30. april 2004.

Proširenje EU

Danas je dan proslave širom Evrope povodom noćašnjeg ulaska deset novih članica u EU. Ostaje porazan utisak koliko je naša zemlja daleko od ovakvog ishoda.



posted by Marko 6:12 PM

 26. april 2004.

Faul

Ostade delegacija SCG u Savetu Evrope, u čijem su sastavu između ostalih istaknuti SPS i SRS članovi, na ulazu dvorane, bez verifikacije mandata. A Toma Nikolić (član delegacije) se baš spremao da demonstrira na primeru SE da će Evropa prihvatiti njega kao predsednika Srbije. Kad on tamo a ono međutim;)

Uostalom, evo interesantnog teksta o tome koliki su radikali papani kada je Evropa u pitanju: Tomina peta.

UPDATE: Urednički komentar lista Danas:

Ko kaže da male zemlje imaju beznačajan ili ograničen uticaj na međunarodne institucije? Zbog Srbije, tačnije učešća predstavnika Srpske radikalne stranke i Socijalističke partije Srbije u parlamentarnoj delegaciji Srbije i Crne Gore pri Savetu Evrope, ova najbrojnija evropska institucija namerava da promeni svoj Statut. Parlamentarna skupština Saveta Evrope ne može naknadno da interveniše u sastave nacionalnih delegacija koje se formiraju na osnovu izbornih rezultata u svakoj zemlji, ali je zato predloženo da se ubuduće pronađe mehanizam na osnovu kojeg bi bilo moguće osporavati pojedinačne mandate članova delegacije, ukoliko dolaze iz ekstremističkih stranaka, čija je politika u suprotnosti sa demokratskim i evropskim principima. Sigurno je da eventualna izmena Statuta neće važiti samo za Srbiju i ovdašnje stranke. Savetu Evrope nije bilo milo ni kad je lider Nacionalnog fronta Žan Mari le Pen sedeo u parlamentarnim klupama u Strazburu. Predsednik Političkog komiteta Roman Jakić predložio je da se mandati SRS i SPS ne verifikuju prvog dana zasedanja zbog toga što su čelnici ove dve stranke optuženi za ratne zločine. On i drugi funkcioneri u Savetu Evrope kažu da je ovaj potez bio samo signal kojim se pokazuje neslaganje Saveta Evrope sa stavovima koje zastupaju ove dve stranke. Mandati su naknadno verifikovani, ali je Parlamentarna skupština Saveta Evrope ipak usvojila dokument u kome se izražava zabrinutost zbog prisustva poslanika SRS i SPS u delegaciji Srbije i Crne Gore.

 26. april 2004.

Ratno izveštavanje

Ova slika je već izazvala burne reakcije u Americi i pozive da se zabrani objavljivanje sličnih fotografija u njihovim medijima. Ali, zašto insistirati na cenzuri, koja stvara jednu vrstu negacije realnosti, kada ste već u ratu? Rat je ozbiljna stvar i podrazumeva se da se dešavaju razne "neprijatne" stvari, kao što su pogibije vojnika. U ovom konkretnom ratu, najviše stradaju nedužni civili. Dakle, ako Amerikanci ne mogu da podnesu slike mrtvačkih sanduka umotanih u zastave, zašto su onda podržali rat u Iraku i svog predsednika koji je rat objavio? Broj nedužnih iračkih civila koji strada ovih dana u Iraku, meri se u desetinama i stotinama. Ispada da su životi jednih (Amera) vredniji od drugih (Iračana).

 23. april 2004.

Milan Milošević, "analitičar"

Možda sam ga već spominjao, ali nije loše da "nepristrasnost" Milana Miloševića još jednom ilustrujemo na svežem primeru. Čovek svake nedelje u Vremenu objavljuje analize aktuelnih političkih događaja. Ovoga puta se jedan od čitalaca javio povodom njegovog teksta, kritikujući njegovo razblaživanje srastanja DSS sa SPS/SRS osovinom.

