Svetoandrejska deklaracija,
14. XI 1999.
Ucesce
predsednika SNS g. Slobodana Rakitica na Svetoandrejskom saboru, 12 -
14. XI 1999.
Beseda
predsednika SNSg. Slobodana Rakitica na Svetoandrejskom saboru, 13.
XI 1999.
SVETOANDREJSKA DEKLARACIJA
UJEDINjENE SRPSKE DIJASPORE
I UDRU�ENE DEMOKRATSKE OPOZICIJE
U ovom presudnom času za sudbinu srpskog naroda, predstavnici
ujedinjene srpske dijaspore i demokratske opozicije okupili su se u Sent
Andreji - prvom simbolu srpskog rasejanja - i, pod pokroviteljstvom srpske
Krune i srpskog oltara, doneli ovu Deklaraciju:
1.
Teritorijalni integritet i suverenitet Jugoslavije mora se očuvati
i za�titi.
2.
Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) mora imati demokatsku vlast, koja po�tuje
prava svih građana, bez obzira na njihovo etničko poreklo i verska
ubeđenja. Postojeća vlast izdala je sveto srpsko nasleđe,
osramotila srpske demokratske tradicije, i zloupotrebila vlast bez presedana
u srpskoj istoriji. Njena politika je beskrajni katalog političkih,
ekonomskih i dru�tvenih katastrofa. Zato ta vlast mora bez odlaganja da
ode.
3.
Prvenstveni zadatak demokratskih snaga u Srbiji je udru�ivanje i
uspostavljanje vlasti naroda putem slobodnih i po�tenih izbora.
4.
Bez demokratske Jugoslavije neostvariv je bilo kakav plan pomirenja i
oporavka jugoistočne Evrope. To pomirenje isto tako zahteva da svi koji
su činili zločine, ilegalna i nemoralna nasilja i razaranja, budu
pozvani na odgovornost. Na Kosovu i Metohiji mora odmah prestati etničko
či�ćenje, a svi prognanici se moraju vratiti, tim pre �to je
ovaj deo Srbije sada pod za�titom
i kontrolom Ujedinjenih nacija.
5.
Nedopustivo je izjednačavanje srpskoga naroda i re�ima u
Beogradu. Zato pozivamo međunarodnu zajednicu da to prestane da čini
i bezuslovno ukine sankcije nametnute srpskom narodu.
6.
Srbi u dijaspori će pru�iti svoju stručnu i materijalnu
podr�ku udru�enoj demokratskoj opoziciji, koja se sa svoje strane
obavezuje da povodom ovih zaključaka neće praviti nikakve
kompromise sa postojećim
re�imom.
Svečano
se zavetujemo da nećemo biti spokojni sve dok na�a zemlja ne bude
ponovo �ivela u miru i uključena u svetsku zajednicu naroda.
Uvereni smo da će narod Srbije podr�ati ovu, Svetoandrejsku
deklaraciju.
Sačinjeno
i potpisano četrnaestog dana novembra 1999. godine u Sent Andreji
16.
novembra 1999. god.
Uče�će
predsednika SNS g. Rakitića na Svetoandrejskom saboru
Na poziv Njegovog Kraljevskog Visočanstva Prestolonaslednika
Aleksandra Karađorđevića, predsednik Saborne narodne stranke g.
Slobodan Rakitić učestvovao je u radu Svetoandrejskog sabora
ujedinjene srpske dijaspore i udru�ene demokratske opozicije, od 12. do 14.
novembra ove godine, koji se odr�avao u Budimpe�ti i Sentandreji. G. Rakitić
je među prvima govorio, u ime SNS, o zajedničkom delovanju matice i
Srba u rasejanju.
U subotu, 13. novembra, u popodnevnim časovima., Nj.K.V.
Prestolonaslednik je primio predsednika SNS, zajedno sa predstavnicima nekih
programski bliskih stranaka (DSS, SLS, SDS za Srbiju i Pokret za demokratsku
Srbiju). U polučasovnom razgovoru predsednik Rakitić upoznao je
Prestolonaslednika sa političkom situacijom u zemlji, radom SNS, stanjem u
opoziciji, i preneo mu pozdrave članstva SNS.
Posle tog susreta, predsednik Rakitić se vratio u dvoranu, gde je
trajalo zasedanje Sabora, i predsedavao je Saborom do njegovog zavr�etka. Pri
kraju Sabora, pred punom dvoranom, predsednik organizacionog odbora Sabora, g.
