mart 2004.

 31. mart 2004.

Tražili ste, gledajte!

Eto, dogodilo se i to. Usvojen je zakon koji haškim optuženicima za najteža kršenja ljudskih prava i običaja rata daje državne pare za finansiranje njihove odbrane. Za zakon su glasali intimno zainteresovane stranke SPS i SRS, i ideološki srodna im stranka Vojislava Koštunice - DSS. Koalicioni partner SPO je bio protiv, dok je G17 bio uzdržan (što je upravo smešno;). I posle kažu da je preterano reći da se Miloševićev režim povampirio. Složno svi u glas, kao jedan, SPS, SRS i DSS.

Sada će lepo Šaja umesto da od lične ušteđevine (koja se meri stotinama hiljada neprežaljenih dojč maraka) da se državnim parama brani pred sudom. To je veliko olakšanje i za Marka Miloševića, koji svoju skromnu ušteđevinu (koja se meri milionima neprežaljenih dojč maraka) sada može da troši na neke bitnije stvari. Država je svoju bezgraničnu velikodušnost na ovako bizaran način demonstrirala. Uzgred, nova vlada zakone donosi gotovo u tajnosti. Otprilike dva tri dana pre donošenja se dobije neka informacija, i dok se vi okrenete, zakon već biva usvojen. A toliko su pričali o netransparentnosti prethodne garniture.

Ironija je da su haški optuženici, mahom ljudi dobro situirani, u okviru nekada vladajuće nomenklature, uživali su sve privilegije. Na kraju, kada je stigao račun za pojedeno i popijeno, država galantno preuzima trošak na sebe, lišavajući ih i te (bar materijalne) katarze. Ako se ne bi pokajali, bar bi mogli da osiromaše. Ali, avaj.

Iako apologete ovog zakona tvrde da to nije veliki trošak za državu, ne bih se složio. Pokazano je da haška odbrana može da muze para i para. Ako se advokati urote sa svojim klijentima, pa dodeljen novac dele na ravne časti - ludilo - još će se i obogatiti;) Znajući o kakvim ljudima (kojima je korupcija u krvi) se radi, to je gotovo izvestan ishod. Mnogo je važniji principijelni razlog protiv ovog zakona. Ako ste sada pokazali da će država uvek stati iza svojih zločinaca, onda ste obezbedili priliv istih i u nekim budućim situacijama.



posted by Marko 11:49 AM

 29. mart 2004.

Kurve i ministri

To se u američkom slengu zove corporate whore. Vi ste političar koji je kupljen od strane velike kompanije i politički delujete u interesu iste umesto u interesu svojih birača. Sada se u javnosti stvara utisak da je u novoj vladi jedan od ministara upravo takva jedna korporativna kurva. Igrom slučaja sam ministar je baš zadužen za tzv. kapitalne investicije. Korporacija u pitanju je Mobtel ili preciznije BK Grupa. Međutim, ovog puta u vladi sedi i ministar koji je dok je bio guverner istu tu BK Grupu prilično namučio ukidajući licencu za rad njene banke. Sada, ministar za kapitalne investicije bi lako rešio problem udela države u Mobtelu sklapajući dobronamerni dogovor sa BK, ali mu ministar bivši bankar ne bi tako lako dozvolio. Naravno, niko nema iluzije da bi se korporativni ministar (čitaj: kurva) dobrano omastio u svojoj dobronamernoj pregovaračkoj poziciji. Ipak je Nova Srbija samo izdanak SPO koji je u praksi pokazao kako ume da udara reket i dobronamerno se dogovara sa vlasnicima kioska po Beogradu. Uz dobru proviziju sve se može dogovoriti. Ako je koka toliko zlatna, kao što je mobilni operater, onda po zakonu reketa i provizija mora da bude veća. Korporativni ministar je inače i počasni član esnafskog udruženja koje vodi pomenuta BK grupa. Dakle, konflikta interesa koliko hoćete.

Ministar finansija je, opet, karijeru u poslednje dve-tri godine gradio na imidžu beskompromisnog borca protiv ekstra profitera i korupcije u vlasti. Kako će se sada boriti protiv kolege iz vlade i njegovih korporativnih gospodara - stay tuned;)



posted by Marko 12:19 PM

 26. mart 2004.

Vest dana

Vest dana nije da je Skupština Srbije usvojila rezoluciju o Kosovu, već da je u sred bela dana upucan generalni sekretar fudbalskog saveza SCG čuveni Branko Bulatović. U sred bela dana i u samom centru grada, na Terazijama u prolazu zgrade u kojoj se savez nalazi. Bulatović je u urgentnom centru gde se lekari bore za njegov život.

UPDATE: Bulatović je podlegao ranama.



posted by Marko 11:38 AM

 26. mart 2004.

Legati i skromnost

Mnogo je lepo kad pisac još za svog života, shvatajući sopstvenu važnost i veličinu, za buduća pokol(j)enja stan u kome živi proglasi za legat. U našem slučaju, gradska vlada u vreme socijalista (koji su i inače svuda poznati po darežljivosti iz državne kase) potpisala je ugovor sa dotičnim piscem po kome će ona (tj. on, grad) snositi troškove za stan dok je pisac živ, a nakon piščeve smrti će stan postati legat, tj. neka vrsta muzeja dostupnog svima. Međutim, pisac iako u godinama, u vezi sa mnogo mlađom ženom, dobija sina. Grad i dalje plaća troškove i...

Flashback na scenu iz filma "Sabirni centar" - scena u kojoj sin lokalnog arheologa koji je upravo preminuo, shvata da je otac porodičnu kuću ostavio gradu kao muzej. Počinje da razbija eksponate po kući i derući se preti da kuća nikako neće moći da pripadne gradu, već njemu, jedinom pravo nasledniku.

Pisac iz naše priče je ujedno i akademik i vrlo tiražan autor. Tiraži su dobri i u inostranstvu, a njegova knjiga je proglašena za najbolji roman u poslednjih dvadeset godina. I dalje objavljuje knjige. Prosto bi se neko zapitao, da li zaista nema para za troškove održavanja stana u kome živi.

No, država, zbog ugovora koji je potpisan u vreme socijalista, i dalje plaća i čeka da vidi šta će biti. 'Oće li biti reprize Sabirnog centra ili šta?

U sledećoj epizodi skromnosti, o glumcu-producentu koji ima para da producira filmove koji dosta dobro prolaze u bioskopima, a gica se što mu država više ne uplaćuje socijalno i penziono osiguranje.



posted by Marko 02:11 AM

 25. mart 2004.

Susreti

Na World Service radio programu BBC ide vest: Premijer Bler se rukovao sa libijskim pukovnikom Gadafijem u beduinskom šatoru u blizini Tripolija.

Podtekst ovakve formulacije je da iako je osvedočeni teroristički sponzor, Gadafi sada ima čast da se rukuje sa osvedočeno civilizovanim liderom kakav je Bler. Istorijski trenutak, sam po sebi. U nastavku vesti je naravno informacija da je uz Blera došao i ugovor o isporuci oružja Libiji od strane britanske vojne industrije, u vrednosti od 200 miliona dolara sa mogućnošću da dostigne vrednost 1 milijarde. Ugovor o saradnji u vezi sa naftom i prirodnim gasom biće potpisan sutra.

Gadafi je, takođe naravno, u poslednjih nekoliko godina debelo platio sve terorističke akcije koje je sponzorisao, u vidu obeštećenja porodicama svih žrtava, koje se mere milijardama dolara. I sada, kad je sve to otplatio i pristao da se odrekne oružja za masovno uništenje, postao je rehabilitovani i ponovo "ugledni" član međunarodne zajednice. Za razliku od našeg Slobe, koji nije shvatao suptilnost međunarodnih odnosa, Gadafi je u ruci ili rukavu za pregovore imao i velika naftna polja - tako da stranci nisu tražili smenu režima, već su prihvatili istog tog Gadafija koga su decenijama držali na crnoj listi. Prihvatili su njega, a eto Slobu nisu hteli;) čak i da je Sloba hteo da se reformiše i transformiše (kao njegov partijski kolega Milo Đukanović). Jer Sloba nije imao nijednog ozbiljnog aduta u rukavu, o nafti da i ne govorimo;) Na kraju balade, Gadafi ponovo postaje priznati igrač, a Sloba sedi u Hagu. Kao i drug Sadam. Razume se, Sadam je veći gubitnik, jer je imao toliko toga da ponudi u pregovorima i da ostane na vlasti, samo da je shvatao ono što je drug Gadafi naknadno i uz mnogo potrošenih para shvatio. U duhu one narodne "Kasno Marko na Kosovo stiže..."





posted by Marko 02:00 PM

 21. mart 2004.

