA

Прва празнична Посланица (1-9) и Друга посланица (10-36) Јудејцима у Егпиту. Немија и свештеници налазе огањ и уз молитву Приносе жртву.

1.   «Браћи Јудејцима у Египту - да се радују! Браћа Јудејци у Јерусалиму и у земљи Јудејској - мир добри!

2.   И да вам Бог чини добро (άγαθοποιήσαί), и опомене се Завета Свога Авраму и Исаку и Јакову, верним слугама Својим.

1 Mojс. 17, 2-10; Д.Αп. 7,8

3. И да вам свима да срце да Га поштујете, и да творите вољу Његову срцем великим и душом усрдном.

1 Дневн. 28,9

4. И да отвори срце ваше за Закон Његов и за заповести, и да учини мир!

Д.Ап. 16,14

5.   И да услиши молитве ваше и измири се с вама, и да вас не остави у времену злом!

6.   И сада се ми овде молимо за вас.

7.   За царовања Димитрија, (II Никанора) године сто шездесет девете,* ми Јудејци, написали смо вам: У жалости и у страдању (εν τη ακμή = у кризи) које наиђе на нас у овим годинама, од када одступи Јасон и они с њиме од Свете Земље и царства;

* 143 г. пре Христа

2 Мак. 4, 13

8.  И запалише врата (Храма), и пролише крв невину. И помолисмо се Господу и бисмо услишени, и принесмо жртву и брашно (σεμίδαλην), и упалисмо светилнике и предложисмо хлебове.

9.  И сада, да празнујете дане Сјеница (= обновљења) Хаселева месеца. Године сто осамдесет и осме.»*

*124 г. пре Христа

10. «Ми у Јерусалиму и у Јудеји и герусија (= скупштина стараца) и Јуда - Аристовулу учитељу цара Птоломеја (VI Филомитора), који je од рода помазаних свештеника, и Јудејцима у Египту - желимо радост и здравље!

11.   Од великих опасности Богом спасени, веома My благодаримо, пошто против цара ратујемо.

12.  Jep je Он одагнао оне који су ратовали против Светог Града.

13.  Јер кад је владар (о ήγεμών = цар Антиох IV Епифан) био у Персији и око њега војна сила, која изгледаше неодољива, бише исечени у храму Нанеје (богиње), пошто жречева Нанејини употребите превару.

14.  Јер када Антиох дође у то место (с намером) да се венча с њом (= богињом), и са њим његови пријатељи, с циљем да узме многе новце као мираз;

15.  И кад жречеви Нанејини новац изнесоше, и он са неколицином уђе у двориште храма, они чим Антиох уђе затворише храм;

16.    И отворивши скривени отвор на своду, почете бацати камење и згромосаше (συνεκεραύνωσαν) владара, па исекавши на комаде и одсекавши главе, избацише (их) онима напоље.

17.    Благословен за све Бог наш, који предаде безбожнике (на смрт).

18. Хотећи, пак, да празнујемо двадесет и петог дана (месеца) Хаселева очишћење Храма, сматрасмо за потребно да вас известимо да и ви празнујете празник Сјеница и огња: када је Немија, подигавши Храм и Жртвеник, принео жртве.

1. Мак.4,52;  Прем. Сир. 49, 11-13

19. Jep кад оци наши бише вођени у Персију, тадашњи побожни свештеници, узевши од огња са Жртвеника, тајно сакрише у удубљење бунара који беше безводан, и ту обезбедише тако да нико не знађаше то место.

20.   И пошто прође много година, када Богу би угодно, би послан Немија од цара Персијског; и посла по огањ потомке оних свештеника који су га сакрили; а када нас они обавестише да нису нашли огањ, него густу воду, заповеди им да je захвате и донесу.

Нем. 2,5-12

21.  А када би готово све за приношење жртава, Немија заповеди свештеницима да том водом полију дрва и што je на њима.

22.     Кад то би учињено и прође неко време, и изгреја сунце, које претходно беше за облаком, запали се велика ватра, тако да се сви дивљаху.

23.     А свештеници чињаху молитву док жртва сагореваше, свештеници и сви остали; започињаше Јонатан, а остали са Немијом понављаху.

24.     А беше молитва оваквог садржаја (τον τρόπον): „Господе, Господе Боже, Творче свега, Страшни и Моћни и Праведни и Милостиви, Једини Царе и (једини) Добри,

3. Мак.2,2;6,2-3; 5. Мојс.10,17

25.     Једини Даваоче (свега), Једини Праведни и Сведржитељу и Вечни, Који спасаваш Израиља од свакога зла, Који си учинио оце (наше) изабраницима (Твојим) и осветио си их.

26.     Прими жртву за сав народ Твој Израиљ и сачувај удео Твој и посвети га.

5. Мојс.32,9;  2. Мак.14,15;  3. Мак. 6,3

27.   Сабери расејање наше, ослободи оне који робују међу незнабошцима, погледај на понижене и омражене, и нека познају незнабошци да си Ти Бог наш.

5. Мојс. 30,3-5;  Нем. 1,9

28.   Казни оне који нас тиранишу и вређају у гордости (својој).

29. Засади народ Твој у Месту Светоме Твоме, као што рече Мојсије."

2. Мојс.15,17; 23,22

30. А свештеници припеваху песме.

31.   Када пак жртве сагореше, Немија нареди да остатак воде пролију на веће камење.

32.   И када то би, пламен се запали, и кад светлост од Жртвеника одбљесну, све сагори (= сва вода).

33.   А када јавна постаде ова ствар, и би јављено цару Персијском: да на месту где су одведени (у ропство) свештеници сакрили огањ, појави се вода, којом су људи око Немије очистили (= спалили) жртву;

34.   Цар огради место и прогласи га светим, пошто je (претходно) испитао ствар.

35.   А онима којима цар дариваше, многе и различите даре добијаше и раздаваше.

36.   Људи око Немије назваше то Нефтар, што значи: Очишћење, а многи га зову Нефтаи.

2      Наставак и крај Друге Посланице (1-18). Улога Пророка Јеремије у склањању Скиније и Ковчега. Примери Мојсија, Соломона, Немије и Јуде Макавејца, чију историју писац износи скраћено.

1. А налази се у записима (εν ταΐς άπογραφαΐς) да je Јеремија пророк заповедно да одвођени (у ропство) узму огањ, као што је забележено.

2. Мак. 1,19

2. И како je Пророк заповедио одвођенима (у ропство), давши им Закон, да не забораве заповести Господње, и да не заблуде умом гледајући идоле златне и сребрне и украсе на њима.

Пocл. Јерем. 3-4

3.  И друге такве речи говорећи мољаше их да не удаље Закон од срца свога.

4.  А беше још у том писму (εν гγραφή - у књизи) како je Пророк, пошто му би откривено, заповедно да Скинију и Ковчег понесу за њим. И када изиђе на гору где је Мојсије попевши се видео Божије наслеђе (= 3емлљу Обећану),

5. Мојс. 34,1-4

5.  И дошавши Јеремија (тамо) нађе одају као пећину, и унесе онде Скинију и Ковчег и жртвеник кадиони, и зазида врата.

6.  И приђоше неки од његових пратилаца да обележе пут, и не могаху наћи (пећину).

7.  А када дозна Јеремија, покара их и рече: „Место ћe бити непознато докле Бог не окупи сабрање (έπισυναγωγήν) народа, и не помилује их;

8.  И тада ћe Господ ово показати, и јавиће се слава Господња и облак, као што се показивала у време Мојсија, као што je и Соломон молио да се Место (= Храм) освети веома."

2. Moje. 40, 34-35;  l. Цар. 8,10-11; 28-30

9.  A објашњено je и да je (Соломон), као имаоц мудрости, принео жртву обновљења и завршења (έγκαινισμοϋ κα τελειώσεως) Храма.

10. Kao што се и Мојсије помолио Господу, и сиђе огањ с неба и спали жртве, тако се и Соломон помолио, и огањ сишавши спали жртве свеспаљенице.

3. Мојс. 9,24;  2. Днев. 7,1

11.   И рече Мојсије: „Зато што се жртва за грехе не једе, она се спали".

3. Мојс. 10,16-18

12.  Тако и Соломон празноваше осам дана (обновљење).

1. Днев. 7, 8-9

13.  A објашњава се и у записима и у подсетницима (= књигама) Немијиним то исто, и како je он (Немија) основавши библиотеку сабрао књиге о Царевима и о Пророцима и о Давиду, и писма царева (персијских) о даровима (Храму).

14.  А тако исто и Јуда (Макавеј) сабра све (књиге) што беху растурене због рата који нам je био, и налазе се код нас;

15.  Koje (књиге), дакле, ако требате, пошаљите људе који ћe вам их донети.

16.  Хотећи, дакле, празновати очишћење (Храма), написасмо вам, зато ћете добро учинити празнујући те дане.

17. А Бог, Који je спасао сав народ Свој и свима дао наслеђе (=3емљу Обећану), и царство, и свештенство, и освећење;

2. Мојс. 14,36;  4. Мојс. 36,2;  1. Петр. 2,9

18. Kao што je обећао преко Закона. Jep се уздамо у Бога да ћe нас брзо помиловати и сабрати из свег поднебља (= васељене) у Свето Место. Jep нас је избавио од великих зала и Место (Храм) је очистио.

2. Мојс. 19,6;  5. Мојс. 30,3-5

19.  А све (= т.ј. историја) о Јуди Макавеју и његовој браћи и о очишћењу Највећега Храма и обновљењу Жртвеника,

20.  И још о ратовима против Антиоха (IV) Епифана и сина његовог (Антиоха V) Евпатора,

21.  И о бивалим јављањима (επιφανείας = божанским појавама) с Неба онима који су за Јудаизам часно и јуначки се борили (φιλοτίμως ανδραγάθησα σι ν), тако да су, иако беху малобројни, пленили целу земљу и варварска мноштва протопили;

22. И да су Славни у целој васељени Храм поново повратили, и Град ослободили, и Законе, који су имали бити погажени, васпоставили, јер им je Господ са сваком благонаклоношћу (επιεικείας = кротошћу) бивао милостив -

23.  То (све) што је изнео (= описао) Јасон Киринејац у пет књига, покушаћемо да скратимо у један зборник (δι' ενός συ ντάγματος επί τεμεΐν).

24.  Јер видећи мноштво бројки и тешкоће које имају они који желе да се упусте у казивања историје, због мноштва материје (= података),

25.  Ми смо се побринули да онима који желе читати буде задовољство, а онима који би радо хтели да задрже у памћењу буде лакоћа, свима пак који се овоме буду обраћали буде корист.

26.  И нама који смо узели на себе труд скраћивања (της επιτομής) није лако, јер je то ствар мукотрпна и ноћобдијна;

27.  Kao што ономе који припрема гозбу и настоји да угоди другима, то није лако. Ипак, ми ћемо, ради задовољства многих, радо поднети овај тешки напор,

28.  Остављајући писцу питање тачности излагања о свакоме, a старајући се да следујемо правилима скраћивања.

29.   Јер као што архитекта (= градитељ) нове куће треба да брине о читавој изградњи, док онај који узима на се да уживањем изрезбари и украси (кућу) треба да нађе погодности за украшавање, тако сматрам и за нас.

30. Удубљивати се (у ствар) и казивати течно и помно бављење детаљима - то припада ономе који први пише историју;

31.  А да настоји да реченица буде кратка и излагање теме сажето обрађено - то остаје ономе који врши препричавање.

32.  Зато ћемо сада започети казивањем (повести), додавши овоме напред само оволико. Jep je лоше васпитано (εϋηθες) бити опширан у уводу у историју, а саму историју скраћивати.

3.     Свети Град спокојан под првосвештеником Онијом, али га Симон оптужује стратегу Целесирије. Долазак Илиодора да опљачка Храм, узбуна у Граду; Илиодор кажњен с Не­ба.

1.   Док се у Светом Граду живљаше са сваким миром и Закони (Божији) беху најбоље поштовани, због Оније првосвештеника побожности и мржње према злу (μισοπονηρίαν),

4. Мак. 3, 20;  2. Мак. 15,12-14;  Прем. Сирах. 50,1

2. Би тако да су и сами цареви поштовали Место, и Храм су славили најбољима поклонима;

3.  Тако да je и Селевк (IV Филопатор), цар Азије, давао од својих прихода све потребне трошкове за приношење жртава.

4. Мак. 3,20

4.  А неки Симон, из племена Венијаминова, поставши настојатељ Храма, посвађа се са првосвештеником (Онијом) око надзора над тржиштем у Граду.

