20. mart 2005.

Kapitalac

 17. mart 2005.

Sramno priznanje

Sramno priznanje

Bio je to samo deo političke borbe, kazao je ne trepnuvši Dejan Mihajlov, generalni sekretar Vlade Srbije koji je pre dva dana svedočio na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića zbog saopštenja koje je, kao šef Izbornog štaba predsedničkog kandidata DSS Dragana Maršićanina, pre tačno deset meseci predočio javnosti. "Neka kažu Srbiji ko je ubio predsednika njihove stranke i premijera... Ako oni neće, mi hoćemo", dramatično je najavio Mihajlov tada, poimence prozivajući Zorana Živkovića i Borisa Tadića. Obuzet žarom pravednika još je kazao da su ljudi iz pređašnje vlasti "znali ko je doneo odluku o ubistvu Đinđića, ko ga je ubio". "Ćutali su i kad su ubili premijera", presudio je tada.

Pre dva dana Mihajlova je zahvatila amnezija. Ničega se ne seća sem da je pročitao saopštenje koje je bilo kolektivni (DSS) čin. Priča o nekakvom pravnom ambijentu u kojem će se, gle čuda, pronaći premijerove ubice.

On kao da ne zna da bi "u pravnom ambijentu" Dejana Mihajlova stražarno sproveli iz zatvora da svedoči jer bi, nesumnjivo, bio osuđen za tešku klevetu i još koje krivično delo. Primerice, ometanje istrage. U pravnom ambijentu Dejana Mihajlova bi isključili iz javnog života zato što je u interesu jedne klike javno lagao. (Na stranu to što je tu javnu laž podupreo bolom jedne porodice i tragedijom jedne države.) U pravnom ambijentu pomeranje na manje izloženo mesto generalnog sekretara Vlade Srbije ne bi bio, da citiramo njegovog kolegu Dragana Jočića, dovoljan "sanitarni otklon" od Mihajlova.

Ne. U pravnom ambijentu na koji se Demokratska stranka Srbije poziva, javni tužilac bi presavio tabak i postupio po službenoj dužnosti. Još pre deset meseci. Da zaštiti javnost i državu. I, da ne zaboravimo, premijer koji s legalizmom leže i ustaje, ne bi ni trenutak duže na tako važnom mestu kao što je generalni sekretar Vlade trpeo čoveka kome je "politička borba" važnija od zakona i istine.

Doduše, možda je baš jedan takav "politički borac" kakav je Mihajlov neophodan da, recimo, posreduje u uobličavanju krivičnih paragrafa kojim će, primerice novinari biti osuđeni za klevetu i uvredu trogodišnjim zatvorom. Po mogućstvu isti oni kojima 17. i 18. maja lane Mihajlov i njegovi drugovi nisu hteli da odgovaraju na pitanja već su ih nagnali da javno pronose klevetu.

Danas, 17.3.2005.

 15. mart 2005.

Produktivnost

Da se nadovežem na prethodni primer olakog troškarenja iz državne kase uz pomoć kvantitativne ilustracije.

"Analize koje je Svetska Banka (World Bank) radila u 26 zemalja pokazuju da je produktivnost u privatnom sektoru 90% veća nego u državnim preduzećima, a da je 3 puta veća u malim i srednjim preduzećima nego u velikim javnim firmama".

Icak Goldberg, odeljenje SB za razvoj privatnog i finansijskog sektora za region Evrope i Centralne Azije

Eto, pa sada da nastavimo da se divimo ministru kapitalcu koji bi sve da gradi pomoću budžeta, ili ministru Vuksi koji bi da produktivnost povećava povećavanjem plata preglomaznom činovničkom aparatu (prosveti) ili ministru XY koji nema petlju da se suprotstavi sindikatima EPS u pokušaju da se mastodont racionalizuje i tako dalje i tako bliže;) Ipak ovde postoji tradicija da je državni hleb najmekši, pa bi uz drugove socijaliste, sadašnja garnitura uz svu deklarativnu podršku pridruživanju EU ipak da sve ostane kako jeste. Što veći državni aparat, to bolje.



posted by Marko 08:15 PM

 15. mart 2005.