Protekcionizam

Evo dakle jednog teksta iz pomenute Katalaksije. Link je u naslovu, a potom sledi nešto širi izvod. Kao što se iz odlomka vidi i deo ekonomske elite lobira za protekcionizam. Uzgred, gosn Madžar je na platnom spisku Bogoljuba Karića;), čisto da se i taj deo priče ne zaobiđe. A sad ozbiljno, kada se pogleda poslednji talas zahteva za podizanjem carina i vancarinskih zaštita za večite boljke domaće privrede (vidi pod auto industrija, elektro i ine) jasno je da će kod nas dosta vremena proći pre nego što se izleče sve zablude socijalističke ekonomije. Citirali smo prošle nedelje tekst o tome kako su auto lobi i njihovi politički lakeji (Veroljub Stevanović iz SPO iz Kragujevca) pokušali da poture poslanicima u Skupštini da finansiraju novi model Zastavinog auta. O kakvoj mi tranziciji onda pričamo? Ovde se i kod desnice država doživljava kao idealni poslodavac i organizator, a pre svega finansijer, privrednih aktivnosti. U tekstu su data dva fascinantna primera: poređenje sudbine Čačka i Kragujevca i primer ekonomskog uspona Estonije početkom devedesetih.

IZMEĐU SMITA I HAMILTON-STIGLICA

Komentar teksta "Enigme liberalizacije" prof. Ljubomira Madžara
(Časopsis Prizma, oktobar 2003)
Ivan Janković

U svom čuvenom "Izveštaju o manufakturama", napisanom pre više od 200 godina, Aleksandar Hamilton, jedan od američkih Očeva Utemeljivača, pružio je klasičan argument za ekonomski protekcionizam. Taj argument će mnogi ljudi nastaviti da ponavljaju i do današnjeg dana. U svom pomenutom izveštaju Hamilton zaključuje da su slobodno tržište i slobodna trgovina u principu najbolji načini za uvećanje bogatstva jedne zemlje. Ipak, on napominje da je Amerika u tom pogledu izuzetak, pošto je njena industrija mlada i nedovoljno razvijena, zbog čega bi je trebalo na određeno vreme izuzeti od tog generalnog pravila i štititi od inostrane konkurencije. Izlaganje domaće industrije nemilosrdnoj konkurenciji već etabliranih i poslovno prekaljenih stranih kompanija uništilo bi je u samom začetku, misli Hamilton; stoga umesto nekontrolisane liberalizacije trgovine on savetuje oprezno postupanje i uvođenje značajne carinske zaštite za domaće industrije "u povoju" ("infant industries"). Dok ove mlade industrije ne "odrastu" potrebno je da se nalaze pod budnim nadzorom državne regulacije i pod nekom vrstom protekcionističkog staklenog zvona. Potrebno je prvo "podići" domaću industriju (a to se može učiniti samo njenim političkim favorizovanjem) da bi se onda pustila u slobodnu konkurenciju na otvorenim tržištima sa stranim preduzećima.

Argument industrije u povoju je klasičan i uvek isto koncipiran. U svim vremenima, na svim meridijanima, i u svim slučajevima, njegovi zagovornici su deklarativno uvek za slobodnu trgovinu: oni znaju da je načelno Adam Smit u pravu kada tvrdi da samo slobodna trgovina doprinosi napretku, i da nije dobro ograničavati ekonomsku slobodu ni u kom, pa ni u ovom domenu. Oni nisu zagovornici protekcionizma u načelu, daleko od toga - oni veruju da je u teoriji slobodna trgovina sasvim u redu. Ali, uvek se nekako na kraju dana ispostavlja da smo upravo "mi" tu nekakav izuzetak, da jedino u našem slučaju tajanstveni mehanizam progresa delovanjem nevidljive ruke slobodnog tržišta zakazuje, i da taj mehanizam baš u našem, a ne u nekom drugom slučaju, treba suspendovati. Američka vlada će recimo danas tvrditi da je taj izuzetak upravo njena industrija čelika; evropski birokrati će ga pronaći u svojoj agrarnoj industriji, dok će većina srpskih političara skoro svaku domaću industrijsku granu smatrati vitalnom "industrijom u povoju" koju treba na neodređen broj godina agresivno štititi carinskim i vancarinskim barijerama.

Naravno, političari će najčešće zagovarati protekcionističke i restrikcionističke mere u raznim oblastima ekonomije i života, i to u ovom kontekstu nije mnogo teorijski zanimljivo niti iznenađujuće. To je deo poznate rent-seeking ekonomije koja je opisana u Bjukenen-Talok-Tolisonovoj teoriji javnog izbora; na jednoj strani su političari čiji izbor i prestiž ne zavise od široke, disperzovane i neorganizovane podrške birača, već od malobrojnih i dobro organizovanih lobi-grupa; na drugoj strani su privredni interesi koji uzimaju pod svoje političare i birokrate, obezbeđujući sebi povlasticama i zakonskom diskriminacijom bolji položaj u odnosu na konkurenciju. Političar biznismenu carine, regulaciju ili "izvoznu stimulaciju", biznismen političaru novac ili pomoć pri reizboru. I to je politička stvarnost većine savremenih demokratija.

Mnogo alarmantniju stvar predstavlja pristajanje uz protekcionizam nekih ljudi koji bi po svojoj "vokaciji" trebalo da budu bič za sve ekonomske nadri-teorije i mitove na kojima se zasniva ekonomska racionalizacija protekcionizma - protržišni ekonomisti. Mnogo više treba brinuti kada oni počnu da usvajaju i propagiraju ideje "kojima su advokati proizvođača pomutili zdrav razum čovečanstva", kako je Adam Smit pre 230 godina u Bogatstvu naroda nazvao ideje merkantilista o kontroli trgovine. Kad ugledni ekonomista ustvrdi da je teorija koristi od slobodne trgovine samo u nekim slučajevima istinita, ali ne i generalno, a nadasve ne u "našem" slučaju, to je onda dugoročno mnogo ozbiljnije nego kad neki političar obeća da će "štititi" granu X ili preduzeće Y.

Tako je u oktobarskom broju časopisa Prizma, jedan od vodećih srpskih ekonomista liberalne orijentacije, profesor Ljubomir Madžar, izašao upravo sa jednom takvom šokirajućom hamiltonovskom teorijom koja ima za cilj da dokaže činjenicu da liberalizacija spoljne trgovine nije univerzalno koristan lek, i da je štaviše, u našem (srpskom) slučaju vrlo štetna, te da bi umesto liberalizacije koju zagovaraju mnogi ekonomisti mnogo bolje bilo do daljnjeg nastaviti sa dosadašnjom praksom održavanja visokih spoljnotrgovinskih barijera. Kritikujući jedan raniji tekst Borisa Begovića (Begović 2003), profesor Madžar izražava sumnju u osnovni Begovićev nalaz iz tog teksta da je brza liberalizacija spoljne trgovine ekonomski korisna, i da je sa druge strane nužna kao deo agende za pristup naše zemlje međunarodnim finansijskim i političkim integracijama. Iako priznaje da su standardni argumenti za slobodnu trgovinu u principu valjani (realokacija resusrsa, ekonomija obima, razvoj tržišta itd.), profesor Madžar odmah dodaje da taj klasični liberalni pristup ispušta iz vida jednu važnu okolnost, naime činjenicu da u našoj zemlji ne postoji iole razvijenija preduzetnička tradicija, i da će u situaciji nekontrolisanog otvaranja tržišta za stranu konkurenciju veliki deo resursa koji će bankrotstvom i forsiranim restrukturiranjem domaćih preduzeća biti oslobođen, zapravo ostati neiskorišćen: "ako nema, ili nema dovoljno, domaćih preduzetnika i ako su i stranci toliko neraspoloženi da se zaleću u ove naše prostore, oslobođeni resursi ostaće neiskorišćeni." (Madžar;2003:38) (kurziv u originalu). Stoga je po profesoru Madžaru bolje nastaviti sa agonijom postojećih neefikasnih preduzeća koja svakodnevno produkuju gubitke i praktično jedu svoj osnovni kapital, nego uvoditi radikalne rezove kojima bi se ta preduzeća prisilila na brzo restrukturiranje ili na bankrot. Kad se jednog dana u ovoj zemlji odnekud pojavi kritična masa novih privatnih preduzetnika, spremnih da investiraju u nova preduzeća i tako preuzmu resurse "oslobođene" restrukturiranjem starog socijalističkog sektora, tada možemo i pristupiti samom tom "oslobađanju" neprofitabilno iskorišćenih kapaciteta i radne snage, veruje profesor Madžar. Dotle, moramo nastaviti sa održavanjem makar kako pogubne i neefikasne proizvodnje postojećih firmi jer je to jedini način da se s jedne strane zadrži viši nivo proizvodnje i dohotka, a s druge strane da radna snaga ostane u "formi", tj. ne zaboravi ono malo svojih radnih veština i znanja koja je stekla radeći u starim preduzećima (Madžar;ibid.38-9). Ukoliko šokiramo lošu socijalističku ekonomiju preteranom stranom konkurencijom, rezultat, po profesoru Madžaru, neće biti success story, tipa Poljska, Mađarska ili Estonija, već propast, nezaposlenost, pad proizvodnje i potonuće resursa "u nigdinu totalne neiskorišćenosti" (ibid.38). Cela operacija seljenja kapitala i radne snage iz neefikasnih u efikasne poslovne projekte nije kod nas moguća, prosto zato što nema stranih kompanija u dovoljnom broju, a domaće preduzetništvo je tek u povoju, i nije sposobno da uposli u potrebnom obimu radnu snagu niti preusmeri korišćenje postojeće kapitalne opreme. Stoga je bolje makar i samo održavati postojeću bankrotiranu ekonomiju s glavom iznad vode, nego po principu "operacija uspela pacijent umro" pokušavati njenu likvidaciju pre nego što se steknu uslovi za nju.