5.   И не могући победити Онију, дође код Аполонија Тарсијског, у оно време стратега (= војног заповедника) Целесирије и Феникије,

6. И пријави му да je ризница у Јерусалиму препуна непроцењивог новца, тако да je мноштво разног блага неизбројиво, и да то не спада у потребе за жртве, те да је могуће да све то дође у власт цареву.

4. Мак. 4,6

7.  А када Аполоније срете цара, исприча му за потказани му новац; a овај изабра Илиодора, који беше над стварима државе, и посла га давши му заповест да вишеречени новац покупи и донесе.

8.  И Илиодор крете одмах на пут, под видом да ћe походити градове по Целесирији и
Феникији, а уствари да би цареву намеру извршио.

4. Мак. 4,8

9.  Дошавши пак у Јерусалим и будући љубазно примљен од првосвештеника Града, каза им за обавештење и објасни зашто је дошао; а питаше да ли заиста то тако стоји.

10. А првосвештеник показа да су то залози удовица и сирочади,

Мојс. 27,19

11. А нешто je и Хиркана, сина Товијина, човека врло знаменитог - не (дакле) као што беше оклеветао безбожни Симон - и да свега има четиристо таланата сребра и двеста злата;

12. Учинити пак неправду онима који су поверили (новац) светињи Места и чесности и неповредивости (ασυλία) Храма по свему свету поштованога, сасвим је немогуће.

13.  А Илиодор, због добијених наредби царских, говораше да свакако треба да их узме у царску ризницу.

14.  И одредивши дан (за узимање), ступаше у Храм хотећи да учини смотру тога. А по свему Граду беше не мала смутња (αγωνία).

15. Свештеници пак, простревши се у свештеничким одеждама испред Жртвеника, призиваху на небу Онога Који je установио закон о залогу, да их заложницима читаве сачува.

3. Мак. 1,16

16. И беше за гледаоца изглед (ίδέαν) првосвештеников такав да рањаваше срце (διάνοιαν), јер лице и промена боје показиваху душевну агонију.

17.   Јер тог мужа обухвати неко страхование и дрхтавица тела, чиме је гледаоцима био пројављен бол који му је захватио срце.

18.   A још из кућа грађани групно истрчаваху на свенародну молитву, због тога што је предстојао презир Места (светог).

3. Мак. 1,17

19.   Жене пак, везујући кострет испод дојки, окупљаху се у све већем броју по улицама, а затворене (у одајама) девојке сјурише се једне код врата, а друге на зидинама, док неке извириваху кроз пροзоре.

3. Мак. 1,18-19

20.   И све оне пружаху руке према Небу и чињаху усрдну молитву.

21.   За сажаљење беше (видети) падање на земљу свега густог мноштва (народа) и ишчекивање првосвештениково у великој агонији.

22.   И они (сви) призиваху Сведржитеља (τον Παγκρατή = Свемоћнога) Господа да заложницима сачува залоге читаве у свакој безбедности.

Јудит. 4,9

23.   А Илиодор пак извршаваше што беше наумио.

24.    Но истога часа кад он са маченосцима беше већ дошао до ризнице, Господар духова и сваке власти учини велику појаву (επιφάνεια ν μεγάλην), таκο да сви који се дрзнуше да уђу (у Храм), погођени силом Божијом, падоше у укоченост и ужас.

4. Мојс. 27,16;   Јевр. 12,9

25.   Јер им се појави неки коњ са страшним коњаником, украшен прекрасним покривачем, који пропевши се (на задње ноге) нападе Илиодора предњим копитама, док јахач на њему виђаше се са златним свеоружјем.

26.   А и двојица других младића јавише се пред њим (Илиодором), благољепни снагом и предивни славом и сјајни одећом; они му стадоше с обе стране и бијаху га непрестано, наносећи му многе ране.

2. Мак. 10,29;  3. Мак. 3,18

27.   А када изненада падe на земљу и би захваћен великом помраченошћу, зграбише га (војници) и на носила положише,

28.   Те (тако) онога, који je малочас са многом свитом и свим маченосцима ушао у вишеречену ризницу, ношаху као немоћнога да помогне себи, познавши (и они) јавно Божију силу.

29.   Он, пак, због божанског дејства, беше прострт без гласа и лишен сваке наде и спасења.

30.  А ови (Јудеји) благосиљаху Господа, Који прославља (παραδοξάζοντά) Своје Место. И Храм Сведржитеља, који је малопре био пун страха и нереда, појавом Господњом испуни се радошћу и весељем.

31.  И убрзо неки од Илиодорових другара мољаху Онију да призове Вишњега да подари живот ономе који лежаше готово у последњем даху.

4. Mojc. 16,22

32.  Првосвештеник пак, побојавши се да цар не помисли да су Јудејци учинили неко злодело са Илиодором, принесе жртву за спасење тога човека.

33.    И док првосвештеник чињаше умилостивљење, опет се Илиодору појавише исти младићи, одевени у исто одело, и ставши рекоше: „Имај многу захвалност Онији архијереју, јер ради њега ти Господ подари живот.

34.    А ти, од Неба кажњен, објављуј свима величанствену Божију моћ!" И то рекавши посташе невидљиви.

35.    А Илиодор, приневши Господу жртву и помоливши се превеликим молитвама Ономе који му je живот сачувао, и благодарно поздравивши Онију, врати се с војском цару.

36.  И сведочаше свима дела Превеликога Бога која својим очима виде.

Дан. 6,27

37.  А када цар запита Илиодора ко би други био погодан да joш једном буде послан у Јерусалим, рече:

38.  „Ако имаш неког непријатеља или издајника ствари државних, пошаљи њега тамо, и добићеш га (назад) кажњенога, ако се уопште спасе, зато што око тог Места заиста има нека Божија Сила.

39.    Јер сам Онај Који има обиталиште наднебеско, Надзиратељ (επόπτης) je и Помоћник онога Места, и оне који долазе ради зла, ударајући погубљује.

40.    Такви су били догађаји око Илиодора и око очувања ризнице (Храма).

4.     Зло издајника Симона; Онија uдe цару. Антиох IV даје Онијином брату Јасону првосвештенсшво и он уводи јелински паганизам у Јерусалим. Менелај, Симонов брат, преотима првосвештенство, Јасон бежи. Смрт праведног Ониje. Нова злодела Менелаја.

1. А напред речени Симон, поставши издајник (свештених) новаца и отаџбине, зло говораше о Онију, да je он тај који је подстакнуо Илиодора и постао чинилац злодела.

2.  И (тако) се усудио да добротвора Града и заштитника сународника и ревнитеља Закона, назове непријатељем (општих) ствари.

3.  И пошто је непријатељство дотле напредовало, да су неки од Симонових поверљивих људи извршили убиства,

4.  Видећи Онија зло од те свађе, и да Аполоније, син Менестејев, војни заповедник Целесирије и Феникије, повећава зло Симонове,

5.  Отиде код цара, не да би тужио суграђане, него гледајући на добро заједничко и појединачно свему мноштву (народа).

6.  Jep je видео да без царске помоћи (προνοίας) немогуће je да народне ствари добију мир, пошто Симон још није престао са својим безумљем.

7.  А када Селевк (IV Филопатор) промени животом и царство преузе Антиох (IV), назван Епифан, намисли Јасон, брат Онијин, да (незаконито) приграби првосвештенство,

8.  Обећавши цару у разговору триста шездесет таланата сребра (од Храма) и joш осамдесет од неког другог прихода.

9. Уз то још обећа да ћe писмено дати и других сто педесет ако му се дозволи да својом влашћу оснује гимнасион и ефивион (= стадион и центар омладине) и да житеље Јерусалима упише за грађане Антиохије.

1. Мак. 1, 14

10. А када му то цар одобри и он освоји власт, одмах своје сународнике преведе на грчке обичаје (επί τον έλληνικόν χαρακτήρα).

11. И укину оно што су цареви из човекољубља дали Јудејцима преко Јована, оца Евполемовог, који је ишао као посланик Римљанима ради пријатељства и савезништва у рату.  И укидао je начин живота по Закону (τάς νομίμους . πολιτείας), новачећи (туђе) безаконе обичаје.

12.   Јер намерно установи гимнасион под самим врхом Града (την άκρόπολην), и вођаше најистакнутије младиће потчињене под (паганским) шеширом (υπό πέτασο ν).

13.  Тако би неки велик пораст Јелинизма (ακμή τις Ελληνισμού = врхунац јелинизације) и прилазак туђинштини (άλλοφνλισμοΰ) због прекомерне нечастивости безбожника а не првосвештеника Јасона,

14. Тако да свештеници не беху више вољни да врше службе око Жртвеника већ презревши Храм и не марећи за жртве, хитаху чим се чујаше позивни звук диска, да учествују у противним Закону приредбама на стадиону (εν παλέστρα = у борилшиту).

15.   И низашта не сматраху отачке часне обичаје, a јелинска схватања држаху за најбоља.

16.   И због тога снађе их страшна невоља; јер оне чијим понашањима завиђаху и жељаху да их у свему подражавају, њих имађаху за непријатеље и казнитеље.

17.   Јер, није лако безбожничити (άσεβεΐν) према божанским Законима! Но то ће следеће време показати.

18.    А када се одржаваху петогодишње (олимпијске) игре у Тиру и цар беше присутан,

19.   Посла нечастиви Јасон гледаоце који беху као из Јерусалима (грађани) Антиохијци, који донесоше триста сребрених драхми за жртву Ираклијеву, за које доносиоци затражише да се не употребе за жртву, јер не приличи, него да се дају за други трошак.

20.   Тако је, дакле, то сребро, од пошиљаоца дато за жртву Ираклијеву, због доносиоца (дато цару) допало за прављење ратних лађа.

21.   Кад пак Аполоније, син Менестејев, би послан у Египат за устоличење цара (Птоломеја VI) Филомитора, дознаде Антиох (IV Епифан) да je овај (цар) противан његовим стварима (= областима), па се побрину за своју безбедност. Тако, дошавши у Јопу, стиже у Јерусалим.

22.   И велелепно примљен од Јасона и од Града улажаше (у Јерусалим) са упаљеним бакљама и клицањима, и тако онда отиде с војском у Феникију.

23.  А после три године* посла Јасон Менелаја, брата напред поменутог Симона, који донесе новце цару и изнесе му подсетнике о неопходним стварима.

* 171 г. Пре Христа

24.   Овај се препоручи цару, и прослави га, (представивши се) као лице власти, и за себе задоби (од цара) првосвештенство, превазишавши Јасона са триста таланата сребра.

25.   Добивши пак Цареве наредбе, дође не доносећи ништа достојно првосвештенства, a имајући (само) гњев грубог тиранина и јарост варварске звери.

26.  И (тај) Јасон, који je сопственог брата поткопао, поткопан би од другога, и као бегунац побеже у земљу Аманитску.

27.  A Менелај држаше власт, но од обећаног новца цару ништа уредно не даваше.

28.  A чињаше потраживање Сострат, управитељ врхограда (= тврђаве Јерусалима), јер њему припадаше наплата пореза, због чега обојица бише позвани од цара.

29.    Менелај остави као заменика првосвештенства Лисимаха, свога брата, а Сострат Кратита, управника Кипрана.

30.   Док се ово догађаше, деси се побуна грађана Тарса и Малоте (у Киликији) зато што ти градови беху дати као дар Антиохиди, царевој наложници.

31.   Цар, зато, брзо отиде да смири ствари, оставивши за заменика Андроника, једнога од великаша.

32.   A Менелај, мислећи да му дође погодно време, присвојивши од златних сасуда Храма, даде неке Андронику, а друге продаде у Тир и околне градове.

33.   Када то тачно дознаде Онија, изобличи га, удаљивши се (претходно) у место азила у Дафну близу Антиохије.

34.   Зато Менелај, узевши насамо Андроника, мољаше га да убије Онију. A овај дође код Оније и, преварно га уверивши, па поздрављен будући пружи десницу са заклетвом, мада беше под подозрением, убеди Онију да изађе из азила; па га одмах уби (παρέκλεισεν) не постидевши се правде (праведника).

35.   С овога разлога не само Јудејци (из Антиохије), него и многи из других народа негодоваху и протестоваху због неправедног убиства овога човека.

36.   А када се цар врати из Киликијских места, пожалише му се Јудејци из града (Антиохије), и заједно (с њима) и Јелини који мржаху зло, због безразложног убиства Онијиног.

