29. maj 2004.

Pravo u centar

Da se malo podsetimo o tome ko je gradio institucije sistema tokom devedesetih i dokle je u tome došao.

13. 2. 2004.
Izjava nedelje (B92):

"SPS je za poslednje tri godine pokazao da čini pokušaje, i to uspešne, da se profiliše kao stranka koja poštuje institucije i kao stranka koja je spremna da u političkom životu potraži kompromise."

Dragan Maršićanin

 28. maj 2004.

Rotiranje spektra

Ko je sada centar a ko radikalan? Naravno, kandidat koji najviše pljuje u kampanji je onaj koji je radikalan. Ovog puta to je (iz aviona se vidi) Dragan Maršićanin. Tek da se zna;) Da citiramo Mjehura i njegov slogan prošle nedelje: "Igraj za život, Dragan ne!", "Igraj za život, Dragan ne!", "Igraj za život, Dragan ne!"

Realno radikalno

Ekonomist

Radikali mogu samo zadovoljno da trljaju ruke, dok ostali mogu da beru kožu na šiljak. Tomislav Nikolić može ‘ladno da otkaže sve predizborne aktivnosti, može mirno da ostane kod kuće i uživa u makljaži tzv. demokratskih snaga. Posle prošlonedeljne razmene vatre, definitivno je jasno da nema takvog lepka koji bi mogao zalepiti raspolućeni "demokratski blok", niti se može očekivati da u drugom izbornom krugu Maršićaninove pristalice glasaju za Tadića i obrnuto (iako je Tadić, "viteški", izjavio da će podržati "demokratskog kandidata"). Ako drugog kruga uopšte i bude, jer više ne može a priori biti odbačena mogućnost (mada u ovom času još nema istraživanja, tj. reakcija javnog mnjenja na poslednje događaje) da tzv. izlaznost bude tako niska (ispod 50 odsto?) da kandidat radikala pobedi - odmah.

Temperaturu je do usijanja podigao Dejan Mihajlov, po koncentraciji funkcija reklo bi se, vrlo moćna ličnost Demokratske stranke Srbije: član Glavnog odbora stranke, šef kabineta premijera Koštunice i šef izbornog štaba predsedničkog kandidata vladajuće koalicije, Maršićanina. U dugačkoj pisanoj izjavi (tri stranice!?), koju je pročitao na konferenciji za štampu, Mihajlov je Zorana Živkovića i Borisa Tadića optužio da znaju ko je ubio Zorana Đinđića i pozvao ih da to kažu, obećavši da će, ako oni to ne urade, onda to učiniti DSS.

Mediji su se posle više bavili pitanjem zašto DSS, ako već zna, odmah ne saopšti imena i ubica i organizatora i naručilaca, te da li su išli u policiju da to prijave, pa ako nisu - zašto nisu i slične trice. U toj "hronologiji usijanja" ne bi trebalo ispustiti iz vida činjenicu da je Mihajlovljeva izjava usledila neposredno nakon izjave Gorana Svilanovića, koji je bivšeg Koštuničinog savetnika za bezbednost Gradimira Nalića optužio da po Beogradu širi priču da je Legija po dogovoru sa pokojnim premijerom trebalo da organizuje ubistvo njegovog telohranitelja Veruovića, što bi posle Đinđić iskoristio kao povod za obračun s mafijom, ali se odnekud pojavio drugi ubica (verovatno angažovan od strane neke strane obaveštajne službe) koji je "trećim metkom" (i "drugom puškom") ubio Đinđića.

Na ovaj "udar s boka" DSS je, u skladu sa poslednjim ratovima već ustaljenim običajem, odgovorio žestoko i iz svih oružja, i frontalno, tj. pravo u glavu, napadom (valjda "radi kontinuiteta") na ekspremijera Živkovića, ali još više na glavnog aktuelnog Maršićaninovog protivnika - Tadića.

U toj "utuk na utuk" jurnjavi, međutim, potpuno je prenebregnuto nešto drugo. A to je da je Mihajlov praktično i Đinđićevu vladu i Demokratsku stranku okarakterisao kao mafijaške družine, ili da su bar pod kontrolom mafije, čime je faktički rekao da one stoje iza ubistva pokojnog premijera. Zanimljivo je, pored toga, da se u svom stavu DSS ponajviše oslanja na jednu izjavu majke pokojnog premijera, kojom, navodno, za ubistvo svog sina optužuje "njegove". Ta izjava, međutim, doslovce glasi: "čovek iz tadašnjeg vrha rekao mi je da su Zorana ubili njegovi, jer nisu hteli da rade. A funkcioner koji mi je to rekao u to vreme je bio ministar". I mediji, a i DSS u svom saopštenju potpuno previđa ovu vrlo važnu, možda i ključnu, polurečenicu: "...zato što nisu hteli da rade". Kad se i ona uzme u obzir, onda zapravo takvo objašnjenje jednog teškog zločina deluje, blago rečeno, neozbiljno i neodgovorno (mada se, u to smo se bezbroj puta uverili od ovdašnjih ministara, može sve pre očekivati nego odgovornost), ali i, što je važnije, time se bitno menja smisao same izjave (da je neko organizovao ubistvo premijera zato što ga je ovaj terao da radi - više deluje kao neslana šala, nego kao bilo kakva informacija, zar ne).