Osnovni problem sa ovom argumentacijom je u tome što se uslovi za 0nastanak" preduzetništva koje ona zahteva nikada neće steći, ukoliko nastavimo sa postojećom politikom, a što, manje-više, predlaže profesor Madžar. Očekivanje da će se bilo strani bilo domaći preduzetnici pojaviti na našem tržištu pre nego što im podsticajni institucionalni okvir (u prvom redu unutrašnja i spoljašnja liberalizacija poslovanja, uz postojanje vladavine prava) to dozvoli, liči pomalo na filozofiju čoveka koji bi želeo da nauči da pliva, ali da ne skoči u vodu. Treba da postanemo preduzetnici pre nego što nas se prisili da počnemo da se bavimo preduzetništvom. Profesor Madžar se s pravom žali na to da se za sada stranci "ne zaleću" baš mnogo u našu privredu. Ali se ne pita zbog čega je to tako, i nije li možda osnovna krivica upravo na državnoj politici koja u značajnoj meri primenjuje njegov osnovni aksiom iz teksta u Prizmi - da ne treba baš žuriti sa spoljnotrgovinskim otvaranjem i sveobuhvatnom liberalizacijom privrede. S kojim pravom se možemo žaliti što nema stranaca, a istovremeno zagovarati doktrinu po kojoj za ekonomski napredak zemlje i nije baš zdravo da se stranci i njihovi proizvodi mnogo pripuštaju unutra?

Ista stvar je i sa domaćim preduzetnicima; loše je što ih nema dovoljno, i što nisu kvalitetni, ali istovremeno tvrdimo da ne treba forsirano restrukturirati ili ubrzano likvidirati postojeću neefikasnu privrednu strukturu, što bi jedino omogućilo novim preduzetnicima da se razmahnu. Privatni preduzetnici bi trebalo da se pojave odnekud, kao deus ex machina, i preuzmu oslobođene resurse, a ne da se razviju kao prirodna posledica privrednog ambijenta naklonjenog preduzetništvu. Štagod da taj ambijent podrazumeva, to svakako nije očuvanje postojećih drakonskih restrikcija poslovanja, uključujući i one spoljno-trgovinske. Profesor Madžar kao da sugeriše da ako preduzetnika u trenutku "oslobađanja" starih resursa nema u dovoljnom broju da ceo proces protekne bezbolno i bez šokova po bilo koga, onda treba dići ruke, "graditi institucije" i čekati da se oni sami od sebe pojave. Ali, koliko treba čekati? 5 godina, 10, 15 ? I kad ćemo se osvedočiti da ih ima dovoljno da bi proces liberalizacije mogao da startuje?

Ne, oni se nikad neće "pojaviti". Državni restrikcionizam ne može dati dinamičnu preduzetničku privredu, kao što ni "guska nikad neće snesti kokošje jaje" (Mizes). Iz nezdravog poslovnog ambijenta nikad neće proisteći zdrava privredna struktura, niti vitalna preduzetnička tradicija. Preduzetnički Godo (kao ni onaj literarni) neće doći ni u trećem činu. Zato je bolje i da ga ne čekamo. Protekcionistički ambijent visoko regulisane i kontrolisane privrede u kojoj se propala preduzeća veštački održavaju u životu, u strahu od "pada proizvodnje" i potonuća resursa "u nigdinu totalne neiskorišćenosti", neće nikad proizvesti elitu noviih preduzetnika koji investiraju, šire posao i preuzimaju radnu snagu i kapital iz državnog sektora. Proizvešće ih samo ambijent snažno liberalizovane i otvorene privrede u kojoj je konkurencija svake vrste osnovno načelo, i u kome zaposleni i preduzetnici nisu tretirani kao kućni ljubimci vlade o čijoj egzistenciji ona ima da vodi brigu, već kao odrasle i svesne jedinke koje su prinuđene, budući odrasle i svesne, da se same staraju o sebi.





posted by Marko 03:44 PM

 21. mart 2004.

Preporuke

Vreme je fantastično - sunčano, prijatno, ne preterano vruće. Najbolja prolećna atmosfera. U tom smislu, video sam par dobrih naslova u bioskopima koji bi mogli da posluže kao izgovor za večernji izlazak. Film koji ne bi trebalo propustiti iako se jedva vidi u reklamama je kanadsko ostvarenje Invazije varvara. Drugi film je Bazen. Treći film je Dobro jutro noći.

Izašao je i drugi broj internet magazina za liberalnu politiku i privredu Katalaksija. Za moj ukus ekipa koja ga uređuje je možda malčice ekstremnija u svojim neoliberalnim stavovima, no svejedno zanimljivo je štivo. Pre svega zato što objavljuju dosta prevedenih tekstova renomiranih teoretičara politike i ekonomije - koji u ovim krajevima zbog pedesetogodišnje diktature marksizma uopšte ne postoje na mapi. Recimo, ko je ovde čuo ili negde nešto pročitao o Robertu Noziku, a da recimo nije išao na postdiplomske studije;) Drugi razlog je što je ideologija koju autori lista zatupaju prilično nezastupljena kao mainstream u našem javnom životu, već gravitira na marginama;) - što naravno nije slučaj na Zapadu, a naročito u Americi. Tako je i ovaj magazin novi glas u novom vremenu koji treba da se bori sa monopolom etabliranih, pre svega ekonomskih, ideologija.

Recimo u ovom broju ima zanimljivih tekstova o privatizaciji i tranziciji u Čileu, koji je danas jedna od najrazvijenijih zemalja Južne Amerike. Zatim o privatnim penzionim fondovima, polemika o antimonopolskoj politici, kao i rešetanje nove većine u srpskom parlamentu;)



posted by Marko 03:44 PM

 18. mart 2004.

Analitičari i strani mediji

Krize kakva je ova na Kosovu - idealna prilika je da se na TV i radio stanicama pojave dežurni ili stalni vojno-politički analitičari. Sinoć i danas, čuveni vojni analitičar Milovan Drecun, imao je svoj dan. Koloplet teorija zavere, tajnih planova i katastrofičnih projekcija - sve je to uspeo da nam iznese analitičar Drecun. Albanski lobi, separatisti, CIA, Al-Kaida, OVK, KZK, NATO. Po njemu je vlada loše i blago reagovala, vojska treba da se vrati na Kosovo itd. itd. Nema mesta za diplomatiju. NATO se neće usuditi da uđe u sukob sa našom vojskom. Koštunica da povede 100 000 ljudi na Kosovo, prvo do Merdara a onda direktno dole. To je sve rekao gospodin Drecun. Voditeljka mu reče da možda on takvim izjava huška na rat. A on se silno uvredi i reče da to nije huškanje, već realnost. Drugi analitičar predlaže da domaći tajkuni finansiraju državnu PR kampanju za inostrane medije i diplomatiju. Kaže, šta je njima 300 - 400 000 dolara da daju za tako nešto.