37.   А Антиох се ожалости у души и смилова се и заплака за оним који имађаше целомудреност и врлину мирноће (ε ύταξίαν = сталоженост).

38.   И планувши гњевом, одмах са Андроника скиде порфиру и одело му поцепа, те га (тако) вођаху кроз цео град до места на коме нечастиво поступи са Онијем; ту овог злочинца смакну, те му Господ узврати достојном казном.

39.   А беше у Граду (Јерусалиму) учињена крађа многих свештених ствари, од стране Лисимаха, уз сагласност Менелаја; и кад се тај глас пронесе напољу, окупи се мноштво народа код Лисимаха, јер многи златни сасуди већ беху продани.

40.   Пошто се мноштво народа подиже и испуни гњевом, Лисимах наоружа око три хиљаде људи и поче пружати прљаве руке (= насиља), а предњачаше неки Авран, узнапредовао узрастом, а ништа мање лудошћу.

41.   А када видеше Лисимахов напад, неки (Јудејци) зграбише камење, а неки дебеле мотке, други пак зграбише ту лежећи пепео, све скупа бацише на Лисимахове људе,

42.   Због чега многима нанеше ране, а неке и убише, и све натераше у бекство, а самога оскврнитеља Светиње убише близу ризнице.

43.   О овоме пак отпоче суд против Менелаја.

44.  Када цар дође у Тир, пред њега изложите праведну ствар (την δικαιολογίαν) тројица људи посланих од герусијe (= скупштине стараца).

5. Mojс. 19,25

45. A Менелај већ ухваћен (у безизлазу), обећаваше много новаца Птолемеју, сину Дорименовом, да убеди цара.

46.   Зато Птолемеј, узевши цара (насамо) под неки свод (= атријум) као да га мало освежи, преубеди га,

47.   И (тако) Менелаја, узрочника свега зла, ослободи од оптужби, a несрећнике, који да су и пред Ските изнели ту ствар били би пуштени невини, осуди на смрт.

48.   Тако, одмах поднеше неправедну казну људи који су пре тога бранили Град и народ и свештене ствари.

49.   Због тога и грађани Тира, омрзнувши злодело, дадоше да се њихова сахрана обави велелепно.

50.   A Менелај, због грамзивости моћника, остаде на власти; напредујући у злу постаде велики злобник (επίβουλος = иодмукли Противник) грађана.

5.     Антиохов поход на Египат. Рат између Јасона и Менелаја у Јерусалиму, смрт Јасонова. Антиох Епифан покољем и пљачком Храма кажњава Свети Град и оставља намесника Аполонија који убија народ. Јуда Макавеј одлази у пустињу.

1. А у ово време крете Антиох (IV Епифан) у други ратни поход на Египат.*

*168 г. пpe Христа

2. А догоди се да по целом Граду (Јерусалиму) скоро четрдесет дана показиваху се у ваздуху коњаници где трче, са златном одећом и коњима, наоружани као чете,

3.   И редови коњаника у бојном поретку, и са нападима и јуришима са обе стране, и покрети штитова, и мноштво копаља, и звекет мачева, и избацивање стрела, и бљесак златних украса и сваковрсних оклопа на грудима.

4.  И због тога се сви мољаху да та појава (την έπιφάνειαν) буде на добро.

5.  А када би лажни глас да je Антиох променио животом, узе Јасон не мање од хиљаду (људи) и изненада изврши напад на Град, а браниоци на зиду бише потиснути, и кад већ на крају беше да Град падне, Менелај побеже у врхоград (= акропољ).

6.  A Јасон немилосрдно чињаше покољ својих суграђана, не схватајући да задобијање дневног благостања (εύημερίαν) над својим сродницима јесте најгора дневна несрећа (δυσημερίαν), као да задобија трофеје од непријатеља а не од својих сународника.

7.    Но власт не освоји, а за крај свог подмуклог зла доби посрамљење, јер опет као бегунац у земљу Амонићана побеже.

8.    Снађе га пак крај злог живота: би затворен (у тамницу) од Арете (I), владара Арапског (= Навутејског), и бежећи из града у град гоњен од свију, а омражен као одступник од Закона (отачких) и презрен као џелат отаџбине и суграђана, би изгнан у Египат.

9.    И он, који је многе одстранио из отаџбине, пропаде у страној земљи: отиде у Лакедемонију (= у Спарту) мислећи да ћe тамо, због сродства, наћи заштиту.

1. Мак. 12,21

10.  И он, који je многе људе бацио на земљу несахрањене, остаде неоплакан (ниодкога), и немаде никакву сахрану, нити икакав, ни очински гроб.

11.  А када цар (Антиох IV Епифан) дознаде за ове догађаје, сматраше да се Јудеја побунила. Зато, вративши се из Египта, раздражен као звер у души, заузе Град (Јерусалим) борбом;

12.  И заповеди војницима да беспоштедно секу све које ухвате и кољу оне који бежаху на кровове кућа.

13. И би младића и стараца убијање, људи и жена и деце уништавање, девојака и οдојчади клање.

1. Мак. 1,30-32

14.  Осамдесет хиљада у току цела три дана би уништено, четрдесет хиљада руком поклано, а не мање од закланих би продано (као робље).

15.  И не задовољи се само тиме, него се дрзну да уђе у Најсветији на целој земљи Храм, имајући за вођу Менелаја, који би издајник и Закона и отаџбине.

1. Мак.1,21

16.    И оскврњеним рукама узе свештене сасуде и оно што други цареви подарише за напредак и славу и част Места (Светог), и зграбивши даваше у оскрнављене руке.

1. Мак. 1,22-23

17.    И узношаше се високо мишљу својом Антиох (IV Епифан), не схватајући да због грехова житеља Града, закратко се разгњеви Господ и одврати очи од Места (Светог).

Дан. 7,16-17

18.  А да не беху (Израиљци) криви за многе грехе, (тако) као што је Илиодор, послан од цара Селевка да уђе у ризницу (Храма), и овај би (= цар Антиох) ушавши био брзо кажњен, те би био одвраћен од дрскости.

Дан. 7,11; 2 Мак.3,8-40

19.   Јер није Народ (το έθνος) ради Места, него je ради Народа ово Место Господ изабрао.

20. Због тога je и ово Место, узевши удела у несрећама Народа које му се догодише, потом имало удела и у доброчинствима (Господњим); и захваћено гњевом Сведржитеља, опет je у измирењу (καταλλαγή) Великога Господара (с народом), било (и оно) васпостављено са свом славом.

21.   Антиох, пак, узевши хиљаду и осам стотина таланата из Храма, брзо се врати у Антиохију, мислећи из гордости да може учинити земљу пловну а море проходно, због надмености срца (свога).

22.   А остави и намеснике да злостављају народ: у Јерусалиму Филипа, по пореклу Фригијца, а по нарави варварскијег од онога који га постави;

23.   А у Гаризину (у Самарији) Андроника; и joш уз њих Менелаја (првосвештеника), који се горе од других надимаше (злом) над грађанима, а према грађанима Јудејцима имађаше непријатељско расположење.

24.   А посла и начелника из Мизије Аполонија са двадесет две хиљаде војника, заповедивши да све одрасле покоље, а жене и млађе да прода (као робље).

1. Мак. 1,29-32

25.        Овај пак дошавши у Јерусалим и одглумивши мирољупца, суздржа се до светог дана суботњег, па нашавши Јудејце да мирују (тог дана) заповеди потчињеној му војсци да узме оружје,

1. Мак. 2,32

26.   И поби све оне који изиђоше да виде (војску), те јуришну у Град и са оружјем поби велико мноштво.

27.   Α Јуда Макавеј, са десеторицом, удаљи се у пустињу, и живљаше са својим (саборцима) у горама попут звери; и хранећи се биљном храном живљаху тако да не би учествовали у оскврњењу (с идолопоклоницима).

1. Мак. 2, 28-30

6      Оскврњење Храма Зевсовим идолом, Прогон вере и Закона; увођење јелинског паганског култа и разврата у Јерусалиму и Јудеји. Мученичко страдање старца Елеазара.

1.   После немного времена посла цар (Антиох IV Епифан) неког старца Атињанина да принуђује Јудејце да прелазе са отачких Закона (на јелинске) и да не живе (μη πολιτεύεσθαϊ) по Божијим Законима.

2.   А и да оскрнави Храм у Јерусалиму и да га преименују у (храм) Зевса Олимпијског, а онај у Гаризину у (храм) Зевса Ксенија (= гостопримца), као што обичаваху (έτύγχανον) житељи тога краја (= Самарије).

1. Мак. 1,54

3. Свима беше страшно и неподношљиво ово увећање зла.

4.  Јер Храм се испуни оргијама и пијанкама од стране незнабожаца који се иживљаваху са блудницама, и у вртовима светим састајаху се са женама, и уз то уношаху у нутра недозвољено.

5.  И сам Жртвеник би испуњен жртвама забраљеиим и од Закона недозвољеним.

3. Мојс. 10, 10

6. А не беше могуће ни празновати суботу, нити држати отачке празнике, нити уопште исповедати да је неко Јудејац.

Јез. 22,26

7. И вођаху их са горком принудом да свакога месеца у дан царевог рођења једу утробе од жртава (επί σπλαγχνισμόν), a кад биваше празник Дионисов (= дионизијаде) принуђиваху Јудејце да с венцима од бршљана иду у процесијама у част Диониса.

8. А на подстицај Птолемеја издата je и наредба да се и у суседиим Јелинским градовима против Јудејаца примене исте мере, те да једу утробе (идолских) жртава.

9. Оне пак који не хтедну прећи на јелинске обичаје, да их кољу.  Тако се (свуда) могла видети ова настала несрећа.

10. A ухваћене бише и две жене (Јеврејке) које беху обрезале [своју] децу, и њима о дојке обесише децу, и јавно их проводећи кроз Град бацише их са зидина (градских).

1. Мак. 1, 60-61

11. Други пак (Јудејци), који заједно отидоше у пећине (у збег), да одпразнују седми дан, иријављени Филипу (намеснику) бише заједно спаљени, зато што не хтедоше да се бране из уважења према најпоштованијем дану.

1. Мак. 2,32-38

12.   Молим, зато, оне који ову књигу буду читали, да се не обесхрабре због несрећа, и да ове казне не сматрају да су ради истребљења, већ ради васпитног карања (προς παιδείαν) рода нашег.

13. Јер и то што безбожници нису (од Бога) за дуго времена допуштени, него брзо подлежу казнама, то je велики знак доброчинства (Божијег).

14.  Јер није као са другим народима - да Дуготрпећи Господ чека да достигну до пунине грехова па да их казни - да је тако пресудио и са нама да буде,

Дан 8 23; 1. Сол. 2,16

15.  Да не би, остављајући нас да дођемо до краја грехова, онда нас кажњавао.

1. Мојс. 15,16

16. Јер, никада (Господ) не удаљује милост (Своју) од нас, већ кажњавајући невољама, не напушта народ Свој.

Ис. 54,7

17. Но, ово вам је речено ради подсећања, па се брзо враћамо на даље приповедање.

18.   Неки Елеазар, један од првих књижевника, муж већ зашао у дубоке године и по изгледу лица диван, би присиљаван да отвори уста и једе свињско месо.

19.   Он пак, изабирајући славну смрт већма него живот с мрскошћу, пошто испљува (месо), добровољно приђе мучилишту (επί το τύμπανον),

20.   На начин на који приличи да приступа]у они који су готови да (све) поднесу због одбијања јеђења недозвољенога, макар и по цени љубави према животу.

21.   А они који су били надлежни за безаконе гозбе (прављене) од утроба жртава, због од давних времена познавања овога мужа, узеше га насамо и мољаху га да, доневши месо које му је дозвољено да једе и припремивши га сам, да се претвара као да једе од меса од жртава наређеног од цара,

22.   Да би, учинивши то, избавио се од смрти, те да би, због старог пријатељства према њима, задобио човекољубље.

23.   А он доневши диван закључак (λογισμόν), достојан узраста и узвишене старости, стечен од славне седине и врлинског од детињства владања, боље рећи од светог и богоданог Законодавства (θεοκτίστου νομοθεσίας), одговори следеће, говорећи тако да буде брзо послан у ад:

24.   „Није достојно нашег узраста да се претварамо, да не би многи млади сматрали Елеазара деведесетогодишњака да је прешао на туђинштину;

25.   Па они, због мог глумљења и због кратког и тренутног живота, преваре се због мене, те стекнем омражену и прљаву старост.