Miroslav Majkl Đorđević saop�tio je, u toku Sabora usagla�avanu,
zajedničku Deklaraciju. Saboru se zatim obratio Nj.K.V. Prestolonaslednik
Aleksandar, a zavr�nu reč dao je predsednik Saborne narodne stranke, g.
Rakitić, izra�avajući �elju svih da se sledeći sabor odr�i u
Topoli, ili u Beogradu.
U nedelju, 14. novembra, predsednik SNS-a je, zajedno sa drugim učesnicima
Sabora, i u ime Stranke, potpisao zajedničku Deklaraciju ujedinjene srpske
dijaspore i udru�ene demokratske opozicije.
Posle potpisivanja Deklaracije predsednik SNS-a se ponovo kratko susreo
sa Nj.K.V. Prestolonaslednikom, koji je izrazio zadovoljstvo rezultatima Sabora,
i �elju Nj.K.V. da sa Sabornom narodnom strankom budu i bolji, i redovniji.
Beseda
Slobodana Rakitica, predsednika Saborne narodne stranke, na Svetoandrejskom
saboru ujedinjene srpske dijaspore i udruzene demokratske opozicije,
u
Budimpesti, 13. novembra 1999.
POZDRAVNI
DEO BESEDE
Vase
Kraljevsko Visocanstvo,
postovane
dame i gospodo ucesnici Sabora,
Velika je cast i zadovoljstvo za mene kao gradjanina Srbije i postovaoca
Krune, kao knjizevnika i predsednika Saborne narodne stranke, sto se nalazim na
ovom skupu koji uziva pokroviteljstvo Vaseg Kraljevskog Visocanstva.
Pre svega, pozeleo bih svima nama da svi nasi napori budu usmereni ka
stvaranju uslova da se ubuduce sastajemo u Srbiji.
Ovaj Sabor znak je brige Krune za sudbinu svog naroda, i dokaz da nas
narod i dalje ima sopstvene institucije i ugledne licnosti koje hoce i mogu da
ga izvedu iz nesrecnog polozaja u kakvom se malo koji narod, ikada u svetu,
nasao.
Pokroviteljstvo nad ovim Saborom, ovako kako je formulisano, kao i
stavovi Vaseg Kraljevskog Visocanstva iskazani za vreme bombardovanja nase
zemlje, izraz su velike skromnosti i brige, i dokaz da ste interese Krune
stavili u sluzbu demokratskih promena u Srbiji i Jugoslaviji.
Kraljevski dom Karadjordjevica, i u postupcima Vaseg Visocanstva
potvrdjuje se kao dinastija ponikla iz naroda, koja je sudbinu tog naroda uvek
smatrala i sopstvenom. Od velikog Karadjordja preko Kralja Petra Oslobodioca i
Kralja Aleksandra Ujedinitelja, i blazenopocivseg oca Vaseg Visocanstva,
Karadjordjevici nisu bili samo vladari naseg naroda, nego i prva porodica u
Srbiji. Karadjordjevici su bili roditeljski dom Srba, a Srbi i dinastija bili su
isto sto i najblizi rodjaci.
U toj simfoniji izmedju Krune, naroda i Crkve, nad kojom stoji Bog,
ocituje se drzavotvorni i drustveni ideal hriscanske civilizacije.
Nadam se da cemo ovde, kao i uvek kad su nas vodili Karadjordjevici, i
danas doci do rezultata koji ce nam, pomocu Bozijom, otvoriti nove horizonte i
dati nam ono za cim vec decenijama ceznemo - slobodu.
O
JEDINSTVENOM DELOVANjU MATICE I RASEJANjA
Dinamika
odnosa rasejanja i demokratskih stranaka u matici
Pocetkom devedesetih godina, neposredno posle rusenja Berlinskog zida i
pada komunizma, srpska matica i srpska dijaspora bile su veoma bliske u naivnom
ubedjenju da ce Srbija spontano poci putem demokratije. Tada su sve ozbiljne
demokratske politicke stranke bile za ukidanje svih istorijskih komunistickih
zakona, sto se smatralo za pocetni uslov neminovnih promena.
Od tada je proteklo deset godina tranzicije u pogresnom i neocekivanom
smeru, jer umesto iz ideoloskog totalitarizma u demokratiju, mi smo stigli pod
vladu autoritarnog post-komunistickog rezima, za sta su uzroci brojni, i nije
prilika da se ovde analiziraju: predugo poistovecivanje srpskih interesa sa
ocuvanjem komunizma i njegovih produkata, rat koji su Srbi bili prinudjeni da
vode, kriza identiteta i morala naseg naroda nastala u komunizmu,
neprijateljstvo SAD i evropskih zemalja, iskazivano u desetogodisnjem periodu,
sa vrhuncem u vidu bombardovanja, neprijateljstvo koje se predstavlja kao da je
usmereno protiv rezima, a uvek pogadja narod, koji i dalje nije siguran cime je
sve to zasluzio.