Razumem da je tema goruća, ali urednici informativnih emisija treba da zovu u program ljude koji ipak imaju neki stručni kredibilitet. Inače će era Vučelića i Dnevnika od 3 sata, ponovo da zavlada.

Ništa manje skandalozno je i izveštavanje inostranih medija. Suviše neodređeno se kvalifikuju sukobi - kaže se na primer - da je zapaljeno 25 srpskih crkava, nakon što su zapaljene dve džamije u Srbiji. Hronologija naravno uopšte nije takva. Ne kaže se da su Srbi proterani iz više sela koja su potom potpuno zapaljena. Kaže se samo etnički sukobi između Albanaca i Srba i poginulo 22 ljudi. BBC se još jednom pokazuje kao očajan izvor, čak i kada se radi o emisijama koje pokrivaju evropske događaje dana.



posted by Marko 05:51 PM

 18. mart 2004.

Šteta

Rubrika TV Manijak iz Vremena:

Vrhunac političkog Amarkorda bile su emisije posvećene pokojnom premijeru Đinđiću. Pokazalo se da su njegove izjave potpuno aktuelne, a vizija takva da imamo par godina fore da kao društvo stignemo do nje. Ovi TV parastosi na gotovo svim televizijama uz prenose svečanih akademija, polaganja venaca i komemoracija pokazale su da u komunikaciji medija i publike u Srbiji odlično funkcioniše jedan posthumni model. O mrtvim političarima se govori s pijetetom, ili uz kritiku koja nikada ne prelazi granicu dobrog ukusa. Neverovatno je i tragično da je za profesionalno novinarstvo potrebno da tema vaše emisije ili priloga nije živa. U slučaju gospodina Đinđića, opet paradoksalno, izjave mrtvog čoveka deluju življe od pomalo letargične političke svakodnevice, a to je ovde dovoljno za stvaranje mita.

Dragan Ilić





posted by Marko 05:37 PM

 18. mart 2004.

Hilandar

U novom broju nedeljnika Vreme tekst Kako je zapaljen Hilandar.

Šta bi se s Hilandarom dogodilo da je sporni dimnjak bio omalterisan? Šta bi se dogodilo da je konstrukcija bila preprskana protivpožarnim preparatom? Šta bi se zbilo da je između Igumenarije i konaka bio postavljen kvalitetan pregradni zid? Verovatno isto ono što bi se desilo da monasi srpski nisu toliko zimogrožljivi koliko jesu. Ovako, predstoji nam obnova i izgradnja
Jeste to sve tragično, ali valjda iz pijeteta prema monasima niko neće da kaže ko je zaista kriv za izazivanje požara. U tekstu je istražen i način na koji se danas konzerviraju postojeće crkve i manastiri. Ukratko, to se sve radi traljavo i mimo standarda - pa kad se nesreća desi onda se kuka na zlu kob;) Konzervatori u celoj priči nisu nimalo nevini i bez odgovornosti.



posted by Marko 04:09 PM

 18. mart 2004.

Tijanićizam

Iz novog broja Republike:

Sve bivše socijalističke zemlje prošle su ili prolaze fazu tranzicije, sem Srbije. U njoj se tranzicija odvija kao tijanićizam - paracivilni pokret svih onih koji su se tokom devedesetih zaglibili u krvavom blatu Miloševićeve strahovlade. I pošto sada nikako ne mogu da se operu, pred sobom, pred najbližima, pred javnošću i pred istorijom, po svaku cenu nastoje da post festum oblate sve one koji nisu koketirali sa bračnim parom Milošević. Sve one koji se nisu uprljali promovisanjem Mirinih knjiga, ministrovanjem u Slobinoj vladi, parama Miloševićevih tajkuna formata Karića, Mihajlovića, Marjanovića i ostalih ratnih profitera.

Kolumnjara Aleksandar Tijanić je, dakle, politički projekat. Plaćen je za medijsku obradu nacije, kako bi bogati postali još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Tijanić je perjanica svih kameleona Slobinih "godina raspleta", koji su izgubili obraz, pa sada od medija pokušavaju da naprave Biro za izgubljene stvari. Tijanić je portparol novokomponovane srpske elite, koja ima novca za transplantaciju srca, bubrega ili jetre, ali ne i za transplantaciju obraza. Jer, kad jednom izgubiš obraz izgubio si ga za ceo život.

Tijanić je silikonski umetak na dekolteu bulevarske štampe Srbije, stvorene za pranje novca i nečiste savesti. Tijanić je kućni ljubimac koji se mota i umiljava po dedinjskim vilama i predsedničkim kabinetima. Tijanić je medijski klon Mirine sujete, Slobinog cinizma, Šešeljevog prostakluka i Koštuničinog licemerstva. Tijanić je elementarna nepogoda srpske "sedme sile" - bujica psovki, uvreda i mrskih reči zbrisala je čast profesije i novinarski kodeks. Tijanić je glavni menadžer velike farme za uzgajanje najprofitabilnije robe u Srbiji - pilećeg pamćenja.

Tijanić je najkrupniji verbalni akrobata u cirkusu zvanom Srbija. Tijanić je intelektualna veličina koja se meri TV frekvencijom, a odmerava (u)stupcima. Tijanić je srednjoškolac zbog koga je istorija - učiteljica života otišla na bolovanje, pa je trenutno zamenjuje nastavnik fizičkog. Tijanić je medijska izraslina na biračkom telu Srbije, nastala zbog tetovaže 1988. godine intervjuom sa Mirjanom Marković. Tijanić je dijagnoza: Srbija tone jer je drže oni bez kičmenih stubova. Tijanić je lik (i delo) koji je drugovao i sa velikim Srbima i sa niskim Srbima, da bi se sada pravio - Englez. Uostalom, zar kolumna nije engleska reč? Tijanić je stil, a stil je tijanićizam - džepno izdanje tranzicije!.

Filip Mladenović





posted by Marko 01:24 PM

 18. mart 2004.

Ponovo u pozne osamdesete i devedesete

Čim je granulo proleće, počeli su i sukobi na Kosovu. Ova situacija od juče je slična atmosferi koja je vladala u proleće, ako se dobro sećam, 1988. godine, kada su počeli nemiri na Kosovu, koji su doveli do uvođenja vanrednog stanja.

Domaći mediji samo o tome izveštavaju. Reakcije građana ovde u Srbiji su dovele do paljenja dve džamije i kamenovanja američke ambasade prošle noći. Da su socijalisti (zvanično;) na vlasti, lako bi potpalili tu vatru za jačanje sopstvene vlasti. Nova vlast (kao i prethodna DOSa) ne koristi situaciju za sopstvenu promociju, već je reagovala umereno i razumno.

Nema ništa od multietničkog Kosova. Toliko je bar sada jasno.



posted by Marko 12:12 PM

 16. mart 2004.

Ponovo u devedesete

Gde ste bili pre deset godina? Sećate li se šta se dešavalo 1994. u zemlji Srbiji? Zajedno sa originalnom sličicom, sledi tekst iz Vremena Zabave. Kvalitet slike je u skladu sa kvalitetom (i crno belom tehnikom) štampe i papira u sankcijama opasanoj Srbiji 1994.

Folk 1994.

Search & Destroy

GRANDIOZNIM KONCERTOM CECE V. U HALI Pionir u Beogradu završen je još jedan ciklus razvoja lokalne mutirane i metastazirane muzike koju u nekim zemljama možda još zovu folk. Godina 1994. je bila sezona definitivnog segmentiranja ove popularne muzike za narod te sad sa sigurnošću može navesti nekoliko klanova i grupacija koji vedre i oblače lokalnom estradom: tu je pre svega ergela gitarsko harmonikaškog heroja g. Zlaje Timotića, čoveka koji verovatno samo Cunetu G, i Lepoj L. nije komponovao neki hit ali je zato kroz šake propustio sve u rasponu od Zmiki do Mire Š.

TV Palma ie krenula silovito sa diskografskom produkcijom oslanjajući se pre svega na Ivana, momka koji predstavlja prvu asocijaciju na termin
Telom na telo
TELOM NA TELO: Mira Š & Ceca V.
turbo folk. Nekad davno, turbo folk žanr je započela svojim legendarnim brzalicama da razvija Izvorinka Milošević a razradio, cupkajući na pijačnoj tezgi Džej. Produkcija Južni Vetar predvođena carom Sinanom i caricom Šemsom se opirala naletu modernih tendencija te su uz zurllce i ćurlikanja ostali dosledni svom srpsko-orijentalnom izrazu. Treba pomenuti plesača Weissa i njegov ko zna koji disco mix te Funky G i Gioganni Fantastica koji osim što potiču iz istog Pink-Palma miljea, sa tzv. folkom imaju dodirnih tačaka koliko Bobby Brown i Salt 'N Pepa. Ovaj potonji (Gioganni) je čak snimio spot za ultra hit Idemo na Mars đuskajući i vozikajući se kontejnerom za smeće po ulici sa sve hordom skakutavih plesačica.