26.   Јер, ако се за сада и избавим од људске казне, но руку Пантократора не могу ни жив ни мртав избећи.

27.   Зато, јуначки сада променувши животом, показаћу се достојним старости.

28.   A младићима ћу оставити племенити пример да добровољно и храбро умиру за часне и свете Законе (Божије)." И то рекавши, отиде право на мучилиште (επι το τύμ - πανό ν).

Јевр.12, 35

29. Они пак који малопре имађаху према њему наклоност, променише je у непријатељство, зато што, како они сматраху, напред казане речи беху лудило (άπόνοιαν = безумље).

29.   А он, имајући у мукама да сконча, уздахну и рече: „Господу Који има свето знање, јавно je да ja, могући се ослободити од смрти, мучен подносим тешке болове по телу, но душом радосно ово трпим, страха ради Његовога".

Ис. 26,17;  Приче. 10,29

31. И он, дакле, променувши животом на овај начин, не остави само младима него и многима од народа (τον έθνους = нације) своју смрт као пример племенитости и спомен врлине.

7.     Страдање првих Шесторо правоверне Браће и на крају Најмлађег Седмог и Мајке. Њихова вера у васкрсење и живот вечни.

1. А догоди се да бише ухваћени и Седморо Браће са Majком и, приморавани од цара да једу недозвољено (Законом) свињско месо, беху ударани шибама и говеђим жилама.

2. Α један од њих, узевши реч испред осталих, рече овако: „Шта желиш да питаш и дознаш од нас? Јер смо готови пре да умремо него ли да преступимо отачке Законе."

3.  А цар, разјаривши се, заповеди да се ужаре тигањи и котлови.

4.  А кад ови бише ужарени, одмах нареди да ономе што je први испред њих говорио одсеку језик и да га скалпирају (περισκυθίσαντες - скину кожу с главе), и одсеку удове, наочиглед остале Браће и Мајке.

5.  Када пак он постаде сасвим непокретан (због обезуђења), заповеди да га још дишућег приведу ватри и да га у (великом) тигању прже. Док се задуго дизаше дим из тигања, Браћа се са Мајком подстицаху да храбро скончају, говорећи овако:

6.  „Господ Бог гледа одозго и истински се смиловао над нама, као што рече Мојсије у песми у којој сведочаше пред лицем народа, говорећи: И смиловаће се на слуге Своје."

5. Мојс. 32,36;  Пс. 135,14.

7. И пошто Први (Брат) промени животом на тај начин, вођаху Другога на изругивање, и одравши му с главе кожу са косом, питаху: „Хоћеш ли јести пре но што ти казнимо (= измрцваримо) тело по удовима?"

Јевр. 11,36

8.   А он одговори отачким jeзиком и рече: „Не!" Зато и он прими даље мучење, као и први (Брат).

9.   Бивши у последњем даху, рече: „Ти, проклетниче, одузимаш нам садашњи живот; а Цар света, кад умремо за Његове Законе, васкрснуће нас у вечно оживљење (άναβίωσιν = васкрсење) живота".

Јн. 5,29

10.   После њега Трећи (Брат) би изругиван, и кад му затражише језик, одмах га исплази, и руке смело испружи,

11.   И храбро рече: „С неба сам ове (удове) стекао, и за Његове Законе презирем их и од Њега очекујем да их поново добијем".

12.   Чак се и сам цар и они с њиме задивише души овога младића, како болове низашта не сматраше.

13.    А кад и он промени животом, и Четвртога тако исто мучише мучитељи.

14.   И дошавши до кончине, овако рече: „Боље је (човеку) да се од људи престави, очекујући од Бога наду да ћe бити васкрснут (άναστήσεσθαι) од Њега Али теби (царе), васкрсење у живот неће бити."

Дан. 12 2;  Ис. 26,19

15.   Затим надаље и Петог (Брата) приведоше и мучише.

16.   А он погледавши у цара, рече: „Имајући власт међу људима, будући смртан, чиниш што хођеш. Но немој сматрати да je род (γένος) наш од Бога напуштен.

17.   А ти чекај и гледај Његову велику моћ, како ће тебе и твоје семе (= потомство) казнити."

18.  А после њега доведоше Шестога, и имајући умрети, рече: „Немој се (царе), залуд варати, јер ми за себе ово страдамо сагрешивши своме Богу, и то (страдање) постаде достојно чуђења.

Дан.3,17-18

19.  А ти немој мислити да ћеш бити невин, покушавши да се против Бога бориш (θεόμαχεΐν)"

20.    Α Мајка, веома достојна дивљења и доброг спомена, која гледаше да умиру Седам Синова у времену једнога дана, подношаше то великодушно, ради наде на Господа.

21.    И свакога од њих она сокољаше отачким језиком, испуњена племенитим уверењем и женску мисао крепећи мушком срчаношћу, говораше њима:

22. „Не знам како се јависте у мојој утроби, нити вам ја даровах дух и живот, нити свакоме од вас ја распоредих основни састав (στοιχέιωσιν).

23. Зато, Творац света, Који je створио постање човека и пронашао постанак свега, Он ћe вам опет вратити и дух и живот са милошћу, пошто сада не штедите себе ради Његових Закона."

1.Мојс. 2,4-7

24.  А Антиох (Епифан), сматрајући да га презиру и подозревајући да га језик (јеврејски) вређа, пошто остаде још Најмлађи (Брат), подстицаше (га) не само речима, него и заклетвом увераваше да ћe га учинити богатим и срећним ако напусти отачке [Законе], и да ћe га имати за пријатеља, и дати важне службе (Положаje).

25.  Но пошто Младић ни мало не обраћаше пажњу, цар позва Мајку и подстицаше je да она буде саветник дечаку ради спасења.

26.  Пошто je он много подстицао, она прихвати да убеди сина.

27.  Сагнувши се над њим и исмејавши бруталног тиранина, овако рече отачким језиком: „Сине, смилуј се на ме која сам те девет месеци носила у утроби и дојила те три године, и одгајила те и подигла до овог узраста и храном снабдевала.

28.  Преклињем те, чедо, да погледаш на небо и на земљу, и видећи све што je у њима, да познаш да je то све Бог створио из небића (ουκ: εξ όντων), и да род људски тако постаје.

Пс. 145/6,6;  Д.Ап. 14,15

29.  Немој се уплашити овога џелата, него будући достојан Браће, прихвати смрт, да те у милости (Божијој) са Браћом твојом добијемо."

30.   Док она још говораше, Младић рече (џелатима): „Шта чекате? Нећу послушати наредбу цареву, него ћу послушати заповест Закона датога оцима нашим преко Мојсија.

31.  Ти пак, поставши проналазач сваког зла Јеврејима, нећеш избећи из руку Божијих.

32.  А ми због грехова својих страдамо.

33.  А ако се, ради укора и васпитног карања (παιδείας), Господ Живи (о ζών) закратко разгњевио на нас, Он ћe се опет измирити са слугама војим.

2. Мак.1,5;8,29

34.   А ти, о безбожниче и од свих људи најпокваренији, немој се узалуд надимати, хвастајући се несигурним надама, дижући руку на небеске слуге [Његове].

35.   Јер још ниси суд Сведржитеља Свевидца Бога избегао.

3. Мак.2,21; Јевр.10,31

36.   Јер наша Браћа сада, подневши краткотрајни бол, падоше под вечни живот под Заветом Божијим, а ти ћеш судом Божијим поднети праведне казне гордости.

37.   Ja пак, као Браћа моја, и тело и душу дајем за отачке Законе, призивајући Бога да брзо буде милостив (мојем) Народу (τω εθνεϊ), а ти, кроз муке и казне, да признаш да je Он Једини Бог,

38.   А на мени и Браћи мојој да се заустави гњев Сведржитеља, који je праведно наведен на сав род (γένος) наш."

39.   А цар разјаривши се, заповеди да овога муче љуће од Браће, јер огорчено подношаше због (његовог) подсмевања.

40.   И овај, дакле, чист промени животом, потпуно се уздајући у Господа.

41.   Α последња после Синова сконча Мајка.

42.   Толико, дакле, изнесмо о (присиљавању) јеђења утроба (жртава) и превеликим мукама (Седам Браће).

8.     Почетак ратовања Јуде Макавејца. Великаши и војска ца­рева спремају напад, α Јуда храбра своју војску. Победа над Никаноровом војском и над Тимотејем и Арапима преко Јордана.

1.   Јуда пак Макавеј и они с њиме, улазећи тајно у села позиваху сроднике, и узимајући
оне који остадоше (верни) у Јудаизму, сабраше шест хиљада (људи).

2.   И призиваху Господа да погледа на гажен од свих Народ (λαόν) и да се смилује на Храм оскрнављен од безбожних људи;

3.   И да се смилује на уништавани Град, који имађаше бити срушем до земље, и да Услиши (глас) све крви која вапи к Њему;

l Mojс. 4,10;  Jeвp.l2,24

4.   И да се опомене и безаконог погубљења безгрешне деце (των άναμαρτύτων νηπίων), и свих хуљења која бивају на Име Његово, и да то зло омрзне (μισοπονηρήσαί).

5.  Стекавши пак војну силу (εν συστήματι), Макавеј већ noстаде неподношљив (= непобедив) незнабошцима, јер се гњев Божији на милост окрену.

6.    Наступајући изненада на градове и села паљаше их, и заузимајући важна (стратешка) места, поражаваше не малобројне непријатеље.

7. А нарочито je за такве нападе користио ноћи. И проношаше се глас о његовом јунаштву свуда.

1. Мак. 3,8-9

8. Видећи пак Филип да овај муж (Јуда) мало по мало напредоваше, и да све чешће напредује у успесима  (εν  ταΐς  εύημερίαις), написа (писмо) Птолемеју, војном заповедни­ку Целесирије и Феникије, да дође у помоћ царевим стварима.

1. Мак. 3,38-39

9. А он, одмах изабравши Никанора, сина Патроклова, једнога од првих пријатеља (царевих), посла га и под њим не мање од двадесет хиљада (људи) од свих народа (παμφύλων έθνη), да сав род Јудејаца уништи. А препоручи му и Горгију, човека стратега (= војсковођу) и искуснога у ратним подухватима.

1. Мак. 3, 35

10. А Никанор је (већ) рачунао да царев дуг Римљанима, који je био две хиљаде таланата, исплати заробљавањем (и продајом) Јудејаца.

11. Зато одмах посла у приморске градове да позивају на куповину тела Јудејаца (= заробљеника), обећавајући да ћe за таланат давати деведесет тела, не очекујући да ћe на њега убрзо доћи суд Сведржитеља.

12.  A Јуди (Макавеју) дође вест о Никаноровом наступању, и он пренесе својима долазак војске.

13.  Они који беху плашљиви и који сумњаху у Божију правду, побегоше и одоше у друго место.

14.   А други продаваху све што им беше преостало, и заједно мољаху Господа да избави oнe који од безбожнога Никанора беху продани joш пре сукоба,

15. Ако и не ради њих, а оно ради Завета датих оцима њиховим и због призивања на себе часног и величанственог Имена Његовог.

Прем. Сол. 18,22;  1. Мак. 7,37

16. Α Макавеј, сабравши оне око себе на број шест хиљада (људи), сокољаше их да се не уплаше непријатеља, нити да се боје великог мноштва незнабожаца који неправедно дођоше на њих, него да се храбро боре;

17.   Гледајући на безаконо нанету од њих увреду Светоме Месту и муке нанете поруганом Граду, а уз то joш и укидање праотачког начина живљења (προγονικής πολιτείας).

18.    „Јер они се, рече (Јуда), надају на оружје и дрскост, а ми се уздамо у Свемоћнога Бога, Који може и оне који долазе на нас и сав свет једним мигом оборити".

19.  Набрајајући им joш и помоћи (Божије) указане прецима, и помоћ против Сенахерима, како погибе сто осамдесет пет хиљада (људи).

2. Цар. 19,35;  1. Мак. 7,41

20.  И (помоћ) у Вавилонији кад би борба с Галатима, како свих који дођоше за борбу беше осам хиљада (Јевреја), са четири хиљаде Македонаца, па Македонци западоше у безизлаз, (како тада) осам хиљада људи порази сто двадесет хиљада (Галата) због добијене с Неба помоћи, и корист велику задобише.

21.  Учинивши их тиме смелима и готовима да умру за Законе и Отаџбину, (Јуда) раздели војску на четири дела.