Vuksa uvek fuksa

Prvo je ministar prosvete (u trci za gradonačelnika osvojio 1% glasova) izrekao neverovatnu tvrdnju da će se restrukturiranje u prosveti obaviti bez otpuštanja zaposlenih. Uber-populizam, samo tako. To je otprilike izjava u rangu onih koje su davali ministri u vladama SPS za vreme sankcija. Trebalo je da Vuksa samo još doda da u prosveti zapravo postoji veliki manjak zaposlenih, pa da zauzme prvo mesto na skali besramnosti domaćih političara.

Danas čitamo da je predsednik sindikata prosvete Nezavisnost izjavio ili još bolje lepo narodski priznao da u prosveti sa ovim brojem učenika ima previše zaposlenih.

Samo u zemlji Srbiji se sindikat zalaže da otpuštanja ipak bude, a ministar masno laže negirajući očigledno. Umesto da ministar sprovodi racionalizaciju, a sindikati kroz populizam gledaju da očuvaju svoju poziciju protiveći se otpuštanju, imamo obrnutu, okrenutu naglavačke, situaciju. Ministar priča bajke, jer je to način da se masa ne talasa. Ali te bajke će neko na kraju balade morati da finansira. Plate u prosveti za ovu godinu će porasti za 30%. Uslov za ovako domaćinsko povećanje bio je da se smanji broj zaposlenih. Umesto da cela stvar ide u paketu, vlada je prvo plate povećala. Kad je došlo do ispunjenja drugog dela pogodbe, pojavljuje se Vuksa sa svojim epohalnim oktrićem. Naime, Vuksa bi višeo voleo (iako je sada na desnici) da onako socijalistički poveća plate i da niko ne izgubi posao. Jer, bože moj, tu je budžetska kasa, pa naći ćemo valjda način da para bude dovoljno za postojeći broj radnika. Za sve njih ima mesta. To što se pare ubiru na račun posustale privrede i velikih nameta koje ona plaća, to Vuksu ne zanima. Posle će nam pričati da je najvažnije da se donese Ustav. Pravi Koštuničin papagaj.

Drugi detalj, osim ovog skandaloznog laganja, jeste to što je sindikalac nehotice razoktrio koliko je ministar loš. Ministar je papagaj kome će se kad se krene sa pregovorima, sami sindikalci smejati. No, dobra je okolnost što će ipak u tim pregovorima Vuksa samo statirati u kukuruzu, manekenisati se i smejuljiti fotoreporterima, a pregovore će voditi ministar finansija.

Eto, na šta smo spali, kada nam je to informacija za utehu.



posted by Marko 01:03 PM

 10. mart 2005.

Kontraprimer

Baš kada smo pohvalili primer bivšeg Sartida, sada US Steel Srbija, dolazi informacija koja kao da demantuje izrečeni optimizam spram tranzicije u kapitalizam. Vrlo je interesantna i formulacija novinara koji je napisao članak:

Kapitalizam donosi promene

Pre privatizacije Železara u Smederevu spala je na veoma niske grane, a u protekle dve i po godine proizvodnja je u stalnom usponu. U 2004. godini ostvarena je rekordna proizvodnja od blizu milion i 100 hiljada tona čelika, limova i traka i belog finog lima. Kompanija Ju Es Stil "Srbija" postala je vodeći izvoznik iz Srbije. Zarade zaposlenih su iznad republičkog proseka i primaju se redovno.

Ovo je deo u kome još uvek vlada optimizam. A sada dolazi deo zbog koga se pada u trajnu depresiju. Znači radnici primaju plate iznad proseka i redovno, ali to im nije dovoljno. Boldiraćemo posebno iritantan deo u sledećoj rečenici

U ovoj kompaniji nema masovnog otpuštanja radnika ali uvedena je veoma stroga radna disciplina, na koju ovdašnji radnici nisu navikli i zato na listu za otpuštanje dolaze samo nedisciplinovani radnici a pre svega alkoholičari. Na kapiji Železare zaposleni se podvrgavaju alko-testu, a alkoholičare kada dođu pred disciplinsku komisiju ne mogu da odbrane i da spasu od otkaza pravni zastupnici sindikalnih organizacija.