Jasno je, naime, poodavno da u Srbiji ima puno onih koji bi da Đinđićeva vlada zauvek ponese epitet ("pijetet" što bi rekao ministar policije) najgore koju je Srbija ikad imala. Dobrim delom zato da bi jedna višestruko zločinačka politika, koja je vođena u poslednjoj deceniji dvadesetog veka (tačnije od 1987. godine) i, važnije, da bi se učešće velikog broja ljudi u toj politici, bilo kao kreatora i inspiratora (poput članova SANU, univerzitetskih profesora i drugih intelektualaca, partijaca i vanpartijaca), bilo kao promotera i realizatora (poput raznih Vučelića, Vučića i Tijanića) - zaboravilo. Zato se Đinđićeva vlada mora prikazati kao vlada kriminalaca, koja je pogazila sve institucije i poništila demokratiju (koji su, jel’te, cvetali sve dok on, od strane Legije, nije doveden na vlast) i zato se Đinđićevo ubistvo mora tretirati, ne kao politički čin, tj. zločin, nego kao manje-više mafijaško-kumovski obračun. I da to nema veze sa njegovim nastojanjem da se Srbija menja i reformiše, brzo i korenito, ekonomski, socijalno i kulturno; i sa njegovom svešću da je osnovna pretpostavka i krajnji cilj tog projekta integracija u Evropu, ali da se prva, i nezaobilazna, stanica na putu za Brisel nalazi u Hagu.

Srbija se, dakle, nalazi pred pitanjem: ko su "radikali", a ko su "ostali". To tek treba da vidimo. Iskustvo govori: kad radikali ostanu, ostali moraju da odu. Dilema je, naizgled, jednostavna. Ali, kad vidite ministra kulture koji grli voštanog Dražu, onda vam taj izbor ispadne vrhunski test i ukusa i obrazovanja i inteligencije.

 27. maj 2004.

Crnogorski G17

Način na koji su ljudi pod firmom ekspertske grupe u vidu G17 ušli u politiku trebalo bi da posluži kao školski primer kako ne treba dati ekspertima da budu nepolitični političari. Jednostavno, ideja u suštini nije dobra. Sad isti ti nekadašnji eksperti jednako lažu i mažu kao i svi ostali političari. Ostade iza njih idealistična šarena laža da je drugačiji svet politike moguć. Kako da ne.

No, braća Crnogorci treba tek da se navuku na taj recept. Oni imaju ekspertsku grupu "Grupa za promjene" koju vodi harizmatični i lepuškasti Nebojša Medojević (crnogorski pandan, doduše za koji kilogram mršaviji, Mlađana Dinkića). On doduše nema svog crnogorskog Labusa, ali analogija je dovoljno dobra. Naime, i oni sada kao nekada (u leto 2000.) G17 predlažu koncept prelazne vlade u koju bi ušli moralni ljudi, eksperti i šta ti ja znam...koji će konačno da reše sve probleme i tako dalje i tome slično. Kao postojeće stranke će da, uvijeno rečeno, abdiciraju i ekspertima predaju vlast koji će zatim da reše sve probleme. Mislim, cela ta retorika je toliko poznata, da deluje pomalo neozbiljno. Ne verujem da postojeći crnogorski politički establišment ima razloga da nasedne na priču, kao što je deo DOS naseo te kobne jeseni 2000. godine.

Fakat je da je Crna Gora jedina bivša komunistička država koja ima istu vlast više od 15 godina i istog vođu, Mila Đukanovića. To dovoljno govori o učmalosti političke scene i realnoj potrebi za aktivizmom koji će doneti neke opipljivije, suštinskije promene. Ali nemojte zaboga tako bukvalno kopirati G17 recept koji se pokazao katastrofalnim. Pa sada taj isti G17 sedi u vladi kojoj većinu dopunjuje SPS - isti taj SPS protiv koga se ekspertski borio G17 čitavo jedno vrelo leto 2000. Isto će se desiti kada na kraju te donkihotovske crnogorske epopeje;) Medojević bude sedeo u vladi sa Milom Đukanovićem i Predragom Bulatovićem iz SNP.

Isečak iz intervjua u Vremenu

NEBOJŠA MEDOJEVIĆ: Crna Gora i poslije 15 godina od pada Berlinskog zida nije uspjela da pronađe sopstveni model mirne demokratske tranzicije. Reforme koje su se sprovodile pod okriljem tzv. nove ekonomske škole, umjesto oporavkom privrede i standarda građana, rezultirale su pogoršanjem parametara realne ekonomije i dodatnim socijalnim raslojavanjem stanovništva, uz bujanje sive ekonomije, korupcije i kriminala. Institucije kao što su policija, tužilaštvo, sudstvo, slućbe carinske, finansijske, tržišne kontrole, koje bi u svakom uređenom društvu morale biti u službi opšteg interesa i slobodne od partijskog i političkog uticaja, toliko su za proteklih deceniju i po zloupotrebljene da su, izuzev časnih izuzetaka, postale puki instrument nosilaca vlasti i njima bliskih pojedinaca. Sada su u toku beskrupulozna nastojanja da se stečene pozicije i materijalno bogatstvo legalizuje. Finansijsku oligarhiju, još uvijek nedovoljno vidljivu na javnoj sceni, ubrzo neće moći da kontroliše ni sama vlast koja ih je stvorila. Ovako teške i nagomilane probleme tranziciona društva rješavala su manje ili više uspješno, ukoliko je bio ostvaren širi društveni konsenzus oko najbitnijih problema. Nasuprot tome, crnogorsko društvo je, danas, duboko podijeljeno po pitanjima identiteta (država, nacija, crkva, jezik, istorija, i ne samo da nije pronašlo prihvatljive odgovore na ova pitanja već nije ni blizu dogovora oko procedura za njihovo rješavanje mirnim i civilizovanim demokratskim putem). U svakom društvu, pa i našem, intelektualna i politička elita nužno mora biti u stanju da ponudi mogući i što bezbolniji izlaz iz krize. GZP se odavno, a sada i u najeksplicitnijoj formi, zalaže da se konsenzusom različitih parlamentarnih partija oformi privremena parlamentarna većina koja bi podržala prelaznu, privremenu vladu, sastavljenu od moralnih, stručnih, partijskih ili nepartijskih ličnosti, koje nijesu opterećene hipotekama prethodnog perioda i koje uživaju šire povjerenje.