22.  А постави и браћу своју за старешине сваког дела (војске): Симона и Јосипа и Јонатана, ставивши под (команду) свакога хиљаду и петсто (људи);

23.  A још и Елеазара (постави), па прочитавши (им) Свету Књигу и давши (војсци) поклич: Божија помоћ! - сам он предводећи прву чету - сукоби се с Никанором.

24.  A будући да им Сведржитељ би помоћник (συμμάχου) у борби, побише преко девет хиљада непријатеља, и ранише и осакатише већи део Никанорове војске, и све натераше у бекство.

25.  А и новце оних који беху дошли ради куповине (робља) узеше. И гонећи их довољно (далеко), повратише се, јер их и час (сунчева заласка) сустиже.

26.   Јер беше уочи суботе, због чега нису наставили да их гоне дуго.

27.   И пошто од њих покупише оружје и сакупише плен од непријатеља, празноваху суботу, изобилно благосиљајући и исповедајући (= хвалећи) Господа Који их je спасао у овај дан, поставивши почетак милости њима.

28.   А по суботи, поделите од плена (свима) изгнаницима (= избеглицама) и удовицама и сирочади, а остатак они и деца (њихова) поделише.

29.    Кад то учинише и сатворише заједничку молитву, мољаху Милостивога Господа да се до краја измири (εις τέλος καθαλλαγήναί) са слугама Својим.

2. Мак. 1,5; 7,33

30.    И ударивши на војску Тимотеја и Вакхида, погубише преко двадесет хиљада њих, и сасвим загосподарише високим утврђењима; а многи плен разделише једнако међу собом и прогнаницима и сирочади и удовицама, и такође и старцима.

31.   Пошто од њих сакупише оружје и пажљиво све сабраше у погодна места, остали плен донесоше у Јерусалим.

32.   А начелника племена (= филарха) који беше с Тимотејем убише, човека веома безбожна, који је Јудејцима много несреће нанео.

33.   И празнујући победу у Отаџбини, спалише спалитеље светих врата (Храма), Калистена [и неке друге], који беше побегао у једну кућицу, те (тако) прими плату достојну безбожности (своје).

34. А триклети Никанор, који je ради продаје (заробљених) Јудејаца хиљаду трговаца довео,

35.   Господњом помоћу посрамљен од оних које je он сматрао за ништавне, скинувши почасну одећу, побеже сам издвојен,  неким  међупутем (= међуземљиштем) као роб бегунац и дође у Антиохију, успевши више него срећно, док му је (сва) војска пропала.

36.   И он који беше узео на се да одужи дуг Римљанима од (продатих) заробљеника у Јерусалиму, објави (свима) да Јудејци имају Поборника (ύπέρμαχον) [Бога] и да су зато Јудејци нерањиви што следују Законе које je Он дао.

9.     Цар Антиох Епифан у Персији, болест и последњи дани, његово полуиокајање, и писмо Јудејима о сину му наследнику. Смрт Епифанова.

1.   А у оно време деси се да се Антиох (IV Епифан) врати посрамљен из Персијских крајева.

1. Мак. 6,1-5

2.   Jep беше ушао у такозвани Персепољ и покушао да опљачка (тамошњи) Храм и заузме град. Због тога мноштва (народа) скочише за оружје те (цареви војници) бише одбијени; и би тако да побеђени од мештана Антиох би принуђен на срамни повратак.

3.   А када беше код Екбатана, дознаде за догађаје с Никанором и оне око Тимотеја.

1. Мак. 6,5

4.   И надут гњевом сматраше да против Јудејаца треба да окрене и оно зло које му учинише они који га најурише (из Персије), те зато нареди возачу својих борних кола да непрекидно јури напред и убрзава путовање, мада га je суд (Божији) с неба пратио. Jep надмено рече овако: „Чим дођем тамо, учинићу Јерусалим гробљем (πολυάνδριον) Јудејаца".

Јep. 19,6

5.  Но Свевидећи Господ Бог Израиљев порази га неизлечивом и невидљивом раном. Јер тек што изговори ту реч, захвати га неподношљиви бол утробе и горке унутрашње муке;

6.  (И) сасвим праведно (снађе то) онога који je многим и нечувеним несрећама мучио утробе других.

7.    Но он не одступаше од надмености, но се још више испуњаваше гордошћу, дишући огњем гњева на Јудејце и заповедајући да се путовање убрза. А деси се да и паде из кола која јурише пребрзо, а пао је тако несрећно да је ишчашио све удове тела.

8.    И (тако) онај који je до малопре, због надљудске гордости, сматрао да може заповедати морским валовима и кантаром измерити висине гора, паднувши на земљу беше ношен на носилима, јавно свима (тако) показујући силу Божију.

9.    Тако и из тела безбожнога (цара) излажаху црви, и још живоме у боловима и мукама отпадаше месо, а од смрада његовог сав војни логор беше захваћен гађењем од трулежи.

Д.Ап. 12,23

10.  И онога који до малопре сматраше да ће дотаћи небеске звезде, нико не могаше носити због неподношљиве тежине смрада.

Ис. 14,13

11.  Тек тада, код скршеног и пониженог (цара) поче да пада велика гордост и он да долази у спознање, погађан божанском казном свакога часа боловима.

12.  И не могући да поднесе сопствени смрад, рече овако: „Право je Богу покоравати се, и будући смртан не мислити да си раван Богу".

13.  А зарицаше се нечастивац Господару (свих), Који га још није помиловао, говорећи овако:

14.  Свети Град - у који журећи да стигне хтеде да га сравни са земљом и учини га гробљем (πολυάνδριον) - да буде слободан!

15. А Јудејце - које сматраше да нису достојни ни погреба, него да заједно са одојчадима буду бачени грабљивим лешинарима и зверовима - да их све учини једнаким с Атињанима.

3. Мак. 6,34

16. А Свети Храм - који je раније опљачкао - да ћe га украсити најлепшим поклонима и да ћe све свештене сасуде многоструко узвратити, а трошкове потребне за жртве да ћe давати од својих прихода.

17. И уза (све) то: да ћe и сам постати Јудеј, и да ћe обићи свако насељено место јављајући силу Божију.

18.  Но пошто ниоткуда не престајаху болови, јер на њега дође праведни суд Божији, изгубивши наду за своје стање, написа Јудејцима ниже потписано писмо у виду молбе са овим садржајем:

19.  „Добрим Јудејцима, грађанима (царским), цар и војсковођа Антиох (IV Епифан) - да се много радују и здрави буду и добро чине!

20.  Ако сте ви здрави и деца ваша, и ако су вам ствари по вољи, [узносим Богу највећу захвалност], имајући наду у Небо.

21.  [Ja пак болестан лежим], памтим с љубављу ваше поштовање и наклоност, враћајући се из Персијских крајева, и павши у болеет која има невољу, сматрах за нужно да се побринем за општу безбедност свих.

22.  Не очајавам за себе, него имам велику наду да ћу изаћи из ове болести.

23.  A гледајући да je и отац мој (Антиох III Велики), у времена када креташе с војском у горње крајеве (= преко Еуфрата), одређиваше будућег наследника,

24.  Да ако се нешто неочекивано деси, или пак ако буде јављено нешто лоше, грађани земље, знајући коме су остављене ствари (државне), да се не узнемиравају.

25.    Уз то још, познајући околне владаре и оне што су суседи царству, који гледају на времена (погодна) и очекују шта ћe се догодити, одредио сам сина мога Антиоха за цара, којега сам, више пута одлазећи у горње сатрапије (= државне области), многима од вас остављао и препоручивао, написах му ово што следи ниже.

26.   Молим вас, дакле, и тражим, да памтећи доброчинства општа и појединачна, сваки очува наклоност, коју имадосте према мени, и према сину моме.

27.    Јер сам уверен да ћe и он благонаклоно и човекољубиво, следујући моју вољу, односити се према вама."

3. Мак. 3,20

28. Овај, дакле, убица људи и богохулник, доживевши најгоре, заврши живот на најгори начин, као што je друге осудио - у горама стране земље.

29. А тело му пренесе Филип, другар његов, који (опет), побојавши се Антиоховог сина, пребеже (цару) Птоломеју Филомитору у Египат.

10.   Ослобођење и очишћење Храма у Јерусалиму, обнова жртава, празник Ханука (25. кислева 164 год. пре Христа). Нови цар Евпатор и судбина слуге му Птолемеја. Макавеј војује на Идумејце u Против Тимотеја у Газари и побеђује.

1. A Макавеј и они с њиме, пошто Господ иђаше пред њима, заузеше (έκομίσαντο = иовратише) Храм и Град (Јерусалим).

1. Мак. 4,37

2. А олтаре (идолске) по тргу, начињене од туђинаца, а тако исто и храмове (τεμένη) порушише.

2. Дневн. 14, 3-5

3.  И Храм очистивши начинише други Жртвеник, и крешући камен о камен запалише ватру и узевши од њих ватру узнесоше жртву (Богу) после двогодишњег времена, и тамјан (= кадиони жртвеник) и свећњаке и (трпезу) хлебова предложена начинише.

1. Мак. 4, 36-54

4.  А када то учинише, паднувши потрбушке (επί κοιλίαν - на стомак) мољаху Господа да више не допадну таквих зала, него ако некад и сагреше, да их Он с кротошћу кара и не предаје их хулним и варварским народима (= незнабошцима).

2. Сам. 24, 12

5. И у који дан Храм би оскрнављен од иноплеменика, догоди се да у исти дан буде и очишћење Храма: двадесет и петог истог месеца, који je Хаселев*.

1. Мак. 4,54

* 14 децембра 16 г. пре Христа

6. И са радошћу прослављаху осам дана на начин празника Сјеница, сећајући се како су пре кратког времена празник Сјеница у горама и пећинама попут звери проводили.

1. Мак. 4,56;  1. Мак. 5,27

7.   Зато, носећи украшене штапове и лепе гранчице, а joш и палме, узношаху песме Ономе који je успешно омогућио (τω εύοδόσαντι = добро путеводио) да се очисти Место Његово.

8.  А одредише (έδογμάτισαν) општом заповешћу и гласањем свему Јудејском народу: да сваке године празнује ове дане.

1. Мак. 4,59

9.  Тако, дакле, би са смрћу Антиоха (IV) званог Епифана.

10. А сада ћемо изложити оно што je било (= историју) у време Евпатора Антиоха (V), који беше син оног безбожника, скраћујући (овде) настала од ратова зла.

11.   Овај, дакле, преузевши царство постави над пословима (државним) неког Лисија, првог (πρώταρχον) војног заповедника Целесирије и Феникије.

12.    Птолемеј пак, звани Макрон, беше први који држаше правду Јудејцима због учињене им (раније) неправде, и стараше се да се према њима односи мирољубиво.

13.    Због тога беше оптужен од пријатеља (царевих) пред Евпатором (Антиохом V) и често називан издајником, зато што је напустио поверени му од Филомитора (цара Египатског) Кипар и прешао Антиоху (IV) Епифану, те не чинећи племениту част достојанству власти, отрова се и напусти живот.

14.   А када Горгија постадe војни заповедник оних крајева, сакупи стране плаћенике и сваком приликом вођаше рат против Јудејаца.

15.   A заједно с њиме и Идумејци, држећи значајна (војна) утврђења, узнемираваху Јудејце, и примајући оне који побегоше из Јерусалима, настојаху да подржавају рат.

1. Мак. 5, 3-5

16.    A људи око Макавејаца, учинивши молепствије и молећи Бога да им буде помоћник у борби (σύμμαχον), ударише на утврђења Идумејаца,

17.    Са којима се храбро сударише и заузеше (њихова) места, и све који се на зидовима борише побеђиваху, и убијаху oнe који им допадаху руку, те побише не мање од двадесет хиљада (људи).

18.    А када побеже (њих) не мање од девет хиљада у две добро утврђене куле, и имађаху све што требаше у случају опсаде,

19.    Макавејац остави на кључним местима Симона и Јосифа и још Закхеја и довољан број његових људи ради опсаде ових (тврђава), и он се издвоји (на други положај).

20.   Но они око Симона, полакомљени на новац, присташе на (понуђени) новац неких који беху у кулама, и примивши седамдесет хиљада драхми, пустише неке да изађу (из опсаде).

21.   А када Макавеј би обавештен о том догађају, сабра народне вође и оптужи (их) да су за сребро продали браћу, пустивши (да побегну) они који ратоваху против њих.

22.   И ове, пошто посташе издајници, поби, и одмах заузе те две куле.