Vrhunac "umeća" Milana Miloševića je kad citira analitičara Ognjena Pribićebvića, koji je dugo godina bio savetnik Vuka Draškovića. Svaka "analiza" O. Pribićevića je obojena tačnije zamrljana jer čovek zastupa konkretnu političku opciju, a u javnosti se prodaje kao da je "naučni radnik", iliti saradnik ovog ili onog instituta za ova ili ona istraživanja. Što će reći, ne treba pitati O. Pribićevića za mišljenje i to predstavljati kao neutralan sud. Ali, šta očekivati od Milana Miloševića? Ja lično očekujem da za ovoliko ulizivanje Vojislavu Koštunici najmanje dobije ambasadorsko mesto. Ako su Radoš Ljušić i A.Tijanić svoje dupeuvlačenje naplatili dobrim sinekurama, zašto da siroti M. Milošević ne dobije ništa. Mislim, čovek ne može ni posle DSS paktiranja sa Miloševićevim SPS da nađe nijednu oštriju reč, nijedan negativan epitet kojim bi kvalifikovao to što radi Koštunica. Sličnih problema, istina je, nije imao kad je DOS bio na vlasti, kada je Đinđića i posle Živkovića pedantno i redovno kritikovao i za najmanju sitnicu. Toliko zaslepljenosti iliti zaljubljenosti u lik i delo VK zaista je nepristojno (i može se meriti sa količinom koju ispoljava Đorđe Vukadinović - ali to je već teška kategorija) , naročito kada je Vreme u pitanju. Uostalom, evo šta iziritirani čitalac zamera dotičnom "analitičaru".

Milan Sitarski:
Vlast i opozicija opet

"Bitka svih bitaka, opet"; "Vreme" br. 692

Nudi nam g. Milan Milošević da 2004. nasednemo na preglupu prevaru kojom je njegov prezimenjak barem duplo produžio svoje unazađivanje Srbije. Da uzmemo za ozbiljno tobožnje razlike između "srpskih" radikala i socijalista. Kaže, za radikale je povoljno što se propaganda lobističkih i medijskih mreža i nevladinih organizacija (svih?) ne koncentriše na njih, već na povratak Miloševića. Precizno je proračunao i da se u sadržaju političke aktivnosti bloka koji predstavlja Boris Tadić dve trećine kritika odnosi na postojeću vladu, za koju se prosto ne zna je li više distancirana od SRS-a ili SPS-a. Vrhunac tog fabrikovanja razlika među do neprepoznatljivosti sličnim akterima jeste u članku istaknuta tvrdnja O. Pribićevića – međunarodni faktori su možda i "progutali" socijaliste, ali radikale svakako nisu. Ako mislimo na iste faktore, tragikomična je i bizarna nada gde Miloševića i Pribićevića da su oni naivni kao onoliko naših sugrađana 90-ih. Jedan član vaše redakcije je pred "sudar" Lilića i Šešelja 1997. napisao da je u ovoj zemlji Šešelj već na vlasti, bez obzira na to šta mu piše u ličnoj karti, ali izgleda da to nema ko da čita.

Prepoznaje g. Milošević i da Tadića saveznici guraju u konfrontaciju sa Koštunicom više nego što on sam želi, otvoreno pritiskajući da DS bude čista opozicija i na nivou državne zajednice, a on napusti mesto ministra. Sekundarni cilj tih saveznika jeste da se Drašković odvoji od vlade. Valjda bi, kao učen čovek, Tadić morao biti svestan prednosti položaja nečiste opozicije, u kome bi mu jedan nivo vlasti služio za zabašurivanje Koštuničine ekstremne neprincipijelnosti na drugom nivou, čime bi sebe i DS, šta bismo logičnije od toga, lišio argumenta koji im je protiv same sebe vizionarski, pred izbore, poklonio DSS. Morao bi i da pojačava koheziju protivničke koalicije, nikako da je slabi. Ma, svestan je svega toga sigurno Tadić, ali ne daju mu dušmani oko njega... opet mahom pripadnici lobija i NVO-a koji po g. Miloševiću nemaju velik izborni uticaj, ali će uprkos tome Tadiću rasterivati birače. Malo elementarne logike nije zgoreg – često boli na početku, ali dugoročno garantovano koristi.