U svakom slucaju, cini mi se da je u poslednjih deset godina umanjeno
razumevanje izmedju dijaspore i matice, i da zato moramo zajedno napraviti
presek cinjenicnog stanja. To su rat i njegove posledice, okupacija Kosova i
Metohije, tesko stanje privrede, sankcije prema drzavi i narodu i izolacija
srpskog i jugoslovenskog rezima s jedne strane, a s druge vec nekoliko puta
uzastopce kroz izbore izrazeno opredeljenje vecine gradjana za promene
politickog sistema, gde je izborna volja najrazlicitijom akrobatikom pretvarana
u poraz demokratskih stranaka.
Demokratska opozicija u Srbiji pokazala je veliku upornost i izdrzljivost,
ali i principijelnost u borbi za vlast. Prvi put od kako postoji, ona ima
znacajniju, ali jos uvek samo verbalnu podrsku zapadnih zemalja. S druge strane,
ta podrska se vrlo lako u propagandi rezima okrece protiv opozicije, sto ce se
drasticno ispoljiti ako ta podrska ne bude bila pretvorena u konkretne olaksice
gradjanima Srbije. Insistiranje zapadnih drzava, na koje smo upuceni, na strogoj
polarizaciji rezimskih i opozicionih strana, je direktno guranje Srbije u
gradjanski rat, sto bi bio prvi zadatak rasejanja - da se zalaze da se od toga
odustane.
Rezimu bi odgovaralo da se opozicija povuce sa osvojenih pozicija vlasti,
i da tako ponisti rezultate svog visegodisnjeg rada. U razvijenim demokratijama
se, zahvaljujuci smenjivosti svake vlasti, cesto glasa upravo za stranku koja
prethodno u vlasti nije imala udela. Za razliku od toga, u Srbiji svako ucesce
demokratskih stranaka u vlasti daje nove izglede za osvajanje veceg udela, i
sprovodjenje temeljnih demokratskih promena, sto je politicka stvarnost do sada
nekoliko puta pokazala. Dva
su razloga za to.
Prvo, osobenost da opozicione partije u institucijama sistema od pocetka
imaju dvojaku funkciju - jednu kao i svuda u svetu - vrsenje vlasti, i drugu -
borbe za izgradjivanje demokratskih institucija, koje u Srbiji niko drugi do
demokratska opozicija nece graditi, niti one tek zapocete cuvati. Upravo tako,
izgradnjom demokratskih institucija, opozicione stranke mogu da stvaraju
preduslove za svoj buduci uspeh. Drugo, na psiholoskom planu, u nasem narodu, na
zalost, i dalje postoji refleks opredeljivanja za vlast, stecen u komunizmu.
Zeleo bih da ukazem na jos jednu pravilnost kojoj nas uci dosadasnja
politicka stvarnost. Pozitivna ekonomska kretanja najneposrednije i izuzetno
pozitivno uticu na opredeljenost naroda za demokratske promene, tako da svake
sankcije, izolacija i njima izazvana oskudica bez izuzetka inhibiraju mogucnost
promene politickog sistema.
Lokalna vlast u opstinama i gradovima, koju vrsi demokratska opozicija,
nosilac je zahteva za promenama, a svojim radom gradjanima Srbije na delu
pokazuje razliku izmedju demokratskih stranaka i stranaka koje omogucavaju
delovanje autoritarnog rezima. Demokratska lokalna vlast je pokazala veliku
sposobnost i pozrtvovanost za vreme rata, iako je njeno delovanje ograniceno u
postojecem pravnom poretku. Ta vlast je najbolja moguca osnova za otpocinjanje
sveobuhvatnih demokratskih promena, i trebalo bi da je podrzi kako onaj deo
demokratske opozicije koji u njoj ne ucestvuje, tako i rasejanje.
Ozbiljne su primedbe na racun razjedinjenosti opozicije, medjutim i za to
postoji i opravdanje i objasnjenje. To
je reakcija na visedecenijsko jednoumlje, koja je oslobodila kreativni duh
srpskog naroda. Opozicija je dva puta do sada pokazala da je sposobna da se
ujedini i sigurno ce to opet uciniti, uz aktivno ucesce srpske dijaspore.