Nino i Željko su pak svojom aktivnošću doprineli daljnjem pumpanju mita kako je Čola najveći pevač kojeg je Balkan izrodio.

Lepa Brena sve više nalikuje na uspešnu poslovnu ženu, dok je Ceca postala prva prava seks bomba i srpska femme fatale posle Olivere Katarine.

Ne treba zaboraviti ni Kebu koji osim brkova "skide" i Stones klasik Paint It Black prekrstivši ga u U crno obojeno. Marina i Futa su objavili kapitalni CD set hitova kojima su oni kumovali. Dragana Mirković alias Luče iz Kasidola je uz Khaledov hit Didi (u prevodu na srpski O da baš tebe volim ja) odlično startovala ali je film Slatko od snova dotukao i izbacio iz konkurencije za titulu folk carice. Otelotvorenje kiča i dekadencije Branka Sovrlić (sećate li se hita A tebe nema) je zato raspirivala bratstvo i jedinstvo sa svojom hrvatskom dvojnicom pod imenom Kasandra pevajući istu pesmu samo pod drukčijim naslovom Bilo bi dobro za tebe. Sindrom E.T. hita Tek je dvanaest sati je grozničavo tresao ovdašnju scenu te se čitava horda veštačkih plavojki čelu sa Galom, Hanni i sl. bezuspešno upinjala da snimi nešto tome nalik.

Uz dva TV kanala (Palma i Pink) i sada već antologijsku seriju emisija Folkoteka na RTS (publika u euforiji, histerija, frenetični aplauzi), godina 1994. završava se upravo sa istim sloganom iz naslova kao što je i počela.

A, onda, 1995. jovo-nanovo.
Samo nek je veselo!

MILIVOJE ČALIJA,
Vreme Zabave, januar 1995.




posted by Marko 00:44 AM

 15. mart 2004.

Utisak vikenda

Konačno se oseća proleće u vazduhu;)



posted by Marko 10:53 PM

 12. mart 2004.

Godišnjica atentata

Danas je prva godišnjica atentata na Zorana Đinđića. Kako se preko TV snimaka evociraju uspomene na taj dan i događaj, ostaje i danas utisak da je velika šteta što je tako morao da se završi jedan dinamičan i izuzetan život.



posted by Marko 12:40 AM

 11. mart 2004.

Teroristički napad u Madridu

Danas se dogodio veliki teroristički napad u Madridu. U više podmetnutih bombi u kompozicijama vozova na železničkoj stanici ubijeno je blizu 200 ljudi i više od 1500 povređeno. Večeras je u Bilbau organizovan veliki mirni protest građana tog grada protiv nasilja ETE.

Iako se još ne zna da li je zaista ETA ogranizator ili neka islamska organizacija, simptomatičan je pomenuti protest građana. Želja za nezavisnošću Baskije je legitimna, ali građani ipak osećaju i vide da je način borbe kojim se služi ETA jednostavno neprihvatljiv. Zamislimo da se njihove težnje ostvare. Dobili bi nezavisnu Baskiju kojom bi vladala teroristička organizacija, zvanično ili nezvanično. Onda bi takvo društvo i pored nezavisnosti bilo onemogućeno da se normalno razvija. Čemu takva nezavisnost?

To je suština problema i Palestinaca. Njihovu legitimnu borbu vode teroristi. Ako se pojave nezavisni političari koji su spremni da vode političku borbu, a ne oružanu, dolaze u sukob sa teroristima i stvaraju se uslovi za građanski rat. Ako Palestinci i dobiju nezavisnost, imaće bande koje će zapravo voditi glavnu reč. Jer - kao što smo i mi na bolan način uvideli kao društvo - najskuplje se plaćaju tzv. ratne zasluge pripadnika oružanih snaga, legalnih ili manje legalnih. Tako su i u Hrvatskoj generali domovinskog rata debelo naplatili svoje učešće u ratu. Nakon rata postali su sive eminencije, centri moći čiji se uticaj morao uvažavati. Sve dok oni nisu dovedeni u red, Hrvatska je bila izolovana zemlja. Taj proces normalizacije je uvek duži ako je lista zaslužnih vojnika veća.

Naravno, ako se ispostavi da su islamski teroristi organizovali današnji napad, priča dobija drugi smisao;).



posted by Marko 10:23 PM

 11. mart 2004.

Monetaristi i Kejnzijanci

Kontrarevolucija monetarista.



posted by Marko 12:14 AM

 10. mart 2004.

Efekti tranzicije

Vidljiv efekat je primećen u štampanim medijima. Za vreme sankcija, sve do 2000. godine sve novine su štampane na izrazito lošem papiru. Recimo, Večernje novosti su bile poznate po tome. Ni ostali dnevni listovi nisu bili bolji. Ono što sada može da se primeti jeste da je kvalitet vidno povećan i da su svi prešli na kolor štampu. Znak da je Rubikon pređen jeste dvonedeljnik Republika, najsiromašniji časopis, koji je počeo da izlazi na mnogo kvalitetnijem papiru sa kolor naslovnom stranom pre par meseci.

Drugi efekat je kod internet provajdera. Prvi i dugo vremena najskuplji provajder je bio Eunet. On je od pre par dana skresao svoje cene, koje su zajedno sa prošlogodišnjim sniženjem konačno postale približno iste kao kod ostalih provajdera. Naravno, konkurentni su pametnom politikom cena u poslednje tri godine preuzele dobar deo korisnika mastodontu Eunetu, kome je tek tada sinulo da ne može više da živi od lihvarskih cena. U poslednjih godinu dana Eunet je bio primoran da u fazama snizi cenu za oko 30% dok su njegovi konkurenti tu nižu cenu imali u ponudi više od dve godine. Uz pojavu kablovskog flat rate interneta i dial-up flat rate interneta, Eunet je postao sasvim nekonkurentan sa svojim cenama. I tako hteo ne hteo, morao je da se prilagodi. Na zadovoljstvo korisnika;)



posted by Marko 01:34 PM

 8. mart 2004.

Dve dinastije

Na jučerašnjim parlamentarnim izborima u Grčkoj pobedili su desničari i tako posle 23 godine skinuli socijaliste sa vlasti. Novi premijer je najmlađi u istoriji Grčke, ima 47 godina. No, promene zapravo i nema. Socijalisti su vladali dugo, toliko da se ustoličila dinastija Papandreu. Jorgos Papandreu, dosadašnji ministar inostranih i kandidat za premijera - imao je premijere u poslednja dva kolena. Otac mu je bio premijer, a takođe i deda. I druga strana, desna, ima gotovo ustoličenu dinastiju. Novi premijer Karamanlis je iz porodice u kojoj su preci (stric) bili premijeri i visoki zvaničnici. Dakle, Grci igraju na sigurno, nema novih igrača koji mogu da pretenduju na čelo vlade;)



posted by Marko 06:32 PM

 8. mart 2004.

Abeceda ekonomije

Ironija je da DSS i SPO koji su bili toliko protiv komunista, u shvatanju ekonomije i uloge države u ekonomiji su, zapravo, komunisti;) Država će se pobrinuti za sve! - to je suština njihove politike i postulat svih socijalističkih i komunističkih vlada u istoriji. Naravno, na dnevnom redu je Zastava i njen novi model automobila koji će rešiti sve probleme, samo ako država upumpa tričavih po 240 miliona evra ili četvrt milijardi evra u naredne tri godine!

Hoćemo li svi u fiću? Ruža Ćirković
Imam dug izveštački staž iz raznih skupština. Mora da me sećanje vara, ali nisam uspela da se setim da je ma u kojem od prethodnih skupštinskih saziva pojedinim firmama bilo omogućavano da se prezentiraju u skupštini. Na sednicama odbora. Ili na sednicama veća, daleko bilo. Ili da predstavnici pojedinih firmi, nezadovoljnih recimo nekim zakonskim rešenjem, dobiju reč na sednicama skupštinskih tela. Kao što se, ako mene stvarno sećanje nije načisto izdalo, desilo prošle nedelje na sednicama Odbora za industriju i Odbora za privatizaciju. Kragujevačka firma "Zastava automobili" predstavila je poslanicima u Odboru za industriju svoj novi projekat za novi automobil. Projekat je doduše nedovršen. Platforma, dakle srce kola sve sa motorom, biće od nekog stranog proizvođača. Navodno su zainteresovana tri. Koji valjda i znaju da su zainteresovani. Samo će školjka biti naša. Za to je potrebna samo sitnica: početnih 240 miliona evra. I 2007. godine mi ćemo najzad imati svoj automobil.