Nije vrhunac analitičke pronicljivosti g. Miloševića tvrdnja da je kohabitacija Tadića kao predsednika sa ovom vladom nemoguća, ni ona da vladine stranke ne mogu da kandiduju Koštunicu (kaže poneki zli jezik i da ne smeju, naravno da taj belodano i nepretemeljeno laže), ni u više članaka preporučena varijanta da se na različitim nivoima i po različitim pitanjima formiraju različite većine (ne daj bože da se zna ko je vlast a ko opozicija, to nije demokratski). Nije vrhunac ni megakontradikcija da je Tadićeva kandidatura posledica kraha pregovora o njegovom zadržavanju na ministarskoj funkciji, ali mu njeno gubljenje šteti kao kandidatu! Vrhunac je materijalna greška da je Dragoslav Avramović odustao od predsedničke kandidature 1997, mada je on odustao od mesta nosioca liste koalicije Zajedno na saveznim izborima 1996.

Milan Sitarski, Žarkovo
 

 19. april 2004.

Milovan Đilas

Recenzija, mada relativno neformalna, knjige Nova klasa Milovana Đilasa na blog sajtu A Fistful of Euros, pod nazivom Means and Ends



posted by Marko 4:42 PM

 17. april 2004.

Outsourcing i tranzicija

Zanimljiv je fenomen koji se iz milošte zove outsourcing i vrlo žestoka debata koja se vodi u vezi sa ovom pojavom u Americi.

Zanimljiv je zato što se prvi put dešava da se tzv. white collar poslovi izvoze u zemlje u razvoju, pre svega Kinu i Indiju. Do sada su se izvozili blue collar poslovi - sedamdesetih, u auto industriji, kada su Japanci krenuli da "napadaju" Ameriku - osamdesetih recimo u hardveru čija se proizvodnja potpuno preselila u jugoistočnu Aziju.

Američki diplomci sa computer science koledža imaju problema da nađu posao, jer ih vršnjaci u Bangaloru, Indija, rade za 1/10 američke plate. I tako sada američke firme radije uzimaju mlade Indijce nego Amere. A mladi diplomac platio stotinu tisuća dolara na školovanje i sad ne može da nađe posao koji može da otplati uloženo. Zvuči poznato;-)

Debata je žučna, jer se dešava ono što su svi i beli i plavi košuljaši;) osetili u zemljama u tranzciji. I ovde i u istočnoj Evropi čitava klasa ljudi, sredovečnih inženjera, ekonomista i sl. zanimanja su jednostavno ostali bez posla, sa slabom mogućnošću da ikada više rade u struci ili bar za istu platu. Firmama se više isplatilo da angažuju mlađe i u startu jeftinije kvalifikovane radnike.

I tako dok su baš iz američkih ekonomskih instituta i NGO stizale poruke da je to normalna cena tranzicije, socijalni šok koji se mora preživeti, sada se u njihovom dvorištu dešava slična pojava. Sad su Ameri koji su ostali bez posla, a pretežno je to IT industrija, i programeri, naročito, kivni na mlade i entuzijastične Indijce. Uostalom, dovoljno je pogledati u neke grafikone i videti da je trend zaista nezaustavljiv;)

Odmah su se javili i u Americi, glasovi za zaštitom "domaće proizvodnje";) tj. uvođenjem kaznenih mera za firme koje outsourcuju. To je vrlo populistička platforma, imajući u vidu ekonomsku stagnaciju i slab trend stvaranja novih radnih mesta u poslednje tri godine. A bliže se i predsednički izbori u novembru. Teško da će se nešto zaista i primeniti, ali eto to je jedna od realnosti s kojom se tranzicijske zemlje redovno suočavaju, a za Amere je novost. Bar u ovom konkretnom sektoru.



posted by Marko 9:01 PM

 15. april 2004.

Srpski lift

Naiđoh na jedan slovenački blog, sa nazivom The Glory of Carniola (dakle, na engleskom je), koji ima sledeći prilog:

naslov je: The Serbian Elevator of Doom



posted by Marko 5:35 PM

 15. april 2004.

Poslanički standard i prosečna plata

Kolumna Teofila Pančića u novom Vremenu o akciji produkcije VIN da poslanici iz nekoliko partija probaju da izguraju mesec dana pomoću prosečne srpske plate, od 12.700 dinara. Naravno, niko nije uspeo, ali je zanimljivo ko je sve i kojom brzinom odustao.