Šta je suština programa prelazne vlade?

Zadatak te vlade bi bio da u periodu ne dužem od dvije godine obavi ubrzanu tranziciju društva, stvori zakonsku osnovu i započne proces preispitivanja spornih privatizacionih transakcija, radikalno izmjeni zakon o privatizaciji posebno sa aspekta modela privatizacije strateški važnih privrednih sistema (KAP, Elektroprivreda, Te lekom, Luka Bar, turističko-hotelijerska preduzeća itd.), stvori zakonske pretpostavke za pravednu restituciju i preispita i oporezuje bogatstvo stečeno u proteklom periodu, usvoji i efikasno implementira neophodne mjere i aktivnosti na suzbijanju korupcije, organizovanog kriminala i sive ekonomije. Vlada bi imala zadatak i da izvrši dubinsku depolitizaciju policije, tužilaštva, pravosuđa, carine i organa društvene kontrole, ubrza proces približavanja EU--u, dopuni postojeći ili donese novi ustav, stvori uslove za zaustavljenje negativnih trendova u ekonomiji i kreira uslove privlačne za zdrav inostrani kapital. Ukoliko se u tom periodu stvore okolnosti za rješavanje državnog statusa, onda bi zadatak te vlade bio da, pružajući ravnopravnu šansu svim opcijama, to pitanje razriješi ne kao pitanje “biti ili ne biti”, već kao prirodan i racionalan postupak jednog zrelog i civilizovanog društva. Krajnji cilj prelazne vlade bio bi da sprovede normalne, mirne i regularne parlamentarne izbore i stvori uslove da demokratski izabrana većina vodi crnogorsko društvo prema želji većine građana.

 24. maj 2004.

Otresite reforme

Ko o čemu, ja o ekonomskom liberalizmu protiv ekonomskog intervencionizma koji je danas na snazi. U tom smislu, biznis dodatak dnevnika Danas ima odličan tekst Srbiji su neophodne otresite reforme.

...dvojica mladih ekonomista okupljenih u Centru za slobodno tržište uz pomoć iskusniji kolega i eminentnih recenzenata iz Srbije i sveta, rešili su da javnosti ponude svoju viziju reformi uz poruku koja glasi: "Jedino oslanjanje na tržišta i privatna ulaganja u okvirima vladavine prava može doneti više stope rasta i brže povećanje standarda". Reklo bi se na prvi pogled ništa novo. No, da ne bi bilo nikakvih zabluda Aleksandar Stevanović i Slaviša Tasić, redaktori studije "Tržišne reforme u Srbiji", odmah stavljaju do znanja da ne misle da ono što se danas čini u Srbiji, ali ni ono što je činjeno posle 2000. godine, predstavljaju te i takve reforme za koje se oni zalažu. Njihovo objašnjenje je da to što se radilo pod firmom liberalizma ili čak neoliberalizma daleko odudara od činjenica. Udeo državne i društvene svojine, iznosi subvencija lošim preduzećima i uopšte nivo regulisanosti privrede ukazuju, smatraju oni, da je reč o veoma angažovanoj, izrazito intervecionističkoj vladi koja je imala mandat od 2001. do 2003. godina, a nova vlada se još više meša u privredu od prethodne

posted by Marko 2:47 PM

 20. maj 2004.

Proizvodnja magle

Nema ništa od razgrtanja, kada je u pitanju DSS. Ova nedelja je počela skandaloznim saopštenjem izbornog štaba DSS i njihovog kandidata u kome optužuju vrh DS da je zapravo ubio premijera i da krije ime pravog ubice. Reagovanja javnosti su uglavnom ista - svi su zapanjeni i ne mogu da veruju. Oni sa malo dužim pamćenjem primetiće da DSS nikada sličan rečnik i terminologiju nije koristio tokom 10 godina vladavine SPS da karakteriše režim Slobodana Miloševića. SPS nikada nije bio mafija, niti je s njom paktirao, nikada nije unizio Srbiju nikada nije...dopisati po želji. Vrhunac impotentnih patriotskih saopštenja DSS za vreme tih deset godina su bile...Pa ko će se sećati takvih smešnih saopštenja koja nit smrde nit mirišu. Poenta je da su svoju bezobzirnost pa i nekrofiliju otkrili tek kada je SPS otišao, a došao DS. Sada kada su u koaliciji sa SPS, i dubokom amnezijom u vezi sa periodom 1990-2000. - sada je lako optuživati i biti silan. Za Dragana Maršićanina se to moglo i očekivati. On je prvoborac govora mržnje protiv DOS još od februara 2001. Naravno, sličnu mržnju ne gaji prema radikalskim kolegama, kojima sve ovo ide na ruku.

Evo nekih komentara: prvo tekst Miloša Vasića Legijalistički skandal a zatim i citirana u celosti kolumna Stojana Cerovića iz današnjeg Vremena.

Politika je čudo

Stranka koja je sposobna da proizvede onakvo saopštenje, makar od njega posle tiho odustala, dokazala je manjak razuma i nema sumnje da nije u stanju da vodi zemlju

Ne znam kako će Kusturica proći u Kanu, ali u Beogradu je pobedio. Sve se polako pretvara u halucinacije, fantazmagorije, snoviđenja, kao iz njegovih filmova, jedino što gluma i režija nisu na istoj visini. Čovek ovde sedne pred televizor i odmah primeti da se obreo u bioskopu. Na prvi pogled neko tamo mirno sedi i čita stranačko saopštenje, a kad oslušneš, počneš da gubiš tlo pod nogama, brod se ljulja, stvari lete uvis, svet se kovitla i pred očima ti se pojavljuje sve čega nikad nije bilo.