Poslanici u odboru čiji je predsednik Kragujevčanin Veroljub Stevanović(SPO) načelno su se oduševili. "Država mora napokon da se opredeli, da li želi da Zastava konačno počne da radi ili ne. Ukoliko neće, onda će nastaviti da daje subvencije i održava kakvu-takvu proizvodnju... Projekat razvoja koji je predstavljen je okosnica za razvoj i osvajanje novog modela i to ni Zastava ni država ne smeju da propuste". Nema da brinu, kaže i Goran Davidović predsednik Gradskog odbora Demokratske stranke Srbije iz Kragujevca. Problem Zastave će biti jedan od prioriteta nove vlade. "Takav stav imaju sve stranke koje u ovom trenutku čine vladu Srbije".

Novine su objavile da Zastava sada proizvodi oko 5.000 automobila godišnje, a sa novim modelom mogla bi da dogura i do 120.000. Gledam televiziju ekonomskih vesti Blumberg. Baš ovih dana svetski proizvođači automobila objavljuju svoje proizvodne rezultate za februar. Od 77.000 do 350.000 kola, kako koji. "Akcija Zastave će vredeti samo ako se obezbedi proizvodnja koja će kroz plasman automobila na svetsko tržište ostvariti profit", kaže direktor te fabrike automobila Zoran Radojević. Je li u ovoj konkurenciji? Najmanje četiri od deset v e l i k i h svetskih proizvođača automobila našlo je interes da u Slovačkoj otvori firmu za proizvodnju pojedinih delova. Kod nas baš niko. Jel’ zato što mi hoćemo svoj model. Ili ništa.

Bivši ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović je suvislo pitao: ako je ovaj projekat Zastave toliko atraktivan što nije prikazan potencijalnim privatnim investitorima? Pa da pohrle. Nego poslanicima. Iako se navodno ne očekuje ni dinar od poreskih obveznika. Samo državna garancija. A ja pitam, po kojim kriterijuma će firme ubuduće nastupati na sednicama skupštinskih radnih tela? Hoće li postojati spisak i kriterijumi. I kad će se poslanicima obiti o glavu tolika demokratija.

Evo još jednog pogleda. Vladimir Gligorov Ministri vole da grade fabrike
Ekonomski deo programa je takođe već bio najavljen na više načina. Pada u oči da se u konkretizaciji nije napredovalo. Kaže se da će porezi biti smanjeni, ali se ništa ekplicitno ne kaže o javnoj potrošnji. Posredno bi se moglo zaključiti da će biti povećana. Ukoliko je to tačno, onda porezi ne mogu biti smanjeni. Ono što je moguće, a na to se i gleda i misli, jeste da će doći do preraspodele poreskog tereta. Poreska osnova će se proširiti, to jest oni koji sada ne plaćaju porez ubuduće će plaćati. Pored toga, bogatiji će plaćati više, a siromašniji manje. Takođe, povećaće se carine.

Hoće li ovi novi izvori javnih prihoda biti dovoljni? Nemoguće je reći. Neki od njih su nesaglasni, kao recimo onaj da se opterete bogati i da se istovremeno proširi osnova oporezivanja. Takođe, carine i vancarinska zaštita se uvode da bi se ograničio uvoz, a to bi moglo da znači i smanjenje prihoda od carina. Konačno, nema sumnje da je dobro da i bogati plaćaju poreze, ali nije izvesno koliko je realno očekivati da će to osetno da poboljša poreske prihode. U svakom slučaju, tek kada se vidi predlog budžeta moći će da se vidi šta će se zaista raditi.

Nova vlada ima protekcionističke sklonosti. Posebno se ističe potreba zaštite poljoprivrede. Ne obrazlaže se zašto. Srpska poljoprivreda bi verovatno mogla da proizvodi nekoliko puta više, ali njeni rezultati verovatno najmanje zavise od toga da li se i koliko štiti od konkurencije. Ukoliko se teži zaštiti srpske poljoprivrede takve kakva jeste, zabrinutost za njen opstanak može čak i da postane opravdana.

Slično je i sa idejama o selektivnoj zaštiti pojedinih industrija, koja se takođe najavljuje. Država će, sugeriše se, snimiti stanje u privredi i izabrati šta će da štiti i šta da podstiče. Ovakva industrijska politika je napuštena i u zemljama sa mnogo sposobnijom javnom administracijom, jer je davala rđave rezultate. U Srbiji je privlačnost državnog intervencionizma i dalje velika. Ministri vole da grade fabrike, pa to ti je. Videćemo kako će to da ovoga puta da izgleda, ako do toga zaista dođe.

Program se ne reklamira kao reformski. To može da bude retoričko osveženje. Na žalost, on to nije ni po sadržaju. Bar za sada.




posted by Marko 01:13 PM

 8. mart 2004.

Beba u Playboyu i reakcije na to

Intervju kontroverznog Vladimira Bebe Popovića u magazinu Playboy (srpsko izdanje) ovih dana objavljuje u delovima i dnevnik Danas. 1. deo 2. deo 3. deo 4. deo

Iako se Beba raspričao o svemu i svačemu, utisak je da je nivo razgovora netipičan za Playboy. Tačnije, novinarka je očajna. Ona na primer pita Popovića: "Jeste li prisluškivali Koštunicu?" Ko je ikada čitao neki Playboy intervju (američko izdanje) zna da se nikada ne dešava da se razgovor svede na tabloidne teme dnevne politike.

Na neke izjave u dotičnom intervjuu stigla je i promptna reakcija bivšeg (a možda i budućeg) Koštuničinog medijskog savetnika Aleksandra Tijanića. Opšte je mesto da je Tijanić pomerio sve granice pristojnosti u domaćem novinarstvu i dosegao dno koje će teško bilo ko uspeti da osvoji. Evo teksta čoveka za koga se već šuška da će biti novi glodur RTS, tj. državne televizije: (uzgred, ovo je retka situacija u kojoj koristimo najgori tabloid Kurir kao izvor, mada pisana izjava nije zasluga "novinara" ovog lista)

Tijanić uzvraća udarac
BEBA SE UKAKIO

Četiri pitanja za Vladimira Popovića Bebu: Ko je ubio Đinđića? Zašto te Ružica danas ne pušta u kuću? Zašto Legija tvrdi da si mu nešto dužan? Zašto u Hagu kažu da si ti spakovao Stanišića u zatvor?

BEOGRAD - Aleksandar Tijanić, kolumnista NIN-a i najcitiraniji srpski novinar, žestoko je u petak odgovorio na optužbe bivšeg šefa vladinog Biroa za komunikacije Vladimira Bebe Popovića, koje je ovaj izneo u intervjuu u "Plejboju". Kurir prenosi integralnu verziju Tijanićevog pisanog odgovora:

Ranije sam mislio da je Vladimir Popović Beba mitska ličnost: pola čovek, pola konj. Nije. Samo je polovina ovog portreta tačna. Od bogatog i bahatog gospodara Srbije postao je ukakana i rasplakana beba. Danas vrišti kao da ženi brata, jer zna da je došlo vreme za polaganje računa. Ne vredi tu presađivanje kose. Mozak ne može da zameni. Igra se u Bebinu glavu

Što se mene tiče, priznajem! Ja sam agent DB-a, Vojne kontraobaveštajne službe i Meteorološkog zavoda. Svaki Srbin koji je pročitao bar jedan moj tekst, pisan tokom tri decenije, lako je stizao do istog zaključka. Kurac bi ja smeo tako da pišem da iza mene ne stoji DB, KOS i MZ. Dakle, ovo smo rešili.

Pokažite mi jednu Bebinu štampanu ili javno izgovorenu rečenicu protiv komunizma, dok je trajao Tito; protiv slobizma, dok je trajao Sloba; protiv Đinđića, dok je bio živ. Danas je hrabar - ocrnjuje svu trojicu. Ali, ovo više nije igra u moju glavu. Ja sam pobedio, sad se igra za glavu Bebe. Tu suze ne pomažu. Mnogo je ljudi, žena i dece plakalo zbog onoga šta je učinio njihovoj deci, njihovim očevima i njihovoj braći. Sad plaćaj, skote. Platićeš i meni.