 8. mart 2005.

Haradinaj, konačno. Ali bez efekta!

Danas je, konačno, podignuta optužnica protiv premijera Kosova Ramuša Haradinaja. Koji je odmah potom podneo ostavku na mesto premijera. Nakon gotovo beskonačne serije optužnica protiv Srba, evo jedne optužnice protiv ratnog lidera kosovskih Albanaca, da uspostavi kakvu-takvu "ravnotežu". Slaba je to uteha, u konačnom zbiru, treba to otvoreno reći. Jer sa srpske strane praktično nema više vojnih i političkih i obaveštajnih lidera koji nisu optuženi ili već ne sede u haškom pritvoru. Kakav je to porazan saldo kada dva predsednika države, tri načelnika generalštaba, običnih generala koliko hoćete, šefa obaveštajne službe, policijskih generala itd. sede u Hagu optuženi za najteže, ratne zločine.

Ovo je čista PR uteha za zabludeli narod. Prosto ravnoteže nema, jer je tako bilo i na terenu. Iz samog impozantnog spiska se zaključuje ko je najveći krivac za ratove u bivšoj Jugoslaviji. Džaba priče o individualnoj krivici. Džaba ova smehotresna politika vlade o dobrovoljnoj predaji. Koga mi to zavaravamo? Kao predaje se general, dobrovoljno, a sa njim u avionu sedi ministar vlade. I sad mi svi uvereni da je on dobrovoljno otišao, da nije bilo pritiska, da nije ucenjen itd. Isto kao što potpredsednik vlade Labus nije vršio pritisak na predsednika Komisije za hartije od vrednosti. Samo ga je telefonom pozvao i pitao ga je li normalan, da li shvata sa kakvom se vatrom igra. A to nije pritisak. Mislim, dosta je to hrabro javno zastupati tezu o benevolenciji državne vlasti u državnim poslovima u narodu koji ima ukorenjenu podozrivost ka vlastima i političarima. Baš zato što poznaje skalu beskrupuloznosti onih koji se dočepaju vlasti. 200 godina unazad.

On a lighter note: Mada, ima sličnosti sa Albancima. Oni danas ispraćaju, sa sve šefom UNMIK administracije, Haradinaja, maltene, kao heroja koji ide da primi orden u Hagu. Takvim ga epitetima čašćavaju. Te to je dinamičan lider, dobar prijatelj i saradnik čija će nam energija nedostajati (to je izjavio Soren Jesen Petersen). Katastrofa! Slično radi sada i vlada Srbije kada ispraća obaveštajce i posilne Ratka Mladića u Hag.

UPDATE: Vidim da je na domaćim forumima glavna zezancija pitanje da li će i Haradinaja pošto se dobrovoljno predao, ministar pravde Stojković u avionu pratiti do Haga.



posted by Marko 06:13 PM

 8. mart 2005.

Krah ekonomskog patriotizma

U današnjim novinama zanimljiva vest da će do kraja godine MK komerc prodati većinski udeo svoje kompanije stranom strateškom partneru. Slično se nešto već dogodilo pre par nedelja sa Delta bankom. Ove dve firme su bile istaknutije u domaćoj ekonomiji kao stožeri nečega što su Bogoljub Karić i kapitalac Ilić označili kao "domaćinska Srbija". Demagoško objašnjenje, često korišćeno na Karićevim mitinzima, je: srpski domaćini su jedina šansa za spas posrnule domaće ekonomije. Vidimo da je BK trejd kupljen od strane neke moćne ruske kompanije. Toliko o domaćinu. Nekoliko ovih primera dakle treba da potvrde besmislenost teze o srpskim domaćinima, i njenu ideološku floskulu "ekonomski patriotizam". Kupujmo domaće, pomozimo Srbiji! Nije nego.