Uostalom, mozda talas ujedinjenja svih demokratskih snaga i treba da potekne od
Srba u rasejanju.
Verujem da nase rasejanje treba da bude svesno nove dimenzije koju je
doneo poslednji period od deset godina, tj. da je u njemu, pored problema
nasledjenih iz komunizma, kojih su i rasejanje i opozicija pocetkom devedesetih,
kao sto sam rekao, bili svesni, nastao novi i kvalitativno razlicit kompleks
teskoca, na cije glavne tacke sam pokusao da ovde ukazem.
Sabor
u stalnom zasedanju
Kako su zbog izolacije rezima demokratske stranke u Srbiji preuzele
vodjenje spoljne politike, prirodno se namece da ulogu diplomatije, u meri u
kojoj je to moguce, obavlja nase rasejanje. Licnosti iz rasejanja za to su
kvalifikovane po svojoj dvostrukoj pripadnosti, otaxbini iz koje su potekli, i
domovini, u kojoj zive i rade sa svojim porodicama.
Kao ispit mogucnosti zajednickog delovanja rasejanja i demokratski
opredeljenih snaga iz matice, u realnom vremenu i okolnostima, Saborna narodna
stranka predlaze da ovaj Sabor preraste u stalni organ predstavljanja srpskog
naroda kao celine, sa sedistem u Kosovskoj Mitrovici, koji bi sacinjavali
predstavnici Krune, Srpske pravoslavne crkve, organizacija dijaspore i, iz
Srbije, demokratskih stranaka, studentskih organizacija, i relevantnih strucnih
udruzenja - pravnika i advokata, knjizevnika, lekara itd.
Prvi
zadatak ovog Sabora bio bi da pomaze u fizickoj i pravnoj zastiti preostalih
Srba na Kosovu i Metohiji, i da, u saradnji sa UNMIK-om i KFOR-om, pokusa da
omoguci povratak prognanih. Paralelno s tim prakticnim zadatkom, Sabor bi
trebalo da formulise politicki program promene sistema u Srbiji i Jugoslaviji.
Pozitivni rezultati rada Sabora bili bi najbolja preporuka narodu u Srbiji da se
masovno opredeli za promene, a narodu na Kosovu i Metohiji da tamo i ostane.
Uspostavljanje Sabora i pozitivni rezultati njegovog rada bili bi ispit i
za medjunarodnu zajednicu, odnosno njene predstavnike na Kosovu i Metohiji,
UNMIK, Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju, Savet Evrope, Evropsku
uniju i KFOR, da na delu pokazu svoje zalaganje za multietnicko Kosovo i
Metohiju, postovanje rezolucije na osnovu koje se nalaze u tom regionu, kao i za
pruzanje sansi Srbiji da se integrise u Evropu. Naglasavam
da Sabor ne bi zamenio lokalne organe vlasti, vec bi svojim prisustvom, ugledom
i strucnoscu ucesnika pruzao pomoc srpskim enklavama.
Bombardovanje
se ne sme previdjati
Srpska dijaspora treba u svakom trenutku da ima u vidu glasace u Srbiji u
njihovim realnim okolnostima, i sa postojecim nacinom misljenja i odlucivanja.
Gradjani Srbije su pod stresom od prezivljenog bombardovanja, svima je ugrozen i
fizicki i psihicki imunitet, osiromaseni su, bez dovoljno hrane, cesto bez
ikakvih lekova, i, sto je najgore, lebdi strah od moguceg novog bombardovanja. To
je, naravno, iracionalan strah, ali verovatno ne i nerealan. Prezivljeno
bombardovanje docekano je s nevericom, a sve sto se jedanput dogodilo, s velikom
verovatnocom moze se ponoviti. Uostalom, narod u Srbiji ne zna zasto je
bombardovan, niti mu je to do sada iko objasnio.
Zato predlozeni radni naslov ovog Sabora "Partnerstvo za demokratiju"
nije prikladan, niti je prihvatljiv srpskoj javnosti, jer i suvise podseca na
program NATO-pakta "Partnerstvo za mir". Da naglasim, ova primedba
nema sadrzajno-sustinski karakter, vec ukazujem na psiholosku kolektivnu
stvarnost u Srbiji. Osim
toga, matici i dijaspori ne lici da budu "partneri", jer one niti su
zasebni entiteti, niti udruzuju pojedinacne interese. Matica
i dijaspora danas egzistencijalno zavise jedna od druge.
U
Budimpesti, 13. novembra 1999. god
Aktuelno-
saopstenja, izjave i besede