Sad odgovaraj ko je povezivao mafiju, DB, medije, državu i kapital. Sad kaži Srbima zašto si ti komandovao "Sabljom". Ko te ovlastio? Jesi li ti u Nemačkoj pregovarao sa Čumetom da dobije status zaštićenog svedoka? Ko te ovlastio? Zašto si u tvojoj "Spektri" spajao Đinđića i Legiju? Ko te ovlastio? Kako to da si se obogatio pod Slobom trgujući sa socijalističkim firmama i državnom televizijom, čiji je marketing vodio brat šefa DB-a? Jesi li ti od Cece tražio pare da ne ode u zatvor? Šta si radio u Makedoniji tokom naftne krize? Snimao ploču sa "Leb i sol" ili švercovao naftu? Ko te ovlastio da se dereš na ministre? Ko te pustio u sefove sa dosijeima? ...

... Ko ti je donosio trake sa prislušnih aparata? Zašto si, nepismeni skote, nogama otvarao vrata medija? Zašto si hapsio po novinama? Jesi li ti doveo Delimustafića u Beograd i natovario aferu meni na leđa? Jesi li ucenjivao moje prijatelje da svedoče protiv mene? Niko nije hteo! Gde si štampao prljave letke protiv Koštunice i DSS-a? Zašto te je pokojnik nogom u guzicu oterao iz vlade? Zašto si čoveka koji je mogao da bude Kenedi pretvorio u don Korleonea? Zašto si hapsio Radeta Bulatovića, a tražio hapšenje Koštunice i Tijanića? Odgovori, pa ćeš dobiti novu "pampers" pelenu sa dvostrukim upijanjem, usranko.

A sada četiri pitanja koja će tebe čekati sve dok ne odeš na vruće mesto opremljeno čuvarima sa papcima i vilama. Prvo, ko je ubio Đinđića? Znaš ti, znaš! Drugo, zašto te Ružica danas ne pušta u kuću? Znaš i to, znaš, nauljeni. Treće, zašto Legija tvrdi da si mu nešto dužan? Znaš, znaš, nalickani. Zašto u Hagu zarobljenici kažu da si ti spakovao Jovicu Stanišića u zatvor? Čega si se bojao? Šta je to bivši šef DB-a o tebi mogao da kaže sad kad ti više ne kontrolišeš ni policiju ni pravosuđe ni medije ni mafiju ni državnu bezbednost?

Reći ću ti šta je mogao da kaže o meni. Napisao sam tri teksta o Dugouhom Jovici kad sam ustanovio da je postao previše opasan za Slobu i da će ga smeniti. Pozvao me je na razgovor u po bela dana i tada sam, u njegovom kabinetu, premijerno video čoveka, koji se druži sa Đinđićem, Slobom, Kertesom i Vučelom. Nisam znao šta me čeka. Mojima sam rekao da su šanse za moj povratak sa razgovora pola-pola. Tekstovi o meni su tačni, gotov sam, kazao je. Izgubio je unutrašnju političku bitku protiv klana Šainović - JUL, ostao je u manjini na pitanju Kosova. Sledeći put kad smo se sreli, vladali su Koštunica i Đinđić.

Nekoliko dana posle prvog susreta, njegov čovek je doneo revolver sa porukom da će mi možda trebati. Revolver je zagonetno nestao u stanu mog prijatelja Ćuruvije, dok smo u susednoj prostoriji pisali čuveni manifest "Šta je sledeće, Miloševiću". Eto, ja sam sve ispričao.

Ali, ima nešto što nisam rekao. Đinđić je znao da je Beba političar sa jednom konjskom snagom. Uzalud se pravio da je lojalan kao pas, a upotrebljiv kao svinja. Bližnji znaju da Beba nije odmakao dalje od statusa Đinđićevog šnajdera - stiliste. Nikad Zoran nije razmenio dve političke rečenice sa Bebom. Od njega je samo mogao da čuje: "Jao, Bože, Zorane, koliko sam te molio da ne oblačiš tu košulju. I kakva ti je to frizura."

Znajući Bebinu žensku osetljivost, namerno sam ga dvaput vraćao da briše tablu na kojoj sam crtao kampanju DS-a, lomio olovke i terao ga da ih manijački zarezuje, vraćao sendviče na "termičku obradu" i svi smo u tim prizorima uživali. Deset godina docnije kaže da slogan "Pošteno" nije moj. Navodi svedoke. Neka ih novinari pitaju. Recimo, Mišu Beka ili Srđana Šapera. Pa i Ona zna da je to bio moj poklon pokojniku.

Sve što je dobro za Bebu, pogibeljno je za Srbiju. Tačka! Dok je on u igri, sve mračne snage i dalje drže ovu zemlju pod unutrašnjom okupacijom. Kraj njegove karijere, javno suđenje njemu i razotkrivanje mrtvačkog pokrova kojim je obavio nesrećnu zemlju, predstavlja početak za Srbiju. To je jedino u čemu se slažem sa Kolinom Pauelom.




posted by Marko 12:19 PM

 7. mart 2004.

11. ("Božija") zapovest

Kaže se da je Ronald Regan ustanovio neformalni kodeks za članove Republikanske stranke koji ima tzv. jedanaestu zapovest, pored 10 standardnih, koja otprilike kaže "nikada ne govori ružno/loše/kritički o kolegi Republikancu, članu partije". Suština tog principa do koga su Republikanci mnogo držali (a drže i danas) jeste da je lojalnost najvažnija stvar u politici. Moralnost i lojalnost ne idu uvek ruku pod ruku. No, takvo shvatanje političke borbe, gde su na jednoj strani ljudi uvek lojalni partiji, i u dobru i u zlu, očigledno je neophodno za dvopartijski sistem, kakav postoji u Americi. Političar koji bi se ogrešio o to pravilo, verovatno bi završio karijeru u Republikanskoj stranci. Sličan incident se nedavno dogodio u redovima leve stranke i to u Engleskoj. Bivša ministarka u Blerovoj vladi, Kler Šort, je takoreći ocinkarila ljude sa kojima je radila, tek nakon što je napustila vladu. Skandal je veći jer je u pitanju kredibilitet britanske tajne službe. Komentari ljudi iz njene (i Blerove) Laburističke partije su da je ona završila svoju političku karijeru ovakvim skandalom.

Očigledno, na domaćoj političkoj sceni, u situaciji prebujalog partijskog pluralizma, ovakve situacije su gotovo nepostojeće. Pojam lojalnosti je toliko relativizovan da je sasvim obesmišljen. Otpadnik iz neke stranke sasvim jednostavno formira sopstvenu partiju i nastavlja da funkcioniše kao da se ništa nije dogodilo. Nikakav završetak karijere ne dolazi u obzir. Poslanik iz jedne partije za određenu materijalnu nadoknadu prelazi u drugu (novoformiranu) i zbog neadekvatnog izbornog sistema, birači nemaju mogućnost da kazne takvo ponašanje. Ajde što glasači ne mogu, ali problem je što politički akteri takođe to ne čine. Zašto bi neko primio u svoje redove nekog ko je već pokazao da dresove menja i pre kraja sezone;) i ko će u odsudnom trenutku verovatno to ponovo učiniti.

Navedimo konkretan primer. Klasičan primer, koji će verujem ući u udžbenike, jeste Slobodan Vuksanović, koga je narod iz milošte prozvao Vuksa fuksa. No, trenutno je zanimljiviji primer Miroljuba Labusa i stranke mu G17+. Stranka G17 postaje Nova demokratija srpske političke scene. Labus je bio protivnik Koštunice na predsedničkim izborima, a sada su jedan drugome predsednik i potpredsednik vlade. Takoreći u istoj stranci;) Stranka G17 je imidž gradila kao bolja i poštenija alternativa DS, a umesto toga je postala mlađi brat DSovog antipoda DSS. Labus je, ako nismo zaboravili, u žižu javnosti posle 5. oktobra došao kao član DS i tada ekspertske grupe g17. Dakle, nije važno da li ste DS ili DSS, levo ili desno, patriote ili mondijalisti - Labus će (kao i nekada Dušan Mihajlović i Nova demokratija) sa vama ući u koaliciju. Ma šta vam sve pričao u predizbornoj kampanji. Lojalnost je reč koja ne postoji u rečniku ove stranke i njenog lidera. Ako sutra Koštuničina vlada padne, Labus će spremno i sa Tadićem odmah formirati novu. Uz neko, sasvim, nonšalantno objašnjenje.