Ne znam ko je sve, osim mašte, učestvovao u pisanju poslednjeg saopštenja DSS-a, onog koje poziva Borisa Tadića i Zorana Živkovića da kažu ko je ubio Đinđića, ali siguran sam da bi Koštunica morao da otpusti sve te pisce, pre svega zbog toga što izneveravaju njegovo osnovno predizborno obećanje iz dvehiljadite godine, da će Srbija postati dosadna zemlja. Iz onog što tvrdi DSS, to jest izborni štab njihovog kandidata Maršićanina, proizlazi da Srbija ne samo što nije dosadna, verovatno nije ni zemlja, nego nešto psihodelično, nešto što se može videti samo pod dejstvom nekih opijata.

Dakle, mašta je trijumfovala, osvojeno je carstvo potpune slobode, nema nikakvih granica, obaveza i odgovornosti, razum se povukao i ne usuđuje se da smeta i kvari opštu sreću. To jest, tako bi trebalo da bude, na to poziva izborni štab vladinog kandidata, a bojim se da će i ostali morati da slede istu logiku, to jest odsustvo logike, jer izbori su trka i niko ne bi da zaostane. U tom slučaju kandiati bi se obraćali direktno ludilu, pozivali se na mahnitost i otimali se za kormilo na tom brodu ludaka. Na kraju bi poraženi čestitali pobedniku i priznali da je stvarno najluđi.

Tvrdi se, dakle, da je kandidat Tadić praktično saučesnik u ubistvu premijera, da u najmanju ruku prikriva ubicu, tako da bi javni tužilac morao odmah da reaguje i oslobodi Maršićanina jednog protivkandidata. Ovo izgleda kao nekakav izborni plan, možda nepošten, ali promišljen. Međutim, nije. Niti će tužiocu pasti na pamet da ovo shvati ozbiljno niti se to od njega očekuje. Legalistička stranka u ovom slučaju prijavljuje krivično delo samo u propagandne svrhe. To je dosad najveća svinjarija u ovoj kampanji, a Maršićanin pri tom apeluje da se ne koriste prljavštine.

Ovo je vrsta ponašanja koju samo majka može da oprosti sinu, to jest ispada da Maršićanin računa jedino na glasove zakletih stranačkih pristalica. A to znači da ne želi ili ne misli da može da pobedi na izborima. U svakom slučaju, ovakav napad na Tadića doneo je veliku radost Tomislavu Nikoliću, i ne vidim kako Maršićaninov štab može da se odbrani od optužbe da je upravo to i bila namera.

Nikolić bi, naime, imao dobre izglede da izgubi u drugom krugu, ukoliko bi se barem delimično sabrali glasovi demokratskih kandidata. Ovo što sada radi DSS treba upravo to da spreči. To jest, ako se ne radi o neobjašnjivoj provali iracionalnosti, onda je smisao u tome da se odnosi između Maršićaninovih i Tadićevih pristalica zakrve do te mere da nikome od njih ne padne na um da u drugom krugu pokloni glas onome ko bude prošao. A to bi osiguralo pobedu Nikolića.

To što je DSS u ovu suludu kampanju ušao po cenu da se sukobi i s koalicionim partnerima G17 plus i SPO, samo pokazuje da Koštunica ima neku rezervnu strategiju. Sadašnja vlada ga valjda više mnogo ne zanima, pušta da se ona raspadne i gleda ka radikalima kao budućim partnerima. Ako vam ovo zvuči neverovatno, onda vam opet preostaje da poverujete da je u pitanju priča o običnom ludilu.

Za sada, Boris Tadić odgovara pribrano, ne uzvraća istom merom i preti da Maršićaninovu ekipu ostavi samu da odlučno gura ka silaženju s uma. Ako bi obe strane istrajale u tome, kladio bih se da će Tadić privući glasove mnogih koji su do sada bili skloniji Maršićaninu. Njegovi izgledi da na kraju pobedi bili bi vrlo dobri, iako njegovoj dosadašnjoj kampanji nedostaje energija.

U ovom trenutku Tadić izgleda kao veliki favorit samo zahvaljujući tome što se vladina strana postavila tako gubitnički, što napada tako histerično i odnekud veruje da se upravo na procesu ubicama premijera krije neka šansa za veliku pobedu Dragana Maršićanina. Neko je tu iskopao neke nejasnoće, mrvice sumnji ili nešto stvarnih propusta i podvala, krenula je navodno jako važna priča o trećem metku i nešto ozbiljnija sumnja u zvaničnu verziju smrti one dvojice ubica, a onda je pušteno na volju kreativnom dopisivanju zalivenom političkim strastima.

I tako je procvetala ta užasna biljka i sad se više nema kud nego da joj se divimo. Mislim da će DSS ipak odustati, barem su do sada tako postupali kad primete da su zabrazdili, ali to samo znači da se od te stranke, u najboljem slučaju, možemo nadati samo odustajanju od najvećih ludosti pre nego što sve ode do đavola. U tome bi bila razlika u odnosu na Miloševićevo ludovanje. On nije odustajao.

Stranka koja je sposobna da proizvede onakvo saopštenje, makar od njega posle tiho odustala, dokazala je manjak razuma i nema sumnje da nije u stanju da vodi zemlju, pogotovu ne takvu koju valja izvlačiti iz decenijskog ili vekovnog gliba. Pitanje je, naime, da li u toj stranci uopšte izvlače neka iskustva i pouke iz sudara sa stvarnošću i odustajanja, ili samo hvataju zalete za nove padove. To znači da, koliko bude zavisilo od DSS-a, Srbija neće baš mnogo žuriti da uhvati neku vezu s mozgom. A pri tom radikali još nisu došli do reči.