23.    Успевајући у свему са оружјем у рукама, погуби у двема тврђавама више од двадесет хиљада (људи).

1. Мак. 5,4-5

24.    A Тимотеј, који раније беше побеђен од Јудејаца, сабравши многобројне стране снаге и сакупивши из Азије не мали број коњице, дође са оружјем да узме Јудеју.

25.    A људи око Макавејца, кад се он приближи, окретоше се молитви Богу посувши главе пепелом и спасавши се костретом

l. Mojс. 37, 34;  l. Мак. 2,14

26. И клекнувши на стену наспрам Жртвеника (код Храма), мољаху (Бога) да им буде милостив и да „непријатељује непријатељима њиховим и противникује противницима", као што Закон јасно говори.

Јоил. 2, 17;  2. Мојс. 23,22

27.   А кад дођоше са молитве, узеше оружје и изиђоше изван Града (Јерусалима) подалеко, па кад се приближише непријатељима, зayставише се насамо.

28.   Тек што се појави јутро нападоше обе (војске), jeдни (= Јудејци) имајући залог успеха и победе, уз (своју) врлост, ослањање на Господа, а други (=многобошци) истакоше гњев за вођу својих борби.

29.    Док биваше јака битка, појавише се противницима с неба пет сјајних мужева на коњима златних узда, који предвођаху Јудејце.

2. Мак. 3,25-26;  3. Мак. 3,18

30. Они узеше Макавејца између себе и покривајући га својим свеоружјем чуваху га неповредивог, а на противни­ке избациваху стреле и муње; због чега они, збуњени обневиделошћу, беху испуњени пометњом и погубљивани (од Јудеја).

31.  Побијено би двадесет хиљада и петсто (људи), и шесто коњаника.

32.   А сам Тимотеј побеже у утврђење звано Газара, јаку тврђаву, где беше војсковођа Хереј.

33.   Људи око Макавејца с ревношћу држаху опкољену тврђаву четири дана.

34.   А они унутра, надајући се на утврђеност места, прекомерно хуљаху и говораху недопустиве речи.

35.   А када свиташе пети дан, двадесет младића Макавејевих, распаливши се гњевом због хула, навалише на зид мушки и с гњевом звери секоше когод им допадаше (руку).

36.   А и други тако исто, успевши се за њима, затекавши изненађене оне унутра, потпаљиваху куле и распаливши ватре, живе спаљиваху богохулнике. Други пак развалише врата и (кроз њих) прихвативши осталу војску, заузеше град.

37.   И Тимотеја, који беше скривен у некој јами (= цистерни), посекоше, и његовог брата Хереја и Аполофана.

38.   А када то завршише, са химнама и похвалама благосиљаху Господа, Који je велико доброчинство учинио Израиљу и победу им даровао.

11.        Први напад Лисијев, опсада Ветсуре и пораз; Лисије склапа мир с Јудејима. Четири писма о томе.

1. А после врло мало времена, Лисије, царев намесник и сродник и заменик над (државним) пословима, тешко подносећи то што се догодило,

1. Мак. 4,28-35

2.   Сабравши око осамдесет хиљада (пешадије) и сву коњицу, дође против Јудејаца, одлучивши да Град (Јерусалим) учини насеље Јелинима,

3.   А Храм да опорезује сребром, као што су (опорезивани) други храмови незнабожаца, и да учини да се првосвештенство продаје сваке године;

4.   Нимало не рачунајући на Божију моћ, гордећи се десетинама хиљада пешадије и хиљадама коњице и са осамдесет слонова.

5.   Ушавши пак у Јудеју приближи се Ветсури, која je пустињско место, а од Јерусалима удаљено око пет схинија (σχοίνους = једека), и њу је притискивао.

6.   А када дознаше људи око Макавејца да (Лисије) опкољава утврђења, с плачем и сузама заједно са народом мољаху Господа да пошаље Доброга Анђела ради спасења Израиљу.

2. Мак. 15,22-23

7.   А сам Макавејац, узев први оружје, подстицаше друге да заједно с њиме уђу у опасност да помогну браћи својој, те заједно и с вољом јуришнуше.

8.   Утом кад још беху код Jeрусалима, појави се испред њих као вођа коњаник у белој одори, машући златним свеоружјем.

9.   А они сви благословите Милостивога Бога и охрабрише се душом, и беху готови да нападну не само људе, него и најдивљије звери и гвоздене зидове.

10.    И напредоваху у бојном поретку имајући Саборца (σύμμαχον) с неба, јер им се Господ смилова.

11.    Лавовски нападоше на непријатеље и побише их једанаест хиљада, a коњаника хиљаду и шесто, а све остале нагнаше у бекство.

12.   Већина пак од њих рањени, наги се спасоше; и сам Лисије срамно бежећи, спасе се.

13.   Међутим, не будући неразуман и расправљајући сам са собом о поразу који му се догодио, и схвативши да су Јудејци непобедиви, јер се на њиховој страни борио Свемогући Бог (του δυναμένου Θεοϋ = Бог Свесилни),

14.  Посла изасланике и убеди их на измирење у свему што je праведно, jep ћe и цара убедити на обавезу да им буде пријатељ.

15.  A Макавејац се сагласи у свему што је Лисије тражио бринући о (општој) користи. Све пак што Макавејац писмено предаде Лисију, цар je одобрио.

16. А беху написане од стране Лисија посланице Јудејима, које имађаху овај садржај: „Лисије, народу (τω πλήθει) Јудејском - да се радује!

17. Јован и Авесалом које ви посласте, пошто (нам) предадоше написану поруку (χρηματισμόν = званични акт), тражаху оно што je у њој написано.

18.   Оно пак што требаше да се и цару поднесе, то сам (му) јасно изложио, и оно што je било прихватљиво, то je и одобрио.

19.    Ако, дакле, одржите наклоност према стварима (државе), настојаћу и надаље да допринесем вашем добру.

20.   А што се тиче овога и појединости, наредио сам вашима и мојима да са вама преговарају.

21.   Будите здрави! Године сто четрдесет осме*, двадесет четвртог Диоскоринтија (месеца)."

* 164 год. пpe. Христа

22. А царева посланица садржаваше ово:

„Цар Антиох (V Евпатор) брату Лисију - да се радује!

23.   Када је отац наш прешао међу богове (=умро), хотећи да поданици царства буду спокојни и да се баве својим пословима,

24.   Чувши за Јудејце да нису пристали на очеву намеру да пређу на јелинске обичаје, него више желе свој начин живљења (άγωγήν) и зато траже да им се дозволи оно што je по њиховом Закону;

25.    Желећи, дакле, да и тај народ буде изван немира, одређујемо да им се Храм васпостави, и да живе (πολιτενεσθαί) по обичајима својих предака.

26.  Добро ћеш, дакле, учинити ако им пошаљеш изасланике и пружиш им десницу (мира), да они, видећи нашу добру вољу, буду расположени и задовољно да живе (διαγίνωνται) по својим схватањима."

27.  А царева посланица народу (Јудејском) беше оваква:

„Цар Антиох (IV Епифан) скупштини старешина Јудеја и осталим Јудејцима - да се радују!

28.  Ако сте здрави, биће како желимо, јер и ми смо здрави.

29.  Обавестио нас је Менелај да хоћете да се вратите (својим кућама) и бавите се својим пословима.

30.   Онима који се поврате до тридесетога Ксантика (месеца), даће се десница (= одобрења) и слобода кретања;

31.  Да Јудејци употребљавају своја јела и своје Законе, као што су и раније, и нико од њих неће ни на који начин бити узнемираван због онога што су не знајући учинили.

32.  А послах и Менелаја који ћe вас уверити (у ово).

33.  Будите здрави!  Године сто четрдесет осме*, Ксантика петнаестога."

* 15 априла, 164 год. пpe Христа

34.  А послаше и Римљани овима (Јудејцима) посланицу која гласи:

„Коинт Мемиос [и] Тит Маниос, посланици (= легати) Римљана, народу (τω δήμω) Јудејском - да се радује!

35.   За оно што је Лисије, сродник царев, дозволио вама, за то смо и ми сагласни.

36.   За оно пак што је одлучио да изнесе пред цара, пошаљите одмах некога да се о томе договоримо, да бисмо изложили (цару) како вам приличи, јер ћемо ми доћи у Антиохију.

37.   Зато пожурите и пошаљите неке, да бисмо и ми дознали којег сте мишљења.

38.   Будите здрави.

Године сто четрдесет осме*, Ксантика петнаестога."

* 164 год. пpe Христа

12.   Нова непријатељства. Грађани Јопе преваром потапају Јудејце; освета Јудина у Јопи и Јамнији. Поход Макавејца у Галадиту, пораз Тимотеја. Поход на Идумеју, пораз Горгије; оскврњење ратника и жтшва за мртве.

1. Када су, пак, склопљени ти договори, Лисије оде цару, a Јудејци се бављаху земљорадњом.

2.  Међутим, војни заповедници по местима, Тимотеј и Аполоније, син Генејев, и још Јероним и Демофон, уз њих још и Никанор, Киприарх, нису их остављали безбедне и на миру.

3.  А становници Јопе учинише једно велико нечашће (το δυσσέβημα = безбожно дело), замолише Јудеје који с њима живе да са женама и децом уђу у припремљене од њих лађе, (да покажу) да према њима не постоји никакво нерасположење.

4.  Пошто je то била заједничка одлука  (κοινόν   ψήφισμα) града, и пошто ови то прихватите, јер хтедоше да живе у миру и ништа сумњиво не имађаху, када се попеше (на лађе), они их потопите, њих не мање од две стотине.

5.     Α Јуда дознавши за то злодело учињено његовим сународницима, позва своје људе,

6.     И призвавши праведног Судију Бога, пође против злих убица браће своје, и ноћу запали пристаниште и спали лађе, а оне који тамо беху побегли прободе (мачем).

7.     А пошто град би затворен, он се врати, али с намером да ће опет доћи и искоренити сво грађанство Јопљана.

8.    Дознавши пак да и грађани Јамније намеравају да поступе на исти начин с Јудејима који с њима живе,

9.    Нападе ноћу и на Јамнијце, потпали пристаниште с бродовима, тако да се одбљесак пламенова видео у Јерусалиму, удаљеном двеста четрдесет стадија.

10.   И кад одатле отидоше девет стадија, идући у поход против Тимотеја, нападоше га Арапи не мање њих од пет хиљада и коњаника петсто.

11.  И би сурова битка; и кад они око Јуде, благодарећи помоћи од Бога, успеваху (у победи), номади (Арапи) тражаху да им Јуда пружи десницу (мира), обећавајући да ћe им дати стада, и пашу за стада, и да ћe им и у осталоме бити од користи.

12.  Α Јуда, схвативши да они заиста могу бити у многоме корисни, прихвати да склопи мир са њима; и они добивши десницу (мира) отидоше у своје шаторе.

13.  А нападе (Јуда) и на неки град по имену Каспим, утврђен мостовима (=јендецима) и ограђен зидовима и настањен врло измешаним народима.

14.   А они унутра, попадавши се на одбранбеност зидова и изобиље хране, дрско се понашаху према Јудиним људима вређајући их и joш хулећи и говорећи недопустиве речи.

15.   Људи око Јуде, призвавши Великога Владара света, који je без овнова и (других) справа за опсаду срушио Јерихон у време Исуса (Навина), навалише зверски на зид (тврђаве).

Ис. Нав. 6, 1-20

16.   И заузевши град вољом Божијом, учинише неизбројиви покољ, тако да je суседно језеро, дугачко два стадија, изгледало пуно од истекле крви.

17.   Оданде, пак, отишавши седамсто педесет стадија, дођоше у Харака ка Јудејцима званим Тувијани (= Товијани).

18.  Али Тимотеја у тим местима не нађоше, јер беше без успеха отишао из тих места, а оставио у неком месту стражу врло утврђену.

19.  Доситеј пак и Сосипатар, двојица од војсковођа Макавејевих, изишавши напред погубише остављене од Тимотеја у тврђави, њих више од десет хиљада људи.

20.   Макавеј пак, распоредивши своју војску по четама, постави ову двојицу над четама, и нападе на Тимотеја, који имађаше око себе сто двадесет хиљада пешадије и хиљаду и пет стотина коњаника.

21.   A Тимотеј када дознаде за напад Јудин, одасла жене и децу и осталу комору у место звано Карнион, јер то место беше тешкоопкољиво и неприступно због ускости (= кланаца) свих тих места.