Teofil Pančić - Gologuzi pod zvezdama:

Bez sve šale, televizijska VIN produkcija pokušala je – sledeći recept iliti matricu poteklu iz Češke i isprobanu već u više "tranzicionih" zemalja – da nekoliko narodnih poslanika-dobrovoljaca podvrgne zanimljivom ali i pogibeljnom eksperimentu: da mesec dana svog života preguraju sa cca 12.700 dinara u džepu, koliko iznosi prosečna plata u Srbiji, dakle, koliko u najboljem slučaju zarađuje naš veseli Čuburac Mile... Nedelju dana pre kraja opita in vivo, još se samo gospođa iz G17 i njena mama nekako batrgaju; veseljak iz SPS-a i njegova supruga posustadoše, iako sam im davao najviše šansi zbog, jelte, urođene levičarske skromnosti i nekako najdirektnijeg ruralnog backgrounda, koji mnogo znači glede nabavke besplatnog espapa; Anita Beretić, Somborka iz Demokratske stranke, digla je ruke zbog Uskrsa i sitne dečice, Boris Karaičić iz Stranke Koja Postoji Zato Da Bi Slobodan Vuksanović Bio Predsednik Nečega, iako samac i po sopstvenom mišljenju lak za održavanje, takođe je morao da se vrati svom uobičajenom "tegobnom" životu; Aleksandar Radikal Vučić odustao je daleko najranije, još posle prve nedelje, prostodušno priznavši da je spiskao sve pare, uglavnom na svoje patriotske aktivnosti, vlastitim žvopisnim primerom dokazujući staru istinu da niko ne košta državu (bilo koju) toliko koliko njene Istaknute Patriote. Zato valjda radikalsko i tome slično shvatanje Patriotizma odavno nije u modi u razvijenijem svetu: mnogo je to, brate, skupo. Ta ekipa bi lako izjela i američki vojni budžet od cca sedamsto hiljada miliona ziliona trilijardi dolara. Mesečno... Nego, bajdvej, kako to da nisu nahvatali nijednog DSS-ovca za ovaj opit? Valjda otuda što su ovi načelno sasvim bestelesni i otuda besplatni: oni žive samo od Ustava, i pomalo od vazduha, koji zahvate jednom dnevno. A ako baš zdravo ogladne, pojedu i koji primerak Zakona o pomoći dražesnim haškim optuženicima i njihovim ljupkim familijama.

 15. april 2004.

Ministarska rotacija

Prvo je trebalo da ministar za kapitalne investicije bude kandidat vladajuće koalicije, ali je u poslednjem trenutku izgleda odlučeno da kandidat bude ministar za privatizaciju. Dakle, gleda se da na tu državničku funkciju dođe neko sa dobrim privredno-ekonomskim zaleđem;>. Ispade da je najveći problem u DSS bio da drugu Maršićaninu nađe adekvatno radno mesto. Nesuđeni savezni ministar finansija i povremeni i privremeni predsednik skupštine nije uspeo da se skrasi u ministarstvu za privredu i privatizaciju ni celih 100 dana, nego je već kandidovan za predsednika Srbije. Ništa od one gromoglasne priče o poništavanju i ukidanju modela privatizacije. Važniji je, deco, ustav i institucije. Koliko je to ministarstvo važno za DSS vidi se po kadriranju;) Maršićanin je tu došao da ne ostane. Slično je i sa postavljanjem direktora agencije za privatizaciju.

Zašto mi se čini da će glasačima G17 biti lakše da daju glas Tadiću nego privrednom ministru;) Ili će Labus za dobijeno ministarstvo odbrane, državne zajednice koju ne priznaje (što je posebna lakrdija ove stranke), morati da disciplinuje članove stranke i natera ih da glasaju za "zajedničkog kandidata". Naravno, sve je ovo predstava za javnost - niko tu ozbiljno ne računa da Maršićanin može nešto ozbiljno da postigne. Nešto kao Vojislav "Unuče" Mihajlović na izborima 2000. Imao je dobre predizborne spotove, ali osim familije i rodbine, druge glasove nije dobio;) Čeka se drugi krug, i repriza francuskih predsedničkih izbora;))) Ili možda repriza modela francuske kohabitacije - samo što će ovde da kohabitiraju desnica i ekstremna desnica.



posted by Marko 01:45 AM

 14. april 2004.