Suština priče je primer propalog Sartida. Mogla je država (da je bila baš toliko luda) da upumpava pare u nedogled i da rezultat bude isti - propala firma. Sve dok stranci nisu došli, kao vlasnici, i doneli ono što srpski domaćin, ma koliko se busao u grudi, nema. A to je kultura korporativnog upravljanja. Know-how. To je ključna reč, a ne ekonomski patriotizam koji se oslanja samo na praznu retoriku. Koju bi možda domaći soc direktori oberučke prihvatili u svojim "ličnim" preduzećima. Ovde postoji kultura upravljanja koju su ti direktori u proteklih 40 godina stvarali. Guli kožu slabijim, podmićuj, ošljari, zabušavaj, odugovlači, poslovanje na "dođem ti" itd. Dokle je to dovelo, videli smo svi. Sada, kada postoje privatni vlasnici - situacija je samo za nijansu bolja. Verovatno je Miodrag Kostić u te propale soc šećerane uveo kao neki red. U smislu, da radnici nisu baš toliko smeli da ošljare, piju u radno vreme i uopšte nastave sa navikama koje su imali do tada. Ali, problem je što su ostale šećerane kupili stranci. Koji imaju mnogo čvršće utemeljenu kulturu upravljanja. Kad je sabrao i oduzeo, Kole je shvatio da i on mora da dovede strance.

Stranci osim što donose svež kapital i povećavaju investicije, donose novi način upravljanja. Koji, uz tolike hiljade stranica koje ovdašnji studenti ekonomije moraju da biflaju, ovde nikako da se zapati. Mislim, da se ukoreni kao naš način rada. Imamo kao najbolje fakultete ali u praksi to se nigde u ekonomiji ne vidi. Radi se na stari dobri kilavi soc način.

Kada je FPP kupio Knjaza Miloša, nije uzeo postojeći menadžment da upravlja firmom, nego je angažovao stranu kompaniju (koja je, uzgred, ovde vrlo prisutna). I to nešto govori.

Plan, da srpski domaćini spasu Srbiju, propada pred našim očima. Kao da je drugačiji ishod bio moguć. Možda u zemlji Dembeliji;)



posted by Marko 12:37 PM

 3. mart 2005.

Vremena se menjaju

Ko je mogao očekivati da će jednoga jutra (baš ovog) u uticajnom američkom New York Timesu osvanuti urednički komentar sledeće sadržine:

Still Troubled After All These Years

Published: March 3, 2005

According to the timetable established by the Security Council, an international review this summer is supposed to determine whether the troubled Kosovo region has reached sufficient standards of governance and interethnic harmony to start talks on independence. It has not. The government is headed by a former guerrilla leader suspected of war crimes, and less than a year ago, Albanians went on an anti-Serb rampage that left 19 dead and 900 wounded.

After the NATO air campaign in 1999, which drove Serbian forces from Kosovo, successive United Nations administrators avoided defining Kosovo's status. Then in 2002, the United Nations laid down the "standards before status" policy, under which Kosovo was to meet certain standards of democracy and behavior before talk of independence began. But the Serb population boycotted the provincial government, while the majority Albanians failed to seize the chance to show they can govern.

With the summer deadline looming, Soren Jessen-Petersen, the U.N. envoy, told the Security Council last week that it was time to set a clear timetable on Kosovo's status. He's off base. The situation in Kosovo and Serbia is not what it was at the end of the war. Slobodan Milosevic no longer wields tyrannical power; he's a prisoner in the Hague. The Kosovo Albanians, meanwhile, have trampled the rights of the Serb minority.

Under such conditions, setting an independence timetable would reward bad faith. The six-nation contact group - the United States, Britain, France, Germany, Italy and Russia - should forcefully set out what Kosovo needs to accomplish. Work should begin immediately on a settlement, which would, at least temporarily, include a semiautonomous zone for the Serbs. That would choke off the Serb minority's hopes of seizing control again. The Albanians should need no further incentive to behave properly.

The West belatedly took the lead in halting Serb atrocities. It would be a shame if it now allowed Kosovo to go from a region in which Serbs persecuted Albanians to a troubled microstate in which Albanians persecute Serbs.