Jeste se Labus vatreno zalagao za samostalnu Srbiju, ali samo dok nije ušao u vladu. Sada o tom pitanju govori kao o 256. rupi na svirali, jer dobro zna da premijer Koštunica ne voli independističku priču. Neko bi rekao, oportunista! Ali, to je blaga kvalifikacija za ovoliki nedostatak bilo kakvog ideološkog ili ikakvog drugog principijelnog oslonca. Jeste se Dinkić "klao" i sa Veljom i jeste obećavao da neće podršku socijalista - ali samo dok je to bilo politički korisno. Sada će gitaru da svira sa Bakijem Anđelkovićem;) Ok, malo karikiram, ali poenta je jasna. Jedino je se Labus održao na vlasti u kontinuitetu od 5. oktobra 2000. godine do evo dana današnjeg. Prvo je bio sa DS a protiv Koštunice. Kada je DS počeo da slabi, srušio ih je i otišao u zagrljaj Koštunice i volontersku ispomoć u vidu SPS. U međuvremenu su se odrekli ekonomskog programa koji su sami napisali još 2000. godine (jer je program počeo da daje politički nepoželjne rezultate) i počeli da pričaju o ekonomskom patriotizmu. Usput su ušli u mini koaliciju za levičarskom strankom, iako je njihov "program" centar i desno od centra. Nakon što se Labus u junu 2001. godine na donatorskoj konferenciji u Briselu pohvalio izručenjem Miloševića, u januaru 2004. je njegova stranka potpisala sporazum u kome se kaže ne izručivanju optuženih u Hag.

Dakle, čitav niz poteza u kome se nikakva principijelnost ne vidi, već samo surovi pragmatizam po principu kako vetar duva. A onda kažu da je Đinđić bio makijavelista;> Neću sada da proričem kako će G17 završiti kao i Nova demokratija, jer nisam siguran u to. Sa čisto fenomenološke ravni, imamo izvanredan primer shvatanja pojma lojalnosti ili još bolje nelojalnosti. Za sada, Labus ostaje sinonim za nelojalnost.



posted by Marko 10:31 PM

 7. mart 2004.

Poslednja poruka - uvod



Predgovor knjizi "Poslednja poruka" Stevana Nikšića, napisao je predsednik Ustavnog suda, dr Najdan Pašić. Obratiti pažnju na upadljivo kitnjast stil kojim se služi i on i autor knjige. Posebno efektne stilske figure označićemo žutom bojom.



Tema o kojoj govori ova knjiga u izdanju Ninovih svezaka nalazi se u središtu pažnje naše političke javnosti i u matici žive ideološke, političke i ustavno-pravne aktivnosti društveno-političkih organizacija, skupština društveno-političkih zajednica, brojnih državnih organa i samoupravnih subjekata.

Javne diskusije i rasprave o krupnim otvorenim pitanjima političkog i društvenog razvoja nisu nova stvar u političkom životu ove zemlje. One su pre pravilo nego izuzetak. Čak i važeća procedura menjanja Ustava nalaže organizovanje opštenarodne diskusije pre nego što predlog promena bude konačno utvrđen u Skupštini.

Ipak, retko je kada jedna tema izazvala od početka tako veliko interesovanje najširih krugova radnih ljudi i inspirisala tako snažnu i spontanu težnju za uključivanjem u svenarodni dijalog kao što je to slučaj sa raspravom koja se vodi već godinu i po dana o unapređivanju kolektivnog rada i odgovornosti u vršenju svih javnih funkcija i u čitavom procesu političkog odlučivanja. Za to postoje dva važna razloga.

Prvo, reč je o Titovoj političkoj poruci a sada i oporuci, u kojoj dolazi do izražaja njegovo odlučno nastojanje da da novi impuls kojim bi se ubrzalo rešavanje čitavog lanca pitanja dalje demokratizacije političkog sistema na temeljima delegatskih odnosa i institucija i ugradila u taj sistem nova obezbeđenja protiv otuđivanja i birokratsko-tehnokratske uzurpacije i zloupotrebe vlasti. Takva poruka razumljiva je i bliska svakom radnom čoveku. Ona je za njega izraz sopstvenih htenja.

Drugo, kolektivni način rada, kolektivno odlučivanje i odgovornost predstavljaju hitnu i neophodnu komponentu uspešnog funkcionisanja svake istinski demokratske institucije. Ako delegatski sistem, rođen iz društvenog samoupravljanja, treba da znači istorijski korak preko granica posredne političko-predstavničke demokratije, onda to znači da u političkom sistemu socijalističkog samoupravljanja načelo kolektivnog odlučivanja i odgovornosti mora biti ostvareno potpunije i doslednije nego u bilo kom drugom političkom poretku.

Nije reč, dakle, ni o kakvoj palijativnoj meri, već o fundamentalnom principu od čije dosledne primene neposredno zavisi stepen stvarne demokratičnosti u vršenju vlasti i vođenju društvenih poslova uopšte.

U poslednjih godinu i po dana o kolektivnom radu i rukovođenju rečeno je i napisano kod nas zaista vrlo mnogo. Nema primera da je ikada ovo demokratsko načelo tako široko pretresano i jednodušno podržano.



posted by Marko 06:19 PM

 3. mart 2004.

Holandija i evropska perspektiva

Nastavljamo sa Holandijom, pre deset godina.

Neverovatno je koliko je ovaj tekst aktuelan iako je napisan pre deset godina. Izvor: Vreme Zabave, januar 1995. Još jedan retro prilog, za mlade naraštaje;))) Spoljna politika, odnosi velikih i malih država, neke dileme ostaju i danas. Holandija je u sporu oko rata u Iraku ipak bila naklonjenija atlantskom savezniku - Americi - nego lokalnim evropskim saveznicima Francuskoj i Nemačkoj. Evroskepticizam je u porastu i ništa se nije promenilo od tada. Neuspeli projekat izrade jedinstvenog evropskog ustava to pokazuje. Iz naše balkanske perspektive je to naročito interesantno. Evropske integracije su koncept koji kako tako uspeva da okupi razjedinjene političke grupacije u Srbiji pred naletom izolacionizma i desnog ekstremizma. Drugim rečima, brani Srbiju današnjice od Srbije XIX veka. Ako bi im neko oduzeo taj politički slogan - bilo kakva emancipatorska perspektiva u ovim krajevima zamrla bi za nedefinisano mnogo vremena. Znači, ovde i sada nema mesta evroskepticizmu.

Razbijene iluzije

By Paul Scheffer, columnist for NRC-Handelsblad and author of several books on Europeaan policy

...
POSREDNIČKA MISIJA: U poslednje vreme stiče se utisak da su Holanđani znatno nesigurniji u pogledu svog statusa. To jasno proizilazi, na primer, iz načina na koji se sada topi nekadašnja jednodušnost o budućem evropskom poretku. Sumnje u položaj Holandije u Evropi rastu sada, pošto se sama Evropa našla u stanju najvećeg previranja od Drugog svetskog rata. Više no ikada mi se pitamo kako naša nacija treba da reaguje na razne promene, čemu treba da težimo da bismo sačuvali svoj identitet, To je zbilja vredno pažnje, Što god da se kaže o holandskom identitetu, činjenica je da u ovim delovima nacionalizam nikada nije bogzna kako prucvetavao.





posted by Marko 11:47 PM

 1. mart 2004.

Sneg i Oskari

Kad 1. marta pada sneg, to ne može biti dobar znak. Vreme u svakom pogledu loše;) Ljudi pomerili FEST sa kraja maja na kraj februara misleći da će biti bolje vreme, kad ono ništa - sneg tamo, sneg onamo. Jedino što nema ispitnih rokova u ovo doba, pa studenti mogu da idu na projekcije rasterećeni;>

Sve Oskare pokupio "Gospodar prstenova". Samo četiri najvažnije glumačke kategorije nije. Dakle, film u kome sve valja osim glumaca i glumica;) Naravno, glupo je dati glumačke Oskare ljudima koji su glumili čarobnjake i hobite - tj. bajkovite jednodimenzionalne likove. Kao i mnogim filmovima ranije i ovom je dopala čast da umesto zbog visokih umetničkih dometa (jer ipak je ovo Oskar - a ne umetnički festival) nagradu dobije zbog izvanrednog tehničkog spektakla;) Konsenzus je više nego ubedljiv - od 11 nominacija dobio je 11 Oskara. Šon Pen je konačno dobio Oskara i imao vrlo efektan govor prilikom uručivanja nagrade.



posted by Marko 11:14 AM



Hosted by www.Geocities.ws

1