Ajatolah, šta je to?

Da budemo aktuelni sa dešavanjima u Iraku. Mlađani klerik, odnosno islamski sveštenik Muktada al Sadr pravi sra*e na jugu Iraka, a ima tek trideset i jednu godinu. Nešto kao klerikalna verzija Hašima Tačija, koji je sra*e na Kosovu počeo da pravi sa 29 godina. No, Tači, to je ovde u Srbiji tabu tema. Za al Sadra američki mediji stavljaju atribut Orson Wells look-alike. Simpatično nema šta;)

Anyway, al Sadr ima svoju armiju sledbenika, što verskih što paramilitarnih i rešio je da počne da se bori za poziciju u novoj raspodeli moći u Iraku. Suština priče je da je al-Sadr samo arogantni sin poznatog (i od strane Sadamovih ljudi ubijenog) oca koji je shvatio, možda suviše rano, da treba da unovči očevo ime. Pri tom je sveštenik i formalno koristi tu poziciju, ali po načinu delovanja više je Hašim Tači. Kad imate bandu sa kalašnjikovima, džabe onda klanjanje u džamiji, nema tu ni r od religije.

I sad sledi link na tekst koji objašnjava kako se postaje u islamskom svetu (preciznije u šiitskoj hijerarhiji) vrhovni verski poglavar, tj. ajatolah. Ajatolah inače na arapskom znači božji znak. Glavni suparnik mlađanog Muktade u borbi za vođu Šiita je upravo (umereni) ajatolah al Sistani.

So You Want To Be an Ayatollah - How Shiite clerics earn the name.

posted by Marko 10:38 PM

 10. april 2004.

Stradanje Isusovo

The Passion of The Christ se prikazuje u domaćim bioskopima i na osnovu anegdotalnih informacija se može zaključiti da izaziva upravo one "emocije" za koje su mnogi kritičari Mela Gibsona i samog filma predviđali da će izazvati. Ukratko, antisemitske. Naravno, najviše je onih na koje film ostavlja jake emocije koje se tiču patnji Isusovih i sale su zato pune uplakanih gledalaca. Nešto slično smo viđali u vreme prikazivanja Titanika. Videćemo da li će po gledanosti uspeti da nadmaši Šotrinu katastrofalnu "Pljačku Trećeg rajha". Film (Gibsonov), bez sumnje, treba pogledati.



posted by Marko 03:13 PM

 8. april 2004.

Bumerang, broj dva

Istorija se ponavlja, naravno, sada kao farsa. Voja Koštunica je imao ideju da preko predsedničkih izbora krajem 2002. obori tadašnju vladu. Plan je bio jednostavan: ako mene narod izabere, legitimitet je moj, jači nego vaš, i rušiću vas, na osnovu toga;) Jer, ponavljam, narod je uz mene.

Fast forward dve godine kasnije: Voja sedi i predsedava u manjinskoj (od SPS podržanoj) vladi a zakazani su novi predsednički izbori. Toma Nikolić, kao dobar đak, prepisivač, od Koštunice je iskopirao plan: preko predsedničkih izbora srušiti sadašnju vladu. I on rezonuje: ako mene narod izabere, legitimitet je moj, jači nego vaš, i rušiću vas, na osnovu toga;) Jer, ponavljam, narod je uz mene.

Da je tome tako, pokazuje i današnja izjava Miroljuba Labusa u kojoj kaže da će njegova stranka izaći iz vlade ako Toma postane predsednik.

Za razliku od Voje čiji je plan propao, Tomin plan izgleda ima veće šanse za uspeh.

Naravoučenije: ko jednom napravi presedan igranja sa većim stepenom legitimnosti, mora da računa da će i drugi to pokušati.



posted by Marko 4:47 PM

 8. april 2004.

Kompromis, šta je to? Ili: Vuče, ovco!

Sećamo se kako je, nakon što je 5. oktobra narodski rečeno "ispušio", Vuk Drašković imao sledeću žvaku za politički naivne: Jeste pao Milošević, ali njegov apart vladanja još nije demontiran - DOS nije uspeo da demontira taj aparat, a ja ću raskrstiti sa komunizmom i sa miloševićizmom jednom za svagda, čim prije dođem na vlast. Pri tom je za Vuka Đinđić bio mali Sloba i tako dalje i tako bliže. Parafraziram, ali to mu je bila priča u poslednje tri godine.