Stojan Cerović
 

 15. maj 2004.

Razgrtanje magle

U čitavoj medijskoj halabuci povodom predaje i pojavljivanja u sudu Milorada Ulemeka alias Lukovića Legije, evo jednog analitičnog teksta koji pokušava da se bavi činjenicama. Rekonstruisani su u glavnim crtama plan i ambicije zaverenika u vezi sa atentatom i onome šta je trebalo nakon njega da usledi. Neka ostane zabeležena sramna uloga nedeljnika Reporter koji je plasirao priču o spisku od 372 policajaca koji su navodno trebalo da budu izručeni u Hag. To je detalj koji je izgleda bio vrlo bitan za pokretanje čitave akcije eliminacije Đinđića. Sve u svemu, odličan tekst.

Suđenje za ubistvo Zorana Đinđića:

Svedoci o Legiji

Ime Legija prolazi od samog početka kroz istragu oko ubistva Zorana Đinđića; jedva da ga neko od optuženih i svedoka ne pominje. Pažljivo čitanje dosadašnjih iskaza svedoka u istrazi i na glavnom pretresu počinje da daje sve precizniju ukupnu sliku samog događaja, ali i konteksta u kome je atentat pripreman. Teško da će bilo šta što bi Ulemek Luković mogao da izjavi u nastavku suđenja bitno izmeniti tu sliku – osim ako svedoci i optuženi ne počnu naglo da gube pamćenje i revidiraju svoje iskaze. To nije isključeno, s obzirom na Legijin obnovljeni glamur. Ali, sud ima poslednju reč

[..]

No, u svakom slučaju početkom novembra 2001. Ulemek Luković se unervozio, kaže Miladin Suvajdžić Đura Mutavi; zabrinulo ga je suđenje po delu Ibarske magistrale do te mere da se sakrio u jedan od mnogih "štekova" (sigurnih stanova) zemunskog klana koje je Đura inače nalazio, iznajmljivao i održavao. Saznaće se i kome se iz tadašnje vlasti Legija žalio i optuživao Vladu Srbije da se sprema da ga izruči u Hag, a sve koristeći se istragom i suđenjem za Ibarsku magistralu, bio je naročito iznerviran prijavom advokata Dragoljuba Todorovića, jer ga je precizno smeštala u kontekst tog zločina kao jednog od glavnih izvršilaca. Đura ga je u taj "štek" odvezao, obilazio ga je tamo i donosio mu hranu, sve dok Legija i Duća nisu organizovali oružanu pobunu JSO-a, pa je cela priča odgođena. To jeste bila jedna vrsta "trijumfa", jer je proces po delu Ibarske magistrale počeo da se razvlači, a Legija se sve manje pominjao u tom kontekstu, uprkos jasnim dokazima da je umešan do grla i tetovirane ruže na grlu. Svedoci su počeli da gube pamćenje i da se dobro čuvaju da im se nešto ne desi.

Miloš Vasić

posted by Marko 03:19 PM

 14. maj 2004.

Kampanje

Ima celih mesec dana do predsedničkih izbora a kampanja za iste je već postala nesnosna. Bar ono što se vidi na televizijama, dovoljno je da prosečnog (normalnog) birača odvuče u apstinenciju. Šta će biti u junu kad stvarno otopli;)

Prvo, sve je to jedan veliki deja vu osećaj, jer je u poslednje dve godine bilo bar pola tuceta istih takvih kampanja. Počinjem da zevam na samo pominjanje. Dremka je neizbežna ako se odvažite da slušate tu silinu gluposti koju kandidati isporučuju nesrećnim građanima koji se zateknu (ili možda samostalno dođu) u tom i tom mestu u tom i tom gradu u kome kandidat tog i tog dana vodi kampanju. Vidimo nesrećnog Maršićanina kako, u najboljem soc maniru, ulazi u neki pogon tekstilne fabrike i rukuje se sa radnicom za šivaćom mašinom. Pa onda u poseti nekim zemljoradnicima gde im u najboljem komunističko-socijalističkom maniru priča kako je država dužna da im titra jajca, tj. parama poreskih obveznika do u beskonačnost subvencionira proizvodnju. Buzzword ovih izbora je za desnicu jebena proizvodnja. Nikolić trabunja (kao najbolji marksista u srednjoj tehničkoj;) o tome da ako nema proizvodnje sve propada. Tadić, doduše ne tupi o proizvodnji, već o nekim apstraktnijim kategorijama, što je jednako dosadno.

I Maršićanin i Nikolić (i ultra nesimpatični Velja Ilić) su kao predstavnici desnice jednostavno smešni. Njihovo poimanje ekonomije ili još bolje proizvodnje je školski primer levičarskog shvatanja uloge države u ekonomiji. Ko je sad tu lud? ;) Manite se privatne inicijative, privatnog kapitala, privatnih investicija. Nema od toga ništa. Ni najvatreniji desničari ovde u to ne veruju. Ovde i nigde više u svetu. Za njih, kao i za najvatrenije levičare, država je ta koja će sve da obezbedi. Država će davati kredite, država će podsticati gradnju stanova i puteva, država će ulagati u poljoprivredu, u stočarstvo, u priplod bikova ;) država će finansirati razvoj domaćeg automobila, država će da diskriminiše strane kompanije za račun domaćih i time im poveća konkurentnost;>, i tako dalje i tome slično;)

Prilično depresivno, kako god da okrenete. Važno je da je Liverpool uspeo da se plasira u kvalifikacije za Ligu šampiona i da će u junu da se gleda Euro 2004 u Portugaliji. Nema apstinencije kad je fudbal u pitanju.



posted by Marko 01:56 AM

 13. maj 2004.