22.   Када се појави прва чета Јудина, наста бојазан међу непријатељима и страх нападе на њих од појаве Свевидећег (εκ: της τον τα πάντα έφορώντος επιφανείας = од јављања Онога Koju cве надглеоа), и они нагрнуше у бекство, бежећи сваки на другу страну, тако да биваху често од својих рањавани и оштрицама својих мачева осакаћивани.

23.   A Јуда предузе снажније гоњење пробадајући зликовце, и поби их око тридесет хиљада људи.

24.   Тимотеј пак, упавши (у руке) људима око Доситеја и Сосипатра, тражаше с великом лукавошћу да га пусте читавог, (говорећи) да он има под влашћу родитеље већине од ових, а од неких браћу, па ћe се (ако њега убију) њима десити поништење (άλογηθήνοίΐ = биће збрисани).

25.   Пошто своје обећање потврди многим (речима) да ћe их вратити неповређене, отпустише га ради спасења браће.

26.   А Јуда, изишавши против Карниона и против Атаргатиона, посече двадесет пет хиљада тела.

27.   А после њиховог пораза и погибељи, Јуда завојшти на Ефрон, тврди град, у којем живљаше Лисије и мноштво разних народа, a младићи храбри беху стали испред зидина и бораху се јуначки, унутра пак беху велике залихе ратних справа и стрела.

1. Мак. 5, 46

28. Призивајући  Моћнога (τον δννάστην = Владара), Који моћно руши непријатељску одбрану, узеше (Јудејци) град у своје руке и оборише на земљу двадесет пет хиљада оних унутра.

29.    И отишавши оданде нападоше на град Скита (=Скитопољ), удаљен од Јерусалима шесто стадија.

30.    Но пошто Јудејци који тамо живљаху посведочише да су Скитопољци имали према њима наклоност и у временима несреће излазили су им пријатељски у сусрет,

31.     Захваливши им се и замоливши их да и надаље буду наклоњени роду (Јудејском), дођоше у Јерусалим, а близу беше Празник седмина (= Педесетница).

32.   А после именоване Педесетнице, нападоше на Горгију, војног заповедника Идумеје.

33.   Он пак изиђе (на њих) са три хиљаде пешака и четиристо коњаника.

34.   И кад се сукобише, деси се да паде нешто мало Јудеја.

35.   Неки пак Доситеј, од Вакинорових, човек коњаник и јуначан, гоњаше Горгију и ухвативши за огртач вођаше га снажно и хтеде проклетника да зароби жива, кад неки од коњаника Тракијаца нападе овога (Доситеја) и одсече му раме, те Горгија побеже у Марису.

36.   А кад се људи око Ездрина, дуго се борећи, уморише, призва Јуда Господа да се појави као саборац (σύμμαχον) и предводник (προοδηγόν) рата.

37.   Започевши први језиком отаца поклич с песмама (= псалмима), и ударивши изненадно на Горгијину војску, натера их у бекство.

38.    Потом Јуда узе војску и одведе у град Одолам; па пошто стиже и субота, очистивши се по обичају, тамо проведоше суботу.

39.    Следећег пак дана дођоше Јудини људи, као што беше потреба (сахране), да пренесу тела претходно палих (ратника) и са сродницима да их положе у гробове отаца.

40.   И нађоше код свакога од мртвих под одећом посвећене ствари (ίερώματά) од идола из Јамније, што Закон забрањује Јудејима, па свима постаде јасно да су због тога разлога погинули.

5. Мојс. 7,25-26

41.   Сви пак, благословивши суд Праведног Судије Господа, Који тајне ствари чини јавнима,

42.   Обратише се на молитву молећи (Бога за њих) да учињени грех сасвим избрише. А племенити Јуда мољаше народ да чувају себе и буду без греха (άναμαρτήτους είναι) имајући пред очима оно што се десило због греха оних који су пре тога погинули.

Пс. 50,3

43.    И учини сабирање новчаних прилога по (сваком) човеку, две хиљаде драхми, и посла у Јерусалим да се принесе жртва за грех, чинећи то веома добро и мудро, мислећи на васкрсење.

44.    Јер кад не би очекивао да ћe и ови погинули васкрснути, било би сувишно и неразумно молити се за мртве.

45. Али сагледајући да je онима који с побожношћу премину (κοιμωμένοις), припремљена најбоља награда, беше (му) намисао света и побожна, зато и учини жртву умилостивљења за умрле да би се ослободили греха.

2. Сол. 4,13;  Кол. 1,5

 13. Цар Антиох V Евпатор и Лисије ратују против Јудеје, грозна смрт Менелајева. После молитве Богу, Макавеј напада царев табор код Модина и побеђује; цар се повлачи и склапа мир с Јудејима.

1. А године сто четрдесет и девете*, дође вест људима Јудиним да Антиох (V) Евпатор долази са мноштвом војске на Јудеју,

* (= 765 год. пре Христа)

2.   И са њим Лисије намесник и (начелник) над пословима (царства), сваки имајући војну силу јелинску пешака сто десет хиљада, и коњаника пет хиљада и триста, и (ратних) слонова двадесет два, и триста бојних кола са срповима.

3.    A њима се придружи и Менелај, и подстицаше са великим претварањем (ειρωνείας - лицемерјем) Антиоха, не ради спасења отаџбине, него мишљаше да се поврати на власт (првосвештенства).

4. А Цар над царевима (Бог) подиже гњев Антиохов на овог проклетника, и кад Лисије подсказа да je он узрочник свих зала, заповеди да, као што је обичај у том месту, одведу га и погубе у Верији.

5. У том месту, наиме, има кула висока педесет педаља*, пуна пепела; и у њој имађаше једна направа унаоколо кружећа и низводећа у пепео.

* 25 метара

6.   Овде сви гурају доле у погибао кривда за оскврњење храма или за нека друга велика злодела.

7.   Оваквом смрћу умре преступник Закона Менелај, не заслуживши ни земљу (за гроб); и сасвим праведно.

8.   Јер зато што учини многе грехе око Жртвеника, чији огањ и пепео беше свети, задоби смрт у пепелу.

9.   A својим намерама цар (Антиох V Евпатор) варварски иђаше против Јудејаца да им учини гора зла од оних која им учини његов отац (Антиох IV Епифан).

10.  А дознавши за то Јуда, заповеди народу да даноноћно призива Господа, да сада више но икада помогне онима који би могли остати без Закона и Отацбине и Светога Храма;

11.   И да народ, који je тек накратко одахнуо душом, не допусти да (опет) буде поробљен богохулним незнабошцима.

12.   Кад а сви то исто чињаху заједно, и мољаху Милостивога Господа са плачем и постом и земним клањањем у току три дана непрестано, Јуда их подстицаше, па нареди да се окупе (спремни).

13.    А сам повукавши се са старешинама саветоваше се, пре  но  што царева  војска упадне у Јудеју и заузме Град, да изађу (пред њих) и пресуде ствар с помоћју Господњом.

14.    И поверивши руковођење (την έπιτροπήν) Творцу света, и подстакнувши своје људе да се храбро до смрти боре за Законе, за Храм, Град, Отаџбину, за грађанство (πολιτείας = за народни  ентитет), онда крете и код Модина учини војни логор.

15.    Давши пак свима око себе ратни поклич: Божија победа! - са изабраним маскираним младићима нападе ноћу на царски шатор (αύλήν), на логор, и поби око две хиљаде (људи), и предњега од слонова заједно са његовим водичем.

1. Мак. 6, 43-46

16. И на крају, испунивши војни логор (непријатеља) страхом и узбуном, повратише се са успехом.

17.  А ово се догоди када дан тек свањиваше, благодарећи присутној му Господњој заштити.

18.  Цар пак, окусивши од Јудејске смелости, покушаваше да лукавошћу освоји (њихова) места.

19.  И нападе на Ветсуру, јаку тврђаву Јудеја, и би потиснут; наиђе на препреку и умањи се (војска његова).

20.  А онима у (тој) тврђави Јуда посла што им требаше.

21.  Али неки Родокос из Јудејске војске издаде непријатељима тајне, но би тражен, ухваћен и убијен (κατεκλείσθή).

22.  Цар (тада) по други пут пружи десницу (мира) онима у Ветсури, и доби примирје; (потом) отиде, па опет нападе на оне око Јуде, но опет му се смањи (= изгибе) војска.

1. Мак. 6,49

23. Дознаде (затим) да се одметну (од њега) Филип у Антиохији, остављен (тамо) као заменик над пословима (царства), па се узмути, те позва Јудејце (на мир), и покори се (њиховим условима), па се закле за све што je право и склопи (споразум), и принесе жртву, одаде част Храму, и Месту (светом) указа човекољубље.

1. Мак. 6,55-63

24.   И прими Макавејца. Остави Игемонида за војног заповедника од Птолемаиде до места Герина (у Египту).

25.   Дође у Птолемаиду, но Птолемаићани бише незадовољни тим споразумом, негодоваху зато што хтедоше да пониште договоре.

26.   (Тада) Лисије изиђе на говорницу, изложи одбрану (споразума) колико могаше, убеди (народ), умири га, придоби њихову благонаклоност, па отиде у Антиохију.

Толико о царевом походу (на Јудеју) и о повратку.

14. Нови цар Димитрије I и првосвештеник Алким, који Тражи напад на Макавеща. Пред Никаноров Поход на Јудеју народ и Јуда се моле. Никанор пријатељ с Јудом. Алким распаљује мржњу, Никанор прети Храму. Смрт праведног Разиса.

1. А после три године* дође вест људима око Јуде да je Димитрије (I Сотир), син (цара) Селевка (IV), упловио кроз луку Триполис са великим мноштвом војске и бродовља,

* 161 год. пpe Христа

4. Цар. 19,35

2.  И да је заузео земљу и убио Антиоха (V Евпатора) и његовог намесника Лисија.

3.  Неки пак Алким, претходно првосвештеник, који беше добровољно оскрнављен у временима немешања (с јелинским идолослужењем), схвативши да му ни на који начин нема спасења, нити већ приступа светом Жртвенику,

4.   Дође цару Димитрију (I), сто педесет прве године,* доносећи му златни венац и палмову грану, а уз то и неколико гранчица маслине што се носе (νομιζομένων = Прилажу као првине) у Храм; и тиме се тога дана задовољи.

* 161 год. пре Христа

5.  Но (друти пут) нађе време за сарадника своје подлости, када га Димитрије позва на неко заседање (συνέδριον), и запитан (од њега): Каквога су расположена и намера Јудејци? - на то рече:

6.  „Они Јудејци који се зову Асидеји, којих је вођа Јуда Макавеј, ратни су хушкачи (πολεμοτροφοϋσι) и бунџије, не остављајући царство на миру и спокоју.

7.  Зато ja, лишен праотачке славе - мислим на чин првосвештеника - дошао сам сада овде,

8.  Најпре зато што искрено мислим оно што доликује цару; а као друго: мислећи и на моје грађане; јер безумљем (τη. άλογιστια) напредпоменутих (људи) сав наш народ немало пати.

9. А када сваку од ових ствари дознаш (= проучиш), царе, постарај се и за земљу и за опседнути род наш, сходно твоме добросрдачном према свима човекољубљу.

10.  Јер док Јуда остаје (у животу), немогуће je да ствари (државе) имају мира."

11.  Пошто он то изговори, одмах остали пријатељи (цареви), који беху непријатељски расположени према Јуди, распалише (цара) Димитрија.

12.  А он, дозвавши одмах Никанора, који беше постао командант ратних слонова, и поставивши га за војног заповедника Јудеје, посла га (тамо);

13. Давши му заповест да самог Јуду убије, а оне око њега да растера, а Алкима да постави за првосвештеника Hajвећега Храма.

Јестира 9, 17,21,24,26

14. А незнабошци који због Јуде беху побегли из Јудеје, придружише се попут стада Никанору, сматрајући да ћe несреће и порази Јудејаца бити њима успех и благостање.

15.  [А они око Јуде] чувши за наилазак Никаноров и за напад незнабожаца, посуше се пепелом и усрдно мољаху Онога Који je довека изабрао (άχρι αιώνος συστήσαντα = одредuo) Свој народ (Израиљ) и увек je с (чудесном) појавом (μετεπιφανείας) прихватао се (άντιλαμβανόμενον = штитио) својега удела.

1. Мак. 2,14; 10, 25;  1. Мак. 3,47;  5. Mojс. 32,9

16. А када њихов вођа (Јуда) заповеди, кретоше оданде одмах и сукобише се с њима у селу Десау.