U međuvremenu, formira se nova vlada, i šta će jadni Vuk, morade da pristane da Miloševićev aparat ruši zajedno sa SPS, čiji je predsednik, o čuda, i dalje taj isti Milošević. Ajde, nekako, Vuk, proguta gorku pilulu i uđe u vladu. Ali, ne lezi vraže;)

Kad ove nedelje stiže izjava Milorada Vučelića, potpredsednika SPS, u kojoj prilično otvoreno (i drsko) kaže da će SPS da podrži Vuka za ministra spoljnih poslova samo ako se Vuk izvini SPS za sve što je ružno rekao o njima.

Vuk je instiktivno reagovao odbijajući podršku SPS, ali, mašina je već pokrenuta, i ne može sad da se iskače iz voza na prvoj krivini. Ostade Vuk i bez poslednje mrvice ličnog integriteta. Verujem da se ekipa u SPS, slatko smeje bradatom "kralju trgova". Pre je on kralj političke TRGovine;) i reketa.

Desilo se tako da Vuk, shodno štokholmskom sindromu;) sa svojim dželatima sedi u vladi, i od njihove podrške zavisi njegova diplomatska karijera. Još ga na kraju balade, isti onaj Vučelić koji je Vuka početkom devedesetih preko RTS satanizovao - sad u lagodnoj poziciji pod*ebava javno preko medija. Demokratija nema šta.



posted by Marko 4:26 PM

 8. april 2004.

Srećna nova 1952. godina

U ekonomskom dodatku Politike ove nedelje, intervju sa direktorom C marketa, nekom menadžerkom iz Delte, ministrom trgovine i zajednička pesma koju svi pevaju: zaštita domaće privrede - proizvodnje i trgovine. Dok je C market bio gotovo monopolista na domaćem, bar beogradskom, tržištu - svom omiljenom kupcu nisu nudili ni besplatnu kesu. Kad ih je konkurencija dobrano pritisnula, setili su se da ta kesa i nije toliko skupa da mora da se naplaćuje. Svi su oni za tržišnu utakmicu, ali...I onda to ali pokvari sve. Ubaci se priča o nacionalnom interesu: u nacionalnom je interesu da Srbija ima nacionalni lanac supermarketa. Mišković iz Delte pita vladu je li u nacionalnom interesu Srbije da ima strane ili domaće banke. Iako svi domaći bankari priznaju da su mnogo toga "naučili" dolaskom stranih banaka, izgleda da bi više voleli po starom - kao u doba Borke i Zlatana. Čim pristigne konkurencija koja daje kvalitet i niže cene, ovi soc direktori (Radulović na primer) sete se nacionalnog interesa.

U istom tom dodatku je doduše bio i intervju sa zagovornikom potpuno drugačije koncepcije ekonomije - profesorom Borisom Begovićem, iz Centra za liberalno-demokratske studije, prilično ekonomski (neo)liberalnog think tanka. Evo par izvoda iz intervjua:

Begović: Ono što predstoji je teži deo posla. Pre svega, mislim na uvođenje čvrstog budžetskog ograničenja, tj. eliminisanje gubitaša, temeljno restrukturiranje realnog sektora i sveobuhvatnu institucionalnu reformu, naročito reformu pravosuđa.

A, upravo sada, kada predstoji teži deo posla, očigledno je da nedostaje političke rešenosti da se nastavi sa tranzicijom, da i ne pomišljamo o njenom ubrzanju, i vraćamo se retorici zaštite i oživljavanja domaće proizvodnje, zahtevima za budžetskim finansiranjem privrednih projekata, jačanju uticaja sindikata u upravljanju preduzećima ("ne može da se radničko privatizuje") i sličnim reliktima samoupravnog socijalizma.

[...] protekcionaški glasovi su sve snažniji i gotovo da u tome postoji puna saglasnost između Vlade i udruženja domaćih proizvođača, poput privredne komore. Najnoviji hit na tu temu je "vancarinska zaštita"; pod tim njegovi zagovornici, u stvari, podrazumevaju skrivenu zaštitu od uvoza. Što bi rekao jedan predstavnik privredne komore: "dolazak strane robe na domaće tržište treba zakomplikovati papirologijom!". Srećna nova 1952. godina!