Troja

Filmski spektakl koji obeležava početak letnje blockbuster sezone u SAD, stiže ovih dana i u naše malo mesto;) Reč je o filmu Troja. Vrlo zanimljiva (i relativno pozitivna) recenzija filma Troja u novom Vremenu uz dodatni tekst koji osvetljava istorijsku i arheološku pozadinu Homerovog epa. Isečak iz recenzije:

BEZ LUTANJA: Ima nešto u jednom velikom epu, velikom i po značaju i po obimu, što je potpuno nespojivo sa filmskim medijem. Popriličan broj likova, digresija, epizoda, kompleksnih višeslojnih motivacija, sve je to teško upakovati u dramsku formu podnošljive dužine od koje se ne bi preterano nažuljala pozadina bioskopskog namernika. Samo da bi uveo najbitnije likove i ispričao najosnovniju radnju Ilijade, ovaj film dolazi na granicu da bude predug i suviše komplikovan. Zbog te količine građe autori nisu imali izbora sem da pokušaju da verno i što jednostavnije prenesu suštinu zapleta iz originala. Ovo zvuči kao mana, ali je u stvari veliki kvalitet filma. Time je izbegnuta nasilna modernizacija u onoj dobro poznatoj mašini za mlevenje u kojoj Holivud od svake teme pravi skupu akcionu melodramu sa tipiziranim likovima koji pate usled jednog od, ograničenog broja, problema iz detinjstva. Umesto toga imamo nešto mnogo bolje, večitu i univerzalnu priču o elementarnim ljudskim strastima – preljubi, ljubomori, pohlepi, osveti itd. Pristojnost ovog ostvarenja nalazi se, dakle, u činjenici da njegovi autori nisu bili ni previše originalni ni mnogo ambiciozni.

Ivan Jević

 11. maj 2004.

Slučaj Abu Greb

Tekst koji je na neki način započeo razotkrivanje skandala o bizarnom mučenju iračkih zatvorenika u zloglasnom zavoru, autora Sejmura Herša: Torture at Abu Ghraib. Zatim nastavak, koji još detaljnije otkriva opseg brutalnosti koje su primenjivali američki čuvari u zatvoru, takođe od istog autora: Šta je pošlo naopako?. Evo i linkova na prvu seriju fotografija koje su procurele u javnost, premijerno prikazane u poznatoj američkoj TV emisiji "60 minuta II" na CBS televiziji: 1   2   3   4   5a   5b   5c   6   7a   7b   8   9   10   11  

Kao i u svakom skandalu prvo je pokušan spin umanjivanja stepena skandaloznosti. To je klasičan blef, koji uspeva ako ne postoje dovoljno jaki dokazi. Ovog puta veoma brzo se saznalo da postoje mnogo gore slike i čak video snimci mučenja, tako da je Bušova administracija sa posrednog priznanja morala odmah da pređe na direktno priznanje greške i izvinjenje, što je za ovu administraciju vrlo neuobičajeno. Pažljivi pratioci američke politike znaju da je jedina rečenicu koju Buš ne ume da izgovori već četiri godine "pogrešio sam". Ovoga puta neprikosnoveni ministar odbrane maltene je izgubio glavu, tj. položaj;) Odluka da se čitav tok mučenja zatvorenika sve vreme snima dovela je do toga da je skandal postalo nemoguće zataškati.

Evo poruke sa naslovne strane magazina Economist

Već je postala čuvena rečenica Carroll Bogert iz Human Rights Watcha povodom ovog skandala: "They Opened the Door to a Little Bit of Torture, and a Whole Lot of Torture Walked Through."

Another image shows that the man, an Iraqi prisoner, is naked. His hands are clasped behind his neck and he is leaning against the door to a cell, contorted with terror, as the dogs bark a few feet away.

Seymour Hersh

 8. maj 2004.

Vuk dlaku menja...ili "jednom lopov, uvek lopov"

Iz novog Vremena, komentar urednika:

Reč

Velike teme slede, ovde je reč o jednoj maloj: na poslednjoj stranici poslednjeg broja "Srpske reči", na mestu gde su se do skoro "prodavale" knjige Vuka Draškovića pojavio se oglas JAT-a. Sa razumevanjem gledam na skroman doprinos javnog preduzeća u većinskom vlasništvu vlade stranačkom listu Srpskog pokreta obnove. Zamislite da im padne na pamet da naprave aerodrom na Ravnoj gori…

D. Ž.

Novi direktor JAT-a je osvedočeni korumpirani gradski funkcioner iz vremena vladavine SPO u Beogradu 1997-2000 - Aleksandar Milutinović, član SPO. Da je sukob interesa očigledan ne treba trošiti reči. Kao da smo od te lopovske ekipe nešto drugo i očekivali. To je isti fazon koji su i radikali primenjivali kad je Zastava dala donaciju njihovoj stranci, dok su bili na vlasti. Sada JAT, kao zlatna državna koka, siromašnoj stranačkoj reviji, koju niko normalan ne čita, daje pare u vidu plaćene reklame. Tako Vuk, koji je ovca, misli da smo i mi svi ovce kao on. Taj mangupski fazon može jednom da prođe, ali drugi put već teže.



posted by Marko 8:34 PM

 8. maj 2004.