17.   А Симеон, брат Јудин, беше се сукобио са Никанором, али услед изненадног доласка (велике војске) непријатеља, замало се уплашио.

18.   Међутим, када Никанор чу како велико јунаштво (άνδραγαθίαν) имађаху људи око Јуде и срчаност у борбама за Отаџбину, побоја се да пресуду (= исход битке) учини крвљу.

19.   Зато посла (Јудејцима) Посидонија и Теодота и Мататију да им пружи и да прихвати десницу (мира).

20.   И пошто беше дуже разматрање о томе и вођа (Јуда) објави народу, те би исказано једногласно мишљење, пристадоше на договор.

21.   Па одредише и дан у који ћe саме (војсковође) доћи на једно исто место. И дођоше (тога дана) са сваке стране ратна кола (δίφραξ), и поставише седишта (почасна).

22.   Јуда (ипак) заповеди да наоружани људи буду спремни на погодним местима, да не би од непријатеља било изненадно злодело. И (војсковође) учинише одговарајући заједнички договор (κοινολογία).

23.   И Никанор борављаше (од тада) у Јерусалиму, и ништа неумесно не учини; сакупљене пак попут стада масе (незнабожаца) распусти.

24.   И имађаше Јуду свагда крај себе, и душевно беше томе мужу наклоњен.

25.   Он га подстакну да се ожени и да има децу, те се овај ожени, устали се (εύστάθησεν) и уживаше заједно с другима живот (ε κοι νώνησε ν βίου) .

26.   Α Алким, Видећи међу њима наклоност и узевши склопљени договор, отиде код Димитрија (I Сотира), и рече (му) за Никанора да непријатељски мисли о (државним) стварима, јер непријатеља царства његовог Јуду назначи за наследника.

1. Мак. 7,25

27.   На то се цар веома разгњеви, и раздражен клеветама свелукавог Алкима, написа писмо Никанору говорећи да јако негодује због договора, и заповеди му да Макавејца везаног пошаље брзо у Антиохију.

28.  Када пак та вест дође Никанору, он се смути и би му врло тешко, ако би договорено прекршио а да му овај човек  није  никакву неправду учинио.

29.  Но пошто се цару није могло супротставити, гледаше погодну прилику да то вештом замком изврши.

30.  A Макавејац, видећи да се Никанор понаша према њему строжије, и да уобичајени сусрет би замењен грубљим односом, схвати да та строгост није од боље стране, па сабра немали број људи око себе и скриваше се од Никанора.

1. Мак. 7,30

31.  Овај пак (Никанор), схвативши да га је онај муж витешки надмудрио, дође у највећи и свети Храм, када свештеници приношаху уобичајене жртве, и заповеди им да му предају тога човека.

32.  А кад се они заклињаху и говораху да не знају где се тражени налази,

33. (Никанор) пружи десну руку према Храму и овако се закле: „Ако ми не предате Јуду свезаног, овај ћу Божији Дом сравнити са земљом и Жртвеник ћу разрушити и овде ћу подићи сјајни олтар Дионису!"

34.   И толико рекавши, отиде. А свештеници, пруживши руке к небу, призиваху Свагдашњег Поборника (ύπέρμαχον) народа нашег, овако говорећи:

35.   „Ти, Господе, Који немаш потребе ниодкога (των όλων = ниодчега), благоизволео си да међу нама буде Храм Твојег настањења (σκηνώ).

3. Мак.2,9;  2. Сам. 7,1;  5. Мојс. 12,11

36.  И сада, Свети, Господе сваког освећења, сачувај довека неупрљаним овај недавно очишћени Дом."

37.   А неки Разис, од Јерусалимских старешина, би оптужен Никанору, човек љубитељ грађана (својих), који имађаше глас веома добар међу њима, и по наклоности (свију) називан оцем Јудеја;

38.   Он беше у претходним временима   немешања   (της άμειξίας = неучешћа у јелинском идолослужењу) оптужен за верност Јудаизму и како је готов да и тело и душу положи за Јудаизам са сваком искреношћу.

39.    А Никанор, хотећи да јавно покаже непријатељство које имађаше према Јудејима, посла преко петсто војника да га ухвате.

40.    Јер сматраше да ћe, ако ухвати  [и смакне (άλογήση)] њега, нанети њима несрећу.

41.   Но када мноштво војника хтеде да заузме кулу (у којој он беше), и наваљиваху на врата авлије и заповедише да се донесе ватра и запале врата, он будући опкољен, баци се на мач,

42.   Хотећи рађе да племенито умре, него да проклетницима допадне руку и буде понижен на начин недостојан своје племенитости.

43.   Но раном (од мача) не беше  смртно  погођен због журбе у том подвигу, а маса (већ) беше продрла унутар вратница, он храбро истрчавши на зид баци се смело пред масу.

44.    Но пошто они нагло устукнуше, и створи се простор, он паде насред празнине.

45.   И још дишући, распаљен љутом ревношћу, устаде иако му крв липташе потоцима и имађаше тешке ране, па протрча путем кроз масу и ставши на неку стрму стену,

46.   Будући већ сасвим бескрван, зграби обема рукама своју испалу утробу и тресаше њоме према маси; и призвавши Господара живота и духа да му је опет поврати (у васкрсењу), на тај начин промени животом.

15    Никанор се горди и богохули; Јуда Макавеј се с војском моли Богу: појава с неба првосвештеника Оније и Пророка Јеремије. Бој Јуде с Никанором, пораз и смрт Никанорова. Епилог књиге.

1.   А Никанор кад дознаде да се Јудини људи налазе у местима Самарјанским, намераваше да у дан одмора (= суботу) са сваком сигурношћу нападне на њих.

2.   Они пак Јудејци, који беху насилно мобилисани с њим, говораху (му): „Нипошто немој да их тако дивље и варварски побијеш, него одај славу дану који је са светошћу изабрао Свевидећи".

3.   А триклетник запита: „Да ли постоји на небу Моћни (δυνάστης = Владар) који је наредио да се празнује (αγειν) дан суботњи?"

1. Mojс. 2,3;  2. Mojс. 20,11

4.   А кад они одговорише: „Постоји Господ Живи, Који je на небу Владар, Који je заповедио да се поштује (άσκειν) седмина".

4. Мојс. 14,21

5.    А он рече: „И ja сам, вели, владар на земљи који заповедам да се узме оружје и извршавају службе царства". Ипак није успео да оствари своју грозну намеру.

6.   И Никанор са сваком надменошћу уздизаше врат (= горђаше се) и замисли да подигне општи споменик (κοινόν... τρόπαιον) победе над Јудом и његовима.

7.   Α Макавеј беше непрестано уверен са сваком надом да ће добити заштиту од Господа,

8.   И подстицаше оне с њиме да се не плаше наиласка непријатеља, имајући на уму раније им бивале помоћи с Неба, и сада да очекују с надом помоћ и победу која ћe им доћи од Сведржитеља.

9.  И утешавајући их из Закона и Пророка, подсетивши их и на подвиге које су извршили, учини их joш расположенијима (за борбу).

10.    И када их ревношћу подиже, даде им наредбе, показавши истовремено неверодостојност многобожаца и (њихов) прекршај заклетве.

11.    Свакога пак од њих наоружаваше не толико сигурношћу штитова и копаља, колико храбрењем добрим речима. И уз то им исприча сан веродостојан, виђење неко, које их све обрадова.

12.   А беше његова визија оваква:

(Виде) Онију, бившег првосвештеника, човека благог и доброг, достојног поштовања при сусрету, кротког у понашању, и у говору наступајућег долично, који je од младости научно све што је својствено врлини; њега (виде), како са испруженим (к небу) рукама моли за сву заједницу (σνστήματι = сабоρ) Јудеја.

2. Мак. 3,1;  Пр.Сир. 50,1

13.   Потом се, такође, појави човек, који се одликоваше седином и славом, а око њега беше нека чудесна и величанствена превасходност.

14.   И говораше Онија и рече: „Овај братољубац, који се много моли за народ и за Свети Град, јесте Јеремија, Божији Пророк".

15.    Тада Јеремија испружи десницу да дадне Јуди златни двосекли мач, и дајући му, обрати му се овако:

16.    „Узми свети мач, дар од Бога, којим ћеш разбити противнике!"

17.    И охрабривши се Јудиним речима, врло добрим и способним да покрену на врлину и да душе младих омужа, (έπανδρώσαι = ојуначи), закључише да не остају у војном логору, него да храбро нападају, и са сваким јунаштвом баце се у борбу и пресуде ствар (борбе), зато што су и Град и Светиње и Храм у опасности.

18.   Јер беше им у мањој мери предстојећа [борба] за жене и децу и још за браћу и сроднике, a највећи и први страх беше им за освећени Храм.

19.   А и онима остављенима у Граду беше не мала агонија, јер беху узнемирени нападом на отвореном простору.

20.   И када сви већ очекиваху суд (= исход) који ће бити, и већ се беху окупили непријатељи и војска распоредила и борбени слонови размештени на погодна места и коњица распоређена на бокове,

21.   Сагледавши Јуда присуство великог мноштва војске и разноврсну опрему оружја и дивљину зверова (= слонова), испруживши руке према Небу призва Чудотворца Господа (τον τερατοποιόν Κύριον), [Свевидећега (τον κατόπτην)], знајући да победа није помоћу оружја, него онако како Он пресуди, тако и доноси победу достојнима.

1. Мак. 3,19

22.   И призивајући Га говораше овако: „Ти, Владару, послао си анђела Свога Јудејима у време цара Језекије те поби из војске Сенахеримове сто осамдесет пет хиљада људи. 

2. Цар.19,35;  1. Мак. 7,41

23.  И сада, Господару Небеса, пошаљи анђела доброга пред  нама  ради бојазни и, страха (непријатељима).

2. Мак. 11,6

24.  Величином мишице Твоје нека се устраше они који са хуљењем дођоше против светог народа Твога!"

И тако он тиме заврши молитву.

25.  А они око Никанора са трубама и ратним песмама кренуше у напад.

26.  Ови пак око Јуде са призивом (Бога) и молитвама сударише се са непријатељима.

27.  И рукама борећи се, а срцима молећи се Богу, оборише не мање од тридесет пет хиљада људи, обрадовани веома Божијом појавом (επιφάνεια).

28.  А када завршише ту битку и враћаху се с радошћу, препознаше Никанора да је пао мртав са свеоружјем.

1. Мак. 7,43

29.  Тада наста вриска и метеж (од весеља), благосиљаху Моћнога Господара (τον δυνάστην) језиком отаца.

30.  И заповеди (Јуда), онај који се свим телом и душом први борио за грађане, који je цвет младости своје сачувао (и дао) за своје сународнике, да Никанору одсеку главу и руку заједно с раменом, и да донесу у Јерусалим.

1. Сам. 17,51-54;  Јудит. 13,8

31.   Дошавши пак тамо и сазвавши сународнике и поставивши   свештенике   испред Жртвеника, посла те позваше оне (Сиријце) који беху у тврђави (Јерусалимској).

32.   И показаше (им) главу проклетника Никанора и руку богохулника коју је био пружио на Свети Дом Сведржитељев високо се хвалећи.

33.   И одсекавши језик безбожнога Никанора, рече (Јуда) да га на парчиће дају птицама, а плату за безумље (= одсечену главу и руку) да обесе на спрам Храма.

Јудит. 14,1

34. И сви благословите на Небу Господа Епифана (τον Επιφανή Κύριον = Јављенога и Славнога Госиода), говорећи: „Благословен Онај Који je сачувао Место Своје неупрљаним!"

35. Главу пак Никанорову обеси на тврђаву (της "Ακρας) Града, да буде свима јавни и Видљиви знак помоћи Господње.

l. Мак. 7,47

36.   И сви одлучише заједничким гласањем да нипошто не оставе необележен овај дан, него да имају за празновање тринаести дан дванаестога месеца - који се сиријским језиком зове Адар – један дан пре Мардохејевог дана (празника Пурима).

Јестир. 9,17,21,24,26.

37.  То су, дакле, догађаји који су се збили око Никанора, и од оних времена заузетога и држанога од Јевреја Града. И ја ћу овде завршити реч.

38.  Ако јe добро и тачно по саставу - то сам и сам хтео; а ако je сиромашно и скромно толико ми je било могуће.

39.  Јер као што је непријатно пити само вино, и тако исто опет само воду; него на који начин вино помешано с водом бива пријатно и пружа угодно задовољство, тако и умешни склон писања прија ушима оних који читају овај састав.

А овде је свршетак.