Sve dok ne postane svima jasno, čak i zvaničnicima privredne komore, da se problem našeg spoljnotrgovinskog deficita može rešavati samo povećanjem izvoza, da se u izvozu nalazi jedina osnova za zdrav rast domaće privrede i da naša prosperitetna budućnost postoji jedino ukoliko Srbija uđe u integralno svetsko tržište, i dalje ćemo da čestitamo jedni drugima nastupajuću 1952. godinu.

[...] Za mene je, kada se govori o karakteru budžeta, najbitnije da su se znatno povećale subvencije u odnosu na prethodni budžet, tako da sada subvencije nefinansijskom sektoru iznose 10,43 odsto budžeta. Upravo su to one subvencije koje idu neefikasnim preduzećima, gubitašima i njima sličnim.

 5. april 2004.

Premise i zaključci

Iz biznis dodatka lista Danas, kolumna ekonomiste Vladimira Gligorova. On je u svoje vreme vrlo kritikovao i Đinđićev kabinet i ekonomsku politiku, a sada uz dosta umereniji rečnik, to isto čini za novu vladu. Posebno je interesantan poslednji pasus.

Premise i zaključci

Vladimir Gligorov

Ovo nije bila dobra nedelja. Međunarodni monetarni fond (MMF) je izdao saopštenje da su potrebni dodatni razgovori da bi se postigao sporazum o nastavku trogodišnjeg aranžmana, Evropska unija je objavila svoj godišnji izveštaj gde stoji da je odložen rad na studiji o izvodljivosti sklapanja ugovora o stabilizaciji i pridruživanju, a Sjedinjene Države su zamrzle pomoć Srbiji.
Komentara ima malo, kao da se sve to očekivalo. Bilo je pokušaja da se izveštaj MMF predstavi u boljem svetlu, pa su date izjave kako će do sporazuma doći već krajem aprila. Ako se, međutim, pročita njihovo saopštenje, to se ne može zaključiti. Tamo se kaže da određene obaveze nisu ispunjene, da su reforme usporene ili odložene, a i da postoje značajna otvorena pitanja, naročito kada je reč o fiskalnoj politici i o deficitu u razmeni sa inostranstvom. Budući da je budžet Srbije već donet, nije jasno kako će se doći do usaglašavanja stavova.

Posebno ako se uzme u obzir da Sjedinjene Države nisu zadovoljne razvojem situacije. Daju se diplomatske izjave na obe strane, ali promene u stavu nema. Nema sumnje da će američka administracija nastaviti da prati politički razvoj Srbije, a od posebnog će značaja, verujem, biti ishod predstojećih predsedničkih izbora. Kakav će to uticaj imati na odnose sa MMF tek će se videti. Moguće je da se usaglašavanje stavova sa njima oduži dok se ne vidi jasnije kuda je Srbija krenula.

Evropska će unija nastaviti da pruža pomoć, ali je jasno da se dalji napredak ne može očekivati sve dok se ne pokrene državna zajednica, mada se stiče utisak da se na mogućnost da do toga dođe gleda sa sve većom skepsom. A tu su i drugi uslovi. U godišnjem izveštaju o jugoistočnoj Evropi, jasno se kaže ono što je inače poznato: da se od ovog regiona, pa tako i od Srbije i Crne Gore, očekuje da poštuju međunarodne obaveze, među koje spadaju i saradnja sa tribunalom u Hagu. Kako su Sjedinjene Države ocenile da te saradnje nema, teško je očekivati da će je Evropska unija nekako uočiti. Tako da se za sada ne može očekivati neko ubrzavanje procesa pridruživanja Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji.

Šta sve ovo znači? Prvo, da čak i u međunarodnim odnosima nije moguće prihvatiti premise i odbaciti zaključak. Vlada Srbije je donela određen broj odluka, kako kada je reč o ekonomskoj politici tako i kada je reč o međunarodnoj saradnji, pa se moglo očekivati da će posledice biti upravo ove koje se sada vide. Kao što sam rekao, stiče se utisak da se sa tim računalo. Ako je tako, onda se može izvući i drugi zaključak. Vlada je odlučila da će svoj program da sprovede čak i ako za njega ne dobije međunarodnu podršku. Koji je to tačno program u ovom času nije sasvim jasno, mada se konture ocrtavaju. Kao što ne može biti ni neke dileme oko toga kakva će biti međunarodna reakcija. Kao i u poslednjih deceniju i po, to može da bude politički popularno, ali će biti ekonomski skupo. Pa se i iz tih premisa lako može izvući zaključak kako će se sve to završiti.