Virtuelni štrajk

Šta se događa u Institutu za nuklearne nauke Vinča
Taoci virtuelnog štrajka

Prilično razorna kritika jednog dela zaposlenih i sindikalaca u Institutu Vinča od strane jednog insajdera. To bi se na zapadu zvalo whistle blower. Čovek nema dlake na jeziku i njegov iskaz ima smisla. No, kod nas je problem veći baš zbog izrazite monopolizacije naučnih instituta i njihove naviknutosti na "državne jasle". Čista mafija. Država obezbeđuje monopol, a lova se sliva u privatne džepove. Šta će vam tržišna ekonomija, kad imate ovakav, idealno razrađen, sistem. Otuda je i reakcija direktno pogođenih grupa koje najviše profitiraju identična reakciji mafijaša. Pretnje, ucene i "prijateljsko ubeđivanje". Najbolja dijagnoza čitave pojave je tiranija statusa quo. Pa, makar se radilo i o naučnicima.


posted by Marko 2:21 PM

 6. maj 2004.

Spin

O "uspehu" ministra finansija u pregovorima sa MMF pre dve nedelje i malo seciranja njegovih optimističnih izjava glede uravnoteženosti državnog budžeta. Ukratko, slaba vajda od predizbornih obećanja o smanjenju poreza za privredu. Nije da smo se nadali, ali smo ipak malo razočarani;>

Vlada na popravnom ispitu

Desilo se ono što je potpredsednik Vlade Miroljub Labus očekivao, pa i priželjkivao: nismo ponavljali, nego smo samo pali na popravni. Ili, Labusovim rečima rečeno, nismo dobili tzv. "crveno", nego samo "žuto svetlo", tj. iako nije postignut dogovor sa Međunarodnim monetarnim fondom, on nam neće praviti - i kao što vidimo nije pravio - probleme oko sporazuma sa drugim međunarodnim finansijskim organizacijama, Svetskom bankom pre svega.

Zašto je sad potrebno da se taj, istina ne strašan, neuspeh, predstavlja kao nekakav veliki trijumf, kao da smo mi njima diktirali uslove, a oni ih pokorno prihvatali, a ne da je bilo obrnuto, drugo je pitanje. Tim pre što je drugi ključni domaći igrač u tom nadigravanju, ministar finansija, takoreći do pred sam odlazak u Vašington ubeđivao domaću javnost kako će, na kraju (i na njegovom terenu) i MMF biti pobeđen, i ubeđen u realnost, tj. "održivost", Vladinih ekonomskih računica, a posebno budžetskog deficita od 45 milijardi dinara, tj. 3,6 odsto bruto društvenog proizvoda.

[...]

Sudeći, međutim po izjavi Mlađana Dinkića da je "budžet u prva četiri meseca u potpunoj ravnoteži, dakle bez deficita, tako da je veoma lako postići 2,5 odsto deficita društvenog bruto proizvoda do kraja godine" nema mnogo izgleda da će se stvari kretati u tom pravcu. Najpre, to što su državni prihodi i rashodi na početku 2004. bili uravnoteženi nema nikakve veze sa ovom vladom, jer je ona budžet donela tek krajem marta, a dotle su se javne finansije odvijale na osnovu odluke o privremenom finansiranju za prvo tromesečje koju je donela prethodna vlada. Dakle, ako neko treba da ima zasluge za izbalansiranost državnih prihoda i rashoda u prva 3-4 ovogodišnja meseca, onda one pripadaju Živkovićevom ministarskom kabinetu, a ponajviše možda Dinkićevom prethodniku i ljutom protivniku, Đeliću.

 5. maj 2004.

Milošević treći

Pričali smo o Slobi Miloševiću, zatim prošle nedelje o "analitičaru" Milanu Miloševiću. Došao je na red i najstariji od Miloševića, Nikola Milošević, akademik. Jeste možda tema bajata, jer je Legija tema svih tema, ovih dana, ali neka ostane zabeleženo i na ovom mestu. Mislim da je fenomen dovoljno zanimljiv.

Može, očigledno, čovek da postane i akademik, a da mu nivo tolerancije ostane na nivou brdsko-planinskog tipa seljaka koji je spreman da u slučaju svađe očas posla izvadi sekiricu i tako reši nastali verbalni konflikt oko toga čija je brazda na međi. Iako je poređenje šaljivo, zaista je tako. Naime, slučajno znam za primere kada je narečeni učestvovao u nekim debatama, i to nepolitičkim, i pokazao em snishodljivost em nepristojnu količinu tvrdoglavosti i netolarancije spram drugačijeg mišljenja. Akademik prosto ne ume da izgovori rečenicu: Slažem se, pogrešio sam.

Možda ovo i dalje ne deluje uverljivo, ali smestimo sve u kontekst. Prvo, čovek je zašao u godine, ima celih 75 i priznajmo, ne može se protiv biologije. Drugo, postoji preterana dokolica u takvim penzionerskim godinama. Čovek može da bude sasvim ekstreman, bez naročite brige za svoj status, jer shvata da je njegovo prošlo. Šta koga briga o tome šta Nikola Milošević ima da kaže za ovo ili ono? Njegovo vreme je prošlo - i biološki i intelektualno. Treće, čovek je izraziti nacionalista i konzervativac. A pri tom je bio osnivač Liberalne stranke. Nema tu kontradikcije, objasniće vam on. Jeste u studentskim danima proganjao kao član nekog komiteta studente koji nisu na liniji, ali danas je on najveći antikomunista od svih bivših komunista;) I spreman je da i dalje proganja, ovoga puta komuniste. Za detalje pogledajte na primer ovo: Lični stav - Biljana Kovačević Vučo - Šta mi se događa: Broz, Đinđić, Tijanić...

Uz nesrećnog predsedničkog kandidata svoje familije i bliže i dalje rodbine, Dragana Maršićanina, Nikola Milošević je čovek koji je javno davao najteže kvalifikacije za pokojnog Đinđića i DOS režim uopšte. To je akademik koji je premijera države optuživao da je mafijaš. To je ona vrsta ekstremizma koju sam spomenuo. To je vrsta staračke ostrašćenosti spram biologije koja radi protiv njega. Neuzvraćene ljubavi spram Koštunice;) Mislim, ko će ga znati, šta je razlog tome. Ekstremizam, uvijen u oblandu akademske intelektualne objektivnosti. Nije nego. Njegov intelektualni saborac je i Kosta Čavoški (suosnivač pomenute Liberalne stranke) intimni prijatelj Radovana Karadžića i njegov nezvanični portparol.