 4. april 2004.

0 i 4

04.04.04. - još jedan odličan datum.



posted by Marko 8:19 PM

 2. april 2004.

Akcija i reakcija

Valjda ponukan izrazito negativnom reakcijom dela javnosti povodom uvođenja zakona o pravima haških optuženika, Mlađan Dinkić je danas najavio znatna ograničenja u primeni istog. Pri čemu je posebno istakao Slobu i njegovu porodicu kao primer koji neće moći da dobije pare iz budžeta. On najavljuje uredbu po kojoj bi se za svakog optuženika utvrdila kvadratura koju poseduje i plate koju članovi porodice primaju - pa bi samo oni koji imaju platu manju od prosečne i kvadraturu manju od određene mogli da računaju na dotacije države. A za Miloševića je rekao da sigurno ne zadovoljava te buduće kriterijume.

Ovo je odličan potez, ali i prst u oko koalicionom partneru (SPS), pa ćemo videti da li će se to i sprovesti u praksi. Imam utisak da je ovo više solo inicijativa Dinkićevog ministarstva nego cele vlade. Jasno je da je ovo damage control reakcija, ali svejedno, ako će Šaja i kompanija da ostanu bez državnih dotacija - pozdravljam uredbu;).



posted by Marko 2:43 PM

 2. april 2004.

Parni brojevi

2. april 2004 = 2. 4. 2004. - brojevi sa osnovom 2.



posted by Marko 2:34 PM

 1. april 2004.

Rusija u statistici

Dakle, ovo što sledi nije prvoaprilska šala. Obično se u razgovorima o tranziciji istočnoevropskih zemalja Rusija navodi kao primer pljačkaške tranzicije sa katastrofalnim posledicama. No, činjenica je da ruska ekonomija danas ima impresivne rezultate, što je dobrim delom uticalo na reizbor Vladimira Putina na predsedničkim izborima. S druge strane, naša priča još uvek nema srećan tranzicioni kraj;), te će na predstojećim predsedničkim izborima narod birati novog populistu. Ono gde se mi poklapamo ili čak vodimo u statistici u odnosu na Ruse, jeste posedovanje mobilnih telefona po glavi stanovnika. Ali to spada u domen neracionalnih izbora ekonomskih aktera, tj. nelogičnosti da ljudi nešto imaju a nemaju ekonomski standard da to imaju. To je naša specijalnost.

That's because a campaign slogan used to great effect in America 12 years ago — "It's the economy, stupid" — also holds true in Russia.

An economic record similar to Mr. Putin's would assure the incumbent's re-election in almost any democratic country. By almost any measure, the record is outstanding.

Despite the global economic slowdown, Russia's gross domestic product has grown spectacularly during his tenure, at an average rate of 6.5 percent annually. Mr. Putin has presided over four consecutive years of budget and trade surpluses. Foreign debt has declined to 30 percent from 50 percent of G.D.P.; foreign currency reserves have tripled, and now exceed annual imports.

Meanwhile, capital outflow has finally come to a stop. Last year Moody's Investors Service upgraded Russian bonds to investment grade; the other two major rating agencies are expected to follow later this year. The stock market is still narrow, but its performance has been impressive: since Mr. Putin took over, the main market R.T.S. index has increased sevenfold in dollar terms.

And contrary to conventional wisdom, the benefits of this growth have reached beyond the rich. The average Russian household is now 53 percent better off in real terms than four years ago; real wages are up 86 percent. Inequality is still very high, but poverty and unemployment have declined by a third. About one in four Russians now has a mobile phone, up from about 0.5 percent of the population four years ago, and the number of Internet users has tripled. Real estate prices have doubled in dollar terms, and car ownership has increased by 10 percent.

Russia's Future, Putin's Legacy By SERGEI GURIEV - The New York Times