Nikola Milošević je simbol impotencije, simbol staračke nemoći i ekstremizma koji ne vodi računa ni o kome. Suviše mator da bude uzor, suviše konzervativan da bilo šta razume. U svakoj debati, on će vas "intelektualno" poniziti i popljuvati, mešajući pri tom detalje iz vašeg privatnog života, sa onim o čemu razgovarate. Zvuči poznato: ali to je tehnika koju je usavršio još jedan takav "briljantan um", Vojislav Šešelj. I Nikola će vam zagledati u krvna zrnca, ne bi li poentirao na činjenici da vam je prababa Hrvatica, ili deda komunista. Što će vaše argumente u njegovim očima, u startu, oslabiti.

Dakle, preporuka za njega je da se ugleda na ispisnika Hju Hefnera i uz pomoć vijagre, reši svoj intelektualni problem;>

PS: Ako se moj tekst čini malčice ekstremnim, to je zato što je metodološki kopija rezonovanja narečenog akademika.

Analitičar paralogičar

Pitam ja vas, kako se zove emisija na TV Politici u kojoj su gosti Nikola Milošević, Bane Ivković i Biljana Kovačević-Vučo? Tačan odgovor dao je takmičar Ivković (bez pomoći prijatelja) na samom kraju emisije i on glasi – „Problem". Gospodin Milošević, koji je svojevremeno propagirao kulturu dijaloga na Studiju B, pokazao je visok nivo analitičke paralogike, naročito kada je tema ubijeni Premijer Đinđić. Čovek koji se neprekidno oseća uskraćenim u dodeljenoj minutaži, emituje količinu jeda dostojnu nastupa radikala (pre njihovog uljuđivanja). Jalovu raspravu je prekinula gospođa Vučo napustivši studio i tako prekinuvši emisiju. Kada diskusija dođe do pominjanja roditelja i familije, to je u Srbiji pouzdan znak da strpljenja više nema i da će neko da nagazi koru od banane, ili će biti poliven vodom, tek – dijalogu je kraj. U zemlji gde Zvezdan Jovanović Zveki putem sudskih službenika može da preti svojoj žrtvi, ili ministar policije ne vidi ništa loše u majicama JSO-a na suđenju Đinđićevim ubicama, akademik Nikola Milošević govori jezikom i teorijama tabloida, očigledno nema pijeteta prema ubijenom premijeru. Na kraju se na TV Politici najbolje proveo večiti Čika Bane, koji je žarko želeo da nastavi emisiju i nešto doda. Tako će nam i biti kada svi odu, tiho će ulogu voditelja da preuzme neko kao Bane i šta ćemo onda?

 4. maj 2004.

Dogovorena predaja i naknadna prodaja

Dva dana nakon predaje Milorada Lukovića Legije svi (analitičari i dežurni pametnjakovići) misle da je postojao dogovor između njega i nekog iz državnog aparata vlasti. Logika rezonovanja je da se niko do sada u istoriji sveta nije nikada predao tek tako nakon izvršenog atentata na najvišeg zvaničnika neke države. Naročito zato što je nekada zaprećena kazna bila smrtna, a danas, u nedostatku iste, 40 godina zatvora. Logika, dakle, ima smisla. Ako je to apsolvirano, ostaje da se vidi kuda vodi takva vrsta dogovora. Pitanje dana jeste koliko se iskaz prvooptuženog može smatrati pouzdanim. Neće li on kao i njegov nekadašnji politički boss Sloba u Hagu, praviti spektakl na suđenju koristeći sudnicu kao govornicu. U izvesnom smislu, sasvim konkretno je teren za takvu podmetačinu već pripremljen. Javnost je gladna novih senzacionalnih obrta. Javnost, naročito onaj deo koji verno kupuje Kurir ili Balkan, želi da se utvrdi da je Đinđić bio žrtva zavere ljudi iz njegovog okruženja (čitaj: Čeda, Vesić i Beba). To se vidi iz neprekidne i ničim pomućene bizarne fascinacije likom i delom okorelog ubice Milorada Lukovića. Dočim je neprekidna i ničim ometena bizarna satanizacija pokojnog Đinđića i njegovih saradnika, već pomenutih, dosegla neverovatne razmere. Pri tome DSS nekrofilski degutantno podgreva takve pojave. Dakle, na kraju dana Luković će biti osoba od poverenja u čiju priču ćemo odmah svi poverovati. Dočim će Đinđić biti do kraja raskrinkan zajedno sa zaverenicima koji će umesto Lukovića i Zvezdana da završe u zatvoru. Biće to dvostruko ubistvo, sa srećnim završetkom.

I šta onda? To je krucijalno pitanje. Kao što onomad Nixon reče novinarima nakon povlačenja (privremenog) iz politike zbog poraza na izborima: "You won't have Nixon to kick around anymore". Kad se ta stvar završi i gladni lešinari se napiju tuđe krvi, šta će biti onda. Ko će zameniti Đinđića i Čedu na strani večitih negativaca (većih i od Miloševića) i Lukovića i Zvezdana na strani neshvaćenih i nedovoljno cenjenih patriota?

Kao ilustraciju nudimo prošlonedeljnu kolumnu Stojana Cerovića, koja usled novonastalih događaja, uopšte nije izgubila na aktuelnosti: STANJE STVARI: Izbori, ubistvo i natrag



posted by Marko 8:34 AM